Име

 

Човеково име је означавање његове личности и духа, као сржи човекове природе. Име човека издваја из милијарди других људи и потврђује непоновљивост његове личности. Свети праведни отац Јован Кронштатски је у свом Дневнику једном записао: "Да је човек потекао од Слова Божијег као доказ за то служи сама реч 'човек', и затим име које му је дато на крштењу, или приликом обреда наречења имена. Све док је човек жив, сви га зову његовим именом и он се одазива на њега, потврђујући да је то управо он; он се сав садржи у свом имену. Најзад, када умре и његови пропадљиви остаци буду сахрањени у земљу, остаје у сећању само његово име као доказ да он потиче од Слова Божијег - то је његово невештаствено наслеђе, вечно као душа, наслеђе његово и наше".[1]

Отац, Син и Свети Дух су три Личности и три имена. И човек је створен као личност - по лику Божијем. Сам Бог је дао име првом човеку, назвавши га Адамом. Самим тим Господ је дао човеку својеврсни знак лика Божијег, неку "личну карту", "сертификат духа" који даје човеку право и могућност да живи у општењу са Светом Тројицом, да учествује у вечном животу који и јесте општење личности. Царство Божије је општење личности у љубави, а пакао је одсуство тог општења. Радујте се јер су ваша имена написана на небесима (Лк. 10,20) - каже у Еванђељу Господ својим ученицима, имајући у виду њихово будуће учешће у вечном животу.

Име није само ознака личности, него и средство признања и призивања дате личности. Кроз имена личности ступају једне с другима у општење. Св. Јован Кронштатски, размишљајући о моћи имена светих, каже следеће: "Када призивамо свете на молитви, тада изговорити из срца њихово име већ значи приближити их свом срцу. Име светих, које се састоји од јасно изговорених гласова, као да представља плот светога или свете... У умањеном облику у нашим устима и у нашим душама као да се одражавају суштине горњег и доњег света - и све то кроз веру и Духом Светим који је једини сушти- који свугде јесте и све испуњава".[2]

"Име дозива лик - пише познати православни аутор Н. Ј. Пестов - а лик у души јесте додир или чак јединство душе с тим ликом. При томе прво или друго - односно, додир или јединство - зависиће од нашег односа према том лику. Ако ми у љубави тежимо њему, тај лик се улива у нашу душу, сједињује се с нама и утиче на наша осећања и доживљаје. Али ако је лик антипатичан, ми само долазимо у додир с њим и у души доживљавамо осећање непријатности или гадљивости. Трудимо се да избацимо из душе тај лик, и што пре да се удаљимо од њега и заборавимо га".[3]

По православном учењу, икона је такође повезана са својим праликом управо именом које је обавезно присутно на икони. Када верник гледајући икону Господа, Мајке Божије, анђела или светог угодника Божијег поми-ње име које је насликано на њој, тада он кроз то именовање ступа у живо општење с њима кроз молитвени говор који се излива пред светом сликом. Према црквеном догмату о иконопоштовању, који је формулисао Седми васељенски сабор "част која се указује икони прелази на њен пралик и онај који се клања икони клања се ипостаси (то јест, личности - прим. аут.) приказаној на њој". Из овога следи да је јерес иконоборства садржала одрицање личног начела, као и све јереси и лажна учења уопште (ако се посматрају са овог становишта).

Зашто су Свети Оци указивали на прворазредни значај Исусове молитве у духовном животу? Зато што, творећи ову молитву, призивајући име Исуса Христа (отуда и назив молитве), човек пребива у живом општењу с Господом, сједињује се с Христом. Пребивање у имену Божијем, у непрестаној молитви и јесте живот душе, испољавање љубави према живом личносном Богу.

Посредством имена Божијег, које се изговара с вером, ми општимо с Богом. По апостолу Павлу, вера је потврда ствари невидљивих (Јевр. 11,1). То значи да смо уверени у постојање Личности Божије и уверени смо да нас Господ чује, да је с Њим могуће општити. Ако имамо тако живо уверење, кроз призивање имена Божијег ступамо у живо општење са Живим Богом. Тада се у нама појављује не само уверење у лично бивствовање Божије, него и "знање Бога". Као што, на пример, за преп. Силуана Атонског познање Бога значи љубав према Богу, што значи и општење с Њим.

"Истинско богоопштење човек тражи не другачије до кроз личну моли-тву Личном Богу - пише архимандрит Софроније у књизи Старац Силуан - Јављање Христово Силуану било је лични сусрет, услед чега је његова окренутост Богу стекла дубоко лични карактер. Молећи се, он је разговарао с Богом лицем у лице. То осећање личног Бога очишћује молитву од уобразиље и апстрактних размишљања, преносећи све у некакав невидљиви центар живог унутарњег општења. Усредсређујући се унутар себе, молитва престаје да буде 'глас упућен у простор', а ум се сав претвара у пажњу и слух. Призивајући име Божије, Оче, Господе и друга, он пребива у таквом стању о којем није допуштено творити (2 Кор. 12,4) али ко је лично доживео присуство Живог Бога то ће разумети".[4]

Знам те по имену, јер си стекао благовољење у очима мојима - рекао је Господ Мојсију с којим је говорио лицем у лице као што говори човек с пријатељем својим (Изл. 33,17,11-12). Премудри Сирах говори: Рђаво име грешника ће се истребити. Старајте се о имену, јер је оно трајније од хиљаду ризница злата (Сир. 31,13).

Из Светог Писма знамо да ће учествовати у животу вечном они чија су имена записана у Књигу живота (видети, на пример: Отк. 13,8). Господе - узвикнуо је Мојсије Господу, молећи Га да помилује јеврејски народ - Молим Ти се, народ овај тешко сагреши начинивши себи богове од злата. Али опрости им грех; ако нећеш, избриши ме из књиге своје коју си написао (№л. 32,31-32). Тако ће онај који победи - говори Господ у Апокалипси - бити обучен у хаљине беле, и нећу избрисати име његово из Књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем мојим и пред анђелима његовим. Ко има ухо нека чује (Отк. 3,5-6). И на другом месту: Ономе који победи учинићу стубом у храму Бога мога, и више неће изаћи напоље; и написаћу на њему име Бога мога и име Града Бога мога, новога Јерусалима који силази с неба од Боа мога, и ново Име моје. Ко има ухо нека чује (Отк. 3,12-13).

Учешће у животу будућег века, пребивање у Новом Јерусалиму, претпоставља лично општење с Богом, виђење "Лица Његовог". У Откривењу св. Јована Богослова о томе је речено овако: И гледаће Лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим (Отк.22,4). "Запечаћеност Именом Божијим - објашњава протојереј Сергеј Булгаков у својој књизи Јованова Аиокалииса - јесте управо лични сусрет с Богом, Његово ипостасно самооткривење. Име, као 'властито' име, као субјекат, а не као предикат или атрибут, припада ипостаси".[5]

"Име је - размишља А. Ф. Лосев - стихија разумног (то јест, духовног, личног - прим. аут.) општења живих бића у светлости смисла и умне хар-моније, откривење тајанствених ликова и светла спознаја живих енергија бића. У љубави ми понављамо вољено име и дозивамо љубљену личност кроз њено име /.../ Без имена би постојало само бесмислено и безумно сударање глувонемих маса у бездану апсолутне таме".

О значају имена Лосев је писао још следеће: "Природа имена се не садржи у суштини (то јест, не њему самом) и не у појави, то јест, име суштине није сама суштина по себи (у смислу ствари и супстанције), нити појава узета самостално по себи, него је име ствари самостални символ који се не своди ни на суштину по себи нити на појаву по себи /.../ Али неопходно је имати на уму да када говоримо о имену, наш 'символ' мора бити испуњен чисто личносним садржајем. Но ми не можемо сматрати име једноставно личношћу зато што име није сама ствар у супстанцијалном смислу; личност је пак пре свега, супстанција /.../ Име је различитост од другог /.../ Именована личност сама признаје та имена и одазива се на њих" (из књиге Философија имена).

