Квази-религијски култ Елвиса Прислија

 

Сви су говорили о огромном значају Прислија за рокенрол. Певач Брус Спрингстин је рекао: "Са њим све почиње и њиме се све завршава", а Спрингстинов менаџер Џон Ландау вели: "Од начина на који је чешљао косу, до шмркања и клецања коленима - он је био почетак побуне. Престали смо да мислимо о томе како ћемо бити рачуновође и шофери, почели смо да се питамо - не бисмо ли, можда, и ми могли постати нешто као Елвис." То је допунио новинар "Њу Мјузикал Експреса" Мик Фарен рекавши: "Без њега би историја била сасвим другачија. Џегер би био трговац некретнинама, Дилан - рабин, а Џони Роутн - судија."

Квази-религијске црте Елвисовог култа су наставиле да бујају. Тако се 1977. одмах после његове смрти, појавио постер "Последња вечера", на коме су, скупа са Елвисом, били насликани Чак Бери, Бо Дидли, Карл Перкинс, Клиф Ричардс, итд. Елвис је био у средини, као нови "Месија", уместо Христа. У потпису је стајало: "Он је био краљ, а ми смо били на његовом устоличењу. Амин."

У листу "Народ" ("Реорlе"), Џим Севил је тврдио да је "бог" (који?), "стварајући Елвиса", "хтео да чује мало правог рокенрола." Године 1982. две Американке су. са својим свештеником, тражиле од папе да "канонизује Прислија', то јест да га прогласи са "свеца", јер су на његовом гробу биле, тобож, излечене. Обожаваоци су тражили од америчког Конгреса да његов рођендан, 8. јануар, буде проглашен за државни празник. Године 1983. појавили су се стрипови и цртани филмови о њему. Отворен је, у Мемфису, музеј Елвиса Прислија, а суграђани му подижу бронзани споменик висок четири метра. 1985. на годишњицу рођења, на гроб су се опет скупиле на хиљаде обожавалаца.

Кон каже да је Присли још за живота од "демонског љубавника" постао "отац, свудаприсутна сила која управља животом својих обожавалаца".

У часопису "Пошта" неко је забележио: "Никада није било јасно шта стоји иза његове музике, АКО ЈЕ УОПШТЕ НЕЧЕГА И БИЛО (подвлачење наше, нап. аут.). Ипак, нико не може порећи да је он себи осигурао место у историји".

И заиста: Присли је осигурао себи место у историји, историји која се, окренута лажним боговима, полако ближи свом крају. Он је био човек без икаквих нарочитих дарова, без нарочитих способности: имао је једино привлачан глас и умео да га искористи певајући песмуљке баналног, отужно-сентименталног садржаја. Био је богат и славан, али несрећан: без стабилног брака, лутајући од жене до жене, он се разарао сопственим начином живота и популарношћу. Дрогирао се и постепено убијао самог себе. Иза његовог живота и дела није остало ништа што би се могло сматрати значајним, мада савременици саму славу овог рокера рматрају нечим значајним. Елвис је био просечан, певао је и будио страсти у просечнима. Међутим, публика и медији су од њега саздали лажног Бога и свеца, за наше јадно, од преваре уморно, доба. За разлику од правих светаца, слугу Божјих, он је био слуга руље гладне забаве. По први пут у историји је забављач, лакрдијаш схваћен као свети човек и узор који треба следити.

Прислијев утицај је, многи тврде, био огроман: он је младе покренуо на побуну против родитељског ауторитета, на схватање љубави као блуда, премазаног ружичастом глазуром сентиментализма; он је страст прогласио за начин живота. Све је то радио углавном несвесно, као марионета у рукама једне моћније силе. Исте оне силе која је, од пада Адама и Еве, измишљала лажне ббгове и наговарала човечанство да им се клањају.

У његовој музици, да парафразирамо часопис "Пошта", није било ничег. Али пошто је то било "ништа" хедонистичког атеизма ма-скирано шљаштећим ефектима шоу-бизниса, оно је прихваћено као нешто, и то као нешто божанско... Оботворење ништавила је најстрашнија тајна прве велике рок-идолатрије оличене у Елвису Прислију...

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа