Прелести научне психологије у светлу Предања Цркве

Невенка Вукадинов

 

(чланак објављен у часопису Црквени Живот, просветно-мисионарском листу Архиепископије Београдско-Карловачке, уредника Матеја Арсенијевића, број 7/2005.)

 

Од када су се у нашим медијима почели појављивати православни духовници као аутентични представници једног, јавности непознатог, истинитог и опитно провереног учења о души, сачуваног у ризници црквеног и светоотачког наслеђа кроз векове, на пољу психонаука појавила се код нас једна нова, незванична врста медијски наметнутог психо-религијског синкретизма, нарочито срачуната на то, да код неупућених створи утисак да Православље и тзв. научна психологија чине једно органско учење.

У овом психоверском синкретизму психолодија је добила још привлачнији, скоро мистични ореол, а њени заступници незваничан статус харизматичних духовних вођа и учитеља народа. Књиге са оваквом еклестичарском психорелигијском тематиком, писане пријатним и питким стилом, преплавиле су тезге у нашим књижарама, а јавна предавања на психорелигијске теме у нашим градским, школским, факултетским, чак и црквеним салама, изузетно су добро посећена.

На тим предавањима се, без обзира на формулацију теме, може чути углавном исто: доста Фројда, много Јунга, мало Православља.

Подсвест, орално, анално, едипално, архетипови, индивидуација, сопство - све те култне изразе многи случају као омађијани, а с обзиром на то да обично буду поменути и духовници, обожење и хришћанство, све ово прогута и трпељива Православна публика.

Ко долази на таква предавања?

Има ту најразличитијег света: истинских радозналаца, сталних пацијената и верних следбеника и следбеница, атеистички и верски настројених; полуобразованих интелектуалки у узвесним годинама које верују "да нешто има"; неукорењене омладине која трага за својим идентитетом, слуша дарк и техно, чита Хесеа и езотерију и верује да сви путеви воде ка Богу, а болује од тешке болести бесмисла живота; живих, црквених Хришћана који редовно прате сва предавања на верске, па и на такве, додирне теме; нађе се ту и покоји студент теологије, очаран широким предавачевим знањем непотребних ствари, па чак и понека глава под камилавком, из нама непознатих разлога.

Највећи део тог света мучи мука палог човека: телесно живи, па телесно и мисли, не разликујући душевно од духовног и немајући ни појам о постојању духовног живота. Своје душевне муке он не препознаје као бреме непокајаног греха и духовну жеђ, па се, уместо Извору Воде Живе, окреће онима које му овај свет намеће за учитеље, и тако један мрак мења за други мрак.

Иако је у нашој православној литератури о овој тематици доста и писано и превођено, почев од текстова Св. Владике Николаја и Преподобног Авве Јустина, до бројних издања руских, грчких, грузијских и наших савремених аутора, како духовника, тако и лаика (издања Православне мисионарске школе, Светигоре, Православне Мисионарске Школе Образа Светачког, Ихтуса, Белог анђела и др.), из питања слушалаца на поменутим предавањима  видљиво је да је просечан Србин данас слабо обавештен о томе како стоји ствар са односом "научне" психологије и црквеног, светоотачког учења о души.

Стога осећам потребу и дужност да као педагог и православни верник црквене људе укратко подсетим, а своје ђаке - средњошколску омладину - упозорим на опасности које је вребају у мрежама ових прелестних учења.

Дакле:

 

Да ли је психологија - наука?

 

Психологија није наука, ни у грчком значењу те речи ("добро знање" о нечему), ни у значењу које се у Европи употребљава од 18. века до данас, по коме је наука проверено знање, доказано у више експеримената изведених према општем методолошком принципу или потврђено од стране више независних стручњака, које карактерише објективност, општост, систематичност и проверљивост, а пре свега доступност критици и оповргавању.

Ово је у 18. веку почело важити за све егзактне науке - физику, хемију, биологију, математику, астрономију итд. Но у истом веку засејана је и смутња са називом "друштвене науке". Овај назив је усвојен за мисаоне конструкције, системе, визије, идеологије и утопије великих европских "мислилаца, филозофа и хуманиста" 18. века који су се од свег срца трудили само једно: да свет, људско друштво и човека објасне без Бога, и да такво учење наметну нешколованим масама.

Тако су, у свету који је још увек био хришћански, ови безбожни мислиоци (пре свих француски енциклопедисти са Волтером на челу) почели широко пропагирање својих безбожних идеја под именом хуманитарних наука и покрета просветитељства, уз истовремено изједначавање Хришћанства са празноверјем необразованих маса.

Када је, временом, магична реч "наука" постала синоним за истину, под њеним именом се могло подметнути што год је било потребно: социјализам, дарвинизам, комунизам, нихилизам, бројни филозофски "изми", и најзад, бројни психоизми: фројдизам, јунгизам, адлеризам, гешталтизам, роџеријанизам, бихевиоризам, куеизам, примални крик, трансакциона анализа, аутогени тренинг... опет - колико психолога, толико психолошких теорија и толико психо-гуруа. Као и у сектама, и овде сваки психо-митолог има своју личну истину, своју школу и своје следбенике.

Нити су њихове теорије засноване на егзактном испитивању појединих психичких феномена, нити су подложне објективној научној провери (будући да је у психологији и предмет проучавања и средство спознаје један исти - психа), нити њихови аутори дозвољавају да се оне подвргну испитивању а њи-хови резултати контроли.

Но, иако често међусобно полемишу о разним питањима тзв. психолошке науке, у једној области су се сложили скоро у потпуности: сви су убеђени атеисти или агностици (осим Јунга; о природи његове религиозности биће речи касније). Следствено томе, психологија је као наука морала одбацити оно што је у њој нераскидиво везано за Бога, свој предмет проучавања - човекову душу. Тако се најзад дошло до психологије која, супротно свом имену, нити је психо, нити је логија, и психолози су свесни тога.

Да се ово не би приметило, свој(е) метајезик(е) су развили до хипертрофије и неразумљивости, а своје стручне радове гледају да опскрбе са што више статистичких података и табела ("онда то делује научно", признао ми је један докторант психијатрије). Све ово, међутим, психолозима ни најмање не смета да свету и даље намећу лажно лице својих учења и понашају се као да је у питању наука.

У својој препотентности отишли су тако далеко да се и теолозима и свештеницима намећу за учитеље у питањима човекове душе, па је ово психорелигијско учење, под именом "пастирска психологија" уведено пре двадесетак година, чак, и на наш Богословски факултет.

 

Фројдизам/психоанализа

 

Двадесети век се не може замислити без тзв. дубинске ("динамичке") психологије бечког психијатра Сигмунда Фројда, којој је он дао назив психоанализа.

Психоанализа иде руку под руку са марксизмом (и дарвинизмом), јер као и он претпоставља на религиозном плану атеизам (сам Фројд је изражавао презир према Хришћанству, а одбацивао је и сопствену јеврејску традицију), а на философском - материјализам; оно што је марксизам имао да обави на пољу друштва, психоанализа је имала да обави на пољу личности, одбацујући човека као образ Божији и сводећи га на сексуалну животињу којом слепо руководе нагони.

Фројд се заправо бавио лечењем психички болесних људи, психотерапијом, али је своје закључке објавио као општеважеће и на основу њих поставио своју теорију "здраве личности". Према тој теорији, основни делови личности су его (свесно ја), ид (оно, подсвест) и супер-его (моралне норме, савест), а основни покретач човека је сексуални нагон (либидо).

Најважнији ступњеви развоја личности су орални, анални, едипални и генитални. Они се одигравају у првих пет година живота, и, ако нису преброђени на одговарајући начин, сексуална енергија остаје фиксирана за неки од поменутих ступњева.

Потиснута у ид, она изазива трајне душевне поремећаје, неурозе, које се морају лечити психотерапијом, психоанализом, сматрао је Фројд. Фројдова терапија се заснива на личном односу болесник - терапеут, у којој се под сугестијом аналитичара пацијент сећа ("освешћује") неких потиснутих садржаја, преноси их на терапеута ("трансфер") са којим се сада ситуација "доживи" поново, али са новим исходом, што би требало да доведе до излечења пацијента. Терапија је у почетку извођена под дејством хипнозе, но пошто је схватио да би тиме искомпромитовао целу ствар, Фројд је трајно прешао на копање по "несвесном" путем анализе снова методом слободних асоцијација.

Он би сатима седео на зачељу софе, на којој су, да би се опустили, лежали његови пацијенти, углавном богате хистеричне пацијенткиње, и причале шта им падне на памет, производећи сећања, док би их "папа" Фројд само повремено усмеравао на ово или оно сексуално маштарење. Терапија је трајала годинама.

Неки од његових клијената постали су професионални пацијенти које је водао са собом по предавањима да би помоћу њих демонстрирао своја "дубинска" открића о људској психи.

