Ка хришћанској побуни младих
Хришћанство модерног доба - чак и у свом најпунијем изразу у Православљу - лишено је своје суштине, јер је Крст Христов одстрањен. Наше Православље у Америци, укључујући наше монаштво, постало је сувише рутинерско и самозадовољно: његова другачија појавност често се користи да придода самосвојан "стил" нашем световњаштву. Ако је вечни живот и све што Православље учи заиста истина, где су људи у Америци који умиру за то, који се, због Христа свега одричу? Где су свети подвижници и јуродиви Христа ради који су красили Православне земље вековима?
Није чудо што је омладина у очајању: глас Христа распетог не досеже до њих. Све док Истина за коју вреди умрети остаје скривена, млађе генерације, које су призване да буду светитељи (Рим. 1:7), и даље ће веровати да им наше пост-Хришћанско друштво говори да нема апсолутне истине, да нема одговора на питање: "Зашто?" Живот ће за њих остати бесмислица и самоубиство ће постати логично решење. Све док врата Царства Небеског затварају лагодни Хришћани који не улазе на њих (Мат. 23:13), можемо бити сигурни да ће млади ићи право ка широм отвореним вратима овог палог света, вратима свих страсти. Све док светло истинског, страдалног Хришћанства скривено под одар јер Православни Хришћани га не живе и не деле са другима, младе ће и даље, као ноћне лептире, привлачити пламенови пакла, који се њима чине као нешто што најстварније постоји.
Дошло је време крајње неопходности да се Православље мисионари младима. Данашњи млади су тако изгубљени да је скоро сасвим нестало интересовање да се живи Богоугодним животом, а млади су ти који треба у будућности да обнове истинско Хришћанство. Ако млади људи губе интересовање за Цркву, онда каква је наша будућност? Овај пали свет запосео је младе, а самим тим и нашу будућност. Морамо истргнути младе људе из руку света. Иначе, уместо да постану наша браћа и сарадници у Христу, постаће наши мучитељи и убице у наредним данима прогона, попут младих хулигана које су Лењин и Стаљин некада увежбавали у садизму да би ставили Хришћане на пробу.
Мада звучи чудно, пружа се истинска прилика да их спасемо из света иако је њихова затрованост светом скоро поптуна. Данас, многи млади у свом очајању, постају презасићени светом, и њихова побуна углавном је усмерена против површности и материјализма модерног друштва. Пошто се за Православне Хришћане претпоставља да су у побуни против света, већ имамо заједничку основу са њима.
"Једно су Хришћани", каже Свети Макарије Велики, "а друго су љубитељи света; међу њима је велика разлика. "Ако хоћемо да се приближимо бунтовној младости, онда морамо живети сходно нашем Хришћанском позиву да будемо побуњеници против света који трага за удобношћу, задово-љством, новцем, земаљском сигурношћу, поштовањем и угледним положајем. Морамо бити мртви за свет да бисмо помогли младим људима који желе да умру. Морамо бити изроди у свету да би помогли изродима света. Морамо умрети за себе и почети да живимо за прокажене које је Христос дошао да спасе.
Истинска хришћанска побуна може бити одговор и спасење младих данас. Јер док је побуна младих, будући без узрока, често деструктивна и води људе у дрогирање, промискуитет, самоосакаћење, самоубиство и коначно у пакао, побуна Хришћана је градилачка јер, подстиче људе на врлину, племенитост духа и, коначно, подиже их ка Небу.
Ако погледате у очи ових младих људи, видећете да су још увек невини и чисти, релативно недодирнути греховима које творе. У њиховој побуни против модерног друштва, они чак настоје, на наопак начин, да сачувају своју невиност. За оне старије људе који су провели велики део својих живота припремајући своје душе за пакао, има мало наде; али за ове младе људе, још увек има пуно наде да се могу преокренути у другом правцу и почети да припремају своје душе за небо. "Деца апокалипсе" је православна мисионарска заједница која настоји да извуче из трулежи још увек невине душе пре него што је прекасно, пре него што зло буде имало прилику да уништи њихове душе, пре него што престану да буду жртве и уместо тога постану они који траже жртве. Кроз искупљујућу моћ Христа Распетог, ми настојимо да дамо позитивно усмерење њиховој патњи и побуни, надахњујући срца да оживе жељом за добрим.
О. Серафим Роуз једном је питао: "Шта млади желе? Многи се истински не задовољавају потрагом за задовољствима - то је ескапизам; нити предавањима (мада понеко прикладно предавање може бити од користи). Младост је пуна идеала и жеље да учини нешто да служи овим идеалима. Одговор за неког ко жели да ради са младима и одржи их у Цркви, јесте да им да да нешто раде, нешто корисно, а у исто време идеалистичко."
Треба да искористимо младалачко надахнуће и преобразимо њихове страсти, које су раније служиле злу, у стваралачку силу за службу Господу. Ово је позив на жртвовање, на спасавање изгубљених у раљама нихилистичке машине модернизма.
У прве две године свог постојања, мисионарска група "Деца апокалипсе" делује на неколико фронтова: кроз часопис (Death to the World), књигу ("Youth of Apocalipse"),[1] и кроз преписку са младима људима из читавог света.
Ми, Православни Хришћани, будући да нам је дата пунота Истине, тако смо се закључали у наше "коректне" мале групе и наше сужена интересовања, да смо постали неосетљиви за океан духовне глади која хара и око нас у душама паћеничке младежи.
Када бисмо само хтели да слушамо, чули бисмо. Док још увек постоји прилика, и док још увек имамо слободу, ми морамо откључати и отворити врата Небеског Царства деци апокалипсе.
