О порукама Краља лава

Доктор Душка Кликовац

 

 Родитељи, нарочито они мање деце, добро знају шта је то Краљ лав". Реч је о новијем Дизнијевом дугометражном цртаном филму чији су јунаци животиње, сјајно нацртане и још боље анимиране. Клинци овај цртаћ много воле, па траже да им се купе и други реквизити" на њему настали: албум, бојанке итд. На први поглед - ништа необично. Међутим, понеком родитељу, ако има времена да погледа цртаћ заједно са својим дететом, он може оставити горак укус у устима. Наиме, већ на први поглед се чини да је његова хумана порука некако чудна; пажљивијем погледу откривају се и друге поруке, све једна озбиљнија од друге. Кренимо од почетка.

Прича почиње тако што животиње одлазе на величанствено поклоњење новорођеном лавићу Симби - сину краља Муфасе, будућем краљу. Оне најпре фанатичио поздрављају Муфасу, а затим му се, клекнувши, клањају до земље. Краљ животиња" је у овом филму краљ свих животиња без разлике: клањају му се не само зебре, антилопе и жирафе, него и мајмуни, слонови, носорози, птице, чак и мрави.

Животиње су далеко испод њега, како физички (он стоји на веома високој стени), тако и по достојанству: птица Зазу, његов највернији поданик, удостојен је само смешком и уздржаним полунаклоном главе. Једини који има право на краљев загрљај је мајмун Рафики - нека врста врача и мудраца. Што се тиче величине пространства којим влада, краљ лав ће касније објаснити сину да је све до чега допире светлост наше краљевство". Заплет почиње тиме што Скар, краљев млађи брат, не долази на поклоњење. Пошто захтева потпуну послушност (не дозвољава чак ни да му саговорник окрене леђа), краљ је тиме веома незадовољан. Скар, међутим, не признаје краљев ауторитет, чак му се подсмева, макар и не сасвим отворено.

И на том сукобу - који на први поглед отеловљује вечити сукоб између добра и зла - почива читав филм. Понашање и изглед краља и његовог брата поткрепљују слику добра, односно зла: краљ изазива респект већ самом својом појавом, јер је крупан и лепо развијен; касније видимо да је племенит отац, добар педагог, одговаран владар. Поданици му се покоравају више него драговољно. Видели смо да је његово царство - царство светлости. На другој страни, Скар је мршав, ружан и има црну гриву; по понашању видимо да је окрутан, лажљив, подмукао, циник и сплеткарош. Његови поданици су хијене, које му се покоравају из интереса. Његово пребивалиште је гробље слонова - пуст, јалов и суморан крај, у којем владају мрачне силе; гејзири из којих избијају врела зелена течност и пара даље асоцирају на пакао.

Скар успева да их привуче тиме што им обећава да никада више неће бити гладне". Кад буде задобио власт, међутим, он неће бити у стању да исхрани своје поданике: из непознатих разлога под његовом влашћу биљке неће рађати нити ће се природни циклуси одвијати на уобичајен начин. Фабула даље тече овако: Скар на превару убија брата и шаље хијене да убију његовог сина. Овај успева да преживи, уз помоћ једног чудног пара који сачињавају један дивљи вепар, велики и ружан али осетљивог срца, и један феминизирани мунгос. Мали Симба одраста с њиховим геслом Буди весео, немај бриге!".

У једном тренутку, међутим, среће своју другарицу из детињства, лавицу Налу, која му постаје пар. Кад сретне и мајмуна Рафикија, овај му помаже да пронађе своју лављу (тј. борбену и владарску) природу, па се он враћа у своје краљевство и, савладавши Скара у борби, успоставља своју власт. Пошто је племенит, не убија Скара, већ овај плаћа за своја злодела тако што страда од својих поданика.