Има једна чињеница која се некако у свему томе занемарује: Фројд није излечио ниједног свог пацијента, а неки су извршили и самоубиство. Данас је јасно да је он, у ствари, пацијенте користио као заморчиће да би потврдио сопствене лажне и болесне премисе, поникле у његовој измученом, духовно помраченом уму.

Ниједан од постулата његовог учења - постојање ега, ида и суперега, оралне, аналне, фалусне нити едипалне фазе, механизма пројекције и сублимације итд. није (нити може бити) потврђен до данашњег дана, али се и даље предају као аксиоми на катедрама за психологију (чак и на нашем Богословском факултету!), а већина психијатара и психолога и данас према овим аксиомима кроји личности својих пацијената.

У својој књизи Мојсије и монотеизам Фројд је дао своју теорију (мит) о настанку религије и Едиповог комплекса. У том миту се синови удружују, убијају и прождиру деспотског оца хорде који је присвојио све женке а њих кажњавао; убиством је задовољена њихова мржња, али се потом јавља кајање као исход дубоке "осећајне амбиваленције", па синови посмртно обожавају оца у виду тотемске животиње. Истовремено, увођењем забране инцеста удружена браћа се одричу жена из хорде, а сваки од њих и жеље да заузме место свргнутог оца.

Ово древно (измишљено) оцеубиство утиснуло се у филогенетско наслеђе и појављује се неминовно у детињству сваког човека као Едипов комплекс, сматрао је Фројд. На основу овог свог мита Фројд је извео теорију религије као присилне неурозе људског рода, а учење о Едиповом комплексу постало је основна догма његове сексуалне вере.

Последице по психичко и морално здравље човечанства у двадесетом веку проистекле из прихватања фројдизма страшне су и несагледиве.

Широм света основана су фројдистичка удружења, фондације и асоцијације чији чланови, психоаналитичари-терапеути, и сами морају бити подвргнути трогодишњем трабуњању на каучу да би добили дозволу за рад, а који онда са секташким жаром штите и шире ову нову веру.

Под видом терапије овакав квалификовани психоаналитичар присиљава пацијента на такве врсте гнусних и поганих мисли, жеља и порива какве нормалном човеку ни на ум не могу да дођу (мајчина завист према пенису, очев кастрациони страх, орална агресивност оца и убилачка анална агресивност мајке, инцестуозне жеље деце према родитељу супротног пола око пете године живота, завист бебе према мајчиној дојци, дојење као врста сексуалног општења, природна бисексуалност човека, итд.); изазива у њему побуну, па и мржњу према родитељима "који су криви за све, јер су му у детињству...урадили/ нису урадили то и то"; упућује га да лечи своју инхибицију агресивним, себичним и осветољубивим понашањем; наводи га на "ослобађање од робовања сексуалним табуима", укратко, производи од њега личност која се бави самосажаљевањем себе и одбија да прихвати одговорност за своје поступке, нихилисту који руши очев ауторитет, разара свој брак и односе са ближњима, личност која је директно инструисана да не поштује ниједну Божју заповест, а неретко и личност која мора да се лечи од психоанализе, јер ова метода психотерапије техникама сугестије производи оно што Фројд назива неурозом.

Али, последице психоанализе нису обухватиле само лечене пацијенте. Фројдизам је психопатолошки начин мишљења и поглед на свет који се увукао у педагогију, књижевност, позориште, филм, право, судство, а пре свега у јавне медије, и тако довео до схватања да су поган језик, неверства, разводи бракова, абортуси, наркоманија, промискуитет, би и хомосексуалност, инцест, порнографија и тзв. сексуална револуција - спонтана, нормална и напредна појава. За православне Хришћане који знају коме су мила ова дела таме, нема дилеме о томе коме је Фројд служио оваквом "науком".

О томе су, као о једном од зала демонизоване Европе, доста писали и Св. Владика Николај и Преподобни ава Јустин Поповић, а блажено-почивши владика Данило Крстић је 1998. г. оставио следеће редове:

Папа савремене психоанализе, атеиста Фројд пориче постојање лика Божијег у човеку, па је тиме онтолошки окрњио тростепену пирамиду где стоји Дух Свети у духу човека. Тај атеизам проузрокује непремостиви понор (Н. В.) између церквене патристичке психотерапије и безбожне психоанализе (...)

Фројд је, као антихристјанин, под плаштом научности повампирио древни фалички култ феничанског бога Ваала и фригијске богиње Астарте". (Како је изгледао монструозни обред приношења људских жртава двополном богу Ваалу /Молоху, Велзевулу/ у Картагини у време Хамилкара Барке може се прочитати у Флоберовој Саламби; поклоњење старозаветног Израиља Ваалу у време Светог Илије описано је у 1. Цар. 17-18).

