Православно схватање полности

 

1. Бог је створио полност, и човек је од самог почетка мушко и женско. Да није дошло до пада прародитеља, човечанство би се размножавало на неки други, духовни начин. Иако су у Едему људи имали тело, ниси имали телесне потребе. Видови данашњих наших "кожних хаљина" (тако Св. Оци зову последице палости) су привлачност полног задоваљства, телесно сјединење и биолошко рађање, а они нису постојали у Едему. Св. Златоуст тврди да је после пада Бог "преправио" људско тело да би било корисно у новим околностима. Због тога је, сматра он, оваква врста брака плод смрти. Људи су у рају могли (да су тамо остали) да настају без телесног додира - као што су саздани ангели или Адам и Ева! - јер сила која одржава наш род у постојању није брак, него реч Господња која каже: "Плодите се и множите се и напуните земљу" (Пост. 1,28).

Међутим, после пада то више није могуће. Полно сјединење у браку, какво је данас, није ни за какву осуду! Напротив! Пре пада није било неопходно, али сада јесте, и Господ га је освештао. Како Златоуст примећује, ђаво, који је у рају клеветао целомудрије, сад клевеће хришћански брак, и због тога га не треба слушати. Грчки теолог Панајотис Нелас о Божјем Домостроју у области полности вели: "Бог је Својом милошћу преусмерио задовољство према множењу људског рода, и тако га ограничио и оплеменио и омогућио да буде превазиђено када га је претворио из циља у средство. Заиста има примера како се задовољство превазилази, као у случају блажених супружника Јоакима и Ане. Њихово чедо није плод задовољства, него молитве".

2. Из те перспективе, Црква се радује дару људске полности. Свети Григо-рије Нисијски у свом "Великом катихизису" вели следеће: "Читав распоред те-лесних удова начињен је с обзиром на циљ - човеково одржање у животу. И док сви други делови тела врше разноврсне улоге и одржавају овоземаљски човеков живот јер се њима остварује човекова чулна и делатна моћ, чедородни удови воде бригу о будућности. Роду људском обезбеђују нове чланове. /.../ Којим би удовима смело да припадне часније место? Ваистину, наша врста се не продужава у бескрај ни оком, ни увом, ни језиком, нити било којим другим чулом. Ти удови, како рекосмо, служе садашњем уживању, док се у ЧЕДОРОДНИМ УДОВИМА ЧУВА БЕСМРТНОСТ ЉУДСКОГ РОДА (подвукао В. Д.). Због тога је посао смрти безуспешан и узалудан, иако смрт непрестано ради против нас".

Потомство је, на неки начин, икона Васкрсења. С тим у вези, Црква поштује велику тајну зачећа и рађања. У Цркви се славе и Зачеће Пресвете Богородице и Зачеће Светог Јована Крститеља, која, иако благодатна, јесу била зачећа природним путем. У Светој Тајни Венчања Господ се моли да супружницима подари "плод утробе на корист".

3. Једна од последица пада су СТРАСТИ, које ратују против душе човекове. Уместо да воли, човек се препушта пожуди као жељи за господарењем над другим, при чему тај други треба да буде извор његовог чулног задовољства.

4. Људски ерос, рањен палошћу Адама и Еве, мора бити распет да би служио човековој боголикости. Љубав је распињање ероса путем кога човек види Другог - Бога и ближњег. Одатле потиче тврдња Марине Цветајеве да волети неког значи видети га онаквим, каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили.

5. Благодат Божја преображава људски Ерос у саможртвену божанску љубав, АГАПЕ.

6. Главни циљ полности није пуко РАђАЊЕ ДЕЦЕ, него духовно, душевно и телесно сјединење мушке и женске личности у "једно тело". Љубав престаје да буде синоним за ПОЖУДУ, па се утемељује као жртва.

7. У хришћанском Откривењу сјединење мужа и жене у браку символички се уздиже на ниво односа Христа и Цркве. Праобраз Женика Христа и Невесте Цркве је темељ светотајинске везе. Ова Света Тајна је један од начина есхатологизације човековог постојања и њеног припремања за вечност.

8. Како каже Бејзил Зајон: "Сјединење личности мушког и женског пола ствара љубавну заједницу благодати у којој се светотајински одражава лик Свете Тројице. Плод заједнице у постојање уводи трећу личност и на тај начин настаје "мала црква" (Св. Јован Златоуст) која је породица, икона Тројице". Наравно, то је могуће само у случају побожног живота; иначе, породица је често извор сурових сукоба и траума, у којој су углавном жртве најнемоћнији - деца.

9. Слобода у полној љубави могућа је само као надилажење биолошке условљености и победа над страстима. Притом треба имати у виду да слобода није пука самоконтрола, него пре свега отвореност за заједничарење с Другим.

10. Полна целовитост је, у ствари, целовитост обожене личности - целомудреност. Само целомудрен човек може да слепи ерос преобрази у агапе која је СВЕСТ О ДРУГОМ И ДРУГАЧИЈЕМ као ВОЉЕНОМ.

11. Постоји аутентични језик полне љубави: "Љубавни полни однос је нешто другачије од обичног полног спајања /.../ Језик љубави често може да се користи као средство завођења, али то је онда само обмана и превара" (Зајон). Истинско полно сјединење у љубави човеку не даје само осећај чулног задовољства, него, пре свега и изнад свега, радости због постојања Другог. Француски мислилац Оливије Клеман сматра да управо зато што је дар полности добар, и Божји, и значи учешће две личности у даху живота који је од Господа, "мушкарац и жена морају постати достојни језика љубави". Приликом "случајних сусрета", "сексуалних излета", сматра Клеман, "ми нисмо достојни своје полности, користимо језик иако на њему немамо шта да кажемо".

12. По Зајону, циљ полног живота није толико телесна веза, колико саможртвовање и самопредавање. Ван љубави у Христу, то постаје извор погубних страсти и разара љубав као потпуно признавање Другог без кога нам нема спасења

13. Полност је, као и све што је Господ уручио човеку, ДАР, али и ЗАХТЕВ. Човек се мора уздићи до поимања дара и бити спреман да испуни ЗАХТЕВ који тај дар пред њега поставља да би се вазнео у славу детета Божјег.

 

 

 

Назад