Идеја о континуитету, наговештена на почетку приче, остварује се и на њеном крају: Симби се рађа син, наследник. Потка ове приче је, дакле, сукоб између добра и зла, у ком побеђује као у свим бајкама, добро. Међутим, у овом цртаћу на овој потки обликује се, да се грубо изразимо, нека друга мустра. Наиме, у бајкама на једној страни постоји зло (силе мрака, пакла), које има велику физичку снагу и многобројне слуге. На другој страни су главни јунаци, који су физички неупоредиво слабији, и њихови помагачи малобројнији, али су духовно чисти, праведни у својим стремљењима, и теже љубави. Пошто се јунаци никад добровољно неће определити за зло, оно може да завлада само помоћу своје физичке снаге и принуде, тако што уништава све своје противнике и успоставља апсолутну власт. Главни гриву; по понашању видимо да Је окрутан, лажљив, подмукао, циник и сплеткарош. Његови поданици су хијене, које му се покоравају из интереса. Његово пребивалиште је гробље слонова - пуст, јалов и суморан крај, у којем владају мрачне силе; гејзири из којих избијају врела зелена течност и пара даље асоцирају на пакао.

Краљ има, међутим, и неке особине на које нисмо навикли код позитивних јунака: он је самоуверен, чак охол, воли да се размеће; иако објашњава свом младом наследнику да свет живи у финој равнотежи" и да овај мора да поштује сва створења, чак и она која му служе као храна, непосредно после тога га охрабрује да испроба своју снагу на свом верном поданику - птици Зазу, на шта овај вапи да је то тако понижавајуће!". Такође самозадовољно каже сину, горд због своје снаге: С твојим оцем нико се не качи!". Његов задатак као владара јесте да обезбеди поданицима воду и храну, и да земљу одбрани од хијена, кад оне наруше ред, појављујући се најчешће у неком удаљеном подручју, он одлази тамо да интервенише. Стога он будно прати оно што се догађа у његовом краљевству и ништа не измиче његовом знању и контроли. Хијене су, са своје стране, подмукле; оне не воле лавове, јер да њих нема, ми бисмо слободно ишле џунглом". Скар успева да их привуче тиме што им обећава да никада више неће бити гладне". Кад буде задобио власт, међутим, он неће бити у стању да исхрани своје поданике: из непознатих разлога под његовом влашћу биљке неће рађати нити ће се при-родни циклуси одвијати на уобичајен начин.

Фабула даље тече овако: Скар на превару убија брата и шаље хијене да убију његовог сина. Овај успева да преживи, уз помоћ једног чудногпара који сачињавају један дивљи вепар, велики и ружан али осетљивог срца, и један феминизирани мунгос. Мали Симба одраста с њиховим геслом Буди весео, немај бриге!". У једном тренутку, међутим, среће своју другарицу из детињства, лавицу Налу, која му постаје пар. Кад сретне и мајмуна Рафикија, овај му помаже да пронађе своју лављу (тј. борбену и владарску) природу, па се он враћа у своје краљевство и, савладавши Скара у борби, успоставља своју власт. Пошто је племенит, не убија Скара, већ овај плаћа за своја злодела тако што страда од својих поданика.

Идеја о континуитету, наговештена на почетку приче, остварује се и на њеном крају: Симби се рађа син, наследник. Потка ове приче је, дакле, сукоб између добра и зла, у ком побеђује као у свим бајкама, добро. Међутим, у овом цртаћу на овој потки обликуј! се, да се грубо изразимо, нека друга мустра. Наиме, у бајкама на једној страни постоји зло (силе мрака, пакла), које има велику физичку снагу и многобројне слуге.

На другој страни су главни јунаци, који су физички неупоредиво слабији, и њихови помагачи малобројнији, али су духовно чисти, праведни у својим стремљењима, и теже љубави. Пошто се јунаци никад добровољно неће определити за зло, оно може да завлада само помоћу своје физичке снаге и принуде, тако што уништава све своје противнике и успоставља апсолутну власт.

Главни јунаци савладавају силе зла, и тако освајају своју слободу. Остварење њихове аутентичне личности симболички се изражава као брак са вољеном особом, а стварање њиховог личног свега као стицање краљевства". Типичан пример такве бајке је Успавана лепотица", где је зла вештица (која господари силама пакла) неупоредиво моћнија од трију добрих вила које штите Аурору; њој је циљ да јунаке лиши слободе, затварајући их у тамницу или убијајући их.

Принц Филип је, међутим, савладава захваљујући својој љубави и мачу истине. Речју, битка између добра и зла конкретизује се, између осталог, као битка између физички слабијег али духовно супериорног с једне стране, и физички јачег али духовно инфериорног с друге, и као битка између слободе с једне, и силе и принуде с друге стране. Сила и принуда не само да су добру непотребне, него се противе самој њетовој суштини. Да направимо још једно поређење: у Књиги о Џунгли" - једном старијем Дизнијевом цртаћу у којем има много животиња - мрачни лик, страх и трепет џунгле, јесте тигар Шир-кан. Он је најјачи и најсуровији, због чега може од свих да захтева послушност. Свим животињама је јасно да је он насилник и оне се тако према њему и понашају: зазиру од њега, гледају да га не сретну, а ако су ипак принуђене да се суоче с њим, покушаће да преживе и после тога ће наставити по своме.

При томе, у односу са њим оне можда губе достојанство, али не и душу: оне га се боје, али му се не клањају; то што га се смртно плаше не смета им да га чак лажу у очи и прикривено му се подсмевају. При томе постоје животиње којих се његова снага много не дотиче - слонови, на пример. С друге стране, и у овој причи добро је неупоредиво физички слабије, али је неустрашиво: крхки дечак Могли убира симпатије гледалаца пре свега тиме што се нимало не боји Шир-кана, па је спреман и да лудо изгуби главу.

Удружен са својим пријатељима, недовољно јаким или слабим као што је и он, Могли истерује Шир-Кана из џунгле. Вратимо се сада Краљу лаву". Сви елементи типичне бајке су ту: добри главни јунак, његов зли противник, лавица-принцеза, пријатељи и саветници главног јунака, краљевство. Али су ти елементи повезани на нов начин, тако да се образац који смо малочас оцртали поштује само донекле, док је његов остатак стравично изврнут: зло јесте моћно, тежи власти, а на крају губи; али добро је то које има велику физичку моћ и које тежи успостављању апсолутне власти!

Оно не нуди слободу, него захтева потпуну послушност. А онај који захваљујући својој физичкој снази захтева такву послушност није насилник, него је краљ. И то не краљ којем се иза леђа подсмевамо, него краљ којем смо одани душом и срцем! Непокоран ауторитету, овде није позитивни, него негативни јунак; он је, заправо, зато и негативан што је непокоран! Сада смо у прилици да можемо да вербализујемо основне поруке Краља лава".

На плану државног уређења, детету се објашњава да постоји владар, коме се, захваљујући његовој великој снази, покоравају сви - укљу чујући и оне који су и сами врло јаки или интелигентни. Подразумева се да је он добар и праведан, али је толико моћан да може себи дозволити да буде охол и арогантан. Само под његовом влашћу његови поданици могу да преживе. Своју територију брани од оних који би га могли угрозити, и који су по дефиницији похлепни и властољубиви. Његова власт је не само потпуна него се и простире неограничено, а методи његове владавине су полицијски: да би одржао ред, он одлази и у најудаљеније крајеве да отера изгреднике. Онај ко не поштује његов ауторитет по дефиницији је зао и осуђен је на пропаст. Поданици га обожавају; они су бесловесно, пасивно стадо које не може да преживи без владара.

На апстрактнијем плану идеја, деца се припремају на то да добро није по самој својој суштини супериорно над злом, него да и оно мора захтевати покорност и располагати силом; сила и принуда, тако, не могу више бити знак распознавања зла. А то значи да је добро не оно што има инхерентна својства доброг, него оно што је проглашено за добро - другим речима, оно што има довољно моћи да себе прогласи за добро. На индивидуално-психолошком плану, детету се објашњава да се до своје суштинске личности долази не кроз љубав, него кроз битку, тј. да је његова права природа агресивна и индивидуалистичка. Оно се учи и томе да права срећа не долази са остварењем свог унутрашњег бића, него са освајањем власти, односно стицањем поседа. Такође му се указује на то да је охолост легитимна човекова особина.

Поновимо да је овај цртаћ постао значајна ставка у дечјем појмовном инвентару; гледајући раскошне слике, деца усвајају и идеје које ће обликовати њихову свест и одредити њихово касније мишљење и понашање, на многим животним плановима - од најконкретнијих до најапстрактнијих. Ако буде уређен по оваквом обрасцу, свет у којем ће живети наша деца неће бити царство светлости.

Овај филм их припрема да то не примете.

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

^