Дакле, ради се не само о учењу које жели да се наметне као нова религија у којој психоаналитичари преузимају улогу духовника-исповедника, него о култу чији жреци, свесно или не, већ цео један век приносе човечанство на жртву Сатани, припремајући свет за последња времена. Веровали или не, код нас постоји и такав хибрид који се назива православним психоаналитичарем. То су психијатри који кажу да живе литургијским животом, а у исто време Фројдове измишљотине сматрају истином, коју би они радо повезали са црквеним учењем. Када их подсетите на то да се не може пити чаша  Господња и чаша демонска (1. Кор. 10, 21), одговарају љубазним осмехом добро обученог терапеута, док вам у глави постављају дијагнозу: "агресиван".

Њиховим језиком речено, то значи да су садржаји које они износе дубоко узбуркали ваше несвесно, но пошто немате снаге да их препознате као своје, пројектујете их на не-виног предавача дубинске психологије, а у ствари треба да се лечите (психоанализом, наравно). Тако мисле психоаналитичари, јер су вишегодишњим испирањем мозга трајно изгубили способност да виде човека као цело, реално, здравомислеће и аутентично биће.

Човек се стреса на саму помисао како ли је у њиховим душама са свим оним фројдовским гнусобама које су тамо настањене, и које се заиста ни на који начин не могу довести у везу са Православљем и црквеним учењем, колико год се они у томе упињали, и колико год људских титула и звања притом имали или задобили.

 

 

Јунгијанство/аналитичка психологија

 

Други велики камен спотицања за православне Хришћане је учење швајцарског психолога Густава Карла Јунга, Фројдовог ученика и каснијег ренегата. Он је одбацио Фројдову пансексуалну теорију, психоанализу, и уместо ње понудио тзв. аналитичку психологију. Основа Јунговог учења је појам човекове индивидуације, тј. етапног процеса мењања човекове личности на путу ка циљу који је он назвао Сопство. Индивидуација је дуг, мукотрпан и опасан спирално-кружни силазни пут који нас Хришћане неизбежно подсећа на силажење кроз Дантеове кругове пакла у само средиште преисподње.

На томе путу човек треба, по овом учењу, да превазиђе своју социјалну улогу - Персону и да се помири са својом Сенком - мрачним двојником свога Ја (тј. да прихвати зло у себи), затим да сретне своју Аниму/Анимуса (супротни пол у себи) и на крају да спајањем супротности у себи (добра и зла, мушког и женског) доживи рођење свога Сопства, једне вредности која је надређена свесном Ја, чиме наступа преображај личности у правом смислу речи, а које се анализанту често појављује у визији окултистичког знака мандале. Заправо, ради се о Јунговом сопственом ин-дивидуалном путу, који је он подигао на степен општеважећег пута за човека уопште. Како је Јунг кренуо тим путем?

Јунг је потицао из породице која је била у више генерација оптерећена медијумизмом, а сам је од раног детињства показивао отпор према Хришћанству и јаку склоност према фантазијама, сновима и окултном, кога се плашио све док није одлучио да свесно зарони у све то методом активне имагинације и тумачења снова. Од тада је све што је радио чинио под присилом, било да се радило о аутоматском писању, било да је чуо унутрашње или спољашње гласове који су му давали упутства и доносили открића (један женски унутрашњи глас /демон/ му је дао идеју о Анимусу и Аними, нпр.). На том путу појавио му се његов лични дух-психагог, крилати старац са роговима у обличју гностичког паганина кога је назвао Филимон, са којим је често шетао и разговарао.

Приморан од Филимона, после праве демонске опсаде куће, написао је аутоматски текст Septem sermones ad mortius (седам проповеди које су му издиктирали "мртви хришћани из Јерусалима; нама Хришћанима је јасно да ти мртви хришћани могу бити само демони) које је потписао именом старог гностика Василида, а у којима је била основа за цео његов доживотни рад: принцип индивидуације, јединство парова супротности и четворство. Од тада Јунг почиње интензивно да изучава старе индијске, кинеске и тибетанске списе и зен-будизам, практикује јогу и источњачку медитацију, проучава телепатске појаве и приређује спиритистичке сеансе, проучава пророчке методе астрологије, гледање у шољицу кафе, пасуљ, тарот-карте и кинески Ји Ђинг.

Резултат свега овога је његова књига Аион, која није ништа друго до тумачење астрологије, Нострадамусових пророчанстава, "текућег доба рибе" и "наступајућег доба водолије" које ће наводно донети људима вишу свест (постигнуту индивидуацијом!), која је ипак намењена само изабранима.

Затим се окреће гностици и средњовековној алхемији и магији, у којој је открио зачуђујуће поклапање са својом аналитичком психологијом: оно што је за Јунга било искуство индивидуације, алхемичарима је очигледно било добро познато. И методе којима су изводили своје огледе биле су потпуно исте као његове - медитација (унутрашњи разговор с неким ко је невидљив) и имагинација (моћ стварања слика, визуализација). Тада је схватио да су пре њега већ многи ишли тим стазама, и да је он само дао нове називе старим појмовима и искуствима која су била позната и у далекоисточној и у средњовековној окултистичкој пракси.

Од тада до краја живота он ће се посветити проучавању а касније и практиковању окултних обреда у својој кули у Болингену, чије је зидове ради лакшег контакта са демонима украсио алхемичарским и гностичким симболима и изрекама. Све то ће резултирати његовим животним делом - двотомном књигом Misterium Coniunctionis, коју је дуго зазирао да објави због њене застрашујуће окултистичке садржине.

Заправо, Јунг у овом делу открива да је у алхемичарском опису тзв. хемијског венчања између краља и краљице који се сједињују, умиру и поново рађају у једном телу као хермафродит, (што је раније био уочио и у тантричкој пракси Индије) препознао фазе процеса индивидуације. Овим је открио и велику улогу сексуалности у својој психологији, која код њега наместо биолошког има духовни ("нуминозни") аспект и ритуално значење.

Таква сексуалност се остварује у обреду магијског венчања, у коитусу, тзв. Hierosgamosu има много варијанти, а најчешћи је сексуални однос у коме се и мушкарац и жена (његова мистична сестра, soror mystica) после дугог заједничког идења стазама индивидуације сједињују сами са собом (!) тј. са својом Анимом/Анимусом, и свако од њих од половине постаје целина, тј. ново, пробуђено, андрогино биће. Тиме је свако од ових достигао циљ, своје тзв. Сопство, стање вишег знања (ето гносе, знања које је Стара Змија обећала нашим прародитељима у Рају, ето Ничеовог натчовека, ето "квадратуре круга", ето јогинског трећег ока! Није случајно што се ово стање представља симболом уробороса, змијоликог змаја који прождире сопствени реп.

Сатана не може да да ништа друго до оно што и сам има - сатанско, прелестно осећање самозатворености и самодовољности.

Из педагошких разлога о овоме се не би смело више говорити; довољно је знати да ономе ко довде стигне нема повратка јер је за њега покајање постало немогуће; он је доспео, ако се тако може рећи, у стање крајње демонизованости). Ово се постиже помоћу енергије коју је Јунг назвао "емоционални ток", а која је исто што и жива код алхемичара, астрална ватра код окултиста или кундалини у тантра јоги. Ова језива демонизована сексуална пракса практикована је у старом Египту, приказана је на зидовима многих индијских храмова, описана је у кабалистичкој традицији и стотинама алхемичарских књига, у другом делу Гетеовог Фауста и у Моцартовој Чаробној фрули, а представља и данас обредну праксу многих адепата и тајних друштава. (Сам Јунг је такође имао своју soror mystica, Антонију Волф, са којом је прошао овај демонски обред; психијатри Јунгове школе такође морају проћи овај пут и обред да би добили сертификат психотерапеута аналитичке психологије).

 

Тако су и Јунг и Фројд, идући различитим путевима и следећи сваки свог демона, на крају завршили у истом - у демонској злоупотреби Богомдане тајне човекове полности. Јунг се још као дете веома разочарао у протестантску цркву (отац му је био пастор) и сматрао је да у њој нема Бога.

Но уместо да се окрене Извору, који је упознао преко текстова Св. Климента Александријског, Св. Иринеја Лионског, Св. Дионисија Ареопагита, Св. Василија Великог, Св. Јована Златоустог и Св. Теофила Антиохијског радећи на својој књизи Аион, он, вођен духом дубина, залази још дубље у окултна учења и пуни се гневом према Хришћанству за које сматра да је усмерено против човека.

Сматрао је да Хришћанство није дало одговор на питање порекла зла у свету, зато што упорно скрива да је Бог извор зла као и добра (гностичко учење, бог-ђаво Абраксас), па зато и човек на путу своје индивидуације треба у себи да споји своју светлу и тамну страну, добро и зло и постане (као) Бог. (Опасне етичке последице оваквог учења у пракси показале су се у благонаклоном Јунговом ставу према нацистима у Немачкој, када је за време њихове власти прихватио да буде од 1933-39. председник Општег немачког (нацификованог) медицинског друштва за психотерапију, и написао своје дело "Аријевска психологија" којом је настојао да замени јеврејске психоаналитичке теорије као'нешто што не приличи немачком народу. Касније је објаснио да је погрешио што је масовну нацистичку психозу у Немачкој тумачио као "провалу колективног несвесног" и што је "рачунао да ће исцелитељске силе инхерентне људској психи урадити свој посао"). Ка богу се, по Јунгу, иде самосталним стицањем знања о себи (гностичко учење), а потом треба живети у складу са истином коју смо открили. Христос је архетип хероја и "још увек наш најживљи мит" (!) који, као историјска личност, није био схватљив ни самом себи, сматрао је Јунг.

Умирање је за Јунга враћање у колективно несвесно, из којег се упада "у облик, чист облик..." Страшно је и преварно чак и помислити, а камоли тврдити, и то јавно, да у овоме збиру  безумних јеретичких идеја и богохулних клевета има било чега хришћанског. Треба подвући да је Јунг, иако (пореклом) протестант, одлично знао црквени став према природи појава које доживљавао у својим експериментима, тј. да поједине фазе тзв. индивидуације које је он дефинисао као "свесну сарадњу са несвесним", нису ништа друго до општење са различитим демонима, и да су баш због тога на овом путу многи страдали не дошавши до циља, до "Сопства" (то се догодило Ничеу; и сам Јунг је два пута у животу био доживео потпун распад личности; између тога он је, по сопственом исказу, био подељен на личност бр. 1 и личност бр. 2).

Страшно је и преварно доводити у везу Јунгов појам индивидуације, која је идење магијским путем иницијације до демонског стања андрогиног "Сопства", са православним путем који је постепено благодатно-подвижничко чишћење душе од страсти и чији је циљ обожење, тј. да човек постане син Божији и бог по благодати.

Јасно је и да онај ко је по сопственој изјави целог живота био поседнут од демона не може имати никакво ваљано сазнање о човековој души, нити би се таквом човеку смело препустити лечење душевних болесника.

Можда је Јунг, и сам свестан тога, доста рано престао да се бави психотерапијом, па у његовој заоставштини има релативно мало дескриптивне обраде болесничких случајева.

Он је, временом, своје терапеутске сеансе користио само за вођење ретких анализаната (углавном жена) путем (магијске) индивидуације и тако је однос терапеут-пацијент претворио у однос гуру-ученик.

Као што је Фројд имао своје златно време, везано за идеологије марксизма и материјализма у другој половини 20. века, а нарочито у време тзв. сексуалне револуције шезде-сетих година, тако је и Јунгово, помало ексклузивно учење, дошло у свој час, крајем 20. века, када је требало афирмисати њуеј-џерске синкретистичке вредности и припремити човечанство за нову, уједињену светску религију, која ће обухватати све три монотеистичке религије и далекоисточне и окултне секте, астрологију, магију, врачање итд, и која ће довести изабране у човечанству до "виших" (демонизованих) стања свести, тј. ула-жења у "нову фазу" еволуције.

Сам Јунг је, за живота слабо прихваћен од званичне академске психологије свога времена (делимично и због своје пронацистичке етикете, као и Хесе и Хајдегер) сматрао и знао ("Не руководим се нагађањем") да ће његово време тек доћи, тј. да својим учењем и праксом "припрема малобројне за предстојеће догађаје који се подударају са завршетком једног доба". Њуејџерски подухват је у народима који имају истиниту веру и црквено, светоотачко јеванђељско учење о души, чак и после деценија насилног атеизма било тешко извести. Главни непријатељ, Православна Црква, морао се ослабити изнутра, и то на два поља: на теолошком - суптилним роварењем по Божанским догматима преко новотеолошко-философских  егзистенцијалистичких) учења под видом разних "обновљенстава"; и на другом, психолошком пољу - представљањем Јунга као хришћанског пророка, а демонизованог Јунговог учења као науке која је компатибилна Хришћанству.

То јест, истина се мора релативизовати, а Православље тако прекројити и искривити опатуљити, да се може уклопити у будућу уједињену светску религију. Тако се у земљи Србији пре двадесетак година почело проповедати, испочетка стидљиво а данас већ сасвим отворено, својеврсно "јунгијанско православље". Текстови "јунгијанског православља" написани су увек тако да се теологу може рећи да је њихов аспект психолошки, а психологу обрнуто, те се у њима због ширине погледа и срца може наћи много шта неспојиво са Православљем или директно супротстављено њему.

На пример - аутор ових текстова се искрено диви Херману Хесеу, "таоистичком мудрацу", поклонику Абраксаса, херметичару и магу и хвали његову Сидарту и Демијана "као блиставе уметничке приказе процеса индивидуације", а Игру стаклених перли "као последњи узвишени реквијем за све тајне редове у нашем веку"; или - описује како је доживео право просветљење духа слушајући Моцартову Чаробну фрулу, "у којој се духовна историја човечанства сједињује у стремљењу према новој јединственој мистичној андрогиној светској Целини"; или - пише носталгичне редове о племенитим основама и идејама слободног зидарства; затим - износи став да и будизам и Хришћанство траже и пружају методе за спасење; потом - препоручује читаоцима следећу мисао Симон Веј:

"Сваки пут када човек призове чистог срца Озириса, Кришну, Буду, Тао, итд. одговара му Божији Син шаљући му Духа Светог"; или -"јасно му је да су Јунгове речи јеретичке за осетљиво хришћанско ухо, али не и за бескрајно широко срце човека" (!) и сматра да нам није битно да знамо да ли је у бити свога бића Јунг био маг, јер Јунг је распети Христос (метафора); или - слаже се са Хесеом и Јунгом у томе да Целину називамо различитим именима - Бог, колективно несвесно, празнина, ништа, Тао - а мислимо на исту су-штину; или - сматра да су Фројд и Јасперс били велики чистачи лажи и бесрамног лицемерја институционалног Хришћанства... и томе слично. Јунгијанско-православна предавања су такође прави пример ширине срца и разумевања за све религије и култове.

Ту се (углавном неупућеној) публици пружа врло нејасна представа о различитости компетенција психијатра и свештеника, а Света Тајна Покајања и Исповести своди се на ниво откривања своје интиме психотерапеуту. Јунгово учење о индивидуацији и светоотачко учење о обожењу упорно се представљају као један садржај исказан различитим појмовима.

Све недвосмислене појединости о демонској природи Јунговог учења прећуткују се; користе се само поједине Јунгове мисли које се цитирају тоном којим верујући цитирају Јеванђеље. Иде се чак тако далеко да се за савремену "научну" психологију тврди да она понавља и емпиријски доказује оно што су Свети Оци знали од другог века надаље, па су тако Фројд, Адлер, Јунг и њихови настављачи само другим речима саопштили учење Св. Јована Лествичника.

Предавач не пропусти и да нагласи да, он, ето, (супротно Св. Владици Николају) има све више разумевања за Маркса, Ничеа и Фројда, а да су Лао-Це и Буда још 500 година пре Христа изрекли Христове речи из Јовановог Јеванђеља, тако да су они заправо Христове претече, а Христос њихов настављач. (Добро је знао наш Владика Николај да ово говоре и говориће противници Божји свих времена до Другог доласка Христовог. Зато је таквима оставио следеће речи:

"Заиста, право говоре кад кажу да су из других уста чули истоветне речи које је и Спаситељ говорио. Само што они не увиђају неизмерну разлику у дејству истих речи. И многи други су заиста рекли мртвој девојци: Девојко, устани, па девојка није устала. А кад је Исус изрекао те речи, девојка је оживела и устала. И колико је морепловаца викнуло бури на мору: престани, па бура није престала. А кад је та иста реч изашла из уста Његових, постаде тишина велика. Ето, ту разлику не могу да виде многи јеретички упоредитељи, прилагодитељи и уједначитељи. А верујте Богу, та је разлика као разлика између живота и смрти").

Помене се затим и чудна књига Владике Николаја из логора Дахау "коју немојмо гледати, него се сетимо да је и он писао о Индији" (шта и како, прећуткује се), и заврши се поруком да "само дела љубави остају"...

Јасно је да организатори јунгијанско-православних предавања одлично схватају да је садашњи степен непознавања Јеванђеља, верске неутврђености и духовне запуштености српског народа плодно тле за сејање теозофске идеје да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и мистеријама. Јер да није тако, неко би на тим предавањима вероватно запитао: Ако је било могуђе спасење и пре Христа, зашто је Он онда долазио на земљу?

И ако је било истине и пре Христа, како је Он онда изрекао нечувену реч: Ја сам Истина? И какву сагласност има Христос са Велијаром (или - Јунгом)? Али, та питања се не постављају, и многи од младих боготражитеља којима је, по речима предавача, све ово и намењено, излазе са оваквих предавања очарани предавачевом ерудицијом и лакоћом цитирања текстова и аутора којом се све изједначава са свачим.

