Ленон, Лењин рокенрола

 

 Причу о Ленону почињемо причом о његовом другару и парњаку Макартнију, "добром дечаку из суседства", чији свеж и наиван изглед и данас привлачи пажњу својом доброћудношћу. Џон, Џорџ, Пол и Ринго, славна ливерпулска четворка, неоспорно су били и остали симбол рок-револуције у свом њеном обиму... Судбина Пола и Џона након распада "Битлса" занимљива је сама по себи, па ћемо настојати да је укратко изложимо.

У "Гинисовој књизи рекорда"* Макартни слови као најуспешнији композитор свију времена. Од 1962. наовамо четрдесетак његових песама продато је у тиражу од најмање милион примерака. Његова имовина вреди око 500 милиона долара... Како је почело?

Макартнијева каријера почиње 6. јула 1957. када на забави у цркви Светог Петра у Вултону, Енглеска, Пол сретне пијаног Џона Ленона, чији је бенд наступао те вечери. На Западу, и код римокатолика и код протестаната, појава да рок-музика прати црквене забаве и свечаности, па и богослужења, није ретка. Да би привукли младе, који се не занимају за празну и млаку верзију западног хришћанства, жупници и пастори користе сва средства, неки пут и сами узимајући гитару у руке. Дакако, ни Ленон, ни Макартни, као ни многи млади који се појављују на "рок-богослужењима" нису били верници. Пол је много пута изјавио да у личнога Бога не верује, али да верује у "нешто". Мада му, вели, то "нешто" није сасвим јасно,  али има оптимистички поглед на њега.

Након првог сусрета, Ленон и Макартни су наставили да се друже. После многих лутања, срели су богатог дендија, хомосексуалца Брајена Епштајна који им је, видевши их на концерту у једном рок-клубу, понудио своје менаџерске услуге. Епштајн (1967. умро од превелике дозе дроге) их је избацио "у орбиту"... Кад су се "Битлси" разишли, Макартни је наставио самосталну каријеру, уз пратећи бенд чију је окосницу, поред њега, чинила његова супруга Линда.

Пол је био наркоман од малих рок-ногу, што се много пута откривало: 1972. у Шведској, 1973. у Шкотској, 1975. са Линдом у Лос Анђелесу, САД, 1980. у Јапану, итд, полиција га је хапсила због поседовања дроге. Наравно, поп звезда није трпела неку анрочиту полицијску репресију. Читав свет је био на његовој страни. Лепо пева, зар не?

Ленон и Макартни су, као и читав бенд Битлси уосталом много допринели ширењу Њу Ејџ идеологије на најмање три начина:

1. Увођењем култа халуциногених дрога, попут LSD-а, која треба да помогну ширењу поља свести.

2. Пропагирањем хиндуизма и трансценденталне медитације.

3. Песмама нове глобалистичке идеологије типа All You Need is Love.

 

За Битлсе као и за већину других рокера, љубав је сентиментализам чији се распон креће од гледања у звезде и држања за руке до сексуалног односа. Основне Њу Ејџ идеје човечанство уједињено у љубави без обзира на Истину и братство свих људи без Небеског Оца кроз речи и мелодије таквих песма алако су улазиле у срца младих покољења. Извођење већ поменуте песме All You Need is Love 1967. године пратило је рецимо, преко 400 милиона људи...

1968. Џон, Џорџ, Пол и Ринго провели су преко два месеца у Индији, учећи да матрају од Махариши Махеш Јогија, оснивача трансценденталне медитације. Стотине хиљада младих Европљана и Американаца на тај начин су се стали занимати за индуистичке магијске технике самоусавршавања, а многи су похитали у Индију, на изворе, да се поклоне Кришни, Буди или неком од гуруа, који себе сматрају живим боговима на земљи. По сведочењу Харисона, он и Ленон су сатима певали песме кришни, док их вилице не би заболеле.

Кад је Битлс - фаза прошла, Ленон наставља сам. Интелектуално најобдаренији, са јасном свешћу о томе шта да се ради, он наставља своју психо-револуционарну делатност. У песми Mind Games (Игре ума) снимљеној 1973. пева о мантрању, свеопштем миру на земљи, друидизму, трагању за Граалом, тошку карме... Исте, 1973. снимио је сонг Bring on the Lucie (Lucie Луцифер), у којој позива "Луси" (Луцифера, понављамо) да ослободи народ; Лусин број је, свакако, 666.

Занимљиво је политичко опредељење Леноново: он је себе (иа-ко је поседовао 275 милиона долара) називао "НАГОНСКИМ СОЦИЈА-ЛИСТОМ". Званични орган КП СССР "Правда" хвалио га је јер је "врло волео СССР" и писао оде атеизму ("Image there is no religion - Замисли да нема религија, каже он својим хипи-следбеницима). Године 1972. са комунистичким рок-бендом "Elephants Memory снимио је албум "Sometime in New York City", на коме је певао агитроп-пароле. У песми "Sisters o Sisters" позивао је на изградњу новог света за који се морамо борити...

