Личност

 

У Свом Откривењу Бог нам се открива као "Онај Који јесте" (видети: Изл.3,14). То су вероватно најважније речи у Светом Писму. Овим речима Бог нам говори: Ја Сам Онај Који јесам, то јест, Ја постојим као Личност (као Лице-Ипостас). Идеја личности је суштинска за цело Свето Писмо, кључна за његово разумевање. Личност је суштина и главна тајна речи Бо-жије, која се открива сваком који тражи живога Бога, сваком који чезне за истином која није "шта", већ "Ко": Ја сам Истина (Јн.14,6).

Православље је религија светлости и живота, која говори да живимо у свету личности. То је религија ипостасна, религија личносна, вера у светлосног Бога - Оца и Сина и Светога Духа. Личност у Православљу је апсолутна вредност, суштина свега: и тајне Свете Тројице и тајне вечног живота. Принцип личности је главни закон битија. Лично биће је праоснова свега постојећег и главна реалност. Може се рећи да је то једина истинска реалност (Ја сам онај који јесам значи: постојеће (битије) јесте битије лично, битије личности), а све остало, у поређењу са личним битијем, није реалност, већ "реалност". Јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вечно - говори апостол Павле (2Кор.4,18). Хришћански персонализам показује апсурдност удаљавања од истинитог, реалног Апсолутног Бића које може бити само персонално, и апсурдност интелектуалног узлета према надперсоналном (то јест, надличном, што значи, безличном) Апсолуту, према "Чистом Бићу" које трансцендира све постојеће (суште), заправо - према небитију.

"Човек је одсјај суштине и позајмљује од те Суштине карактер суштине. Бог, Једини Сушти, одражава се у човековом животу" (св. Игњатије).[1] Будући да је и Сам личност, Бог је и човека створио као личност. То значи да је Бог створио човека као духовно, морално и одговорно биће које поседује слободну вољу, то јест, слободу самоопредељења, слободу воље, слободу избора (основни је избор између добра и зла, то јест, између општења и отуђености). Самосвест, могућност да живи као духовна личност -       то је главни дар који је човек добио од Бога. Тај дар чини "норму човечности", како се изражавао св. Теофан Затворник, додајући да без јасне самосвести, "човек не би постао човек" (Шта је духовни живот и како га стећи - Писмо 12).

Човек се састоји од тела, душе и духа. Дух је највиши део душе. Дух је личност, то је сушти централни човек. По одређењу св. Теофана, дух је "самостална, посебна личност, слободно-разумна, чије је нормално стање живот у општењу с Богом".[2] "Дух је - каже св. Теофан - сила која живи у Богу и која се из Бога напаја животом и која све Богу усмерава - и у човеку и ван њега - и унутрашње и спољашње". Управо је у духу, по речима св. Теофана, "печат човечанства". Ако је пак Бог заборављен, а духовне тежње угашене, "човек више не личи на човека".[3]

"Без вере човек није човек - учи св. Теофан - Ако су они који не верују велеучени то не значи да су одмакли далеко напред или да су се високо уздигли, већ значи да су они иступили из природе људске - искварили себе и унаказили" (Шта је духовни живот и како га стећи).

"Човек, то је његова вера" - говорио је велики руски философ И. В. Кирејевски (1806-1856). Други велики руски мислилац 19. века, Достојевски, у чијем стваралаштву, као што је познато, преовлађује проблематика повезана с темом личности (смисао живота, човеково достојанство, слобода и одговорност, човек и Бог, добро и зло, страст и дужност, разум и морал и друга питања), видео је у човеку не "крпу", не "ексерчић", не објект манипулација, већ личност, која поседује слободну вољу и која је одговорна за почињена дела. У свакој животној ситуацији Достојевски је захтевао да се човек руководи високим моралним начелом: "БИТИ ЧОВЕК међу људима и остати такав заувек, у било каквим несрећама не очајавати и не пасти"[4] - на ниво звери.