Не знајући да је Истина - једна, да је Црква - једна и да у стварима вере и спасења душе нема компромиса, ови људи се тако одвраћају од покајања и вере у Јеванђеље мислећи да сви путеви воде ка Богу... Ни јунгијанско-православни психијатри не подносе питања на тему како се њихово учење слаже са црквеним. Малобројне критичаре у нашој православној публицистици сматрају религиозним чистунцима и фанатицима који имају застарео и превазиђен однос према вери, и у њима препознају симптоме својих неуротичних пацијената "стврднутих у својој неурози и неспособних за плодне промене у душевном и духовном животу". Другим речима, у недостатку аргумената кажу им исто што и фројдовци: да треба да се лече.

Али, не варајмо се!

Свако ће за своја дела дати одговор кад буде изашао пред Лице Божије, и баш зато, морамо научити да разликујемо духове, да се не бисмо занели књижевницима и препирачима овога света који, када се грађаху мудри, полудеше (Римљ. 1, 22).

 

Плод модерних психонаука -потпуно незнање о човеку

 

Дрво се по плодовима познаје. Плодови тзв. модерних психонаука су не само потпуно незнање о човековој души на пољу теорије и немоћ излечења душевних болести на пољу психотерапије, него и директно изазивање и ширење психопатолошких поремећаја у човечанству у 20. веку.

Парадоксално, да би њено учење постало истинито, а лечење делотворно, психологија би морала да се одрекне себе саме и постане Божија, то јест супротно од оног што јесте. Али који би се од психомитолога одрекао милог му и слатког отрова на коме је сазидао цео свој живот и задобио људску славу, посвећеничке степене и академска звања? Има ли таквих? Има, али припадају малом стаду.

Један од њих је бечки Јеврејин који је преживео концентрациони логор, Виктор Франкл, чије учење, "логотерапија", терапија смислом, човека усмерава ка висинама, ка Богу а не према мрачним дубинама динамичке психологије.

Томе су најближи и савремени руски православни психијатри И.Медведев, Т.Калашњикова, Д.Авдејев и 0.Сиропатјов који су нам даровали дивне текстове о Православној терапији душе и описали искуства православних психотерапеута у руским болницама данас; ту су и неки наши православни психијатри који су дубоким, истинским обраћењем одбацили бајке и гаталице психомитолога и поставили нови темељ своме позиву.

Они су схватили да јеванђељска наука иде дубље од "дубинске" псеудопсихологије, и да вековно искуство Православне Цркве неодступно тврди да се узрок свих страдања и болести, па и душевних, налази у духовној сфери људске личности, у огреховљеној и страсној души у којој је изгубљена божанска хармонија између ума, срца и воље, па је човек као дом раздељен сам у себи. Таквог човека не може ништа спасти од пропасти до покајање, вера у Јеванђеље и живот по њему.

Стога сви ови побожни лекари указују на то да православна лекарска психотерапија има своје границе и да се она даље по природи ствари улива у благодатну аскетику Православља, стремећи једином могућем истинском Исцелитељу душа наших, јер једино Господ може васкрснути ум умртвљен страстима (добар пример за то су лекари нишке Топонице који једном месечно долазе са својим болесницима на молитву у манастир Св. Роман код Крушевца, вековно исцелитељско место сумашедших).

Ову суштинску разлику између православног и људског учења о пореклу, методама и циљу лечења душевних болести можда је најједноставније изразио руски архимандрит Виталије Устинов обраћајући се онима који раде у болницама за умоболне:

"Највећа заблуда је кад неко мисли да тамне силе - демони - немају удела у болести лудила. Међутим, Православна Црква својим хиљадугодишњим искуством зна за болест поседнутости (када пали ангели не опседају споља, него и запоседну човека изнутра). Живећи међу тим несрећницима, не заборавите никада да је једини Лекар ваш на земљи Сам Христос Бог - и што сте ближи Њему, ближи сте нормалности, то јест Православности. Највише се бојте греха, који вас одваја од Христа. Држите постове црквене и често идите на Причешће.

Свети живот је једини лек против лудила, јер овај демон се изгони само молитвом и постом (Мт. 17,21)".

Да је ово истина, православни Хришћанин зна опитно, и стога за њега не може бити више никаквих недоумица о томе како треба да се односи према нецрквеним и неправославним психонаукама 20. века.

 

 

 

 

 

^