Пиљци

Сава Росић

 

 Немојте мислити да игара није било у она времена када не само да није било „PC", „CD", ,Dvd)", „џојстика", „гејмбоја", него чак ни „левиски", додуше, у једне једине које је по школи „Браћа Рибар" (то је она што јој је сада враћено име „Краљ Петар") поносно шетала њихова власница која је живела у „буржујској" згради преко пута школе (СИП-ова зграда), само смо немо бленули, те, следствено томе, као појединачна, а не масовна појава, још нису ни стекле надимак, и када смо сви углавном бедно живели (уз ретке изузетке, углавном из споменуте зграде). Било је, итекако! Углавном посебних само за девојчице или само за дечаке (кликери, фудбал, каубоја и Индијанаца..).

Сећа ли се ико данас чудноватих израза као што су: школице, труле кобиле, јањине бањине купус и сланине, између две ватре, царе царе господаре кол"ко има сати, јелечкиње барјачкиње, иде маца око тебе пази да те не огребе... Све су то, додуше, биле колективне, групне игре, и једино што би се, бар приближно, могло поредити са шемом „једно дете и једна компјутерска машина", беху споменари и лексикони. Једно дете и једна свеска. Аха, шта то беше?

Е, па, знате, споменар то је она лепа свеска у тврдим корицама коју узмете од друга или другарице и код куће приљежно, уз максималну примену сопствених ликовних способности за илустрацију, понекад се помажући и исплаженим језиком што прати покрете руке, уписујете: и последњи град се руши, остаје још само једна стена, ал" дуже од свега трајаће ова успомена (или: ко те воли више од мене нек" још један лист окрене, пошто листа нема више, ја те волим понајвише; или за оне који вам нису толико драги да се баш претерано тру-дите: пао врабац с моста, за спомен је доста; или...)

А лексикон? Купите свеску и на сваку страну упишете по неко питање, па је пустите у промет. Друштво је редом узима да писмено одговара. Свако се трудио да осим уобичајених питања, рецимо: на кога трзаш (одговори су обично били зак-укуљени), измисли и оригинална, као што је: шта мислиш о биологичарки, па на њега неко исто тако оригинално одговори: има две леве ноге; па по-сле (по Марфијевом илити закону подлости, како вам драго) биологичарка неком ко се уписивао у лексикон на часу то одузме и прочита и не буде јој право, јер и сама зна да скоро уопште нема листове.

Речју, некада смо се чопоративно играли. А данас се то све углавном свело на дете и компјутерску машину најбољег друга. Или се чак и са најбољим пријатељима обично друже преко мобилног! Како то усамљено звучи!

Вероватно је последња групна игра која се појавила на углу Грачаничке и Рајићеве улице пред капијом школског дворишта био ластиш. Додуше, у то доба сам већ била превелика за дечје игре, па сам те „неке нове клинце" само са завишћу посматрала кроз прозор како ноге у белим доколеницама забацују високо преко ластиша... А после... После не знам. Истина, чула сам за неке изразе као „лепеза" и „камена лица", но то је већ сувише тужно да би било игра.

Но, знате ли ви шта је то „летовање са школом на мору"? То је била мода из нужде. Лети бисмо са све наставницима и учитељима одлазили у беле виле са бујним вртовима (одузете од њихових власника, што ми тада нисмо знали).

У великим светлим собама су од намештаја постојали само густо поређани гвоздени кревети на спрат, испод којих бисмо уредно поређали своје коферчиће, које је било глупо и закључавати, јер не само да су њихови садржаји били скоро исти него и кључеви, док је као последњи комад намештаја бивших власника преостао још само један излизани орман (вероватно зато што ником од оних што су развлачили туђу имовину није затребао), којим је наставник географије заградио једно удубљење у дугом мрачном ходнику, иза њега сместио кревет за себе, своју супругу и унучицу, па преко пролаза између зида и ормана затегао конопац, и на њега окачио завесу. Тако је, с једне стране, имао извесну дозу приватности, а с друге стране могао је да будно пази на нас, јер смо сви, да би дошли до својих касарнских соба морали проћи кроз тај ходник. Жалосно му летовање, али то му је вероватно била једина могућност да са супругом дође на море, па чак и унуку да поведе, „да је види сунце е да би се очеличила". На море се путовало у вагонима без купеа и са дрвеним клупама, увече би они најсрећнији успели да изборе полицу за пртљаг изнад седишта (ми смо први открили лепоту спавања у возу на висини јер тамо по не-умољивим законима физике више љуља и слађе се уљуљкати у сан, те како је то постало масовна појава, ушло је чак и у „Речник жаргона" Драгослава Андрића као „совингер на офингер")

Наставници би унапред опоменули родитеље да нам у наше скромне коферчиће (једва нешто веће од савре-мених „коферњача" за комплет видео-филмова) упакују и нешто топлије за пут, јер се ноћу пролазило кроз хладне Горске котаре, па да не назебемо.

И на мору се такође све дешавало под будним и брижним оком наставника и учитеља: ујутру умивање и прање зуба, сви нагнути над дуги низ чесми (са хладном водом) под отвореним небом, фискултура, оскудан оброк за дугачким столовима под шатором у дворишту виле, у колони на плажу, на пи-штаљку у воду (у води бисмо, пре него што се загњуримо, прво у хору одр-ецитовали оно чувено: је"н, два, три, накубикесви, чет°ри, пет, бајонет, шест, седам и још један, девет, десет, сто педесет, сто педесет, двеста десет, двеста десет триста ше"сет, ко то иде, бригадири, ко их води, командири, шта то носе, Титов топ, како пуца, о-рук, о-рук бум, трас, аааа, па запушивши носеве прстима, бућ под воду), на пиштаљку из воде. Да, да не заборавим: ујутру постројени „Хеј, Словени" уз дизање заставе, увече исто уз спуштање. Ипак, најлепше је било бесциљно луњање по врту око виле, предвече (једино ту није било колоне два по два, ни пиштаљке). Слобода! Истина, само до ограде, јер напоље нисмо смели да излазимо.

