Одакле безобразлук

 

Либерална публика воли да приговори како су родитељи увек били незадовољни децом и јадиковали због непоштовања старијих. Као доказ се обично наводи старовавилонско клинасто писмо на глиненим таблицама.

- Све је то било, јесте и биће увек, - умирују нас разумни вавилонским цитатом. - Ништа страшно, тако је уређен свет.

Они, истина, заборављају да додају (а, можда, просто, не знају? - либерализам је уопште тесно повезан са незнањем) да су се од древног Вавилона, где су деца, очигледно, тако "досезала" своје родитеље, да су их ови с времена на време приносили на жртву, сачувале само рушевине и лобање. А последњих неколико хиљада година свет се трудио да не заборави на хијерархију. И тек кад је у безумним главама неких представ-ника светске елите почео да сазрева план о стварању Новог Вавилона, одраслима су почели да препоручују партнерске односе са децом, а децу бестидно да хушкају против одраслих. Колико је презриво-саркастичних надимака измишљено за последњих пола века. "фосили", "матори", "стари", "кева" и "ћале"...

Већ у самим овим подругљивим надимцима постављен је вектор потпуно патолошког односа према оцу и мајци. Односи, који су неспојиви са петом заповешћу. Тату и маму, родитеље могуће је поштовати и слушати, али ето "маторе", "кеву", "ћалета", благо говорећи, проблематично је слушати. Презрива лексика неизбежно повлачи за собом презриве односе.

"Име изазива лик", пише познати православни аутор Н. Е. Пестов, "а лик у души је додир или чак сједињење душе с овим ликом. Притом прво или друго - тј. додир или сједињење - ће зависити од нашег односа према овом лику. Ако у љубави тежимо за њим, онда се овај лик усађује у нашу душу, обједињује се с нама и утиче на наша чула и осећаје. Али ако је лик антипатичан, онда се само повезујемо с њим, а у души доживљавамо осећање непријатности или гадљивости. Трудимо се тада да се у души дистанцирамо од тог лика, да што пре одемо и заборавимо га... Помињање ружног надимка, псовка и било које срамне речи - све то баца душу у блато, зближава је и обједињује са мрачном силом". ("Људска душа", М., Православно братство светог апостола Јована Богослова, 2003. стр. 174.)  

Сложићете се, само свест, помрачена либерализмом, ће спорити о томе да су горе наведени примери омладинског жаргона, употребљени у односу на родитеље, које је Бог заповедио не само да се уважавају, већ и поштују, отворен безобразлук и псовка. Што значи да се последњи пасус цитата (о обједињавању са мрачном силом) односи на оне који користе сличне "речце" у пуној мери.

Није згорег подсетити се да заједничка именица у руском језику хам (безобразник, грубијан) и њене изведенице потичу од властите именице. Један од Нојевих синова звао се Хам. Занимљиво је да за његово постоја-ње знају чак и људи, веома удаљени од религије. Нека га они замишљају као митски лик, у овом случају то није тако битно. Главно је да за њега знају сви, тј. показало се да је успомена на грех Хама неизбрисива. Нема баш тако много негативних ликова који су тако снажно ушли у општељудску историју. А и од њих су само мањи број постале заједничке именице. Од оних који се помињу у Светом Писму, изгледа да их је само три: ирод, јуда, и хам[1]. (Постоји још "голијат", ова заједничка именица се не користи за појединце, већ за неки систем: тако се држава или би-рократски апарат могу назвати "голијатом", истичући његову свемоћ и непобедивост). Страшне грехе су извршили Ирод и Јуда. Страшнији не могу ни бити. Један је покушавао да убије Бога, који се родио, други Га је издао на смрт. А који страшан злочин је требало извршити да би се с њима било раме уз раме?

Хајде да погледамо. Прича почиње тако што Ноје после радова у башти попи вино, опи се и "откри се насред шатора свога" (21). А Хам отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу" (1. Мојс, 9,22). Ето, заправо, и целог Хамовог злочина. Уобичајено је да се сматра да се он смејао наготи оца који спава, али, као што видите, то није директно речено. Иако се, наравно, може претпоставити да прича Хама браћи није била баш ласкава за Ноја. Пре свега, она је садржала неку критику, можда, подсмех, али никакви детаљи нам се не саопштавају. Дакле, они немају значаја. Значајна је сама чињеница.

Браћа Хама, напротив, показују нам пример правилног понашања. "А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега" (1. Мојс, 9,23). То јест, они не само да нису критиковали, не само да се нису смејали, већ се чак нису усудили ни да погледају на Ноја, који је, опивши се, спавао у недоличном стању. Већини савремених људи, укључујући младе извршиоце и старије инспираторе оног забавног дела матурске вечери, од ког смо почели своју причу, вероватно ће се понашање браће чинити чудно, а казна, која је снашла Хама, неправедна.

- Зар он није оправдано критиковао оца? - побуниће се. - Због чега уопште да буде кажњен? Не само да је отац дао сину ружан пример, него га је још и проклео! Али кад би проклетство Ноја било неправедно, онда се он не би називао у Библији "праведан и безазлијен својега вијека" (1. Мојс, 6, 9). А као друго, његово проклетство не би установио Бог, не би се остварило у толиким генерацијама.

Нимрод, унук Хама, царовао је у Вавилону, и то је, како пише у књизи "Библија и наука о стварању света" прот. Стефан (Љашевски), "оставило печат на целокупну идеју државности у облику оног зла, које је увек неодвојиво обележје државе: насиље, затвор, погубљења и веома често јарам". Међу удаљенијим потомцима Хама су били житељи Ниневије, која је тако расрдила Господа својим гресима, да им је послао пророка Јону са страшним упозорењем. Били су Филистејци, из чије средине је потекао, узгред, див Голијат, побеђен од стране будућег цара Давида и који је отада постао олицетворење неког огромног и наизглед непобедивог зла. Хананејци су насељавали и град Содом и Гомору, који су такође постали касније заједничке именице, које означавају крајње степене порока. Тако да се испоставило да је очинско проклетство Хама веома дуготрајно. Каквог смисла имати устајати против духовних закона? Па наша антипатија их неће укинути. Неком се може закон гравитације учинити суровим и неправедним: тобоже он тако смета нашој гордости, реализацији нашег сна о летењу. Али ако би такав бунтовник-слободан мислилац у знак протеста излетео кроз прозор, закон се не би укинуо, већ би само био трагично потврђен.


 

[1]  У руском је хам простачина најгоре врсте (напомена Владимир Димитријевић)

 

 

 

Назад