У песми "Анђела" реч је о Анђели Дејвис, која је 1980. била потпредседнички кандидат на изборним листама КП Америке... Са позиција левичарског феминизма огласио се у сонгу "Жена је црња света", а у "Attica State"отворено рекао: "САД ЈЕ ВРЕМЕ ЗА РЕВОЛУЦИЈУ" (Не заборавимо: на "Битлс"- албуму "Клуб усамљених срца" једна од бенду омиљених фигура са омота плоче био је - Карл Маркс)... Затим су ишле песме "Херој радничке класе" и "Власт народу", симпатије за Мао Цетунга и давање помоћи терористичкој Ирској републиканској армија (ИРА).

Пошто су га убили, Ленон је постао нека врста рок-мученика и примера врлине. За чивота није био ни једно ни друго. Као наркоман, потпуно је зависио од хероина. Непрестано је пио, блудничио, тукао своје жене... Колико је ценио рок-публику види се ио изјавама типа: "Свирам за идиоте који ништа не капирају. Они не могу да осећају; ја сам једини који осећам, јер се ја једини изражавам" (забележио Xим Валтер у књизи "Успомене на Ленона", Сан Франциско 1971.).

Пол му се жалио на проблеме са оцем, према коме је гајио извесно поштовање. Ленон му је поручао да се окане поштовања: "Можеш да га убијеш, он је старац". Као што је Маркс своје идеолошке противнике називао "свињама", "глупацима" и "црнчугама", тако је и Ленон оне који га "не схватају" називао "будалама"...

Први бољшевички комесар просвете Луначарски је говорио да, кад је сексуални морал у питању, бољшевизам значи "слободну љубав" - то јест, неспутани сексуални промискуитет. Бољшевички крволоци су на почетку своје страховладе отворено исмејавали брак као "трулу, буржоаску институцију", с којом треба под хитно раскрстити. Руске девојке су биле принуђаване да спавају са сваким од "револуционара" под претњом смртне казне. Тек тридесетих година је Стаљин схватио да ће такво понашање уништити државу и друштво и поново стао у одбрану брака...

Ленон, један од идеолога хипи-комунизма, добро је разумео поруку о "слободној љубави", која је у то време била врло актуелна. Иако још ожењен Синтијом Ленон, имао је јавну везу са Јоко Оно, и поводом тога касније изјављивао: "Био сам врло сексуално оријентисан оновремено. Кад нисмо ишли у студио, били смо у кревету". У једном интервјуу тврдио је да је сексуална револуција предуслов социјалне. То је било сасвим у складу са ставовима тадашњих западних марксиста -"сексолога": Вилхелма Рајка, који је човека сматрао "оргазмичком машином", Херберта Маркузеа, који је био уверен да ће сексуална побуна младих радикализовати марксизам, Ирвина Сајблера, који је тврдио: "Највећа снага у рокенролу лежи у његовом ритму... ТО ЈЕ МУЗИКА ТЕМЕЉНО СЕКСУАЛНА"...

А гуру хипија, Тимоти Лири, најављивао је "естетску хедонистичку еру' у којој ће симбол месије бити наг пар и циљ живота бити задовољство"...

Пол Кантер из "Џеферсон Ерплејна" нову слободу дефинисао је овако: "Слободни умови...џабе трава... слободан секс... слободна музика".

Морисон, који се опсцено поиашао на рок-концерту, причао је: "Човече, волим да гледам голотињу. Зграби свог партнера и води љубав са њим. НЕМА ЗАКОНА. НЕМА ПРАВИЛА"...

Неко је Ленона врло озбиљно упоредио са "мозгом" бољшевичке револуције, назвавши га Лењином друге половине нашег века. Као што је вођа комунистичких хорди уништио хришћанску Русију, нудећи рај на земљи, али без Бога и против Бога, тако је и Ленон, нудећи вештачке рајеве LSD-а, сексуалне и социјалне "слободе" и трансценденталну медитацију, био отворени атеиста који је позивао "Луси" да ослободи народ. Пустошећи душе младих поколења, Ленон је и сам био дубоко несрећан човек, свестан да је своје таленте усмерио на погрешну страну.

