Дете вудуа

 

Али тридесет година после Џонсонове смрти Џими Хендрикс је песмом "Voodoo Child поносито призвао његовог "прастарог злог духа" објављујући "ја сам дете вудуа." Као и неки Делта блуз свирач, за себе је тврдио да поседује натприродне моћи ("Стојим наспрам планине. Сечем је бридом длана") и натприродно порекло ("Добра је ноћ у којој сам рођен. Знаш да је месец био ватрено црвен").

У Хендриксовом случају, ово је чиста метафора. Он засигурно није прошао неку вуду-иницијацију у формалном смислу и тридесет година и стотине миља које су га одвајале од Џонсона сместиле су га у сасвим различит свет. Но он је потресајућим звуком своје гитаре најотвореније могуће објавио да је он човек блуза, који поштује и разуме његове најдубље и најтемељније традиције.

28. јуни 1937. био је последњи дан снимања у Џонсоновом животу. Резултирао је десетином песама, међу којима се изузетношћу бола и безнађа издвајала љубавна песма "Узалудна љубав" и две песме које најизравније говоре о духовима "Паклени пас на моме трагу" (Hellhound on my trail) и "Ја и ђаво" (Me and Devil).Овде свака двосмисленост нестаје: визија бескрајне потере неумољивог проклества се прекида срцепарајућом визијом домаћег блаженства: Џонсон и његова љубавница на Бадње вече само "проводе време заједно" пре но што се ужас врати. Овога пута жена је његов немезис: паклени кер је још на његовом трагу и он се залуд нада у оснивање дома који му је заувек забрањен.

"Ја и ђаво блуз" дозвољава мање утехе: неко куца на Џонсонова врата рано изјутра и он дочекује госта једноставним сабласним стихом "Добро јутро, сатано, мислим да је време да се пође." Ужас је постао нешто обично и уступио место прихватању, и Џонсон и ђаво сада иду "руку под руку". Ово није песма човека који се налази на ивици: то је дело некога ко је одавно прешао ту сеновиту границу у покушава да пошаље поруку назад: "Сахраните моје тело поред аутопута/тако да мој стари зли дух може да ухвати Грејхаундов аутобус и да се вози".

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа