Оцрквењење наших породица

о.Игор Филин

 

Данас се често дешава, да у Цркву долази само један члан породице, а да његови најближи не само да не желе да се оцрквене, већ и устају на њега ради претераног усрђа. Како да у том случају хришћанин сачува мир у породици, не нарушавајући верност Богу и Цркви?  Ради одговора на ово питање, питали смо оца Игора Филина:

 

Господ је рекао: Ја сам мач који делим и непријатељи човеку су домаћи његови. Зато хришћанин мора бити спреман да ће неверујућа породица устати на њега. Друга ствар је да он мора учинити све да до тога не дође. И ту се од човека тражи посебна мудрост. Например, жена се жали да јој муж не дозвољава да иде у цркву. Међутим, испоставља се да цела четири дана у недељи она проводи у храму. Породица је напуштена, нема јела, кућа је у нереду. треба рећи да супруг има потпуно право да се узнемири.

Други пример. Моле ме да бесплатно крстим дете из православне породице. Ако су људи сиромашни, Тајна се мора извршити бесплатно. Почињем да се упознајем са условима њиховог живота и испоставља се да новца у кући нема, јер отац не ради. Уместо тога, он се моли, иде по светим местима. И ја им говорим: Ево, када отац буде приступио својим примарним обавезама, када почне да ради, тада ћу и ја да крстим. А сада он хода и каје се, што има некрштено дете.

Постоје породичне обавезе према мужу, жени, деци, родитељима они су нам такође дани од Бога. И ако, прилазећи вери, човек сматра да сада може све оставити, све пренебрегнути и само служити Богу, онда нека пита себе: а да ли је спреман да остави све и да се нађе на улици: гладан, сиромашан, усамљен? Ако је спреман да себе целокупно преда Господу, без остатка, а при томе је психички здрав, то ће онда, може бити, Господ и примити његову жртву, као што прима жртву светих, јуродивих, а бригу о његовој породици преузети на Себе. Али, наравно, ако човек остави породицу, онда треба да понесе тегобе, много теже, од оних које би носио у породици током живота. Другачије, његово понашање је незаконито. Апостол је рекао: где те је вера нашла, тамо и остани.

Зато понекад претерана ревност у духовном животу јесте једноставно покушај егоистичне, лење душе да се склони од испуњавања својих директних обавеза али сада већ под религиозним покривачем.

Неретко се тешкоће од стране ближњих удвостручавају неразумним понашањем самог новообраћеног, јер он све доводи до апсурда. Уместо тога да би посећивао храм регуларно, он од јутра до ноћи, ако не и сваки дан престоји у храму, уместо поста престаје да једе, почиње да се односи немарно према ближњима, према послу. И то изазива праведно негодовање ближњих. Како је рекао један отац: Имао сам нормалну кћер, а сада је постала психички ненормална, религиозни фанатик. Слава Богу, те речи нисам чуо од самог оца, већ његове кћери, која је постала свесна да се заиста понашала неразумно.

Ако се новообраћени стара да пројави мудрост, и у породици влада одређена сагласност, онда се његов напор да оцрквени своје најближе неће показати узалудним. Само треба бити веома стрпљив, брижљиво прилазити другој души, схватајући да ће се, може бити, то оцрквењење догодити кроз неколико година, а може и након твоје смрти или чак и након ње како Господ одреди.

Шта ту треба посаветовати? Треба се побринути за почетак молитве са ближњима. Треба наћи такав начин молитве мале и схватљиве, која би била схватљива за све у кући. А затим већ, по потреби, могуће да се продужи своја молитва. Треба домаћима читати Свето Писмо са православним тумачењем. И наравно, устројити своје домаће односе у  духу љубави.

Да би уразумио своју породицу, хришћанин сам мора бити пример побожности, марљивости, самоодрицања. Познати ми је случај, када је неверујућа жена након две године од уцрквењења свог мужа рекла: Да, мени се верујући муж свиђа више од неверујућег.

Када домаћи виде да се човек мења, да постаје трпељив, добар, почиње на себе да узима веће трудове ради породице, онда постепено почиње да се мења и њихов однос према Цркви.

 

 

http://www.zavet.ru/deti/filin.htm

 

 

 

^