У свом раду Имена свештеник Павле Флоренски пише: "Коначни губитак имена у друштвеном смислу је увек значио грађанску или историјску смрт, коначни нестанак с хоризонта историје; напротив, улажење у историју, потврђивање у њој свог места, своје реалности увек се означавало као 'стварање имена себи', чији је највиши степен вечно памћење имена од стране саборне свести Цркве и, најзад, Бога. То што Бог памти имена значи вечно постојање тих ја', а коначни раскид с бићем једнак је забораву имена од стране Бога или његовом брисању из Књиге живота".[6]

Данас верницима који се супротстављају антихристовој глобализацији и који бране људско право на хришћанско име, понекад пребацују склоност према јереси именобожаца, која се такође назива именослављем. При томе се указује на то да они, желећи да покажу значај имена, цитирају не само Свете Оце (на пример, светог праведног Јована Кронштатског), него и такве богослове као што су протојереј Сергеј Булгаков и свештеник Павле Флоренски, као и философа Лосева који се традиционално сматрају "идеолозима" именославља (уосталом, постоји и такво гледиште да их савремени "откривачи" неких мислилаца, на пример, оца Павла Флоренског, једноставно нису схватили).

Зато је врло важно данас разјаснити да цитирање неких мишљења поменутих религиозних мислилаца само по себи уопште не значи да противници бројчане идентификације деле и она њихова богословска мишљења која се сматрају супротним црквеном учењу. А таквих је неправилних мишљења, као што је познато, било доста. На пример, протојереј Сергеј Булгаков се придржавао у суштини јеретичког учења о "Софији Премудрости Божијој", као некаквој "светској души" (такозвана софиологија), као и учења о будућем свеопштем апокатастасису (васпостављању), према којем вечних мука неће бити, већ ће се на крају сви спасти - сви пали анђели (укључујући и сатану) и сви грешници.

Није лажно свако размишљање о важности имена. Противници глобализације наводе (у својим чланцима, књигама и тако даље) мишљења протојереја Сергеја Булгакова, свештеника Павла Флоренског и философа Лосева о имену само ради тога да би показали колико је важна ова тема, колико је важно данас бранити богоподобно човеково достојанство и његово свето име које се даје сваком хришћанину и које му даје Црква на крштењу. Ми прихватамо нека мишљења поменутих мислилаца, али одбацујемо друга, и то управо она која су у очигледној супротности са светоотачким учењем о имену.

Нипошто не симпатишемо лажно учење такозваних именобожаца који су учили да је "Име Божије нестворена енергија Божија", да "Бог пребива у Свом Имену свом својом суштином због неодвојивости суштине Божије од дејства (енергије) Његове", да је "Име Божије (а нарочито име Исус) Сам Бог". Тако је учио, на пример, "вођа" именобоштва јеросхимонах Антоније Булатович. То учење је, с гледишта исправног православног начина мишљења, свакако, сушто незнање.

Православно гледиште по овом питању је следеће: имена Божија означавају Бога, указују на Њега, али сама по себи нису Бог. Имена Божија су ликови Божији (попут икона) који узводе мисао и пажњу молитвеника према Пралику (то јест, према Личности Божијој), али нису Сам Пралик (нису сама Личност Божија). Према изразу св. Василија Великог, имена Божија образују у нама "као неки отисак Бога".

Име није сама личност, већ ознака, символ личности. "Имена само означавају суштине, али сама нису суштине" (св. Василије Велики, Против апологије безбожног Евномија). "Једно је предмет који по својој природи подлеже називу, а друго је назив који означава предмет. Биће није исто што и именовање" (св. Григорије Богослов, Против Евномија).

Добар избор материјала о лажном учењу именобоштва може се наћи у зборнику под називом Православно гледање на поштовање имена Божијег. Догађаји на Атону 1913. године, издатом у Лавовској епархији Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије) с благословом архиепископа Тернопољског и Кременецког Сергија. У овом зборнику се наводи и следећи одломак из писма које је 1937. године написао истакнути руски богослов Владимир Лоски и упутио га митрополиту Венијамину Федченкову:

"Ви очекујете од мене одговор поводом именославља. Потрудићу се да врло кратко и схематски одговорим на ваше питање, тачније, да само набацим оно што бих хтео да кажем (иначе бих морао да напишем томове књига, толико је та тема суштинска). Питање (догматско) о Имену Божијем, о словесно-мисаоном изразу ('символу') Божанства, исто толико је важно као и питање о иконама. Као што је онда православна формулација истлне о иконама постала 'победа Православља', тако и сада православно учење о именима заједно са свим питањима која су с њим повезана (учење св. Григорија Паламе које су многи заборавили - благодат, молитва, истинска антропологија, учење о уму и срцу, о 'унутарњем' човеку итд.) - треба да доведе до нове победе Православља, до јављања нових благодатних сила и светости. Питање 'именославља' стоји негде у дубини црквене свести...