Сваки човек је јединствена личност. Али личност уопште није она гомила гордости и таштине, коју "овај свет" сматра личношћу. Апостол Павле и за њим Свети Оци разликују "унутрашњег" и "спољашњег" човека (видети,на пример: 2 Кор. 4,16; Еф. 3,16). Под првим они подразумевају духовно начело у човеку, а под другим његово тело, те животињске инстинкте и нагоне. Спољашњи човек - то није "ја", већ "моје"; рука то није "ја", док је "ја" словесно начело моје душе (св. Григорије Нисијски). "Ја признајем - каже св. Јован Златоуст - два човека - једног видљивог, и другог који се скрива у видљивом. У нама постоји унутарњи човек и оно што чини наше савршенство ми имамо у разумној души, тако да је тело само дом, насеобина човекове душе, а заправо човек је оно што чини душу, моје 'ја'".[5]

"'Ја' је моја духовна природа, личност која је лик Божији; а тело и његови опажаји - то је 'моје'". "Душа и ум то смо ми, пошто смо створени по образу Онога Који нас је створио; тело и опажаји које стичемо преко њега - то је наше; поред нас су пак - богатства, вештине и остале удобности живота" (св. Василије Велики, О познању себе).

И савремена медицинска наука нам очигледно показује да наша лич-ност, наше суштинско "ја", после смрти тела неће умрети већ ће наставити да постоји, иако у потпуно другачијим условима. Умирући, сви ћемо ми осетити одвајање нашег бесмртног "ја" од његовог привременог дома - тела. Једна жена која је била на самрти ми је рекла: "Ја излазим, а тело је празан омотач". И та жена, и сви други никада нису говорили да је из тела изашла њихова душа. Из тела је изашло "ја", и "ја" је затим посматрало са стране своје тело и све оно што су с њим радили лекари.[6]

Када је дух поробљен страстима, човек се препушта животињској чулности, не знајући за границу и меру. Тај недостатак мере му даје дух који је поробљен, те се испољава нешто што животињама није својствено.

И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у лице дах живота, и постаде човекдуша жива (Пост.2,7). Ево величанствене вербалне иконе Божанског стваралачког чина којим је човек био приведен у битије. Откривење Божијег дара - бесмртног човековог духа - сликовито је представљено речју дах, како тумачи св. Игњатије Брјанчанинов: "Душа је од првог видљивог чина, који сведочи о њеном присуству у човеку, названа дахом живота; само њено удахњивање је извршено према лицу човека (отуда такве речи као што су личност, лице, лични и тако даље - прим. аут.), као према оном делу тела који једини и првенствено служи као огледало душе, изражавајући у себи карактер њених покрета и осећаја".

Символ живота - дах, приказује духовни живот, по речима св. Јована Кронштатског: "Као што је дисање неопходно за тело и без дисања човек не може да живи, тако и без дисања Духа Божијег душа не може да живи истинитим животом. Оно што је ваздух за тело, то је Дух Божији за душу". А такође према тумачењу св. Игњатија: "Понављањем дувања очовеченог Бога приликом обнове човека објашњава се дување Божије приликом  стварања душе људске. Господ наш Исус Христос, извршивши наше искупљење и припремајући човечанство да прими Светога Духа, стао је међу ученике Своје по васкрсењу Свом, дунуо и рекао им: Примите Духа Светога (Јн. 20,22) који је ускоро и сишао на њих у облику огњених језика уз велики шум с неба, као од јаког дувања ветра (Д. ап. гл.2). Тим другим дувањем објашњава се и указује се да је и приликом првог дувања био силазак Светога Духа".

За време силаска Светога Духа апостоли су осетили у највећој мери живо богоопштење (тако да се неким очевицима учинило да су они пијани) и кроз то личносно богоопштење дошло је до васпостављања истинске, богосличне људске личности у њима. Иста та благодат Светога Духа прешла је затим преко апостола и њихових наследника на све оне који улазе у Цркву Христову, препорађајући у њима истинску личност и та благодат се даје и данас. Ето зашто Дух Свети Црква назива "Животворним".

"Човек (грчки ανυρωπος, од ανω горе, навише, τρεπειν - окретати, обраћати) је биће чије лице је окренуто навише, према небу, као према ци-љу бивствовања и будућем обитавалишту; односно, чије је чело окренуто навише (спољашња разлика од бесловесне животиње). Неки то изводе из ανω и ανθρειν - гледати увис"[7]. Чело - век (човек) чело (лице-личност, ум-дух) окренуто је према веку (у вечни живот).

Током целог Еванђеља Спаситељ потврђује највишу вредност људске личности, као и неизмерну надмоћ човекове природе над природом живоиње. На пример: Погледајте на птице небеске, како не сеју, нити жању, ни сабирају житнице, па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? (Мт. 6,25; видети такође: Лк. 12,24); А колико ли је човек претежнији од овце? (Мт. 12,12). Свето Писмо говори о стварању човека по лику и подобију Божијем, чиме он неизмерно превазилази животиње и зато мора да влада њима: И рече Бог: Створимо човека (као лице - личност) по образу нашем (Лица Свете Тројице) и по подобију нашему, и нека влада рибама морским и птицама небеским и зверима, и стоком, и свом земљом, и свим шизавцима који шижу по земљи (Пост. 1,26). На истини о стварању човека по образу и подобију Божијем почива сва светоотачка антропологија.

Образ [лик] Божији Свети Оци су видели управо у присутности у човеку духовног начела - личности.[8] А подобије Божије у човеку је могућност уподобљења Богу, способност да живи духовно - као личност. "Лик Божији је садржан у природи душе - вели свети Теофан Затворник - а подобије - у богоподобним својствима које она слободно стиче. То што је наша душа невештаствена, проста, духовна и разумно-слободна - односи се на лик Божији. А када она одговарајућом употребом разума и слободе спознаје истину и почне искрено да је се придржава, срце украшава свакојаким врлинама, тада ће те особине представљати у њој подобије Богу".[9]

О међусобном односу лика и подобија Божијег у човеку врло тачно говори и атонски старац Јосиф Исихаста: "Ако божанских дарова немаш, знај да ни подобије Господа нашега не поседујеш! Ако пак душу своју прљаш, лик Божији у себи помрачујеш, на адски мрак себе осуђујеш!"[10]

Док је образ [лик] дат човеку једном и заувек и не може бити уништен, подобије зависи од човековог слободног избора, од усмерености његове воље.

"Бог је Биће апсолутно слободно; а човекова душа има слободу воље. Зато човек може желети, али може и не желети да буде подобије Божије, јер то зависи од слободне жеље самог човека, од усмерености његове слободне воље. Подобије Божије зависи од усмерености душевних способности. Оно захтева духовни рад човека на себи. Ако човек тежи истини и добру, правди Божијој, он постаје подобије Божије. Ако пак човек воли само себе, лаже, мрзи, чини зло, брине се само о земаљским добрима и мисли само на своје тело и не брине се о својој души, такав човек престаје да буде подобије Божије (то јест, сличан Богу - Оцу свом небеском), већ постаје сличан у свом животу животињама (то је скотоподобије и звероподобије - прим. аут.) и може коначно да се уподоби злом духу - ђаволу (то је већ демоноподобије - прим. аут.)" (Веронаука).

Образ [лик] је дат као реалност, а подобије је дато као могућност; прво је дато, а друго је задато. Образ је облик, а подобије је садржај. Подобије је лепота образа Божијег у човеку која може бити измењена грехом. Образ [лик] Божији може бити унакажен.

Може остати само облик без садржаја. Човек се може одрећи духовног живота, односно, живота своје личности, он може изабрати смрт, а не живот. То је онај живот о којем је рекао Мојсије народу, говорећи: Изабери себи живот да би живео (З Јездр.7,59; упоредити: Пон.зак.30,19). 'Бог Који је створио човека јесте истински живот, зато онај који је изгубио подобије Божије, изгубио је и општење са животом' (св. Василије Велики). Не живети као духовна личност значи одрицати замисао Божију о себи као о Његовом лику и подобију.

Али човек може бити личност само онда када у другима признаје личност. Ово је заповест моја - говори Христос - да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да као живот свој положи за своје пријатеље. Ви сте пријатељи моји ако чините што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуш не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега објавих вам (Јн. 15,12-15). Сама реч друг, пријатељ подразумева признање и прихватање личности другог, друге личности.

Стицање своје личности одвија се кроз однос према другој личности. И тај однос је љубав. Ако љубави немам ништа сам - говори ап. Павле (видети:1Кор.13,2). Другог односа ту не може ни бити, јер свако непријатељство и одсуство љубави више неће бити однос према другој личности, већ њено одрицање. Јер како се човек може односити према нечему што одриче?

Главна потреба коју је Творац утемељио у човека јесте потреба за личним општењем, то јест, за љубављу. Ето зашто Свети Оци говоре да је Бог наш живот и, такође говоре, да је наш ближњи наш живот. Тиме они указују на то да је живот наше личности лично општење с другим личностима. Зато је, према Еванђељу, главна Божанска заповест двоједина заповест о љубави: љубави према Богу и љубави према ближњему. Та заповест се упоређује у Еванђељу с вечним животом, на пример: И гле, неки законик устаде и куишјући ш рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му рече: Шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом; и ближњеш својега као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; То чини и живећеш (Лк. 10,25-28). Дакле, ако човек не задовољи ту своју главну потребу, своју тежњу према личном општењу, он губи живот вечни.

"Ко не љуби Бога, не љуби ништа" (старац Пајсије Светогорац). Љубећи Бога и ближњег, човек разоткрива и истинску љубав према самом себи. Напротив, непријатељство према другима говори да човек не воли, не види, и зато одриче самога себе. "Душе - вели преп. Исак Сиријски - све док су упрљане и помрачене не могу видети ни једна другу, ни саме себе" (Подвижничке беседе, беседа 17).

Као што је познато, Подвижничке беседе светог Исака Сиријског биле су једна од најомиљенијих књига преп. Серафима Саровског, старца Пајсија Светогорца (као и његовог учитеља јеросхимонаха Тихона), старца Јосифа Исихасте и других атонских подвижника. Ми ћемо још више пута наводити ову књигу.

С овим је повезано и православно схватање природе зла: оно није битије, већ одсуство битија. Зло "нема суштину" (св. Григорије Богослов), оно је, по речима преп. авве Доротеја, "битијно ништа". Св. Василије Велики учи: "Не замишљај како зло има своју властиту самосталност. Зло је одсуство добра. Створено је око; а слепило се догодило због губитка очију. Зато, када око по својој природи не би било подложно кварењу, не би постојало слепило. Тако и зло не настаје само по себи, него следи након кварења душе" (О томе да Бог није виновник зла). На исто указује и св. Григорије Нисијски: "Зло не постоји онтолошки, оно се испољава у склоности душе", то јест, у усмерености слободне воље.

Поседујући свест и слободну вољу, човек, за разлику од животиња, може изабрати како оно одговарајуће (признање других личности, љубав), тако и оно неодговарајуће (пут самовоље, духовне отуђености, што по себи и јесте зло). Човек који иде путем самовоље насупрот природи, утапа се у противприродно, наказно и неистинито бивствовање, бивствовање чудовишта које ваплоти у себи зло које се појавило захваљујући погрешној усмерености слободне воље.

Чином своје воље лично биће може изабрати озвереност, одрећи се признавања и прихватања других личности, љубави, општења, што значи и одрећи се духовног живота, слободно-личног живота, то јест, живота своје личности. Зато Еванђеље каже да би човеку који свесно и одлучно одбацује светлост и добро и који бира таму и служење злу, боље било да се није родио (Мт. 26,24; Мт. 14,21). Према Светом Писму, човек може бити "тама": Некада бејасте тама, а сада сте светлост Господња (Еф.5,8) - каже апостол Павле хришћанима. "Зло није ништа друго - пише преп. Јован Дамаскин - до одсуство добра, исто као што је и тама одсуство светлости; јер добро је светлост духовна, а зло је тама духовна".[11]

Зло је отуђеност. Преп. Макарије Велики каже да "за Бога зло не постоји" (јер у Њему нема отуђености), али за нас оно постоји - као пребивање ван општења с Богом. Немогуће је не бити у тами и греху ономе који нема општења с Богом, то јест, ко нема божанску благодат. Реч ад и значи "место лишено светлости", односно тама, празнина. Како уче Свети Оци, главно мучење је одсуство општења с Богом.

"Многи неразумни - размишља св. Јован Златоуст - желе само да се избаве геене. Али ја сматрам казном далеко страшнијом од геене не бити у оној слави. Онај ко је ње лишен, мислим, треба да плаче не толико због геенских мука, колико због лишености небеских блага. Јер само то и јесте најстрашнија казна".

Празнима празно, а пунима пуно говори Господ у Светом Писму (3 Јездр. 7,25). Само на личносној основи постоји могућност самоостварења духа. Губитак љубави води изумирању живота духа, што значи да се губи живот вечни који неопходно носи личносни карактер. Ван личног општења човеков дух остаје нереализован, изгубивши смисао и предназначење свог постојања. Човек тада постаје "празан". То и јесте вечна погибељ и смрт духовна, а такође смрт друга (Отк.20,6) која почиње већ овде, на земљи.

Остави нека мртви укопавају своје мртваце - говори у Еванђељу Христос свом ученику (Мт.8,22), указујући тим речима на то да живи људи могу бити мртви по свом духовном стању. "Човек који нема потпуно уздање у Господа, који Му не верује, већ је мртав" (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део други). Вечне муке грешника, према црквеном учењу, управо ће се састојати у најмучнијем осећању празнине и тескобе у срцу, пошто је духовна смрт раскид општења с Богом, отуђење од живо-тотворне Божанске светлости. Зато паклене муке нису просто казна за неодговарајуће понашање, то је стање, ужасно стање отуђености од Бога и других личности, у којем пребивају непокајани грешници и пали анђели. Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41).

Грех отуђује човека од Бога. Грех је отпадање од Бога, један тренутак греха доводи до отпадања" (свети праведни отац Јован Кронштатски).[12] Човек је истински човек једино с Богом. Удаљавајући се од Бога, човек се удаљава и од самога себе, губи свој властити лик, обезличава себе. У житију светог мученика Патрокла (17. август по старом календару) приповеда се о томе како се овај мученик обратио цару паганину који га је присиљавао да се поклони идолима, оваквим речима: "Ти имаш богатства земаљска, богатства која брзо пролазе, али ти си сиромашан јер немаш самога себе, јер ниси стекао у свом срцу веру у Господа нашег Исуса Христа; зато ћеш бити осуђен од стране праведног Судије - Бога, на муке заједно са оцем твојим - ђаволом".

Ви као да нисте мене оставили, већ вас саме, швори Господ (3 Јездр. 1,27). Обрнута страна отуђености од Бога јесте самоубиство. Уподобљавајући се животињама, људи, као еванђељске свиње у које су ушли зли духови, срљају у бездан ништавила (упоредити: Лк. 8,26-39). "Шеста заповест гласи: Не убиј (Изл.20,13) - пише архимандрит Рафаил Карелин - Али ми непрекидно убијамо свој сопствени дух... И сваки дан који је посвећен само земаљском, јесте свакодневно самоубиство... Не убиј значи изабери живот".[13]

Спасти се значи наћи Бога и самога себе. Царство Божијеје унутра у вама - говори Спаситељ (Лк. 17,21). Према једном древном апокрифу, Господу припадају овакве речи: "Онога ко је нашао самога себе - свет није достојан" (Еванђеље од Томе, 115).[14] "Налазећи се далеко од Бога - говори старац Пајсије Светогорац - човек се налази ван себе. Погле-дај, у Еванђељу је написано да блудни син дође к себи и рече:... отићи ћу оцу својем (Лк. 15,17-18). То значи да је блудни син одлучио да се врати оцу, дошавши к себи, покајавши се. Живећи у греху, он је био без ума и разума, пошто је грех ван здравог разума".[15] А отац рече... да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15,24).

Православље даје могућност човеку да се уз помоћ благодати Божије избави из ропства греху и зверскости, и да се врати себи, а од себе Богу, да поново постане богоподобна духовна личност. По речима св. Теофана Затворника, спасење се састоји у обнови образа и подобија Божијег у човеку.[16]

"Нама су помирење и сједињење с Богом немогући ако се претходно не вратимо себи и не уђемо из спољашњости унутра. Само је унутарњи живот истински хришћански живот. О томе сведоче сви оци" (поука Никифора Монаха).[17]

Може се рећи да је Црква божанска радионица, у којој се израђује духовна личност, а Еванђеље је практично руководство на који начин човек може постати духовна личност. Стварању богоподобне личности у човеку усмерене су све божанске заповести без изузетка (како старозаветне, тако, још више, новозаветне), као и сва правила која је установила Црква, оби-чаји, поредак и добар ред (нарочито правила и поредак монашког живота, као живота који је једнак анђеоском). А "када човек уз помоћ божанске благодати поново стекне своју личност - каже атонски старац Јосиф Исихаста - тако да се ово смртно обуче у бесмртност (1 Кор. 15,54), по речима ап. Павла, и буде, да тако кажемо, прогутано животом (видети: 2 Кор. 5,4)", тада већ "постају непотребни закон, заповести и поредак". "Тада заиста за праведника закон не важи (1 Тим. 1,9)".[18]

Зачећу, развоју и одржавању у човеку духовног и личног живота усмерене су све црквене тајне и обреди, почев од тајне светог крштења. У тој тајни се обнавља лик Божији у човеку: он умире за "зверски" живот, то јест, за живот плотски и греховни, и Духом Светим оживљава као духовна личност, добијајући снагу за духовни и свети живот. Јавивши се апостолима после Свог славног васкрсења, Христос дуну и рече им: Примите Дух Свети! (Јн. 20,22). Како кажу Свети Оци, то дување је значило обнављање у човеку образа Божијег датог човеку приликом његовог стварања (када је Бог дунуо у лице њешво дах живота) и исквареног грехопадом. Зато је после дувања Спаситељ рекао својим ученицима: Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20,23). Ето зашто су Тајну покајања Свети Оци назвали "другим крштењем".

"Пуно ступање у Православну Цркву остварује се кроз учешће у трима основним тајнама: крштења, миропомазања и божанске Евхаристије.

Крштење је човеково духовно рођење. Оно је рођење 'одозго', које сједињује човека с Црквом и уводи га у Царство Небеско: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн.3,5). Тајна крштења ствара почетак истинског живота. 'Почетак живота за мене је крштење и први дан живота је дан новог рођења' - пише Василије Велики (О Светом Духу). Оваква карактеристика крштења, с једне стране, показује принципијелну његову важност за истински човеков живот, а с друге стране, истиче неопходност настављања и довођења до краја тог новог живота. Крштење ослобађа човека од ропства греху и отвара му пут бивствовању 'по подобију'.

Кретање тим путем постаје могуће тек благодаћу Светога Духа. Зато је тајна крштења повезана с тајном миропомазања. Док крштење уводи у живот по Христу, миропомазање даје енергију за остварење тог живота. Како истиче св. Николај Кавасила миропомазање даје духовне дарове сваком човеку у складу с његовом спремношћу (О животу у Христу).

Трећа главна Света Тајна у којој се и остварује циљ двеју претходних Тајни јесте Божанска Евхаристија која представља последњу и главну тајну Цркве. 'Нико не може ићи даље од ње или додати нешто. Јер прва Тајна, то јест, крштење, очигледно захтева другу, а друга ову последњу. Али после Божанске Евхаристије више не постоји ништа друго куда треба да се крећемо, већ нам доликује да останемо овде и помислимо како да до краја сачувамо наше благо... После миропомазања идемо за трпезу и то је крајња граница живота, тако да никоме од оних који су дошли више не-ће бити потребно да тражи даљи напредак' (свети Николај Кавасила, О животу у Христу).

Дакле, у тим трима Тајнама - крштењу, миропомазању и Божанској Евхаристији, које су међусобно нераскидиво повезане, тајанствено се вр-ши уткивљење човека у Цркву. У тим тајнама човек постаје причесник спасоносног дела Христовог и прима Његове дарове. 'Ми се крштавамо да бисмо умрли смрћу Христовом и васкрсли Његовим васкрсењем. Ми се помазујемо да бисмо постали заједничари царског помазања и обожења. Кушајући најсвештенији хлеб и испивши из најсветије чаше, причестили смо се истим телом и истом крвљу које је примио Спаситељ. Тако смо повезани са Оним Ко се ваплотио за нас, Ко се обожио као човек, умро и васкрсао' (св. Никола Кавасила, О животу у Христу)" (Георгије Манзаридис, Глобализатја и глобалност: химера и истина).

Достојевски је тврдио: "Све тајне личности, оно, како довести себе до савршенства, дате су Православљем". "Лично самоусавршавање - говорио је он - јесте не само почетак свега, него и продужетак свега и завршетак свега".[19] Наше мисли, речи и дела у сваком тренутку нашег живота или стварају у нама личност, чинећи је боголиком и у складу с божанском за-мисли, или је руше. И после телесне смрти наше постојање неће престати. Оно што овде саградимо то ћемо тамо и живети.

Спасти се значи ослободити се озверености. Човек мора да пронађе себе у оном туђем које је продрло у њега и опколило га са свих страна. А туђе је грех, то јест, пропуст, грешка у тражењу, неправилно изабра-ни пут (у грчком језику реч грех - ацариа буквално значи промашај). Грех убија човека, чини га духовним мртвацем (видети: Еф.2,1). Сваки грех и свака страст јесу успављивање, гашење и одрицање духа. Не називају случајно Свети Оци страсти "мисаоним зверима".[20] "У мисаоној снази душе - каже св. Григорије Синаит - рађају се и делују помисли. У чулној - зверске страсти, у нагонској - скотске похоте, у уму слике из маште, у разуму мњења.[21]

Грех је увек озвереност, зуби су његови зуби лављи који умртвљују душе људске (Сир. 21,3). Темељ и последица греха је отуђеност од других личности. Зато је речено: Онај који чини грех, од ђавола је (1 Јн. 3,8). Свети Оци кажу да је корен свих грехова гордост, али зар гордост није самодовољност (по изразу св. Теофана Затворника), и зар самодовољност није затвореност, отуђеност?

