О религиозној параноји и религиозној хистерији
Дуригин Д. Н.  

 

Ни у једном дијагностичком приручнику нити регистратору болести не постоји болест под називом религиозна параноја, као ни религиозна хистерија. Ипак, у стварном животу ови називи се употребљавају доста често, означавајући разна одступања у друштвеном понашању неких људи. Зато ћемо покушати да пратимо основне етапе појава и развоја таквих стања, која уистину постоје у нашим животима, ослањајући се на учење 'о високој нервној активности' великог руског физиолога И. П. Павлова.

Када човек први пут уђе у Цркву, он се тада суочава са непознатим и апсолутно нејасним светом. Тада се код њега уочава појава тзв. диригованог рефлекса, или рефлекса - 'о чему је реч?'

По учењу Павлова, човек комплетно анализира самога себе, активира се, како би адекватно одговорио на очигледно измењене околности. Та унутрашња спремност на промену понашања је јако важна, јер потребно је изменити много тога: начин живота, исхране, понашања, начин рада, одмора... Интересантно је то што се углавном појављује, неопходност да се човек мења у правцу одрицања и ограничења, а то је веома тешко. Тада почиње период неофитства. Неофитство јесте савршено нормалан физиолошки процес за новопридошлог верника.

Његов циљ је да усклади спољашње манифестације живота, да их доведе до одређених стандарда, који ће омогућити поцетак здравог унутрашњег живота. Унутрашњи живот ће, у ствари, убудуће и одређивати правац живота тог човека у друштву себи сличних и у вери коју исповеда.

 Ипак, неофитство, као процес уласка у суштину ствари, може да измени и патолошке црте. О цему је овде реч? Узрок је, по правилу, у 'диригованом рефлексу', који ради измене спољашње средине очајно тражи конкретан образац понашања и начина зивота у новим условима. Пример идеала за тог човека мора да буде човек велике духовности - духовни старац, веома активан.

Међутим, у нашој стварности таквих духовника је веома мало. Ако нема духовног старца, најбоља варијанта је стицање сазнања на животним примерима и поукама светих Отаца Цркве.

Али, далеко од тога да се ми увек сусрећемо са таквим варијантама неофитства. Да би неко могао да чита Свете Оце, неопходно је време, стрпљење и велики напор да би се одржала унутрасња концентрација, а то је могуће само код човека са веома стабилним и јаким нервним системом. Слаб нервни систем код великог броја неофита не издржи такав напор.

Тада такав цовек тражи хитан пример, знак, симбол, једноставно - јачу личност. Ипак, нађени симболи, знаци и људи постају објекти спољашњег света, они на неко време дају снагу за очување спољашњег ограничења, али не представљају подстрек за добар почетак унутрашњег живота.

Ето, управо тај недостатак унутрашњег духовног развоја, где је јасно да је неопходно постојање спољашњих ограничења 'изнутра' и постаје узрок религиозног лицемерја, дволичности, привидне религиозности, формализма, забране.

 Шта се даље догадја? Даљи развој неофита одвија се у односу на то који је баш он тип високе нервне активности... И. П. Павлов је експериментално издвојио четири типа високе нервне активности, међутим, нас ће занимати само две последње варијанте: јако неуравнотежен тип (одговара Хипократовом колерику) и слаби неуравнотежени тип (меланхолик код Хипократа).

Колерици су људи код којих интелектуална активност доминира над емоционалном сфером (то је тип мислиоца, закопаног у папире, који не обраћа пажњу на пробушене чарапе, неред у соби, на кафу која цури по шпорету).

Такав човек је склон да снажно и упорно брани неку идеју, уздижући је до највишег степена - све до клањања тој идеји. Ови типови су склони прецењивању сопствене лицности, непоправљиво самоуверени, нетрпељиви за туђе мишљење. Код њих је оштро изражена осетљивост у односу на чињенице које им повређују њихову сујету, склоност ка преувеличавању неких идеја, која доводи до фанатизма. То доводи до неповерења и подозрења, живот им пролази у непрекидној борби са људима који их окружују, који су, како се њима чини, према њима веома неправедни.

 У периоду неофитства, такви типови, уместо дела Светих Отаца, читајући многе 'свемогуће' коментаре, који су написани не од Духа Светога, већ од 'високог ума',  преживљавају неке унутрашње потресе, који им, како им се чини, дају могућност да схвате оно што им се догађа.

По правилу, после читања, појављује се манија гоњења према типу тзв. парафреничног синдрома, која се испољава у тражењу и виђењу увек само непријатеља као што су: Јевреји, масони, компјутерска мрежа, сателитско кодирање, секте, сатанисти, екуменисти, новинари и слично...

Да, тога стварно има у нашим животима, али не у тој мери да би се заборавило на нормалан живот и стално мислило о подметањима од стране умишљених особа, који такве типове наводно прогањају. Манија гоњења, кад већ постоји, даље наводи на мисао - 'па ако тако упорно прогоне, значи то није без разлога...! Значи, у нама постоји, нарочито у мени, нешто што им не да мира!'

Тако се постепено формира манија величине. Код класичне параноје, све може да почне не од маније гоњења, већ одмах од маније величине - када човек за себе сматра да баш он може или зна нешто тако моћно, да може да спаси свет, да баш он може човечанству да створи огромне могућности у лечењу болести, за добијање јефтиније енергије, за прозводњу хране, за спасавање од 'нечисте силе', да спаси Русију и остало...