Првог дана би се све девојчице размилеле по плажи и стазама око виле и у погнутом ставу помно по земљи тражиле каменчиће. Немојте мислити да је то било нешто необавезно или безначајно! То је био озбиљан посао! Свака се трудила да нађе најмање пет (и још неколико за резерву) каменчића отприлике исте величине (таман да стану у шаку) и не превише ћошкастих. Додуше, зна се да бој не бије свијетло оружје, али опет и џефердар је важан!

Зна ли још ико рођен после шесте деценије XX века шта су то пиљци? (Важна напомена: нема везе са опиљцима). Тешко да зна.

Прво се са другарицом нађе згодно место (најбоља је била равна површина бетонског зидића ограде која се могла зајахати). Онда се уговоре правила: хоћете ли играти „чисто" или „прљаво". „Чисто" могу само добри играчи који су савладали технику прегледности читавог бојног поља у тренутку док се погледом прати увис бачен каменчић и истовремено руком хвата други са земље или равне бетонске површине, а да се притом остали не дотакну. (Овде би јога вероватно имала доста тога да каже о ширењу видног поља). Хоћемо „чисто"? у реду. Први играч проспе својих пет камен-чића који морају пасти одвојено један од другог. Одабере онај најбољи, што не прави кривудаву путању у лету кроз ваздух, и баци га увис. Док он лети, брзо зграби други каменчић са земље добро циљаним покретом и дочека онај бачени каменчић у исту шаку. Поновљеном операцијом се редом поку-пе и остали каменчићи. Ако први играч прекрши правила (испусти каменчић, дотакне још који каменчић осим оног што је на реду) право да игра добија противник. То је било више као увод, уигравање, после кога долази тежи део игре, кале. Прве четири су просте: кажипрст леве руке (за дешњаке; премда је ово излишна примедба, јер смо онда сви били дешњаци, чак и леваци, тако треба! За разлику од Амера који су, бар судећи по филмовима, сви одреда леваци, ваљда да би се разликовали, али од кога; када се сви разликују, опет су сви исти) пребаци се преко средњег прста те се палац и средњи прст положе на равну површину на којој се игра и између њих настаје капија кроз коју се, један за другим, протерају четири каменчића уз примену описане технике. Онда се кала склања, претходно ударивши песницом о земљу испред ње као знак да су сви каменчићи правилно протерани, те се, бацивши последњи пут пети каменчић увис, сва четири одједном покупе и овај пети дочека у шаку. Кале од пете до десете су компликованије за сваку се на посебан начин укрштају прсти. Победник је онај играч који први одигра свих десет кала.

Оне срећније су првих дана добијале опекотине од сунца, (углавном на плећима) па би с пликовима које је чувена докторка Зуровац намазала „Јекодермом" и рамена покривених пешкирићем стицале право да остану у прелепом врту виле и играју пиљака до бесвести, док би до њих допирао удаљени жамор остале деце с плаже.

Питаћете какве везе има море с тим? Е, па има, дошто, после повратка с мора, иако би свака девојчица која је била страствени играч пиљака у свом смеђем картонском коферчету, осим осталих обавезних сувенира (неколико зуба морског јежа, евентуално његове љуштуре која би се обавезно у путу скрхала, можда морске звезде, црвеног срца привеска за непосто-јећи ланчић, стрпљиво обликованог од комадића црепа с морске плаже, и прегршти шкољки), донела и своје пиљке ништа више није било исто! Пиљака се не можете играти седећи на прљавом београдском асфалту (осим тога, овде сте у граду, а то значи у сукњи, док сте на мору углавном биле у шорцу), добро утабану земљу је тешко наћи, а на крпари (тепих шта то беше?) је још горе, јер се извитопери, праве се набори, што омета милиметарску прецизност покрета. На поду је још горе: као прво, чује се лупа па се жале родитељи и суседи испод вас, а што је још горе, каменчићи се могу откотрљати даље него што треба. Сем тога, нема оних миомириса лијан-дера и другог за континенталца још необичнијег растиња, нема миловања јужног сунца, кожа вам не мирише на морску со (у она времена не беше тушева на сваком кораку), нема шума удаљених таласа ни оног непрестаног, али умилног чи-чи-чи-чи-чи-чи... И тако се морски пиљци „не приме" у граду.

Онда од муке почнете да импровизујете, несвесно прибегавајући поставкама сада модерних метафизичких струја, па покушавате с применом локалних материјала: облутака нема, каменчићи с Калемегдана су сувише шиљати и сувише неправилног облика, кошчице од брескве би евентуално за очајнике и могле да послуже, али, опет, немају потребну тежину...

И тако пиљци остају само чежњива могућност за наредно летовање на мору (са школом, за друго углавном нисмо ни знали), све док на једном од њих не остану заборављени негде насред стазе док им власница блуди изгубљеним погледом по околним брдима, а све због нечијих очију које њу и не примећују...

 

 

преузето из специјалног броја "Истине",

зборника посвећеног демонизацији деце,

број 2. 2005.

 

 

 

^