Постоје и друге струје (у именослављу) које нису непосредно и отворене блиске именослављу, па ипак представљају његов крајњи, 'именобожни' израз, где сама звучна материја, да тако кажемо, 'плот' имена већ постаје божанска по природи, некаква природна сила (исто као кад би противници иконоборства почели да потврђују Божанску 'нетварност' даске и боје икона). Ова последња струја се, у широком смислу, развија као софијанство где се брка Бог и твар... Пут према православном разумевању именославља пролази кроз опрезну, можда помало бледу, формулу архиепископа Теофана Полтавског:

'У Имену Божијем ПРЕБИВА Божанство' (Божанска енергија). Када буде јасна формула, испуњена духовним искуством и духовно 'очигледна!, многа питања ће сама од себе отпасти и многе ће тешкоће изгледати детиње једноставне".

Дакле, истински хришћанин данас не желе да прихвате идентификационе бројеве уместо личних имена не зато што, по њиховом мишљењу, њихова лична имена и јесу њихове личности, већ зато што су лична имена ознака, символ њихове личности. Другим речима, име указује на то да је човек Лик Божији, боголика личност.

Ето зашто је потпуно неоснована, па чак и бесмислена, оптужба која се упућује хришћанима који се супротстављају надолазећем царству звери, како обнављају јерес имебоштва коју је Црква осудила почетком 20. века (исто је тако било бесмислено оптуживати за "кабалистику" оне вернике који се "боје" бројева, "придају им значај", иако сваком мислећем човеку мора бити јасно да ако неко треба да се сматра кабалистима, онда су то управо они који уводе у људски живот та бројчана имена).,Ова оптужба рачуна на то да се с њом могу сложити они верници који се не разумеју добро у питање лажног учења имебоштва.

А имебошци су ипак и углавном учили о имену Божијем (отуда и њихов назив)а православни борци против глобализације бране људска имена, указујући на недопустивост њихове замене "људским бројевима" (уп.Отк.13,18). Јер до сада још никоме није пало на памет да се обраћа и Богу по броју.

Нису потребна крајности, нису потребна претеривања ни на једну, ни на другу страну. С једне стране, не може се говорити да име уопште нема никаквог значаја и да нема никакве разлике између идентификације посредством личног имена и идентификације посредством бројчаног кода. С друге стране, не треба придавати имену онај значај који су му придавали именославци.

Ако су неки цитати дали повода некоме од читалаца (рачунајући ту и наше истомишљенике поводом неприхватања бројчане кодификације) да претпоставе како аутор симпатише имебоштво, молимо да нам опросте ту збрку и да разјаснимо да нипошто нисмо имали у виду одбрану овог учења. Параграф посвећен имену почиње овако: "Човеково име је ознака његове личности..." (али није сама личност).

Ове речи и садрже наш став. Бог је Личност. Дакле, Име Божије је ознака Личности Божије, али није Сам Бог. Ето то је наша "формула". Ако пак неки цитати у овој књизи не одговарају у потпуности речима Светих Отаца, то још увек не говори о томе да навођење тих цитата по себи значи наше неслагање са учењем Светих Отаца (не дај Боже!). Ми нисмо "богослови професионалци" (по изразу Пајсија Светогорца), наш главни задатак је да покажемо обезличавајућу (зверску) суштину антихришћанског система који се данас уводи у целом свету и да упозоримо на то народ Божији. Нарочито велику одговорност у тбм погледу имамо ми, свештенослужитељи, одговорност пред Господом.


 

[1] Митрополит Венијамин Федченков, Отац Јован Кронштатски, Петроград, 2000.

[2] Митрополит Венијамин Федченков, Небо на земљи, стр. 120.

[3] Човекова душа, Православно братство св. апостола Јована Богослова, 2003, стр. 174.

[4] Преподобни Силуан Атонскц, Москва, 1998, стр. 104.

[5] Протојереј С. Булгаков, Јованова Апокалипса. Покушај догматског тумачења, стр. 248.

[6] Свештеник Павле Флоренски, Имена, Мала сабрана дела, издање 1,1993.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа