Мртви питају...

Владимир Димитријевић

 

Када човек уђе у костурницу Хиландара, дочекају га лобање и кости монаха који су се ту вековима подвизавали, умивајући сузама светогорску земљу; из очних дупљи у вас гледају најдубље тајне постојања, и њихове очи вас питају: Ко сте? Јесте ли наши? Познајемо ли се? И даље: Постите ли? Молите ли се Богу? Примате ли Свето Причешће? Како живите? Колико деце имате? Чувате ли чедност и чистоту? Волите ли своју Отаџбину?

Исто питање се чује на србском војничком гробљу у Солуну; исто питање код цркве Ружице, где леже остаци бранилаца Београда 1915; исто питање на Крусима и Мојковцу; исто питање на Дрини и Колубари... И стара гробља, са споменицима на којима су слова већ избрисана, питају: Ко сте ви што газите нашом земљом? Шта ћемо одговорити? Како ћемо пред њих изаћи?

Руски религиозни философ, Симон Франк, у тексту Мртви ћуте каже следеће:

Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења.

За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање.

Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе...

Њихове душе јасно говоре о једном о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.

 

Преци ће нам судити. И потписнику ових редова, и сваком читаоцу, и сваком Србину под капом небеском, без обзира да ли је он покушао да побегне од Србства и да се сакрије у мишју рупу космополитизма, Њу Ејџа, комунизма или у блатну јаму блуда и криминала... Нико се не може сакрити од мртвих који ћуте, и кроз чије нас очне дупље у нас гледа Суд Божји.

Једино што нам је остало ако желимо да избегнемо гнев наших покојника, чија смо сва дела продали и попљували, јесте покајање и враћање Христу. Ове 1998. године, на Спасовдан, навршило се тачно седамсто седамдесет седам година од како је Свети Сава, овенчавши Светог Стефана за краља, створио србску државу; том приликом, обраћајући се окупљенима, одржао је знамениту Беседу о правој вери, молећи све Србе свих векова да положе сву наду своју на Бога и држе се праве вере Његове.

Тај завет, завет Србина, чије тело од 1594. није међу нама, али који је душом живљи од свих нас живих заједно, јер живи у Богу Живоме, једини је лек за наше болести и једина правда за наша безакоња.

Вратимо се Завету Светога Саве и Светог кнеза Лазара. Сјединимо се у правди и истини са својим покојнима, и ничега се не бојмо; Бог наших отаца биће и наш Бог, наш хранитељ и бранитељ. Тада се нећемо плашити НАТО бомби, ни самих себе. По речима Светог Владике Николаја:

Дај Боже, да се Срби обоже, сложе и умноже!, на своје вечно спасење, а на славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа.

Амин.

 

 

^