Између Христа и Фројда
Јеромонах Саватије Бастовој

 

Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне;

а има ушкопљеника које су људи ушкопили;

а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског.

Ко може примити нека прими.

(Мат.19:12)

 

Овај чланак представља закаснели одговор на веома разматрано питање једног писца доктора, које гласи: Како човек може живети у уздржању, без сопственог растројавања, пошто је медицина доказала много раније да је узрок многих менталних и чак и органских болести, најчешће сексуално незадовољење? Организму је потребна сексуална активност, колико и ваздух и вода. Човек је део природе и он потчињава законе природе, управо зато њихово кривљење изазива разарајуће последице.

Класично размишљање које свако зна. Нико ништа не може рећи против овог осетљивог описа, који је толико дуго представљен као дело медицине. Читамо о томе у часописима, слушамо о томе на телевизији, учимо о томе у школи.

Просто смо затрпани са свих страна рекламама сваке врсте: Ради то толико пуно пута дневно и бићеш још лепши! Они које раде ово и оно не старе! И тако даље.

Сви знамо како изгледа особа која се уздржава. Има бубуљице о лицу, раздражљив је, чак хистеричан, тиранисан фантазијама које му дају зловољно лице, једном речју, он је легло комплекса. Међутим, тешко је користити овај доказ, када видиш младог монаха који не показује ни један од ових симптома. Монаси и монахиње су у огромном броју, изузетно лепи људи, пре свега физички, људи срећни што су живи а даље из разлога што су украшени необичном осећајношћу.

Није важно! Знамо да они имају сопствене жене, а у најгорем случају они су сви хомосексуалци! Не бих желео да расправљам о толико раширеном мишљењу о монасима, а нити да браним право монаштва на постојање. Само желим да кратко подсетим на оно што је стварност. Сигурно је дамонаштво постоји, било да нарушава или не, законе природе.  Из тог разлога мој одговор није одбрана, већ прича о појави која је са нама већ 2000 година, која величанствено надвладава законе биологије.

Да, човек има нагоне, Фројд је у праву. Такође и Дарвин, у извесном степену. Човек је роб ових нагона и он их задовољава са животињским апетитом. Лично сам видео људе, растројене због сексуалног незадовољства, жене са маљавим вратовима и похотним очима. Све је ово истина и немам разлога да се противим медицинском погледу на ствари. Да бих подржао предање Цркве, ја не морам да уништим истине науке. Напротив, искористићу их у мојој одбрани, јер су оне такође и моје истине.

Заиста, ако отерамо Бога из Космоса, као што су то учинили Фројд и Дарвин, ако сматрамо смрт границом људског живота, онда је човек проста рационална животиња, која се рађа, расте, има потомке, и умире. Права јединка врсте мора понети све од ових захтева, мора бити веза између генерација. У овој слици, монаси и уздржани су мртве карике, паразити који нарушавају склад природе.

Човек подигнут у ограниченом свемиру, тиранисан близином смрти, човек који једино види болесне и старе људе, има разлог да се ослони на ову теорију. Зна да је био рођен, гледао је себе како расте, види себе надвладаног  органским импулсима и стога, он верује. То је вера која одређује реакције и стање човека.

Фројд је ово врло добро знао, када је примењивао свој метод урањања у прошлост пацијента. Била су му потребна сећања и опсесије пацијента да би за њега измислио причу, која је довољно добра да се у њу верује! Ван ових слика и опсесија са којима чак пацијент не би чак имао ни везе, Фројд је саставио веровање. Веровање је било лакше прихватити, ако је садржало више породичних, али такође и врло тајанствених елемената. На овај начин, пацијент је опет задобијао повезаност мисли, а та повезаност га је чинила здравим. Постоје у човековом животу породичне ствари, нове ствари, неке од њих пријатне а неке  непријатне и шокирајуће ствари. Све зависи од традиције и васпитања у коме је човек био подигнут. Васпитање одређује у приличном степену не само менталне реакције, већ такође и органске. Например, сећам се приче пријатеља који ми је причао, како је радио  негде у Астрахану, секући дрва. Познато је да локално становништво једе псе. Десило се да су били на вечери када су јели свој намаз, без знања шта су јели и наравно, врло им се допало. Али онда, када им је речено шта су појели, истрчали су напоље и све исповраћали. Организам је прихватио храну, али њихов ум, због њиховог васпитања, реаговао је драматично, нарушавајући природну потребу коју је тело осећало.

Исто се догађа и у случају сексуалне потребе. Човек одгајен у друштву које је Фројдовско - par excellence, као што је наше, природно осећа симптоме описане од стране бечког научника. Узроци метаболичких нестабилности које осећа човек који се уздржава, описаних од стране Фројда и искуства постфројдовске медицине, нису обавезно органски, већ пре психички. Лично сам срео и још увек срећем особе са емоционалним проблемима, којима су доктори препоручили да воде интензивнији сексуални живот. Али те особе се нису решиле маљавости вратова, или ослободиле депресија, нити побољшале своје односе са другима. Напротив, након долажења до ситуација када су продавали ствари и злато из куће и давања новца комшијама тинејџерима за третман, неко кога сам познавао, извршио је самоубиство. Мислим да су овакви случајеви многобројни, немам статистичке податке.

Веровање безбожних доктора у своје хипотезе сексуалног лечења је било ужасно претерано, бар у Румунији. Знам врло добро да су у менталним болницама пацијенти пуштени, тако да се могу парити као животиње, да би након тога дошли хирурзи и изводили абортусе на јадним пацијенткињама.  Питам се да ли је овај метод хуманији од монаштва.

Није мањак сношаја и семена, тај који доводи пацијента у беду и патњу, већ мањак осећајности. Фројд је такође приметио да отуђени меланхолик мастурбира често, тако да на један или други начин, испуњава своје физиолошке потребе. Поред свега тога, ово не буди њихову виталност и не лечи њихове болести. Ако је и привремено побољшање након ове врсте третмана примећено (знам да доктори праве парове пацијената), мора да је из разлога што ови јадни људи, понижени на овај начин, можда уједине своје душе, ван овог животињама сличног, тужног избацивања семена; т.ј. мора да осете љубав, бар онолико колико је то могуће њима.

Да би разумели парадокс срећног уздржања монаха, човек мора да раздвоји светове на два дела. Постоји Фројдовски свемир у коме савремено друштво живи и постоји Христов свемир, у коме су сви Светитељи живели од почетка времена, све до његовог краја.

Фројдовски свемир је ограничен на једној страни, тајном рођења а на другој страни апсурдом, блиском смрти. Унутар овог морбидног лука, човек има врло мало задовољстава при руци, а у замену за то, има много фобија; страх од смрти, страх од несрећа, страх од старења, страј од сиромаштва, страх од усамљености. Са овог становишта, човеков живот је болан апсурд, који он жели да претвори у нешто лепо. То је разлог зашто човек јури за сваком приликом за задовољством, које му живот пружа.: сексуално задовољство, најснажније од свих, задовољство да ствара лепе предмете, задовољство знања, чак и безначајно задовољство да добро поједе.

Са овог становишта, еволуција грчког хедонизма је интересантна, на начин како су је објаснили научници као што су Мирчеа Елијаде и Валтер Ото. Грци нису били нерелигиозни људи, они нису били несвесни бесмртности или деловања натприродних сила. Разлог лежи у томе, што богови Грка нису били човекољубиви, нису осећали саосећање за патње човека, нису им помагали. Напротив, када је Прометеј, један од мањих богова, хтео да донесе ватру људима, Зевс га је сурово казнио, везујући га за стену где су му лешинари, чупали јетру, која би се зацелила преко ноћи, да опет буде прождрана. Ови људи су били пуни очаја појачаног њиховим веровањем у непромењиву судбину, карају у пламену Хада и одлучили су да искусе задовољство овде, на земљи. Зато позоришта, зато оргије Дионисија, зато Олимпијске Игре у порасту.

Фројдов човек, односно сваки човек који гледа ТВ са уживањем, има још више разлога да захтева своје право на задовољства од Грка. Након што је рођен против своје воље, човек је бачен у свет пун неправде, приморан да ради ствари које не воли и коначно стари и умире.

Најмоћније искуство које човек искуси од детињства, према мишљењу Фројда без икакве сумње, појављује пред човеком као оаза слободе. То је сексуално задовољство, украшено венцем мањих мистицизама у најбољем, неких оријенталних веровања.

Ово задовољство постаје сврха и мерило вредности. Човек је већи мушкарац, ако је окружен женама и жена, више женственија, ако је окружена мушкарцима. Једном речју, живети значи задовољити своје физиолошке потребе.

Приородно је да се млади човек, који нема приступа овим задовољствима из различитих разлога, осећа неиспуњеним, изгубљеним. Ово стање га мучи и баца у пакао меланхолије и бескорисности. Он ствара свет скривених мисли, у коме је он херој, има мотор и новац. Никада се не одмара, лица сирена га узимају из узбурканих вода његове маште и избацују на обале болести. Овде је лежи разлог Фројдове болести: осећање човекове несигурности и промашаја, док га мучи бескомпромисна смрт која се приближава, а никако не тривијално незадовољење физиолошких потреба.

Монаси не пате ни од једног од ових комплекса. Њихов космос је уређен другачије. Монаси су истински мртви, то јест, изгубили су свест о прошлости или о будућности, они поседују само садашњост, тренутак дуге садашњости. Иза овог тренутка, почиње вечност.

 Будући ван овог света, са непромењивим уверењем да је овај свет само изнајмљена соба, коју ће ускоро напустити, монах води пре један живот ван тела, као што је написао Свети Апостол Павле : А ако је Христос у вама, онда је тело мртво греха ради, а дух жив правде ради. Јер закон Духа који оживљава у Христу Исусу опростио ме је од закона греховног и смрти. Тако, браћо нисмо дужни телу да по телу живимо. (Римљанима 8:10;2;12) Смештај, храна и сва његова занимања представљају и исхрањују овај начин живота, који називају анђелским.

Да би престали да брину за трело,  монаси чак не секу ни своју косу или браде, а древни подвижници нису прали своја тела а тако и даље ради многи монаси са Атоса и манастира који нису отворени за свет. Према монашким правилима, монаси спавају обучени у истој одећи коју носе у току дана (или бар са истим типом одеће монашких риза), кожних појасева затегнутих око бедара, слично војницима који су спремни да умру. Ово им помаже да се отарасе опсесије за телом и његових потреба...

Неверни су се увек ругали нехигијенским условима Хришћанског подвижничког начина живота. Совјетски атеисти су врло озбиљно користили овај поглед у својим лекцијама, којим су хтели да докажу нечовечност Хришћанске религије, која бешчасти достојанство човека у име апсурдног и садистичког Бога, Који ужива у понижавању Свог створења. Колико њих је имало прилике да познаје или бар види истинског подвижника?

Тела ових људи не испуштају непријатни задах прљавштине, као што би се очекивало. Лично сам доживео радост живљења поред таквог светог старца, 93 година старог и могу ово поделити са вама.

Монах достојан поверења (који је дипломирао на Медицинском Факултету у Букурешту) причао ми је о другом прљавом старцу те врсте из једног румунског манастира, чије је руке пољубио и које су мирисале као руже. Није био монах у то време и рекао је да није баш био одушевљен да му пољуби руке, пошто је стајао разбарушен  у келији пуној паукова, поготово што он није био свештеник, већ ђакон. Након напуштања просторије, питао је друга који га је довео (који је такође постао монах), када су окупали старца, пошто је тако лепо мирисао. Он му је одговорио да се старац није купао десет година. Старац је био толико моћан да је низвео кишу својим молитвама, у време суше.

Активне страсти су те које чине да тело заудара и испушта задах смрти. Тело обожено благодаћу Светог Духа шири натприродни мирис, исти који можемо искусити у близини светих моштију. Ако тела оних који су мртви већ стотинама година, други већ две хиљаде година тела Светитеља, није чудо да тако миришу док су живи.

Да бих био јаснији, користићу пример који нам је приближнији за разумевање и лак за потврду. Кољачи свиња и бикова знају врло добро да мужјаци обележени за клање, морају бити кастрирани мало пре клања, да би поштедели месо карактеристичног воња. Овај воњ није последица прљавштине животиње, већ активности хормона. Људи који су себе очистили од срасти и угушили у себи сваку жељу или унутрашњи телесни покрет, свети монаси о којима причам, поштедели су своје тело задаха нагона, који други не могу уклонити ни уз помоћ најскупљих мириса и сапуна.

Монахово средишње занимање је уништење маште, сваке слике и представе у уму, чак и праведних ствари, са циљем да створе пут Духу Светом. Према томе, монах напредовао у врлини нема личне жеље, није више он тај који живи, већ је Христос тај Који живи у њему (Галатима 2:20), слично човеку који нема ни прошлост нити будућност, има само предукус вечности, боље речено, живи вечност.

Под овим усовима, уздржање Христа ради, заштићено је од фактора који могу условити психичка и органска оштећења. Маштања која забављају и која повећавају патње Фројдовог човека, бар што се тиче Хришћана, или потпуно нестају, или трају кратко и на тај начин,  су неспособне да скрену вољу са њиховог главног циља који је Христос.

Са циљем да би савршено прекинули маштање, Православно подвижничко Предање, за разлику од римокатолика, забрањује сваки покушај замишљања, чак и наизглед божанских предмета као што су Страшни Суд, Христа на престолу или Христа распетог на Крсту.

Онај ко не види ништа док се моли, види Бога, каже Свети Симеон Нови Богослов. Уз помоћ непрекинутог делања и уз учешће Духа Светог, подвижник долази до степена када више нема снове, што значи да је у стању да контролише чак и своје подсвесне покрете у току сна. Разумљив је разлог како такав човек контролише врло лако толико бруталне импулсе похоте, савршено их уништавајући.

Борба са страстима није вођена било како и од било кога. Напротив, врло ретки, чак и међу монасима, достижу ниво описан горе. Подвижник је пре свега стручњак људске душе, велики психолог, чак и психијатар. Да би задобио знање, он проучава студије запањујуће прецизности, које су његови претходници написали, које су укључене у Добротољубље (енциклопедија манастирског живота) и других дела.

Према томе, ни један неуки почетник не може да уђе и да се сачува у овом опасном свемиру девствености Христа ради; то је доказано многима који су полудели, јер су водили ову борбу без вештих и искусних учитеља. Мислим посебно на мирјане (људе у свету), који су покушали да опонашају монахе након читања, без исправног вођства у делима, која се данас лако могу наћи. Заиста, постоје многи међу њима у патњама, сурово мучени меланхолијом и раздраженошћу, који су неизбежни плодови похоте.

Али ово се не догађа зато што је девственост немогућа, већ из разлога што они покушавају да је на погрешан  начин остваре, моле се неправилно и гордо мисле о себи да они чине нешто важно. Због тога Бог повлачи Свој дар, ван Кога ми не можемо чинити ништа (Јован 15:5) остављајући човека самог, са његовим бедним оружјем насупрот ирационалног беса ове чудовишне страсти.

Човек не може пливати сам у овом бесном океану, јер је љубав јака као смрт и љубоморна као страшни пакао (Песма над Песмама).

Према томе није лако објаснити појаву радосне уздржаности неверном, који не може прихватити дело Духа Светог у човеку. Подвижници имају органску и психолошку грађу сваког другог човека, тако да су и они рањиви. Али он је заштићен као под звоном, даром Духа Светог. Сви његови подвизи уздржања су са циљем да спрече напуштање дара, једном када га је заслужио. Још прецизније, подвизи су са циљем да се задобије смирење, које Бог неће презрети (Псалм 50)

 

 

 

^