Да би казна деловала

 

Да би казна деловала, родитељи морају да буду доследни. Не смеју да за неки прекршај данас казне, а сутра, кад мама не буде имала времена, да на то исто не обрате пажњу. Верујте, дете неће ценити мамину племенитост, већ ће закључити да је просто потребно да мало дуже плаче, да буде тврдоглавије, да удара ногама - па ће постићи шта је хтело.

Важан је и породичан консензус у погледу захтева, који се постављају пред дете. Ако не сме - значи, не сме, и због прекршаја забране неизоставно следи казна. Иначе ће дете навићи да манипулише одраслима, те ће као резултат ауторитет свих чланова породице бити пољуљан.

Али пре него што се нешто забрани, упитајте се: да ли је то заиста тако неопходно? И видећете да веома много тога може да се не забрани, већ да се нађе разуман компромис или чак просто, без икаквих услова, да се сложи са жељом детета. Рецимо, дете не жели да руча, а ви инсистирате, сматрајући да треба поштовати режим исхране. А сад пробајте ову ситуацију на себи и замислите се: да ли се увек храните у одређено време или, пак, једете кад огладните? Зар вам се не дешава да је допшо време ручка, а ви нисте гладни? И шта онда? Па, сигурно, не пуните сврј стомак силом. А ако је тако, зашто онда не дате аналогно право детету? Па ни оно није аутомат, већ живи човек, ни његов организам, као ни ваш сопствени, никако не ради увек по "дневном реду".

Може се навести мноштво сличних примера. Смањивши број сигнала забрана на васпитној траси, нећете сувише љутити дете, и постаће му лакше да поштује ваше захтеве. Не претварајте га у возача, који доспе у "траку на црвено" и који је принуђен да се зауставља на свакој раскрсници. Чак и одрастао човек у таквој ситуацији пре или касније почиње да се жести, и, обазревши се на све стране - није ли милиционер близу? - понекад пројури кроз црвено. А дете има и слабије нерве, та и ви, какав год строг израз лица правили, ипак не личите на званичног чувара реда.

 

Назад