Између тоталитаризма и слободе
Владимир Димитријевић
Поводом стогодишњице рођења Џ. Орвела
Тоталитарна држава
Једно од најстрашнијих искустава човечанства у XX веку је искуство тоталитарне државе, нацистичке и комунистичке. То чудовиште, настало на безбожничкој вољи за моћ и господарење над људима, однело је преко 200 милиона људи. У нацистичкој Немачкој људи су спаљивани у крематоријумским пећима, у Совјетији убијани, на милионе, у концентрационим логорима у Сибиру (по званичним подацима руске државне комисије, комунисти су убили само 200 хиљада освештених лица Руске Цркве за време своје владавине), а у Кини, до дана данашњег, не дозвољавају породицама да имају више од једног детета, и ако се роде близанци или тројке приморавају мајку да бира које ће дете остати у животу, а које ће бити убијено! Све тоталитарне државе су почеле од идеје о врхунској срећи коју ће донети грађанима: Лењин и Стаљин су говорили о победи бескласног друштва, у коме неће бити сиромаха и богаташа, него ће сви бити" богати, креативни и срећни", а Хитлер је свом народу обећавао "хиљадугодишњи Рајх". Али, њихова обећања, заснована на утопизму, не само да се нису остварила, него су донела пакао на земљу. Тај пакао прошли су и православни Срби: Тито и његове слуге су само 1944. и 1945, кад су упали у Србију, убили 150 хиљада људи, а убиства и утамничења оних који другачије мисле трајала су све до Слободана Милошевића, верног Титовог следбеника. Људи су, у Титово " срећно доба", за поезију могли да добију две године затвора (сетимо се Гојка Ђога и његове песме "Овидије у Томима",због које је робијао јер је "вређао лик и дело" покојног маршала!) Полиција је пратила све који другачије мисле (то јест, све који мисле, јер ко год је истински мислио, видео је да је Титов режим гробница Србског народа, и зато је био неподобан.) Људи су прислушкивани, праћени, уцењивани; разаране су им породице и слати су у луднице, само ако зуцну против "највећег сина наших народа и народности" и његовог "самоуправног" тоталитаризма. УДБА је била главно оружје режима, и то је остало и после Титове смрти, и после смене Милошевића.
Пратити, надзирати, дозвољавати да се уради само оно што одговара непријатељима нашег народа - то је био смисао ове "безбедносне" структуре, која је прикупљала (а сада крије) досије о стотинама хиљада људи. (Генерал румунске тајне службе, Секуритатее, Јон Паћепа, који је својевремено побегао на запад, објавио је тамо књигу "Црвени хоризонти", у којој наводи да је Чаушеску од њега тражио да се свим Румунима продају телефони који у себи имају уграђене прислушне уређаје.)
Руски религиозни философ Иван Иљин о тоталитарном режиму пише следеће: "То је политичко уређење које своју умешаност у живот грађана шири безгранично, укључујући сву њихову делатност у домен своје власти и принудног регулисања. Реч TOTUS на латинском значи "сав", "читав". Тоталитарна држава је свеобухватна. Та свеобухватност почиње од претпоставке да самостална делатност грађана није потребна и да је штетна, а да је слобода грађана опасна и неодржива. Има постојати један центар власти: он је позван све да зна, све да предвиди, све да испланира, све да попише.../ Овде је власт свеприсутна, човек је са свих страна подјармљен; слобода постаје преступна и кажњива /.../ Правна држава у целини се темељи на признању човекове личности - духовне, слободне, пуномоћне, како у стварима душе, тако и у стварима практичним. То јест, она се темељи на лојалној правној свести. Напротив, тоталитарни режим се темељи на терористичкој претњи."
Дакле, држава хоће да постане све и свја, и да врши надзор над сваким својим становником. И није нимало случајно што су велики писци антиутопија XX века, Јевгениј Замјатин, Џорџ Орвел и Олдоуз Хаксли предвидели ко ће се све развијати у блиској безбожничкој будућности. Тако, рецимо, у роману "МИ" Јевгенија Замјатина главни јунак, Д-503, уместо имена има број којим га зову (као, уосталом, и сви други људи). Слобода је злочин, и нико нема право на слободу. Једино људско право у роману "МИ" је правона казну. Д-503 у свом дневнику бележи: "Нико од бројева не сме да се одрекне тог јединог права". Људи су раније могли да бирају или слободу или срећу. У тоталитарној држави, изабрали су срећу без слободе. "Милиони устају као један, сливени у једно милионскотело".
Роман Олдоуза Хакслија, "Врли нови свет", бави се будућим човечанством, које је раскинуло са "мрачном прошлошћу". У тој будућности људи се праве у епруветама (по 15 хиљада из једног заметка, ако је потребно). Вештачки саздана људска бића такође осећају срећу под надзором државе. Хаксли вели:" Они се угодно осећају; они су у безбедности; они никад не болују; не познају страх од смрти; живе у спокојном незнању страсти и старости; нису оптерећени ни очевима ни мајкама /.../ они су условљени у тој мери да не могу поступати друкчије но што су дужни". А формула среће у "врлом новом свету" је ВОЛЕТИ ОНО ШТО СЕ МОРА ЧИНИТИ. У антиутопији држава становништву даје дроге да би поданици били срећнији, а истина је прекривена ћутањем. Хаксли је, после II светског рата, предвидео да би свет, ако не буде било отпора, за стотину година могао да буде обухваћен једном тоталитарном државом, која би превазишла његове најцрње слутње.
Џорџ Орвел, један од тројице антиутописта, убеђени левичар, после II светског рата написао је две кључне критике утопизма "слободе, једнакости и братства" који се намеће човечанству од Француске револуције наовамо. У "Животињској фарми" описује устанак животиња против своггазде, после кога ће оне преузети власт. Комунисти су представљени као свиње, а пси као њихови полицајци. Наивни коњ верује у правду животињске револуције, али се на крају све жалосно сврши. Седам заповести револуције се претварају у своју супротност. Рецимо, заповест "ниједна животиња неће убити другу животињу" постаје "Ниједна животиња неће убити другу животињу без оправданих разлога", а "Све животиње су једнаке међу собом" постаје "Све животиње су једнаке међу собом, али су неке једнакије".
Роман "1984" слика тоталитарни свет подељен на три огромне државе - Океанију, Евроазију и Истазију - које се налазе у сталним међусобним ратовима. Друштво је подељено на Партију (управљачку елиту) и проле (обесправљени народ). Партија се дели на Унутрашњу и Спољашњу, а свима господари Велики Брат, кога сви морају да воле. У свакој кући се налази ТЕЛЕКРАН (пазите, у Орвелово време још није било телевизије!) који емитује пропаганду режима и истовремено прати шта становник собе ради. Партија има два главна циља: "Освојити читав земаљски простор и једном за свагда угасити могућност независне мисли". Циљ је и да се "наметне не само тотална послушност државној вољи него и тотално јединство мишљења о свим предметима". Полиција прислушкује и надгледа сваког грађанина, а ко год се не уклапа, нестаје у казаматима Великог Брата. Главни јунак романа, Винстон, покушава да пружи отпор, али на крају бива сломљен, и признаје да је 2+2=5. Преко медија људима су наметнуте Следеће истине: "Слобода је ропство", "Истина је лаж", " Рат је мир". Занимљиво је да Орвел предвиђа да ‘е тај поредак настати у Енглеској, и да ће се звати ENGLSOC (ЕНГЛЕСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ). Данас је у свету на власти оно што је председник САД, Џорџ Буш старији почетком деведесетих назвао Новим светским поретком. (О " новом европском и светском поретку" говорио је, сетимо се, и Хитлер.) У крајњој линији, овај светски поредак подразумеваће једну светску државу, једну светску војску, једну светску полицију, једно светско судство и, што је најважније, једну светску економију. И ми, сваког дана, видимо како се тај поредак ствара (а све у име " људских права"," слобода," демократије", итд.) Ко га ствара? Пре свега, мултинационалне компаније и двеста-триста најбогатијих породица света, којима је циљ да свет, као "глобално село", настане што пре јединствено тржиште људи, робе и капитала, којим ће они господарити вечно. У свим државама они стоје иза тзв." демократски изабраних" политичара, и владају из сенке. (Довољно је рећи да у Бразилу свега 1 % становништва, оних најбогатијих, господари са 57% националног богатства!) Сви људи на свету морају постати робови тог новог тоталитаризма, који се сада зове "глобализам", и коме се не смеју постављати никакве препреке. Да уопште није реч о "параноји", сведоче чињенице из новина: над Европом је, још од пре неколико деценија, разапета шпијунска мрежа "Ешелон", која прати све електронске комуникације у свим европским државама, а за рачун Америке, Енглеске, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.
Зашто је глобализација тоталитарна?
Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је чешћи научник Вацлав Бјелохрадски, професор политичке социологије на универзитету у Трсту. Прво што он примећује је чињеница да је, са добом модерне, завршена политичка епоха "катихизиса и манифеста", а почело нешто што бисмо могли назвати (мада Бјелохрадски тај појам не користи, али се он може подразумевати) епохом "тоталитарне деполитизације". Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања у самој својој бити, у свом "нормалном функционисању" - ЕКСТРЕМИСТИЧКИ.
У постиндустријским демократијама наступила је тзв. "криза ауторитета",коју треба да "компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитавања. Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана-конформиста већ је узело залет, како показује огроман успех вијагре."
Зато је неопходна манипулација масама под видом демократског информисања. То јест: " Аргументација може бити продуктивна само под условом да учесници у дијалогу прихвате одређене етичке норме комуникације које морају важити у сваком друштву у коме се води расправа - на пример, једнакост, одсуство страха, отвореност и уважавање искустава других, искреност. Са становишта ове, комуникацијске етике која је основна норма демократије и извор демократског одлучивања на свим нивоима, савремени капитализам је НЕМОРАЛАН И НЕЛЕГИТИМАН".
Постоје пет разлога због којих савремени капитализам тежи тоталитаризму:
1. Све већи несклад између "тржишне" цене производа и друштвених трошкова за њихову производњу и употребу.
2. Нужно је ограничити раст индустрије (загађење планете може постати коначно), али то је у супротности са владајућом идеологијом демократско-либералног капитализма ("благостање", "једнакост", "неограничени раст". То значи да стварност каже једно, а идеологија друго - и иде се за идеологијом.
3. Пренасељени свет захтева координацију добара које поседујемо с другим људима, а све већи број појединих производа то онемогућава (сетимо се колона аутомобила у огромним градовима).
4. Брзо обезвређивање људског рада и капитала, што је последица појачане роботизације и развоја технологија којима човек није потребан.
5. Планета је угрожена индустријским загађењима, али индустријска олигархија и даље врши насиље над човечанством.
Они који желе да владају светом, дакле, мултинационалне компаније, владају углавном путем медијске манипулације, која се састоји у нуђењу обиља чињеница без њиховог јасног тумачења. Бјелохрадски каже: "Перцепција појединих момената разних догађаја драстично преовлађује над њиховом појмовном историјском схематизацијом.
Целим друштвом доминира журба, изазвана интензивним приказивањем појединих "момената" који, међутим, не припадају никаквој целини и стога се брзо заборављају и замењују новим разорним "моментима" других догађаја." Људи се тако лишавају демократске компетенције да одлучују о својој судбини: њихове ставове обликује ТВ, а за њих одлучују некакви "стручњаци"," експерти", који друштво формирају у складу са вољом индустријских олигархија.
Бјалохрадски понавља да је савремени Запад дубински екстремистички, при чему он екстремизам дефинише као "такво схватање политике у коме се политички спор презентира на као спор између заступника разних животних пројеката и речника, већ као борба између "човечног" и "нечовечног", између бранилаца хуманости и злочинаца против хуманости".
