Обезличавање

 

Непријатељи моји говоре злобно за мене:

када ће умрети, и погинути име његово?

(Пс.40,6)

 

Верницима који су против електронске кодификације људи често говоре: "Молим вас, какве везе има та чисто техничка и формална операција додељивања идентификационих бројева и личних кодова с религијом, с духовно-моралном сфером?"

Однос постаје разумљив ако се открије духовни смисао те "операције". Тада се открива да питање личних кодова и "најновијих компјутерских технологија идентификације личности" задире у највеће дубине православног учења о човеку, о његовој боголикости и Богом дарованој слободи.

Наметање човеку доживотног и неизбрисивог идентификационог броја је замена властитог имена бројем, словесног имена бесловесним бројним "именом", замена именице бројем. Упоредимо: ко је Петар? Ко је 123? Који си ти по реду, под којим бројем? Све то говори о обезличавању, о губитку личности и имена, што значи и живота вечног.

Духовно поживотињење, као губитак личности, метафизички је повезано с губитком имена. "Име претпоставља ову или ону личност. О речи можемо говорити у односу на сваки предмет; о имену пак - само у односу или на личност, или на личносни предмет уопште" (А. Ф. Лосев).[1] "Име је последња изразивост личног начела у речи, као што је број изразивост безличног начела" (отац Павле Флоренски). Ако је име непроменљива ве-личина субјекта, број је непроменљива величина објекта.

Словесно име носи словесну суштину, разумноличну суштину, а бесловесно "име" показује да је и његов носилац бесловесан. Име се даје души, а број се додељује телу. Име указује на унутарњег човека, на "ја", а бројчани код на спољашњег, на "моје". Дакле, они који уводе овај бројчани систем обезличавања хоће да сви људи забораве узвишено људско достојанство, свог унутарњег човека, да сви буду спољашњи, телесни и духовно мртви. Они хоће да човек буде сведен на своје тело, да буде ограничен само спољашњим и видљивим, те да за околину не буде личност, већ бездушни предмет.

Ето зашто Откривење назива бројчано име зверским (видети словенски текст). "Зверско" значи оно што обезличава, што лишава човека Богом дате слободе и богоподобног достојанства његове бесмртне личности, оно што га претвара у створење слично животињи, звери. Човек постаје ствар међу стварима, роба (на то указује и примена једног истог међународног стандарда за кодирање и робе, и људи) зомбирани додатак безличног и аутоматски активног компјутерског система, управљани објекат, механизам маркиран бездушним цифрама - бројним "именом".

Док човеково име значи и потврђује његову личност, бројчано "име" (тачније - број уместо имена, или анти-име) означава и сведочи о губљењу личности. Кроз име се човек испољава као лице, а кроз број као ствар. У старом Риму, на пример, робови нису имали лично име, они су се сматрали за "оруђа која говоре". Често су робове називали просто по њиховој племенској припадности, по имену продавца, или по месту куповине. Али то нису била лична имена која издвајају личност као боголику посебност, већ својеврсне инвентарске етикете или налепнице ствари које се мењају по ћуди господара, приликом преласка роба у друге руке.[2]

Данашња бројчана имена се с још више разлога могу назвати инвентарским етикетама људи који се посматрају као ствари које треба евидентирати. Тим више што идентификациони број садржи указивање на пребивалиште (или продају у ропство "новом светском поретку"?) датог "оруђа које говори" - "код пореске инспекције према пребивалишту физичког лица".

Дакле, ако се човек посматра као носилац личног, властитог имена и њему се обраћају тим именом, то говори да се у њему признаје појединачна и непоновљива личност, а ако се човек сматра носиоцем броја који га идентификује обраћају му се по броју, то значи да се у њему личност пориче.

Према речима утицајног богослова игумана атонског Григоријатског манастира архимандрита Георгија Капсаниса, духовна опасност прихватања личног броја састоји се у томе што ће "нумерација човека значити укидање личности".

"Добровољно прихватање нумерације под изговором поједностављивања трговинских односа и кретања - размишља архимандрит Георгије у књизи Рубрика "вероисповест" и ствари Новог светског поретка - на крају крајева, приморава човека на добровољно одрицање од оних особина које се испољавају у њему као у личности. Срозавање личности на некакав број од 13 цифара није далеко од њеног ишчезавања".[3]

Данас се свугде човек замишља не као лице-личност, већ као број. Електронски информациони систем уништава слободу човековог испољавања личности. Претварајући човека у објекат информација, он га гуши и приморава на унапред одређени поглед на свет и понашање, претвара га у извршни објекат прописа и забрана. Самим тим се гази Богом даровано достојанство људске личности. То је врло важно за схватање онога што се збива. Била би велика самообмана посматрати ову појаву као додељивање људима бројчаних идентификатора као нешто "само по себи", а не у најширем контексту савремене "зверске" епохе.

У Светом Писму има доста примера давања имена, при чему промена имена суштински мења човекову судбину. Ево шта пише св. Јован Златоуст: "А Савле још дишући претњом и убиством на ученике Господње, приступи првосвештенику (д.ап.9,1). А у посланицима се он назива Павлом: ради чега му је Свети Дух променио име? Као што господар, купивши роба и желећи да покаже своју власт над њим мења овоме име, тако је и Свети Дух учинио онда. Он је заробио Павла и овај, који је још недавно био гонитељ, потпао је под власт Светога Духа који му је зато променио име да би он у томе препознао нову власт над собом"

Зато је од најпринципијелнијег могућег значаја питање: ко и с каквим циљем даје човеку ново бројчано име? Јер прихватање новог имена значи поклоњење новом господару и прихватање одговарајућег духа.

Очигледно је да сама идеја замене Богом датих личних имена људи безличним, мртвим бројевима може припадати само непријатељу људског рода - ђаволу - тој великој "аждаји" (звери) и зачетнику ("оцу") поживотињења (озверености) у Богом сазданом свету разумно-слободних бића.

Верници који су боравили у једном познатом манастиру, причају да су били сведоци следећег случаја. Архимандрит који је читао такозване "егзорцизме", то јест, који је вршио чин истеривања злих духова, упитао је једног опседнутог: "Ко је измислио идентификациони број?" Одговарајући, овај духовно оболели човек, тачније, демон који се налазио у њему, изговорио је гласом који риче из трбуха: "М-ми!" У вези с тим се помиње и случај који се односи на ову књигу. Једном је човек који је патио од велике опседнутости злим духом (демон је говорио у њему другим гласом), угледао како аутор предаје брошуру Тајна звери (прво издање) његовом рођаку, изгово-рио ниским гласом из трбуха (карактеристичним за демона): "То је о мени". Уосталом, ми морамо с великом опрезношћу да се односимо према речима лукавих духова и да им не верујемо, на шта нас упозоравају и савремени старци (видети књигу Духовне беседе и поуке старца Антонија, део други).

И сам Спаситељ нам је у Еванђељу показао пример таквог односа, не примајући сведочанство, па макар и истинито сведочанство да је Он Син Божији - од палих духова који говоре кроз људе који су њима опседнути. Не користе се узалуд у црквеној традицији ради означавања сатане и других палих духова животињски ликови (аждаја, змија, јарац, вук, пас и други) или поједина обележја зверске природе (рогови, копита, реп, длака, очњаци, канџе и друга). Тако се у молитви коју је саставио св. Јован Златоуст, ђаво назива "духовним вуком": "Да, удаљавајући се на дуго време од заједнице с Тобом, не будем уловљен од духовног вука" (из молитвеног правила пред свето Причешће). Изглед звери имала су многа паганска божанства (на пример, египатски кинокефали - божанства са псећи мглавама), а ми знамо из Речи Божије да су пагански идоли демони (Пс. 90,5).

Људи опседнути палим духовим често се понашају као животиње: они могу да лају, завијају, ричу, мјаучу и тако даље. Ова појава, прво, указује да у њима бораве духовне "звери" - демони, а друго, говори о тежњи палих духова да човека претворе у звер. Старци кажу да Господ допушта човеку бесомучност, по правилу, за тешке грехе (на пример, за противприродне блудне грехе), рачунајући ту и бављење окултизмом. Другим речима, човек сам, својим гресима пушта у себе озвереност, а заједно с њом улазе у њега и духовно поживотињене суштине.

У књизи Молитвени дневник старца Теодосија Каруљског прича се о томе како је славни атонски старац-отшелник јеросхимонах Теодосије угледао једном на јави "злобу вражију": '"Појавила се преда мном злоба вражија, попут зле звери - лава или пса с бесним очима - и с јаком, врло јаком злобом, хтела је да се баци на мене и да ме прождере, али благодат Божија то није дозволила. То је трајало можда минут или пола минута'. Упитао сам: 'Како сте, оче, видети ту злобу - телесним очима или умом?' Он рече: 'Умним очима[4]

Познато је да је "отац савременог сатанизма" Алистер Кроули (1875-1947) који је умро од дрога, себе називао "зверју из Апокалипсе".[5] Други служитељ сатане, оснивач "сајентолошке цркве" (дијанетике) Лафајет Рон Хабард уочи смрти такође дошао до убеђења да је он сам управо апокалиптична "звер из бездана".[6] Несумњиво је да им је те мисли улио у главу сам сатана. То је још једно сведочанство да сатана тежи да претвори човека у звер, да га духовно убије, што се најочигледније испољава на свесним слу-житељима зла.

У књизи Пасха красна која приповеда о трима оптинским новомученицима које је сатаниста убио на Васкрс 1993. године, читамо: "Прва је оцу Василију који је пао дотрчала дванаестогодишња Наташа Попова. Девојчица је имала добар вид, али је угледала нешто невероватно - отац Василије је пао, а од њега је побегла црна страшна звер и, устрчавши уз лествице од хрпе наслаганих дрва која су се налазила поред, прескочила преко зида, побегавши из манастира. У трку, убица је збацио са себе капут поклоника, а мало касније је обријао браду - маскарада му више није била потребна. 'Оче' - упита затим девојчица старца - А зашто сам уместо човека угледала звер?' 'Па то је сила таква зверска, сатанска - одговори старац - зато је то душа и угледала'".[7]

Сатана је први који је одбацио живот своје личности и тежи да обез-личи све остале. Он је први безличник-самоубица и, као последица тога, убица. Ето зашто се у Светом Писму сатана (име се преводи као противник, то јест, противник Бога и других личности које је Он створио) назива човекоубииом. Они (скакавци који уједају људе) имаху цара над собом, анђела бездана коме је име на јеврејском Авадон, а на грчком Аполион (погубитељ) (Отк.9,11). А реч ђаво се преводи не само као клеветник, него и као рушилац, то јест, рушилац личности.

После отпадања од Бога он се од светлоносног анђела претворио у безлични и хладни разум, у духовну звер која не поседује љубав и саосећање. Исти такви су постали и сви анђели који су пристали уз њега, који су постали мрачни демони, духови злобе и таме. У апсурду свог богоборства они су изабрали вечну смрт и, из зависти, желе исту такву судбину свим другим личностима које је Бог створио. Они не само да мрзе Бога, људе и светле анђеле, него мрзе и једни друге, а уједињује их само мржња и страх од неминовне казне. Гордо створење не може да воли.

"Међу гордим људима може постојати солидарност и нешто попут пријатељства само у једном случају - када иступају заједно против тобожњег или стварног противника; али чим тај 'чинилац јединства1 ишче-не, од претходне солидарности не остаје ни трага".[8] Тако је и код демона. Они на људе гледају отуђено, као на објекте, док Бог у сваком човеку види субјекат, личност, одраз Себе у Свом створењу.

"Бог хоће да процвета непоновљивом посебношћу свака људска личност - размишљао је у вези с "проблемом идентификационих бројева" благодатни дивјејевски свештеник отац Владимир Шикин (+2000) - а ђаво тежи да нас учини немоћним, безвољним за добро - хладним и безличним. Ђаво сања да прекроји човека: да од слуге Божијег направи властитог роба, послушну марионету. Да претвори човека у античовека (отуда и антихрист, антихристос - прим. аут.), у демоночовека".[9]

Обезличавање и духовна смрт разумних створења јесте прљава храна сатане, који човека мрзи. Лишени божанске благодати и мучени бескрајном завишћу, зли дуси се у извесној мери задовољавају (хране се) злурадошћу, видевши како и човек, попут њих, губи своју боголикост, духовно уништавајући самога себе. За Господа пак "храна и пиће" јесте спасење личности коју је Он створио за вечни живот. То је Његово дело и Његова воља: Јело је моје - говори Спаситељ - да вршим вољу Онош који меје послао и извршим Његово дело (Јн.4,34).

Спаситељ нас спасава од обезличавања. Црква коју је Он створио ради људског спасења јесте, по одређењу руског богослова В. Лоског, "средина у којој се остварује сједињење људских личности с Богом".[10] А антихристов систем раствара, брише личност, претвара је у ништа.

Прихватање бројчаног кода уместо имена по свом деловању на човекову душу непосредно је супротно тајни светог крштења и с духовног гледишта је антикрштење.

Кроз Тајну крштења човек улази у Цркву, а кроз антикрштење у анти-цркву. Црква је Тело Христово, сабор верних који су се обукли крштењем у Христа, где се сваки хришћанин сјешшује с Христом и другим члановима Цркве кроз свето причешће. А антицрква је "Мрежа", заједница чланова-чворова, која има своје законе, своју иницијацију (антикрштење) и богохулну пародију црквеног јединства - "везу свега са свима" кроз бројчано антииме ("број имена звери") и чип (жиг звери на руци и на челу). Глава Цркве, Господ наш Исус Христос, као пастир добри, зове своје (словесне), овце по имену (Јн. 10,3), односно, обраћа се личности сваког човека; а глава антицркве, сатана, обраћа се својим обезличеним робовима по броју.

Крштењем се човек одриче сатане и дела његових (то јест, озверености) и спаја се (љубављу) с Христом. Другим речима, човек се у крштењу "рађа одозго" (Јн. 3,7), оживљава као духовна личност. Као потврду тога он добија свето име које се уписује у Књигу живота, "осим ако он сам касније не избрише то име из ње својим животом".[11]

У антикрштењу човек се обез-личава и постаје антихристов роб. Ово деловање антикрштења потврђује атонски старац Пајсије. У свом познатом чланку "Знаци времена: 666" он пише:"... ови се пак одричу светог печата Христовог који им је био дат на светом крштењу: Печат дара Духа Светога, с тим да приме печат анти-христа и говоре да имају у себи Христа!".[12]

Антихристов систем даје персонални број да би заувек избрисао човеково име из Књиге живота. У Апокалипси се отворено каже да ће се поклонити "звери из мора" (то јест, признаће антихристов систем власти) само они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света (Отк. 13,8). Објашњавајући ово место из Апокалипсе, св. Андреј Кесаријски каже да ће звер "наметнути власт своју на сваком племену и народу, а завладаће само онима чија имена нису записана у Књизи живота".[13]

Онај који је добио бројчано име, као и у познатом сатанском обреду иницијације, бива уписан у "Књигу смрти" (таквом се данас може сматрати такозвана "електронска књига" - бездушна компјутерска база персоналних података). Насупрот Књизи живота где су записане духовно живе личности, "Књига смрти" је одређена да се у њу унесу обезличени духовни мртваци. У крштењу смо се одрицали не само сатане, него и "свих дела његових". Ако глобализација, чији је обавезни елемент наметање сваком човеку доживотног броја, није ништа друго до грађење апокалиптичног царства звери и припрема за зацарење антихриста, онда је она, наравно, дело сатанино, којег смо се одрекли. Зато морамо да посведочимо то одрицање одбацива-њем свега онога што нам намеће глобализација.

О процесима глобализације који претходе зацарењу антихриста, постоје сасвим одређена указивања у Апокалипси, на пример: И десет рогова које виде, то су десет царева који царство још не примише, него ће као цареви примити власт истог часа са зверју. Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звери (Огк. 17,12-13).

Прва молитва која се чита над онима који приступају светом крштењу, јесте молитва наречења имена. Властито, лично и свето име и бирају личности (родитељи детета или лица која их замењују), а затим га даје човеку света Црква од Господа, јер Позна Господ оне који су Његови (2 Тим.2,19). При томе се Црква моли да свето име Божије буде "постојано", да се тај "печат" не избрише, те да крштени не осрамоти то име и да га достојно носи. А бројчано име бира и додељује безлични компјутерски систем у име главног обезличитеља - сатане.

Православни писац В. П. Филимонов пише: "Човек је по имену које му је дато у светом крштењу јединствен пред Богом, а по броју - пред сатанским системом. Није случајно то што се у складу с међународним стандардима редни број који улази у структуру човековог личног кода додељује по датуму рођења. Зато се на мистичном плану прихватање бројчаног идентификатора може оценити као рођење и тајна посвећења човека за нови живот - у својству објекта управљања у антихришћанском систему, односно, антикрштење. При томе се укида сам појам личности као самосталног појединачног бића. Према прихваћеној терминологији, подаци о човеку се "обезличавају", то јест, живо име, дато човеку на светом крштењу у част његовог небеског заштитника, уклања се и замењује мртвим именом - јединственим бројчаним кодом. Оваква радња није ништа друго до духовни чин".[14]

"Када у разговору на тему тоталне контроле и микрочипова неко опет говори да му је свеједно да ли га прислушкују или не, зато што је он, ето, човек честит и нема шта да крије - пише свештеник Владимир Јужаков - то само показује обамрлост и умртвљеност његове душе. То значи да на спољашњи надраживач одсуствује реакција. Исто као што би било потпуно свеједно лешу да ли га неко посматра, да ли га дира, претура ли му џепове или истреса из одеће. Умртвљеност доказује небитије: интереси личности и душе која себе поистовећује с датим телом, коренито су се променили и напустили га...

А ако је још при живом телу мртва душа - каква је то појава? Јер не постаје тело, него душа, равнодушна према таквим узвишеним појмовима као што су стид, савест, љубав, ревност, пожртвовање, част, врлина, појмовима својственим само вишој души и духу. Јер то душа, а не тело... губи име које је добила у тајни светог крштења од Светог Духа за живот вечни, када почиње да се одазива на различите надимке све до кодираног броја. И што је карактеристично, ту су управо телесне удобности овога света и малограђанска срећа потрошача стављени данас као камен темељац, подвлачимо, не крда стоке, већ људског друштва".[15]

Вечити духовни закон се састоји у томе да је немогуће у једно исто време престати живети као духовна личност и задржати своју везу с Богом. "Прихватање идентификационог броја или његово неприхватање - размишља протојереј Алексеј Масјук - разоткрива вољу, човекову слободну вољу. Зло које је лишено суштине задобија највећу моћ, реалну и разорну, када привлачи на своју страну многобројна слободно изражена хтења разумних створења".[16]


 

[1] А. Ф. Лосев, Дијалектика мита, Москва, 2001, стр. 404.

[2] Видети: Историја античког света, у редакцији В. Н. Дјакова и Н. М. Никољског, Москва, 1959.

[3] Наведено по: Јерођакон Авељ Семјонов, Александар Дроздов, "Предговор састављача" у Зборнику: Јеромонах Христодул Светогорац, На заласку слободе, свети манастир Велики Метеори, Фалсификат учења о антихристовом жигу, 2004, стр. 37.

[4] Молитвени дневник старца Теодосија Каруљског, издање Спасо-Преображенског Валаамског манастира, Петроград, 1997, стр. 55.

[5] Духовне основе наркоманије, под општом редакцијом јеромонаха Анатолија Берестова, Москва, 2002, стр. 47.

[6] Видети: свештеник Олег Огењајев, Магови, врачеви, чаробњаци и бајала, стр. 10.

[7] Н. А. Павлова, Пасха красна, Москва, 2004, стр. 117.

[8] Архимандрит Рафаил Карелин, Тајна спасења, стр. 99.

[9] Видети: "Часни оче", Први и последњи, 2003, бр. 6 (10), стр. 17.

[10] В. Н. Лоски, Преглед мистичног богословља Источне Цркве (поглавље 9, "Два аспекта Цркве").

[11] С. В. Булгаков, Приручник за свештено-ирквенослужитеље, Издавачко одељење Московске патријаршије, 1993, стр. 1007.

[12] Јеромонах Христодул Светогорац, Стараи Пајсије, стр. 140.

[13] Свети Андреј Кесаријски, Тумачење Апокалипсе, Москва, 1901, стр. 104.

[14] В. П. Филимонов, Него избави нас од злога, Вектор, 2003, стр. 31-32.

[15] Свештеник Владимир Јужаков, 'А је ли живо дете?", Русија Православна, 2003, бр. 11-12.

[16] Протојереј Алексеј Масјук, "Енергијност, символ, име", реферат на Сверуској научно-практичној конференцији "Духовни и социјални проблеми глобализације", Петроград, 3-4. маја 2001, наведено по: В. П. Филимонов, Него избави нас од злога, стр. 416-417.

 

 

 

 

ПретходнаНазадСледећа