Очинска љубав

Протојереј  Џон В. Харденбрук

 

Постоји само једна истинска љубав: љубав Бога Оца. Када размишљамо о Богу Оцу, који је извор васцеле љубави, открићемо да је Он и први зачетник љубави. Бог је љубав. Пре Стварања, постојала је љубав Божија која се излила међу божанским Личностима Свете Тројице. Љубав мора имати свој објект. Љубав не може постојати у изолованости. Много пре но што су створени људи, Очева љубав имала је Сина и Светог Духа као своје вечне вољене. У време Оваплоћења, Отац је показао љубав према Свом Сину Исусу Христу, говорећи: Ти си Син мој љубљени, који је по мојој вољи (Мк.1,11).

Исус је потврдио Очево првенство у љубави када је рекао: И ја им објавих име Твоје, и објавићу: да љубав (љубав Његовог Оца) којом ме љубиш у њима буде и ја у њима (Јн.17,26).

Отац је најпре имао љубав према (Свом) Сину, а онда и према Својој творевини: Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Својега Јединороднога дао (Јн.3,16). Један од ученика Христових саопштио је ову добру вест - да је Отац зачетник љубави према нама - када је рекао Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо (1Јн.З,1).

У Писму је записано: Ми Га љубимо, јер Он први заволе нас (1Јн.4,19). Нема разлога за недоумицу. Земаљски очеви једноставно морају следити пример Бога Оца, а онда, начинивши први корак, подстаћи дела љубави према својим супругама, деци, пријатељима, ближњима, па чак и према својим непријатељима.

Будући да је њима одговорност да подстакну љубав, и будући да она не зависи од субјективних осећања, мушкарци су ослобођени тешког бремена ишчекивања снажног емотивног набоја пре него што начине први корак. Не прихватајући стања пасивности и незрелости која би их спутавала, мушкарци одабирају да подстакну љубав без обзира да ли постоји емотивна жеља за тим или не. Одабрати (љубав) и подстаћи ту љубав према људима значи истински делати као човек. Будући да је љубав уистину ствар избора, Бог може, па заиста и даје мушкарцима заповест да је подстакну: Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву (Еф.5,25).

Многи људи и жене изненађени су када чују да се у Писму заповеда мужевима да безусловно воле своје жене, док се женама не заповеда да безусловно воле своје мужеве. Речено им је да су мужеви тако снажно упућени на љубав зато што имају мање љубави него жене. То би могло бити истина када су у питању модерни амерички мушкарци, али оваква анализа очигледно не погађа срж Божанске заповести.

Заповест љубави дата је мушкарцима стога што би они, као и њихов небески Отац, требало да буду зачетници љубави и да на тај начин испуне своју очинску улогу. Међутим, модерни, феминизирани мушкарци с тешком муком успевају да у том погледу подражавају Очев пример. Некима од њих је трагично непозната чињеница да они треба да буду зачетници, док други једноставно не желе да буду узнемирени напором који тако нешто захтева.

Многи мушкарци, у ствари, маштају о женама које би увек биле иницијатори. Ова принудна потреба да се буде на оној страни на којој се прима љубав је, искрено говорећи, један од начина да се провери да ли је мушкарац феминизиран или не. Ако он у себи налази потребу да му се угађа и да буде подржаван од своје породице и пријатеља, ако му стално треба одобрење од других, он несумњиво има тешкоћа да подстакне љубав према другим. То је невоља великог броја мушкараца. Истинска љубав, љубав која подстиче, снажно ће превазићи пасивност која паралише мушкарце.

 

Љубав која обавезује

 

Очинска љубав такође је и љубав која обавезује. Једног дана, током раних седамдесетих, на непрометном планинском путу, група од двадесет младих људи враћала се са пријатног излета када се једном од њихових аутомобила десила несрећа. Као исход те несреће, једна од путница била је ужасно унакажена. Каква велика трагедија! Оно што је, међутим, било још трагичније од саме несреће, јесте то што је, убрзо након тога, муж, хришћанин", напустио ову озбиљно повређену жену. Његова такозвана љубав изневерила ју је у време кад јој је највише требала. Очигледно да оно што је он називао љубављу, није имало жеље да поднесе тешке дане који су следили.

Не знам како да назовем ту привидну љубав". Једино знам да то није она љубав која обавезује и која се излива од Бога Оца. Његова љубав позива нас да све трпимо (1.Кор.13,7). Американци који желе да се понашају као прави мушкарци обавезују се на то да носе бол других уместо да беже и да се скривају. Очинска љубав се свему нада, све трпи (1.Кор.13,7). То значи да се они који желе да поступају као прави мушкарци обавезују на веру и будућност.

Вероватно да је најочигледнији међу елементима који недостају типичној љубави савременог, феминизираног Американца спремност да се све издржи. Истинска љубав је јака. Она ће поднети тешкоће, чак у тој мери да ће умрети због онога што је праведно.

Млади супруг, кога сам раније споменуо, био је неустрашиви заговорник Христов у студентским интернатима. Када су га, међутим, животне околности приморале на његову основну брачну обавезу, пао је на одлучујућем испиту.

 

Љубав која се жртвује

 

Други знак истинске љубави, чије је поновно задобијање очајнички потребно Американцима, јесте спремност да се жртвују ради праведности. Жртва! Како ретка реч у савременом друштву, оријентисаном према самоостварењу!"

Мушкарци су свакодневно бомбардовани безбројним порукама које претерано хвале врлину" самоугађања. Мушкарце непрестано саблажњавају тиме да себе поставе на прво место. Милиони Американаца су уљуљкани у животни стил у коме је, у суштини, сваки тренутак њиховог слободног времена утрошен на трагање за делатностима којима ће угодити самима себи. Од професионалних обавеза до доколице, заједнице и милосрдних дела, учешће људи је, изгледа, условљено обимом испуњења којим би им могла узвратити свака од тих делатности. Шта ћу добити заузврат", питање је које се исувише често изговара. Делатности и односи који су некада првенствено постојали због користи других брзо се одбацују ако људима не дају појачан осећај личног испуњења.

Током педесет и више година колико сам у Цркви, запазио сам да Хришћани све чешће мењају припадност верским групацијама. Корак ка новим заједницама обично се чини због тога што црква која је напуштена није бринула о мени" - као да је превасходна сврха хришћанског култа и богослужења испуњавање личних потреба! Чак ни породице нису изузете од те љубави

према самима себи. Високо на листи разлога које типичан Американац наводи за одбацивање супруге и деце јесте и тај да се није излазило у сусрет његовим потребама".

Неодлучност да жртвује време и лично задовољство у оштром је контрасту са духом пожртвовања који запажамо у Житијима светих људи кроз историју. Ти људи су добровољно прихватали велике жртве јер је то било праведно. Авраам је морао да жртвује своју отаџбину. Он је толико био вољан да се жртвује да би испунио вољу Божију да је чак био спреман да жртвује и живот свог јединог сина, Исака, кога је дубоко волео.

Мојсије је жртвовао породицу, богатство, па и сам египатски престо да би извршио вољу Божију. Простор ми не дозвољава да поменем све оне који су прихватили ту крајњу жртву - безбројне људе после Мојсија, који су, праведности ради, били храна лавовима, пресечени надвоје или спаљени на ломачи. Стефан, један од првих ђакона, морао је жртвовати свој живот ради Јеванђеља Христовог. Он је назван првомучеником Цркве, првим који је умро за своју веру. Током читаве, непрекинуте историје Цркве, мушкарци и жене следили су пример светог Стефана, дајући своје животе за веру.

Најузвишенији пример такве спремности на жртву је Бог Отац. Можете ли и да замислите како својевољно шаљете свог јединог сина да умре мученичком смрћу не би ли искупио исте оне људе који ће му задати (такве) ударце? То је, међутим, жртва коју је Бог Отац прихватио ради нас.

Са историјске тачке гледишта, пре него што је традиционална мужевност ишчезла са америчке сцене, на спремност да се жртвује праведности ради" гледало се као на нешто што се подразумева да би се било (прави) човек. Типичан старовремски мушкарац био је вољан да жртвује било који део свог времена да би учинио оно што је исправно за његову породицу. Иако је и тада постојало време за одмарање, израз годишњи одмор није се могао чути, док је помисао на пензију била потпуно непозната. Човеков живот, па чак и његово слободно време, били су, све до дана његове смрти, окренути ономе што је најбоље за његову породицу.

Данас, имати свој сопствени простор" многи људи сматрају својим неотуђивим правом. Међутим, ако мушкарци желе да чине оно што је исправно за њихове породице, они морају бити вољни да се жртвују. Прва ствар за којом се мора посегнути јесте слободно време. Уколико човек све расположиве тренутке проводи испред телевизора или видео-рикордера, одлазећи на утакмице или у кафане како онда може очекивати да његова деца постану шта друго осим особе преокупиране саме собом? 