Из Светог Писма, и из светоотачког учења знамо да човек не може да се спасе без покајања. Покајање је признање присуства отуђености у себи, признање спојено с искреном жељом да се ослободимо ње. Суштина покајања је мржња према зверскости која се увукла у нас, односно, одрицање од ње, одлучно одбацивање отуђености. Ето зашто ће, по учењу Светих Отаца, човек сазнати да је добио опроштај грехова својих онда када "осети у својој души да је у потпуности, из свег срца, омрзао грехе, и када очигледно крене путем супротним претходном" (свети Исак Сиријски, беседа 18). Отуда постаје схватљив смисао еванђељског позива: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско! (на пример,Мт. 3,2; 4,17) - јер у овом Царству нема места за озвереност и отуђеност.

У једној књизи о старцу Пајсију Светогорцу срећемо следеће речи овог старца, у којима се разоткрива суштина покајања: "Људима који ми долазе по савет, ја саветујем:

-   да схвате своју отуђеност од Бога;

-   да се покају због ње и да се смирено исповедају".[22]

Ако се човек руководи егоистичним начелом "живим за себе", не живе-ћи за себе у правом смислу, он води полуживотињски живот, живи за себе као за "физичку јединку", а не као за човека. Истакнути руски мислилац 19. века П. Ј. Астафјев јасно је указивао на тај основни и неизбежни избор за сваког човека: или човек као "физичка јединка" (то јест, у суштини, "под-човек"), или "човек као духовна личност" (из књиге П. Ј. Астјафјева, Из учинака века).[23] Јединка, строго говорећи, нема ничег заиста својег, све је у њој подређено гомили.

Шта је то "овај свет"? Према речима преп. Исака Сиријског, "реч 'свет' је збирно име које обухвата такозване страсти", "свет је телесно живљење и мудровање тела" (Подвижничке беседе, беседа 2).

Принуђени смо да у овом и сличним случајевима пишемо мир, иако би, строго говорећи, требало писати мiр као што се писало до бого-хулне бољшевичке реформе руског језика. Тада је реч мир значила: мир духовни, душевни, благодатни. Ако је пак у тој речи стајало слово ј, он-да се имао у виду мiр: материјални, вештаствени, сујетни и земаљски. У исто време, сматрали смо могућим да у овом раду уместо префикса бес-, који се појавио у руском језику као резултат исте те "реформе", пишемо префикс без- да не бисмо радовали онога ко би тим префиксом био помињан).

Како смо већ показали, свака греховна страст је обезличавање, озверење и отуђеност. Дакле, "овај свет" је безлична стихија, стихија духовног поживотињења и отуђености. "Свет је пећина и брлог где се рађа и васпитава звер" (св. Теофан Полтавски).

Овај свет је отуђеност. Зато је Христос, савршено слободан од греха и отуђености, и рекао својим ученицима (а преко њих и свима који верују у Њега): Не бојте се јер ја сам победио свет (Јн. 16,33). То значи да је Христос победио отуђеност, јер Он је љубав (упоредити: 1 Јн. 4,16). Јер све што је рођено од Бога (то јест, што се уподобљава Богу у љубави) побеђује свет (Пн.5,4).

Суштина унутрашњег делања и духовне борбе православног подвижника састоји се у борби са зверскошћу у себи, у њеном превладавању, у победи над њом, у постепеном истискивању из себе отрова отуђености. По свом "унутарњем човеку" он "се радује закону Божијем" (видети:Рим.7,22), то јест, закону личног општења. Али у исто време он види други закон у удовима својим (то јест, закон отуђености који се увукао у Богом саздану човекову природу и који ју је изопачио) који се бори против закона ума његовог (то јест, закона духа, закона личности) и који га поробљава законом греха који је у удовима његовим (Рим. 7,23).

Ако духовни човек учини грех, он очигледно осећа у себи његове последице, осећа промену свог стања након почињеног греха, јасно види отуђеност и озвереност које су ушле у њега посредством греха. Телесни човек, чинећи грех, не осећа у себи промену стања као што то осећа духовни човек, зато што телесни човек увек пребива у духовној смрти, то јест, у стању отуђености и озверености. Да би се спасао човек мора сагледати у себи озвереност, потпуно је омрзнути и уз помоћ благодати Божије ишчупати је из себе, као нешто туђе. Тада ће се васпоставити у њему Лик Божији и он ће почети да живи као боголика духовна личност.

"Бестрашћем човек обнавља у себи лик Божији" - учи св. Василије Велики. Јер, како каже преп. Исак Сиријски, "по природи душа је бестрасна" и док је "врлина природно стање душе", "страсти су нешто додато, за њих је крива сама душа" (Подвижничке беседе, беседа 3). По учењу Исака Сиријског страсти су трње на земљи нашег срца; ту земљу морамо да обрађујемо чупајући из ње трње страсти. Свети су управо и били такви људи који су се, колико је то било могуће у условима земаљског живота, враћали прво сазданом стању. "Сви свети - каже преп. Симеон Нови Богослов - до саме крви су се борили против греха, не рачунајући ни у шта садашњи живот и претрпели су различите врсте смрти да би се, удаљивши се од света, сабрали са самима собом и с Богом, и сјединили у себи раскидане делове природе".[24]

"Тајна човековог бића - учи истакнути српски богослов 20. века преп. Јустин Поповић (+1979) - једнака је тајни пшеничног зрна: ако се човек зазида у себичном егоизму и затвори се у њему, остаће сам, остаће у уса-мљености, од чега ће усахнути и пропасти, али ако зрно свог бића кроз подвиг вере посеје у Христу и то зрно умре у њему, онда ће то зрно ожи-вети, израшће и даће много плодова... Идеално савршенство и апсолутну пуноту личности човек достиже онда када се у потпуности сједињује са чудесном личношћу Богочовека Христа".[25]


 

[1] Св. Игњатије Брјанчанинов, Судбина Божија, стр. 13.

[2] Наведено по: В. К. Невјарович, Исцељење речју, Москва, 2000, стр. 8.

[3] Унутрашњи живот. Беседе епископа Теофана, стр. 19-20.

[4] Наведено по: "Достојевски", Философски речник, у редакцији И. Т. Фролова, стр. 129. 

[5] Наведено по: Буквар: наука, философија, релишја, књига 1, стр. 283.

[6] Видети: П. Калиновски Переход, Последња болест, смрт и после, Москва, 2003, стр. 206.

[7] Буквар: наука, философија, религија, књига 2, стр. 1740.

[8] Видети: В. Н. Лоски, Преглед мистичног богословља Источне Цркве. Догматско богословље, Москва, 1991, стр. 91.

[9] Унутрашњи живот. Беседе епископа Теофана, стр. 90.

[10] Монах Јосиф, Старац Јосиф Исихаста, превод с грчког, издање друго, Свето-Тројицка Сергијева лавра, Свето-Преображенски Валаамски манастир, 2000, стр. 288.    

[11] Наведено по: Буквар: наука, философија, релишја, књига 2, стр. 1350.

[12] Свети праведни отац Јован Кронштатски, Хришћанска философија, Москва, 1992, стр. 142.

[13] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 60, 63.

[14] Апокрифи древних хршићана: истраживање, текстови, коментари, Москва, 1989, стр. 262.

[15] Старац Пајсије Светогорац, Духовна борба, стр. 178.

[16] Унутрашњи живот. беседе епископа Теофана, стр. 91.

[17] Наведено по: Казивања боготражитеља свом духовном оиу, Лествица, 2003, стр.210.

[18] Монах Јосиф, Старан Јосиф Исихаста, стр. 150.

[19] Из књиге преп. Јустина Поповића, Достојевски као пророк и апостол православног реализма, наведено по: Пасхално сећање. Успомене на јеромонаха Владимира Шикина, аутор-састављач Ј. В. Јерофејева, издање друго, Петроград, 2003, стр. 119.

[20] Видети, на пример: преп. Јован, игуман Синајске горе, Лествица, Сретенски манастир, Троицка реч, 1999, стр. 287.

[21] Добротољубље, том 5, стр. 190.

[22] Невероватни дарови. Животни подвиг, чудеса, савети и поуке двојиие атонских стараца, Москва, 2003, стр. 85.

[23] Наведено по: Н. Иљин, Солжењицин: лаж "уз биглисање Соловјова", Руска самосвест, 2002, бр. 2, стр. 7,16.

[24] Преп. Симеон Нови Богослов, Дванаест беседа, издање Оптинске пустиње, 1989, стр. 223.

[25] Преп. Јустин Поповић, Достојевски о Европи и словенству, Москва, 2002, наведено по: Љубав као суштина Бога и човека. Из дела преп. Јустина Поповића, Православни црквени календар - 2004 са поукама и приповестима корисним за душу из историје Соловецког манастира, с. 134.

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа