Сатана тамо прави бал

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Музика то је најинтимнији и најнепосреднији облик искуства, који је посебно блиско повезан са скривеним светом људских емоција, доживљаја и страсти. Ако је реч линија и контура фигуре, онда је музика његова боја.

Древни Оци и учитељи Цркве су утврдили каноне црквеног појања, створили су музичку идиому за богослужење, где место музичких инструмената заузимају гласови људи. Музика то је велика хармонизујућа сила; она је способна сазидати, али је такође способна и да разруши.

Пагански празници су били праћени музиком која је доводила људе у стање беса и помаме.

Музика има свој језик. Народ, који је учествовао у паганским фестивалима и баханалијама, био је опијен, не толико вином, колико екстатичном музиком. Жреци Ваала, Изиде и Дионисија плесали су и играли под кричућим нексладним звуцима флаута и бубњева и доводили себе у стање демонског виђања. То је био продор у духовни свет, само у свет таме, у свет невидљивих змија и чудовишта. Платон, у својом делу Закон писао је о томе, да музика може да разруши државу. Наследником паганских култних оргија сада је постала рок-музика.

У 20-ом веку појавила се нова религија сатанска црква, односно, постојала је још у давним временима, али сад, излазећи из подземља, као змија из пећине, она је громко прогласила њена права и захтеве за светском владавином, на уништење Хришћанства свог исконског противника и на поклоњење сатани као богу. У области морала појавило се ново учење, које призива на уништење свих представа и схватања о моралу и задобијања слободе у најдивљем сатанском разврату, да би људи, испитавши све дубине греха и зла, учинили себе сличним сатани. Заиста, сатана се сада посматра као символ слободе.

У искуству тај древни каинизам се пројавио у рок музици, тешком металу, поп искуству, једном речју, у култу изопачености, убиства и демонизма. Зашто савремена омладина бива привучена рок музици? Зато што у њој она налази удовољење својим страстима. Од изопачености света, она бежи у безумље сатанизма, из сумрака, који виси над земљом, у бездану таму.

Шта представљају собом звуци рок музике, о чему они говоре људима, о коме иде прича, закључана у дивљу какофонију? О демону, кога је Христос назвао убицом од искони. Рок музика то је музика смрти, уништења, експлозијама, запаљеним зградама, које падају на земљу, и кидају људска тела на комаде; то је слика ђаволске апокалипсе, то је оно што би ђаво хтео да учини са светом, када би му била дана власт.

Шта се још садржи у звуцима рок музике? Цинични секс, само дисање мрске страсти, изопачени психизам, који хоће да удави дух и да га убије, као ваханке Орфеја. У рок музици су фиксирани доживљаји свих видова разврата и зато, концерти рока се често завршавају психичким епидемијама, који захватају целу публику, то су оне баханалије древних пагана, само у горем облику.

Неки говоре о некаквом добром и лошем року, но то је све исто, што говоре и о магији: добра бела и лоша црна. И једна и друга служи сатани. Нама говоре, да се у неким рок групама певају песме о Христу, али бих ја више воле атеистичко насиље над Црквом и одрицање од Христа, него да видим Христа у улози суперзвезде рока, или плесајућег хипија са гитаром у руци.

Оно што нису могли атеисти учинити да вулгаризују Христов образ то чине поклоници хришћанског рока. Сада неки свештенослужитељи и теолози хоће да уцрковљују рок музику, да би заједно са њом, уцрквенили и љубитеље рока, не схватајући, да саму Православну Цркву претварају у рок цркву.

Та неразборита сваштоједност, потера за аритметичким бројем парохијана и мисионарским ефектом, може да се претвори у секуларизацију самог Православног духа и служењу укусима и захтевима савременог, у много чему паганског света.

Некада смо са изненађењем читали о карневалским мисама, о џезерима који свирају у протестантским капелама, о плесачким деловима, уређеним у католичким храмовима. А сада, чини се, да тај сабат, може постати близак у будућности и нама. Један свештеномонах говори о томе, да рок музика не смета молитви Исусовој.

Како се крици и конвулзије рока могу повезати са Именом Исуса Христа, тешко је представити. Подсетићу његово високопреподобије о секти адамита који су се молили наги и тврдили, да то не само да не смета, него и помаже ватрености молитве, а одећа, напротив, буди страсти и омета силазак благодати.

Неки свештенослужитељ је изјавио: Ја се занима роком већ много година и не осећам од ње никакве штете. Човек осећа штету, када губи благодат, а уобичајени грех обично престаје да узнемирује савест. Блудник такође говори: Ја не осећам никакву штету од блуда, ја не чиним никоме ништа лоше.

Постоје методе тантричког будизма усредсређено разматрати сексуалне слике и при томе, контролисати своје страсти. Зар нам такву тантричку целомудреност не предлажу заштитници и пропагатори рок музике?

У Старом Завету у одговорност свештеника улазило је и оделити свештено од несвештеног, профаног, а овде хоће да помешају свештено са сатанским.

Други свештенослужитељ је насликао иделастичку слику: он сматра да хипији и рок музичари, најчешће, постају свештеници и монаси. Он жели да представи покрет хипика и рок концерте као прелазно стање од недуховности савременог света ка Православљу. Али он заборавља, да су наркоманија и разврат, а не молитва, били главни садржај живота хипика.

Ако има људи, који су пришли Цркви из тог блата из света таме и безумља, то се ми радујемо томе. Али да би из блата ушли у храм, треба опрати своју одећу: храм је несместив са блатом.

Први који је ушао у Царство Небесно је покајани разбојник. Свети Јован Златоусти говори о њему, да је остао жив, постао би подвижник. Разбојник се спасио, али то не значи, да је злочин против буржоазије и пут ка Цркви.

Ако су неки хипици пришли Цркви, онда Слава Богу, али сравните њих са онима, који су нашли заједнички гроб од наркотика, који су уништили и осакатили живот и себи и другима; то ће бити прости бројеви, у поређењу са хиљадама. Човек, који се занима роком, то је наш ближњи, који је упао у несрећу; он мора да буде предмет наших брига, јер и једна душа је огромна драгоценост у очима Божијим. Али он мора да приђе Цркви, да прекине са роком и из корена да измени свој живот, а ту му проповедају да су рок и Хришћанство у потпуности сместиви, наглашавајући чак, да они употпуњују једно друго.

Неки свештеници, да би привукли љубитеље рок музике, лажно говоре о хришћанској основи рока и самим тим, предлажу својим подређенима неко компромисно Хришћанство: дођи у храм на молитву, а затим на концертима удовољавај својим страстима једно не смета другоме; можеш увече да учествујеш у музичким баханалијама, а ујутро доћи на службу и причестити се. Православна Црква не мора да преузме методе језуита и војске спаса.

Неки долазе до тога, да је рок био протест против совјетске тираније. Али то је лаж: рок је почео у таквим земљама, где није било тираније; он се појавио као протест против дроњака и рита морала, који су још остали у пост-хришћанском свету.

Љубитељи рока се уопште не замишљају над социјалним и политичким проблемима. Они стреме ка једноме: вештачки хипетрофисати своје страсти, демонизовати своју душу и у том богоборству и уподобљењу сатани наћи своју имагинарну слободу.

 

 

 

^