Прави мушкарци знају да су прошли дани њиховог детињства, када су имали мало одговорности а много слободног времена. Прави мушкарци су дужни да се посвете праведности, да се жртвују за своје жене, децу и ближње.

 

Љубав која обликује

 

Један од најпожртвованијих очева свих времена је Јосиф, Исусов земаљски очух. Писмо каже да је био праведан" и зато што је био праведан био је узор који је дечак Исус слободно могао да подражава.

Јосиф је, са својом женом Маријом, отишао у Јерусалим да би принео жртву и представио њиховог сина-првенца Оцу Небеском. Јосиф је заштитио своју породицу одлазећи из Витлејема у Египат, избегавши тако покољ хиљада новорођених дечака који је наредио краљ Ирод. Под Јосифовим старатељством Исус је одрастао као снажан и мудар - снажан, јер је обављао посао Свога оца дрводеље, и мудар, јер је његов земаљски отац био мудар човек на коме је почивала благодат Божија.

Јосиф је своју породицу сваке године на празник Пасхе водио у Јерусалим. И, исто тако, Јосиф је, као и сви очеви који повремено греше - одлучио да се врати у Назарет без Исуса. Када је, крајем једнодневног путовања, Јосиф схватио шта се догодило, он и Марија су се истог тренутка вратили у Јерусалим. Нашли су Исуса у храму, и Марија Му је рекла: Чедо, шта нам тако учини? Ево, отац твој и ја тражисмо те с болом (Лк.2,48).

Она заиста говори као мајка, зар не? Марија спомиње бригу Његовог земаљског оца, Јосифа. Исус на то одговара: Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што је Оца мојега? (Лк.2,49). Да ли је мислио, да је од тог времена Он везан само за Свог Небеског Оца, али не и за земаљске родитеље? Нипошто. Након овог догађаја, библијски цитат каже да им беше послушан" и да напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи (Лк.2,51-52).

Да ли је Исус следио Јосифа или Бога? То за Њега није била или-или ситуација, као што не треба да буде ни за нас. Он је следио и једног и другог, јер је Исус, следећи Јосифов пример, морао следити и вољу Свог Небеског Оца. Исто важи и за сву децу која желе да се покоравају Оцу њихових очева.

Шта то говори очевима? То би могло изменити њихове животе, а посебно њихове односе са децом. Разлог што млади следе овоземаљске узоре, разлог што генерације тинејџера праве идоле од Џемса Дина, старог модела бунтовника из мојих школских дана, разлог што је трагични живот Елвиса Прислија канонизован у свести толиког броја Американаца јесте: очеви више нису узор за своју децу.

 

Када се сусретну две сродне душе (Свака птица своме јату...)

 

Шта да чине мушкарци? Знам шта сам ја учинио: сео сам са својим сином и рекао му да не треба да јури за светским супер-старовима, људима који га не познају, који немају никаквих обавеза према њему и не брину се за њега. За почетак, све што је потребно јесте да буде као ја, његов отац.

Егоистично? Ни у ком случају.

Ризично? Апсолутно.

Ја сам, међутим, покушавао да наш однос успоставим на начин на који би он требало да постоји. Да ли то значи да отац мора да буде савршен? Било би добро. Већина нас то, међутим, није. То управо значи да нам је потребно срце које ће смерно тежити ономе што је истина.

Чинио сам грешке, понекад чак и велике грешке; међутим, ја сам се такође и кајао. Падао сам, али сам се благодаћу Божијом и усправљао. Ако ме мој син буде подражавао у томе, биће добар. Дечаци уистину желе да буду као њихови очеви. У средњој школи бавио сам се рвањем. И мој син, средњошколац, такође се бави рвањем. Волео сам да цртам. Мој син такође воли да црта. Допадали су ми се тркачки бицикли. И мом сину се допадају тркачки бицикли. Да ли то значи да покушавам да од свог сина начиним сопствени дупликат? Не. То овде није циљ. Постоји много тога што се тиче мог сина а што га упадљиво разликује од мене.

То на овом месту значи да ће мој син веровати у оно у шта и ја верујем. Ако не буде тако, могао бих сматрати да је његово веровање - веровање некога другог. Неки од читалаца би могли протествовати. Ти си, значи, рекао свом сину у шта треба да верује?" Ја сам то у највећој мери учинио, давши му веру у Христа.

Уколико то очеви не ураде, чине лошу услугу својим синовима. Они морају да промене своје ставове или морају променити оно у шта верују. Управо због тога што моја деца одрастају имајући узоре у свом дому, она не морају много да се боре са тим у шта ће веровати. Ово би могло увредити неке људе, али за моју децу воља Божија значи испуњавање воље њиховог оца и мајке. Ето зашто Библија каже: Децо! Слушајте своје родитеље у Господу (Еф.6,1). Колико то олакшава дечије животе изнад компликованог друштва.

Шта је са дечијим идентитетом? Зар таква послушност не тежи да уништи њихов идентитет као личности?

Дозволите ми да упитам: да ли је идентитет Господа Исуса Христа трпео због тога што је Он следио Свог Оца? Нипошто. Он је био најуравнотеженији, најусклађенији човек који је икад ходао земљом. Наравно, ништа од овог не може успети без присног односа између оца и његове деце.

Др Џејмс Добсон, познати писац и хришћански саветник рекао је у једном филму о хришћанском очинству: Тата није био само мој добар пријатељ - мој отац, наравно - он је био и мој сарадник. Скоро све што сам написао води порекло из разговора које сам водио са њим."

У напору да се поново задобије одговорно очинство, очеви морају прогласити себе за узор својим синовима. То је нормалан однос који доводи дечаштво до зрелог доба. То је саставни део истинског патријархалног очинства. Апостол Павле је храбро изрекао ту истину читавој Цркви када је рекао: јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем; молим вас, дакле, угледајте се на мене (1.Кор.4,15-16).

Пре много година, наша породица враћала се са путовања у Ајдахо где смо били у посети пријатељима. Док смо се успињали вијугавим путем и пролазили планинама негде изван Покатела, по ивицама путева снег је постајао све дубљи и дубљи. Изгледало је да се налазимо у пределу у коме никада нико није живео, али сам крајичком ока видео стару дрвену школу постављену на узвишици усамљеног брега. Била је вероватно подигнута на прелазу из 19. у 20. век.

Ја сам љубитељ старина. Посебно ме одушевљавају старе колибе и школске зграде. Зграбивши камеру, искочио сам из кола и почео да се кроз дубоки снег пробијам уз брдо.

Кад сам стигао до школе нарушене временским неприликама, покушао сам да замислим децу која су долазила до ових врата. Изненада, зачуо сам страшан крик иза себе. Око тридесетак јарди доле низ брдо, једна главица помаљала се из снежног смета. Био је то мој шестогодишњи син Тод, који је упао у снежни нанос. Нисам ни знао да је пошао за мном.

Када сам сишао низ брдо да бих га спасао, зајецао је: Твоји кораци су постали предуги. Нисам више могао да скачем по твојим стопама".

Млади људи у Америци - њени синови - заиста чезну за тим да некога следе. Као и у случају мог сина, трагови којим би синови желели да ходају припадају њиховим очевима. Трагично је што су милиони очева усвојили деструктивну пропаганду по којој је погрешно желети да њихови синови буду као они. Други се, пак, још увек осећају безнадежно неподобним да би били узори за своју децу.

Бити човек значи бити вољан да се буде узор љубави. И све док се мушкарци не обавежу да ће подражавати свог Небеског Оца, све док не постану узор својим сопственим синовима, њиховим дечацима ће бити још теже да постану прави мушкарци него што је то било њиховим очевима.

Ми, мушкарци, имамо могућност избора. Ми можемо, као Петар Пан, наставити да се понашамо као дечаци и одбијати да одрастемо; али, ако и даље наставимо да одабирамо ту могућност, морамо очекивати да поднесемо још страшније и драматичније последице од оних којим смо већ сведоци у нашој култури која пропада.

Можемо, такође, одговорити на речи светог апостола Павла и понашати се као мушкарци, подражавајући Небеског Оца на начин који је Њему угодан. Само онда када су мушкарци вољни да подражавају Очеву љубав - љубав која подстиче, обавезује, жртвује се и постаје узор - ми ћемо научити шта значи бити човек који воли као што воли Отац.[1]

 

 

[1] Чланак је преузет из књиге Every man a father, а објављен у часопису AGAIN, vol. 18, no. 4, децембар 1995. Отац Џон Велдон Харденбрук је протојереј цркве Светог Петра и Павла у Бен Ломонду, Калифорнија.

 

 

Са енглеског

Антонина Пантелић

 

Преузето из зборника

Православна ризница: О браку и породици

стр. 172-179

 

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

 

 

 

 

 

 

^