Те идеје обузимају целог човека, потчињавајуци га себи, потчињавају његов рад и живот. Сложеност тих стања одражава се у томе да човек, чак и код таквих осетљивих душевно-психичких оштећења, остаје апсолутно сачуван интелектуално, способан за рад, побожан понекад до фанатизма, до те мере да се нико не усуђује да промени његово мисљење. Он, међутим, своје сумње шири на све стране...

 Исход таквог стања је - или постепена деградација личности или параноидна форма шизофреније. Духовна позадина тога је оцигледна: у недостатку истинског унутрашњег живота, душевна природа, која не трпи празнину, испуњава се духом лажи и води у пропаст.

 Друга варијанта високе нервне активности су меланхолици. Ти људи су веома слаби психички, осетљиви, сумњичави. Веће интелектуалне, психичке и физичке напоре не издржавају, због чега падају у депресију, јер ови типови многим безначајним ситницама дају преувеличан знацај - до егзалтације или ефективне екстазе. Код њих доминира чулно-емоционална сфера над интелектуалном.

 У периоду неофитства, после 'знакова', младостараца-парафреника и параноика, такве особе падају у стање хистерије. Хистерија је веома различита у својим појавама и њен интензитет појачава се цињеницом да је таквим људима својствена изражена потреба за прекоревањем и опонашањем.

Сугеришући комшијама, они преносе своје страхове због 'кодирања', траже 'знакове', 'сигнале са неба', дајући преувелицан значај субјективним осећањима и обичним ситницама. Они броје колико пута их 'обавије благодат' у овом или оном храму за време службе код овог или оног свештеника, тразе 'благодатне' свештенике, а насавши их, баш такве какве траже или пак измишљене - око себе прошире бучну кампању како ти свештеници треба да буду канонизовани за живота, ловећи свако кијање као 'знак с неба', чиме уводе у саблазан чак и саме свештенике.

 Меланхолици, то су особе које чине највећи проценат разних тешких и хроничних болести, које се, по правилу, односе на слабу циркулацију мозга, унутрашње органе и размену материја.

Снагом сугестије, за њих постаје најважније исцељење пред чудотворном иконом, изворима, лековитим местима и друго... Управо међу тим људима и налазимо сва могућа чудеса исцељења, зато меланхолици и сачињавају главну масу хроничних ходочасника.

Овим никако не желим да умањим моћц исцељења пред иконама, постојећих вредности и друго... али, желим да казем да исцељење само по себи није циљ за човека, већ да постоји помоћ, подрска, јачање унутрашњег духовног труда, и не даје се свима на исти начин, већ према моћи.

За јаке типове, сангвинике и флегматике, сувише би било једноставно негде допутовати, дотаћи се нечега и, готов посао - чир је нестао, рана је зарасла, камење је нестало...; они могу и морају да се потруде, не да трагају за 'благодатним местом', већ у себи, тада ће добити помоћ независно од благодати неког места.

 Међутим, од меланхолика се пуно не тражи, тек мала концентрација, мало активности и - резултат је постигнут. Ипак, и наши хистерични меланхолици понекад претерују у ревности - разум се не усредсређује на веру, бдење и молитву, већ на болест, која прераста у жељу за поновним ефектом исцељења или патње, изазивајући саосецање средине, затим у потребу за опонашањем св. Серафима Саровског и св. Амвросија Оптинског.

Међутим, не опонашају их у молитви, већ у њиховим болестима и желе себи, а често и својим ближњима, нове и теже болести, заборављајући да је духовни подвиг преко телесних патњи, судбина веома малог броја људи, веома јаких људи, са изузетно уравнотеженим нервним системом, али никако меланхолика. Ипак, својим егзалтираним причама о користи и неопходности постојања болести, све до активног трагања за њом, провокацијама и осталим сакаћењем - они јавност доводе у заблуду.

 То се завршава манифестовањем хистеричних напада типа привременог слепила, глувоће, привремене парализе, нервних тикова или тикова који личе на епилептичне нападе са грозницом и пеном на устима. Духовна позадина тога је та, да и код парафрено-параноика, али у овом случају и опседнутости - добија друге, већ очигледно класичне црте.

 У свакодневном животу стално се сусрећем како са овим, тако и са другим типовима. Дијагнозу не дајем одмах, а и не би имало ефекта: параноик ће те сматрати својим личним непријатељем, а неће се исправити, а хистерик ће почети да скаче, да виче, разбија судове, лупа шакама, лупа ногама, само гледаш кад ће да падне и попут дуге извије се у грчу, а резултат је исти.

Зато, користим се приликом да скренем пажњу на неке аспекте:

Потребно је да се мање читају бесконачни серијали свакаквих коментара Светих Отаца, док главни ослонац информација треба да буду аутентична изворна дела.

 Читајући Црквене Оце, не тражити код њих указивање на знаке о 'последњим временима', већ покушати пронаћи одговоре на следећа питања: Како конкретно да изграђујем свој живот? Како да се молим? Који су критеријуми за оцењивање исправности мог нацина живота и моје молитве, да не западнем у још већу прелест, поред ове у којој се сада налазим?

 Покушати да схватиш да се истина открива само у трагању за унутрашњом истином, а не преко спољашњих непријатеља или благодатних места и наћи у себи принципе тог унутрашњег трагања.

 Сматрам да је неопходно да завршим овај разговор који се одужио, како већ уморан читалац не би посумњао у почетак параноје код аутора.

 

 

 

^