Проблеми у браку

о. Алексеј Јанг

 

Разлоге повећане стопе развода не треба тражити у друштвеним притисцима као што многи, укључујући црквене људе, сада тврде. Узрок је лични и морални. Узимајући у обзир захтеве за употпуњењем личног задовољства као и скуп очекивања везаних за то шта живот треба да пружи, тешко да изненађује разочарење које данас имамо у реалности, и да људи налазе да је тешко живети заједно у уским круговима, у односима у којима је за успех потребан, првенствено, висок степен личног жртвовања.

 

Едвард Норман, Слобода у доба себичности"
из Intercollegiate Review, пролеће 1993.

 

 

Стари модел брака и породичног живота, по коме човек и жена ступају у брак са добро развијеним смислом и за своје сопствене личне идентитет и за улоге које ће играти као муж и жена, мајка и отац, је на издисају у Западној цивилизацији. Стопа развода од 50% у нашем друштву доказ је тога. Такође се чини да делотворна родитељска љубав ишчезава, а прикладних односа између родитеља и деце све је мање и мање. Бракови у којима су оба партнера целокупне личности које подстичу једна другу на раст и развој до крајњих граница, постају ретки у дивљем налету комбинаторике како да се имају деца, пуно новаца и каријера (духовност се често сасвим превиђа у овим ништавним формулама).

Делом се ово дешава стога што је задњих неколико генерација скоро сва своја веровања о љубави и браку извело не из Цркве, Јеванђеља, односно проповедништва, већ из холивудских филмова.

Многи умни тумачи душе модерног човека Запада и његове културе приметили су да погледи на романтичну љубав" из двадесетог века могу чак постати и претња за наше умно и ментало благостање. Владајући мит да је романтична љубав истинска/права" љубав, скоро да увек боли и увек је утемељена на погрешној идеји да сваки партнер треба да развије свој смисао за емоционално благостање различит од оног другог. Тако, односе често прате свађе, међусодбно надзирање и оптуживање. Ово је тај Не-могу-без-тебе-луче(бејби)" синдром (варијације су: Он-ме-треба" и То-боли-тако-добро"). У такве односе су често укључена и сасвим нездрава понашања - као што је предавање свим врстама неморалности, непостојаност карактера и др. Када овакви односи преовладају у браку, као што је чест случај, ови су несрећни и, углавном, не трају дуго.

He тврдимо да не постоји тако нешто као истинска и здрава љубав. Јеванђеље говори о неколико различитих врста здраве љубави (од којих је свака одређена поједином речју грчког језика). Ерос или еротска љубав је само једна од ових - најмање значајна - али је постала главни састојак савременог мита о романтичној љубави". To нам и ствара много проблема.

Целокупан концепт романтичне љубави" релативно је нов на сцени. Прво се појавио на Западу пре пет стотина година при крају средњег века и почетку ренесансе, када су цивилизована друштва по први пут нашла довољно слободног времена да се препусте лепршавој прози" (Шта је љубав?", Time, 15. feb. 93) Научници сада почињу да откривају да је могуће да постоји много више биолошког него поетског у чисто романтичној" љубави. Гени, хемијске материје у мозгу, одрази психолошких доживљаја све ово ствара неодољив осећај" онога што ми називамо романсом или еросом, осећање бивања обореним с ногу" и жељу за брзим спајањем (и физичким и емоционалним) са предметом наше жеље. Проблем је што ми покушавамо да учинимо ерос вишим од онога што он стварно јесте или икада треба да буде. To je стари човек", неизлечена од греха природа, о којој говори свети Павле. Откровење, са друге стране, позива нас на нешто више, нешто много трајније. А дужност је свештеника да подигне разумевање свога стада - нарочито оних који размишаљају о браку - на овај виши ниво.

Са хришћанског становишта, које је утемељено на животу, примеру и поруци Господа Исуса Христа, остали облици љубави - који нису базирани на осећањима већ на свесно одабраним [животним] вредностима и [облицима] понашања - морају се отпочети развијати у самим зачецима односа да би брак могао да напредује. Ове друге врсте љубави потичу из начела самопожртвовања - агапе - и другарства - филео. Иако веома успешни бракови садрже у себи извесну дозу ероса, то дефинитивно није најзначајнија компонента дугог и срећног брака. Насупрот томе, онде где се особе држе мита о романтичној љубави", пропаст није далеко.

Због преовлађивања ове и других погрешних идеја нездравог понашања, свештеници би требало да траже од парова да прођу известан веридбени период, уз често предбрачно саветовање где год је то могуће.

Некад се дешава да брак почиње да попушта због полне неспособности као што је импотенција или фригидност или, чак, због незаинтересованости. Могу постојати и физички и емоционални разлози за такве проблеме. Одговорност је на пастиру да охрабри оба супружника да добију подесну медицинску/психолошку помоћ тако да би овај природни део брачног живота могао бити залечен и обновљен. Некада се, међутим, проблем не може решити, или постаје трајан због болести или операције. У том случају свештеник мора довести пар до способности да увиди у томе Божију вољу. Такође, они морају бити подстакнути да остану заједно и да увећају друге облике љубави у свом односу.

Наравно, немали број људи би желео повратак на брачне обичаје старог света са проводаџисаним" браковима - без обзира на то што су ови били засновани на скупу узајамних интереса пре него на идеји чисто романтичне" љубави и запенушалих материја у мозгу. (Постоји изненађујућа хрпа доказа да су такви бракови често били делотворнији и стабилнији у односу на садашње бракове). Али, будући да су савремени бракови тако често базирани на нездравим идејама, они постају место зачињања озбиљних поремећаја. Тако, када пламен ероса почне да слаби, као што је то и упрограмирано у природу, други проблеми, који су били засењени првом буктињом романсе, искрсавају. Преданост полним односима, иако није ограничена за оне који су у браку, проблем је велике разорне моћи.

Свештеници знају да млади људи који су постали подложни рукоблудничењу (мастурбацији), проституцији или атмосфери слободне љубави" нашег руштва (упркос претње СИДЕ), понекад нису способни да се ослободе ових преокупација кад се венчају, волећи више самозадовољавање [еротско] или врдавог другог" партнера, него богат и целовит доживљај брачне постеље за који су се заветовали. Ово често доводи с тим повезаним страстима каква је порнографија. Данашњи телевизијски разговори о сексуалности понекад величају самозадовољавање као врхунац безбедног секса", на тај начин неприродно развраћајући сексуалност од љубави општења, другарства и личног духовног и емоционалног узрастања.

Полна развратност многих људи у нашем друштву, и мушкараца и жена, замаскирана је снажном и одобравајућом атмосфером чулности и сексуалности сваке врсте. Рано црквено учење да лична срећа долази, делом, из умереног задовољавања свих жудњи, никада није допирало до глувих ушију.

Самодисцишшна и одложено задовољство - елементи који су заједнички за све успешне бракове (или чак и за поједине срећне и успешне људе) - више нису високо цењене вредности. Тамо где се оне свесно не цене, о њима се и не размишља. Основни преносилац свих [животних] вредности је породица (други је Црква). Због тога, када љубав и здраве вредности деца не виде на примеру својих родитеља, ове вредности су осуђене на ишчезава-ње.

Питање планирања породице [контролисања зачећа] у браку пре свега је питање [животних] вредности, питање самодисциплине и покорности Божијој вољи. Све чешће и чешће свештеници сусрећу верене парове који немају намеру да рађају децу након венчања - или барем то желе да одложе на неодређено време. Ово ствара сукоб, јер у светој тајни брака свештеник се моли за богато потомство пара као знак Божијег благослова. Сигурно је чисто лицемерство молити се за овакав благослов ако пар нема жељу да има децу!)[1]

Често је случај да се долазак деце вештачки одлаже из такозваних економских разлога". Али ови разлози не стоје увек. Некада се заправо ради о изабраном хедонистичком животном стилу и избегавању родитељства, а не о стварним економским разло-зима. Због тога што је живот увек дар од Бога, Свемоћног Животодавца, венчани парови би требало да се посаветују са својим свештеником по питању контроле рађања.

Задатак је свештеника да делује као огледало пара, указујући им где је могуће да они нешто чине из себичности а где не. На сличан начин, пар који планира зачеће на вештачки начин (као супротност контрацепције) - бебе из епрувете", вештачко оплођење итд. - мора се посаветовати са својим свештеником. Можда је Божија воља да бездетни парови усвоје дете.

Црквене норме, бивајући нормама Јеванђеља, више су од оних [ово]светских и од норми медицинско-научних кругова. На пример: данас често чујемо како се каже да ни једно нежељено дете не треба да буде рођено. На изглед ово звучи исправно". Али је норма Јеванђеља виша: све бебе, без обзира на околности, морају бити жељене и вољене! То је фина али значајна разлика. А дужност је одраслог православног Хришћанина (човека и жене) да развије способност да може да прави ову разлику. Обилна благодат да се ово чини даје се у самој светој тајни брака, ако сами супружници то искористе. Насилан побачај (абортус) из било ког разлога, чак и у случају физички или генетски деформисане бебе у материци, је грех убиства и због тога је забрањен канонима Цркве.

Питање поновног венчавања (након развода или смрти једног супружника) везано је за дисциплину и Божије промишљање у нашим животима. Као саосећајно снисхођење слабостима људске природе и нашој Богом даној потреби за другарством (дружењем), Православна Црква дозвољава, под одређеним условима, до три брака. Али Црква мора бити опрезна по питању разведених који желе да поново ступе у брак. Искусивши већ једну промашену везу, Црква не жури да да  благослов за оно што може постати други (или чак и трећи) пропали брак - са свим могућим последицама по невину децу.

У случају удоваца и удовица Црква је попустљивија. Али у генерацијама побожних православаца Старога Света није било уобичајено да онај који би обудовео (нарочито ако су му деца већ била одрасла) молитвено проникне у Божију вољу и да увиди да му је боље да ступи у монаштво или преда свој живот у службу [ближњем], уместо да се потруди да оформи нову заједницу у овом свету. Овде, такође, молитвено руководство свештеника може бити од помоћи. 


 

[1] Православно отачко учење о браку одражава и учење да интимни односи брака имају вишеструке физичке, психолошке и духовне димензије које се тичу брака и Божијег помишљања о нама из љубави. Због тога, зачињање деце (или немогућност да се зачне) је Божија воља за одређени пар. По дефиницији, Божија воља не може бити окрутна или пристрасна, већ је она одраз Његове неизмерне мудрости и промисла.

 

 

 

Преузето из зборника

Православна ризница: О браку и породици

 

У издању:

ТРОЈЕРУЧИЦА Мисионарски и духовни центар Манастира Хиландар

 

 

^