И зато је савремени Запад тоталитаран: Савремени покушај да се војни апарат НАТО-а који брани интересе богатих земаља преобрази у светску полицију чији се ратни походи представљају као универзални суд ауторизоване интервенције за одбрану човечанства заршна је фаза епохе неутрализације и деполитизације: непријатељ је ту понижен, сведен на пуког међународног злочинца, чиме је лишен и оног достојанства које је у прошлости увек припадало "непријатељу" као носиоцу других" људских гледишта и вредности. НИКО НЕ МОЖЕ БИТИ НЕПРИЈАТЕЉ ЕВРОАМЕРИЧКЕ КЛАСЕ МОЋНИХ ПОТРОШАЧА, ЊИХОВЕ БЕЗОБЗИРНЕ СЕБИЧНОСТИ И ЦИНИЗМА, ДА НЕ БУДЕ ПРОГЛАШЕН ЗА НЕПРИЈАТЕЉА ЦЕЛОГ Ч0ВЕЧАНСТВА".
Западна цивилизација (а то је знао и Хајдегер) запала је у ћорсокак кад се определила да крене путем, тобож неутралне, технике. Техника, на први поглед, изгледа као нешто крајње конкретно, нешто што допушта једнозначна решења. Међутим, није тако. Напротив, технизација човечанства води поробљавању човека. Из те перспективе је јасно да је тоталитарна техника довела до тога да данас све постаје политика:" Ваздух се може дисати само захваљујући политичким одлукама, временом (метеоролошким) се мора "управљати", појам мајке треба одредити политичком одлуком парламента, трансгенетичку верзију салате CHICORIUM INTYBUS морао морао је да одобри Европски парламент.
Тотална политизација је парадоксална исход процеса неутрализације и деполитизовања, западног "непризнавања политике" као арбитра истине, а не обратно. ИСТИНА ЈЕ УВЕК ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА, УВЕК ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА НЕПРИЈАТЕЉА. Реторичке фигуре као "хируршки захват", "интелигентне бомбе", "претећа хуманитарна катастрофа", "ко латералне штете", НАТО као "гарант људских права", читав тај деполитизовани панинтервенционистички речник само је маска тоталне политизације живота на нашој планети, тоталне политичке моћи САД и ЕУ до које је довела епоха неутрализације и деполитизације."
Није случајно да се мислећим људима чини да је епоха глобализма слична епохи комунизма. (Запањујућа је чињеница да се у посмртној заоставштини Светог Николаја Жичког, у једној до његових бележница, налази реченица: "GLOBALISM, GLOBALISTS, ONE WORLD ORDER - ГЛОБАЛИЗАМ, ГЛОБАЛИСТИ, ЈЕДНОСВЕТАШИ - КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ОД КОМУНИСТА?")
Бјалохрадски пише: "Појам "глобализација" данас има исту функцију као у прошлости марксистичко-лењинистички појам "историјска нужност". Будућност има свој "последњи облик" који се открива у историји, а то је "глобално тржиште, глобална влада и глобално грађанско друштво". Само савлађивањем свих локалних, историјских и моралних ограничења која глобалном тржишту и глобалној влади постављају религије етичке норме и културе "мање развијених" друштава, можемо гарантовати "планетарну координацију човечанства", а тиме и нову, вишу рационализацију живота на планети Земљи."
То јест, ДЕПОЛИТИЗОВАЊЕ ЈЕ НА ЧИН КОЈИМ ИНДУСТРИЈСКИ ЗАПАД СПРОВОДИ СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ХЕГЕМОНИЈУ НАД СВИМ КУЛТУРАМА НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ, НАД ЦЕЛОКУПНИМ ЖИВОТОМ НА ЗЕМЉИ".
Бјелохрадски сматра да нам престоји нека врста "тоталитарне реконструкције друштва" јер "разне форме тоталитаризма, које су обележиле ово столеће, црпле су своју уверљивост из општег сећања да је нужно да се покуша таква "рационална реконструкција друштва".
Дакле, из анализа чешког социолога постаје нам јасно да смо ушли у опасну епоху у којој више неће бити места за малог човека и његове потребе - да живи у миру са Богом и светом, да има породицу, гаји децу, да буде спокојан и нађе своје место под сунцем. Да и не говоримо о главном људском праву - а то је да је човек од Бога призван да постане усиновљено чедо Божје кроз јединородног Сина Очевог, Господа Исуса Христа. Још је енглески писац Честертон запазио да Рокфелери и Ротшилди нису, као што се мислило, заштитници приватне својине, јер они не знају за међе свог имања за које зна сваки обичан човек, који жели да се његово имање граничи, јасно и одређено, са имањем његовог суседа. Напротив, Рокфелери и Ротшилди желе да нестане свих међа, како би сва имања света била њихова. И у томе је стравична логика Новог светског поретка, поретка новца и мултинационалних компанија које не знају за "границе раста", и које све људе на планети желе да претворе у робове технотронског концлогора. Нема више граница, нема зидова, нема ничег што би могло да заустави зло: Исток и Запад, Север и Југ треба да се сједине у последњем DANCE MACABRE историје, на чијем челу ће, поред смрти са косом, стајати антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Али, против такве будућности се треба борити, док год за то постоји могућност.
Тоталитаризам све присутнији
Часопис Le monde diplomatique" (март 2003.) доноси текст нови нара Џела Ван Бурена, сарадника Еуровоча из Амстердама, који сведочи о следећем: " Атентат од 11. септембра 2001. пружио је полицијама широм света нова оправдања за јачање њихове власти. У САД расте број тајних привођења и махнитих пројеката "панорамског" надзора становништва. Ни Европа не заостаје. Такозвано "техничко осавремењавање" шенгенског информационог система служи као параван за промену његове намене (а то је било јачање слободе кретања), ка стварању једне базе података за НАДЗОР И ИСТРАГУ". Од сада, шенгенски досијеи у Стразбуру неће бити коришћени само да се ојача "слобода кретања" (ако је стразбуршки компјутерски центар икад за то и служио), него и за то да се спречи кретање "потенцијално опасних особа које треба спречити да се придруже појединим међународним окупљањима", тојест, вођа антиглобалистичких демонстрација. Стразбуршку картотеку све више ће користити и полиција, која ће, сматра Ван Бурен, поред проверених чињеница ускоро почети да у виртуелне досије убацује и гласине. Па ти после докажи да ниси оно што полиција каже дајеси...
У САД је адмирал Џон Поиндекстер, некад умешану аферу "Ирангејт" опет у седлу. Он је наиме задужен за пројекат "Тотална информативна будност" који има за циљ утврђивање "информационог потписа" сваке особе, како би држава могла да открије потенцијалне терористе. Биће то "панорамска колекција свих расположивих података" о човеку: почев од здравственог стања до књига које купује и чита... Не заборавимо: "Слобода је ропство!", "Рат је мир!", "Незнање је моћ!"
И код нас то све може да се деси: камере на улицама, камере на радним местима, нове легитимације са компјутерским досијеом сваког грађанина. Циљ? Борба против терориста, наравно! ЦИА, КГБ, УДБА и сличне организације су се увек, и једино, бориле само против терориста... Зар ви не мислите тако? Да ви, можда, не подржавате терористе? Јер, и Орвел је о томе писао, за тоталитарни режим опасна је" Зломисао".
Шта нам је потребно?
Можда ће то неком чудно звучати, али ових дана Србији је најпотребнија слобода ваплоћена у дијалошко друштвено уређење, у коме се до правде и права долази у непосредном општењу свих грађана са влашћу, при чему је власт сменљива. Али, да би се до тога дошло, потребно је да се остваре неке од основних претпоставки исте:
1. Народ мора да разуме слободу, да има умеће слободе. Јер, демократија није распојасаност, него самодисциплина. Како каже Иван Иљин: "Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у границама части и закона; он зна РАДИ ЧЕГА му је дата слобода: он је испуњава истинском стваралачком иницијативом". Политичари су дужни да то умеће слободе васпитавају, а не да га спутавају.
2. Мора се развијати ПРАВНА СВЕСТ, која подразумева оплемењивање човека огрезлог у животињство у тешкој епохи после II светског рата, када су сви грађани третирани као потенцијалне жртве или доушници УДБЕ, и када су људи престали да државу схватају као своју, што и јест један од предуслова за развој правне свести. Човек који није био свестан свог достојанства није могао, нити може, да појми да он заиста има нека права.
3. Неопходна је и самосталност привређивања грађанина, за коју Иљин каже да не подразумева ни богатство, ни власништво над земљом, ни предузетништво, "него личну способност и ДРУШТВЕНУ могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и најамним, радом". Код нас је незапосленост огромна, а рашће још и више. Нема никаквог изгледа да ће бити боље. Од страних донација се не живи, а привреда умире. Људи који немају посла не могу да се играју демократије.
4. Неопходан је минимум образовања и обавештености без кога нема демократског одлучивања. Ако уместо обавештених људи који знају шта бирају имамо необавештену гомилу којом се медијски манипулише, онда није реч о демократији, него о ОХЛОКРАТИЈИ (владавини руље).
5. Потребно је и политичко искуство. Титоизам и његова квазидемократски наставак, власт Милошевића, створили су не грађане, него робове тоталитарне државе, не политичаре, него каријеристе, чанколизе и достављаче. Године су потребне да би се то променило.
6. Потребно је да људи, пре свега они који владају, буду лично храбри и одани Отаџбини, непоткупиви, одговорни и грађански храбри. Колико су наши политичари такви, свако може сам да види и провери.
Ако се борба против криминала буде користила за обрачун са политичким неистомишљеницима, све ће бити јасно. А то ће, уместо здравља, нашем друштву донети само још дубљу оболелост. Како каже Иван Иљин: "Правна свест захтева да сама власт не буде доживљавана као сила која рађа право, него као ПУНОМОЋЈЕ, које има ЖИВОТНИ УПЛИВ (СИЛУ) САМО ПО МЕРИ СВОЈЕ ПРАВНОСТИ. Право се не рађа из силе, него из права, и у коначном исходу само из природног права."Какви су нам политичари потребни?
Ево Иљина да нам то објасни:
"Узалуд би било мислити да је сваки човек који је постао пунолетан и није очигледно сишао са ума способан да гради државну власт. То би значило да се политика ставља испод најпримитивнијих заната и ручних радова, који, поред узраста и одсуства умне поремећености, траже још и одговарајуће органе, телесну спрему и макар мутно осећање циља. И политичка делатност није испод заната и ручног рада: и за њу је, осим пунолетства и менталног здравља, потребан одговарајући духовни орган, свест о државном циљу или макар минималне, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ НАВИКЕ. Бесмислено је стварати државну власт без ДРЖАВОТВОРНЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ; жалосни резултати ће у супротном бити осигурани: то ће бити или противу-државна власт, или државно безвлашће, или, што је најгоре, противудржавно безвлашће.
Прво добија облик личног деспотизма или класне диктатуре; друго ствара режим малодушности, уступака, попуштања, и, самим тим, режим државног расапа, то јест разграбљивања власти, распада нације и територије; треће рађа најгоре устројство - охлократију: власт руље којом руководе демагози."
На коме ће се путу наћи Србија, велико је питање. Свет улази у страшно доба, доба до сада невиђеног тоталитаризма, правог фашизма маскираног демократском реториком. Наша земља неће бити слободна у бирању своје политичке судбине. Остаје нам само нада да нас Бог неће оставити, и да ће, као пре двеста година, подићи неког ко би, попут Карађорђа, али духовног Карађорђа, Србима објаснио у каквом времену живе и којим путем треба да иду.
Литература
1. Др. М. С. Марковић: Замјатин, Хаксли и Орвел, у књизи "Српска апологија Русије II"; изд. писца, Бгд, 1999.
2. Вацлав Бјелохрадски: " Антиномије глобализације; Просвећено друштво 2000.
3. Иван Иљин: "У потрази за праведношћу", Светигора 2001.
преузето из:
"Гледајте да се не уплашите - духовни смисао нашег доба"
Светило 2003.
стр. 408-417