У књизи "Ленон" (Мек Гроу и Хил 1984) Реј Коулмен наводи Џонову отворену изјаву: "Душу сам продао ђаволу". То, између осталог, објашњава његову мржњу према Христу и хришћанству. Још у доба "Битлса" њихов представник за штампу Дерек Тејлор је казао: "Невероватно је, аисолутно невероватно - та четири момка из Ливерпула. Они су сурови, профани, простаци, и они су ПОКОРИЛИ СВЕТ.  КАО ДА СУ ОСНОВАЛИ НОВУ РЕЛИГИЈУ. Они су сасвим анти-христи. Ја мислим да сам ја анти-Христ такође, али они су тако антихристи - да ме шокирају, што није једноставно". "Денвер Пост" од 11. августа 1966. описивао је крик Ленонових младих обожаватељки: "Хоћемо Џона, не Исуса, хоћемо Џона, не Исуса"... Ленон је Спаситеља једном назвао "фашистом" (целу његову изјаву због просташтва нећемо навести!).

Хришћанство му је било одвратно јер стално неког покушава да обрати, док је будизам бољи јер не нуди никакав одговор ни на шта. Године 1970. Ленон се, скупа са Јоко Оно, подвргао тзв. "прималној терапији", "сусрету са собом" у изолованој просторији, што доводи до "крика просветљења". Изашла је трака са снимцима њиховог вриштања под насловом: "John Lenon /Plastic Ono Band. У запису "Бог" он вели:  "Не верујем у Исуса.../... Верујем у Јоко и у себе/То је једина стварност".

Рокенрол поистовећује слушаоце са извођачима, и обратно. То му је један од циљева: јединство енергија свирача и публике, јединство њихових умова, душа и срца. Још у песми из "Битлс"-фазе "I am the Walrus" Ленон је то овако отпевао: "I am as he as you are me as we are all together ("Ја сам Сон и ти си он и ти си ја и сви смо скупа").

Кад су га питали зашто рок људима значи тако много, Ленон је био јасан - та музика   је   довољно примитивна    да    би била пријемчива, она долази право из џунгле. Уз то, иза рок -индустрије стоје милиони   фунти. Шта год  да рокери раде или говоре, само ако продаје плочу и карте   за   концерте,  у реду је. Етика бизниса је јасна: АКО ДОНОСИ НОВАЦ, ДОБРО ЈЕ;   АКО   ГА   НЕ   ДОНОСИ - НИЈЕ.

С друге стране,  деци је   потребан свет идеала у који  ће  веровати  и којима ће стремити. Ако га не нуде ни породица ни школа, ни друштвене   институције, они ће се окренути својим музичким идолима.

Ленон је исправно   рекао: "Разлог због кога су клинци шашави је тај што нико неће да се суочи са одговорношћу њиховог подизања. Сви су превише уплашени да би се бавили децом све време, зато их одбацујемо и шаљемо у школу и мучимо их"...

Ленон, пак, није одбијао улогу "васпитача". и своје ставове, начин живота и мишљења је како музиком, тако и изјавама наметао као модел. Очито, Џон је био против Бога; слутио је да има неке везе с непријатељем Божјим и човековим, ђаволом. Зато није случајно да је атмосфера на концертима на којима је свирао била тако збуњујућа за конзервативни западни свет.

Др Бернард Сајбел, државни стручњак САД из Вашингтона, 1964. посетио је је један концерт "Битлса" по службеној дужности. Своје искуство боравка међу 14.000 младих обожавалаца "Буба" из Ливерпула описао је као "невероватно и застрашујуће". По њему, људи су били "фанатични, непријатељски расположени, необуздани, вриштава, непрепознатљива бића". Били су у трансу без икаквих контролних механизама. Није било ни говора о обичном опуштању: девојке су се понашале као "опседнуте демонском силом". Музика гласна, примитивна, насртљива, снажно ритмична... Присутни су се суштински мењали. "То је била тинејџерска оргија", закључио је Сајбел.

У таквој, трансичној атмосфери људи су подложни најразличитијим утицајима. Према знаменитом композитору Дмитрију Тјомкину, рокенрол је "мало мелодије, мало смисла у стиховима, само ритам", што одговара извикивању парола које се трајно урезују у човекову свест.

Др Сарџант, шеф психијатријског одељења болнице Сент Томас у Лондону обратио се Краљевском медицинском друштву Британије са следећом тврдњом: "Адолф Хитлер, древни грчки жреци, "Битлси" и афрички врачеви практиковали су исту врсту прања мозга... Ритмичка музика и плес су начини деловања на нервни систем. Приказаћу неколико филмова који показују како примитивни ритмови праисторијског племена у Кенији и рок-бенда на концерту у Лондону изазивају иста осећања... Хитлер је људе доводио у дрхтаво стање узбуђености и тек онда им говорио"... Замислите неки од Ленонових концерата: после разних помамних ритмова и свакојаких "жвака" иду нежни звуци песме "Imagine" у којој се окупљенима вели да нема Бога, ни нација, да је друштво слободно, да нема вечности и да је свет постао једна држава. Да ли је могуће да то није остављало никаквог трага у свести слушалаца? Или када се чује да је Џон користио ту и ту дрогу?

Како вели С. Таки, који је анализирао утицај рок-звезда на ширење наркоманије: "Када градско дете које живи у уобичајеном свету буде понуђено цигаретом марихуане или дозом LSD-а оно се неће сетити да су то ствари о којима му је наставник говорио као о штетним по здравље и упозоравао на њих, него као о нечему што Мик Џегср, Џон Ленон и Пол Макартни користе и уживају". Јер, како рече неки од коментатора "Тајмса": "Кад 'Битлси" говоре о дрогама. рату у Вијет-наму, религији - МИЛИОНИ СЛУШАЈУ..."

У интервјуу датом пред смрт Ленон каже да је стално имао психоделична виђења. Бавећи се "Silva mind методом контроле ума" препуштао се разним "духовима-водичима", за које је из Светог Писма и Светог Предања јасно да су демони. Веровао је у НЛО, имао личног саветника за магијске тарот-карте. Његова "љубав" Меј Пенг у књизи  "Волећи Џона" сведочи да је Ленон, исцрпен наркоманијом и окултним техникама, био параноичан човек, који је често урлао од гнева... "Пророк мира и братства" био је дубоко рањен (најтужније: рањавао је самог себе) и изгубљен... Куда је хтео да води оне којима је прорицао?

Јоко Оно је, знајући суштину "Битлс"- пројекта, тврдила да су чланови бенда били не само четири човека, него медијуми. Као такви, нису били свесни шта говоре, пишу, компонују - то је из њих навирало. Ленон је ноћу сатима чекао да га нешто обузме да би могао да пише и свира клавир и гитару, певушећи оно што му је дато. На "Белом албуму" (1969) у песми "Yer Blues" певао је "црни облак прекрива мој ум/плава измаглица ("blue mist") опкољава ми душу". Иначе, појам "плаве измаглице" је црномагијског порекла: то је демон који се на вештичијем сабату јавља у виду аветне, плавичасте магле.

Иза "Битлса" и Ленона дакако није стајала само моћна рок-дискографска индустрија. Гласноговорници свеопште "љубави и разумевања" и "уједињеног човечанства" могли су (и очито су били) искоришћени од оних којима је на срцу био "нови светски поредак", та, можда последња, утопија у људској историји. Шта о томе вели Џозеф Кроу, професор музике и социологије на универзитету у Сијетлу? Чујмо га:

"Вероватноћа да су 'Битлси' (музички слабо образовани, нап. аут.) написали и снимили песме које им се приписују исто тако је мала као и могућност да неко ко није учио физику конструише атомску бомбу. Техничка блиставост музике 'Битлса' просто сугерише идеју да су њихове песме створили стручњаци за условне рефлексе. Висок квалитет њихових плоча готово научним методом припрема им психологију публике погодну за прихватање порука. Не знам знају ли 'Битлси' шта раде или се неко њима служи. То и није важно. Важан је резултат. Они који су присуствовали рок-концертима знају да се атмосфера на њима може упоредити са хипнотизерским сеансама.

То такође значи да се порука текста рокенрол песме дубоко утискује у подсвест слушалаца. Они чак могу да буду несвесни тога. Ипак, све што чују слаже се у трезоре памћења и биће активирано одговарајућим стимулансима кад за то дође време." Врхунац ленонистичке идеологије је, како већ рекосмо, песма "Imagine", о чијем тексту се, због лепе мелодије, ретко мисли. Она би слободно могла да буде химна "новог светског поретка", планетарног мравињака у коме ће сви бити "срећни" само зато што нема религије, државних граница и што се "супермаркетски" живи - "само за овај дан"... Таква "срећа", "срећа" пуног стомака и празне душе, била је једно од обећања које је Лењин упутио побуњеницима против Бога у Русији у позну јесен 1917. Плод: око 100 милиона (!) жртава комунистичког терора.

Дејвид Небл, писац књиге "Наслеђе Џона Ленона" тврди да описати Ленона као хуманисту не описујући тамну страну његове личности значи исто што и описати Јуду Искариотског као апостола не наводећи да је издао Христа. Са овом изјавом се можемо сложити, уз једну ограду: Ленон је, као и многи рок-ствараоци, мислио да ће својом музичком проповеђу учинити добро човечанству. Разочаран у своје идеале ка којима је ишао погрешним путем био је несрећан и недовршен. Убио га је бивши обожавалац Чепмен, који је тврдио да му је Ленон упропастио живот...

Тако је завршен живот Лењина рок-музике. поп-звезда није трпела неку нарочиту полицијску репресију.

 

 

ПретходнаНазадСледећа