Главни виновник самоубиства је – ђаво

Павел Никољски

 

Главни виновник самоубиства је – ђаво

 

 

Људи у своме животу чине многе грехе, али може се рећи да је од свих грехова најстрашнији и најтежи грех намерно одузимање живота самоме себи, тј. самоубиство. Самоубиства се врше из различитих побуда. Човек је, на пример, остао без своје имовине или без велике суме новца. Постало му је тешко на души због таквог великог губитка, обузело га је очајање, он није издржао душевну тегобу и обесио се. Други је тајно учинио некакво срамотно дело. То дело је обелодањено и сви су почели да му се подсмевају, тако да није више могао живети од подсмеха и прекора, живот му се учинио неподношљивим, те је отишао и бацио се у реку. Трећи је остао без блиског и вољеног бића. Он је остао у животу, али га је туга за умрлим толико нагризла да му се живот смучио, па је узео и обесио се. И много још има побуда због којих људи одузимају себи живот. А данас постоје и такви случајеви када људи  (нарочито омладина) завршавају живот самоубиством, а да за то нема никакве видљиве побуде. Они у опроштајним писмима пишу да им је „живот досадио", „нема више разлога за живот", „живот је бесциљан и нема никаквог смисла" и томе слично.

Овде се само по себи намеће питање: како човек може доћи до самоубиства? Како му се може појавити помисао да учини тако страшан грех? Знамо да човек може доживљавати тешке и мучне ситуације попут горе поменутих, али знамо и то да је човека створио Бог са љубављу према животу, са љубављу према самоме себи. По речима апостола Павла нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује (Еф. 5, 29), и одједном видимо да човек мрзи самога себе, не подноси сопствени живот и завршава самоубиством.

У вези са тим питањем треба рећи следеће. Поменуте побуде за самоубиство у ствари су само видљиве ситуације које могу сналазити и сналазе сваког човека. Сваки човек доживи у животу несрећу, и чак велику несрећу, па ипак не помишља сваки човек на самоубиство. Према томе, разлог самоубиства је нешто друго. То је страшна невидљива сила која у извесним случајевима притиска човека и којој се он услед свог несрећног стања (о коме ће бити речи мало касније) не може супротставити. Та страшна сила је исконски човеков непријатељ, дух таме, дух зла, ђаво. Додуше, данас многи не верују у постојање ђавола. Неки кажу: „У Бога верујем, Бог постоји. Признајем и Исуса Христа, али ђаво не постоји... Коме је он потребан?.." Али онај ко одбацује постојање ђавола, тај мора одбацити и постојање Самога Исуса Христа као Богочовека, јер је Христос сишао на земљу управо да победи ђавола и ослободи људски род од његове власти. Поред тога, за време Свог овоземаљског живота Господ Исус Христос је изгонио демоне (из људи), разговарао са њима као са бићима која имају своју личност. Уосталом, довољно је мало пажљивије осмотрити људски живот да би се видело како се у њему ђаво несумњиво испољава, како у свим досадашњим временима, тако и сада, у наше време. Управо је ђаво главни изазивач помисли о самоубиству и спровођења те помисли у дело. Он бијаше човјекоубица од почетка (Јн. 8, 44) - то је за њега рекао Господ Исус Христос. Ђаво је и наше прародитеље, Адама и Еву, саблазнио на грех, убацивши им помисао да не послушају Господа и окусе плод са дрвета познања добра и зла које је стајало у рају и тиме их довео до губитка рајског блаженства. Он је и после духовног пада првих људи читав људски род водио у пропаст све до доласка у свет нашега Спаситеља. Он и сада стално тежи да својим искушењима и својим саблазнима упропасти сваког човека. Његова највећа жеља, његово највеће задовољство и радост је човекова пропаст и у том правцу он усмерава све своје напоре, све своје снаге и користи за то све могуће начине. По речима апостола Петра ђаво као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Петр. 5, 8). И чим му човек укаже повољну прилику, он му се одмах приближава и убацује му свакојаке погубне мисли које га на крају могу довести и често доводе до пропасти. Унутрашњи глас тада говори човеку да никакав Бог у стварности не постоји, те према томе није ни потребна никаква молитва, да живот нема никаквог смисла нити циља, да се смрћу за човека све завршава, па је према томе све једно како ће се тај живот завршити, и тако даље, и тако даље.

Један човек је причао о себи следеће. „Увече пред спавање почео сам се молити Богу. Изненада ми дође у главу зла помисао и некакав унутрашњи глас ми поче говорити: "Немој се молити, није потребно', а други глас је говорио: 'Стој и моли се'. Затим ми први унутрашњи глас поче говорити: Зашто се молиш? Бог не постоји, коме се онда молиш, ко ће те чути? Људи су остављени сами себи и нико им не помаже нити их ко чује. Не остаје ти ништа друго него да умреш'. И одједном ми у души постаде неподношљиво тешко, моја ситуација ми се учини јадном, безнадежном, чак ужасном и ја већ хтедох да прекинем молитву, али други глас није престајао да ми говори: 'Стој и моли се'. У таквом стању сам био неко време, а затим се прибрах и изненада рекох: Верујем, Господе, помози моме неверју' и чим сам успео то да изговорим, кад одједном сузе потекоше из мојих очију као киша и ја падох на колена и осетих некакво необјашњиво радосно, блажено расположење".

Тако ђаво делује у људима, усељавајући у њихову душу унутрашњи неред који их често доводи до самоубиства, а самим тим и до вечне пропасти. Међутим, ђаво не делује увек само духовним средствима која су невидљива и недоступна људском оку и уху, него и на спољашњи, видљив начин. Често он позива човека у пропаст људским гласом који се разговетно може чути, дакле делује људским средствима. Ту се јасно открива његово учешће у човековом самоубиству.

У првој половини прошлог столећа у Петербургу је у гарди служио пуковник Милонов. По његовом сопственом признању, у младости није веровао у Бога и истицао се у своме друштву великом разузданошћу. Није му било ништа свето и хулио је над светињама, смејао се свим хришћанским обредима, одбацивао саму веру у Бога и у будући вечни живот. По обичају омладине тога доба волео је пијанке и разврат и узалуд се његова стара мајка трудила да га уразуми, узалуд га је молила да се уозбиљи и постане Хришћанин, ништа није помагало. То је мајци веома тешко падало и она се усрдно молила Богу за свога сина, а била је веома побожна и благочестива. Једном је после пијанке Милонов са тешком главом дошао у свој стан и прилегао да се одмори, али није још успео да затвори очи, када зачу у својој соби, негде иза пећи, глас који му говори: „Пуковниче Милонов, узми пиштољ и уби се". То га веома зачуди и он најпре помисли да то неко са њим збија шале. Али када прегледа собу и никога не нађе, он помисли да му се то само учинило од пића. Међутим, глас се ускоро поново зачу, с тим што је овог пута инсистирао да Милонов узме пиштољ и да се убије. Узнемирени пуковник позва свог посилног и исприча му шта се догодило.

Посилни је био верујући човек, па поче саветовати свога старешину да се прекрсти и помоли Богу, говорећи да су то биле демонске речи. Милонов, који се одавно није крстио нити молио, изгрди свога посилног због таквог предлога и поче му се подсмевати. „Не постоје ни Бог ни демон" - рече он посилном, али овај га и даље мољаше да га послуша и опет га поче саветовати да се прекрсти чим поново зачује савет да се убије. „Одмах ћете видети, господару, - рече он - да и Бог и демон постоје. Глас ће одмах нестати, јер он потиче од демона и хоће да вас наговори на самоубиство, како би заувек погубио вашу душу". Милонов отпусти посилног и мало се умири. Ускоро затим поново зачу ранији глас иза пећи и одлучи да се прекрсти. Глас одмах нестаде и више се није појављивао.

То је тако снажно деловало на Милонова да се он нехотице замисли и присети се свог ранијег живота. Спопаде га ужас од самог сећања на развратни и разуздани живот који је водио све време. Он одмах одлучи да заувек прекине са таквим животом и да све преостале дане свога живота посвети покајању. Без икаквог одлагања он даде отказ, скиде блиставу гардијску униформу, обуче на себе обичан овчији кожух и у њему пешице пође у Кијев са намером да се ради покајања замонаши у Кијево-Печерској Лаври. Међутим, управи манастира беше мало нелагодно да прими у манастир пуковника, мада је био у обичном кожуху, него му предложише да лично оде код Кијевског ми-трополита и њега замоли да буде примљен у манастир. Митрополит се веома зачудио угледавши пред собом пуковника у одећи сиромаха, али када му Милонов отворено исприча све што се догодило, он му посаветова да оде у пустињску Глинску обитељ (Курске губерније) код старца Филарета и да се тамо под његовим искусним руководством подвизава за спасење своје душе. Милонов тако и учини. У Глинској пустињи је водио строги монашки живот и био такав посник и молитвеник каквих је мало. Надживео је игумана Филарета и за време његовог наследника, игумана Евстратија, блажено се упокојио у Господу.

Дешава се и то да ђаво у зависности од околности узима на себе људски лик и видљивим деловањем и видљивим искушењима на сваки начин се труди да доведе човека до самоубиства, јер он је истински изазивач сваког самоубиства.

Догађај који ћу сада испричати догодио се у Москви лета 1863. Једна угледна дама, удовица и родом племкиња, била је принуђена да се из породичних разлога пресели у Москву. Тамо је имала приличан капитал који је мислила да искористи за васпитавање и образовање своје малолетне деце. Велико је било њено изненађење и очајање када је по доласку у Москву сазнала да је читав капитал потрошио један стари очев пријатељ коме је њена покојна мајка поверила сав новац на чување. Удовици је претила безизлазна ситуација. Било јој је тешко у души и ради олакшања своје душевне тегобе она се посветила молитви. Свакодневно је одлазила до Никољске капије у храм Пресвете Богородице Владимирске и тамо пред Њеном иконом изливала своју жалост. Једнога од тих дана, у јуну или јулу, нарочито се усрдно молила Богородици и душа јој се умирила од молитве. Али по изласку из храма стадоше јој навирати тешке мисли у главу. Сва тежина њеног безизлазног положаја веома јасно јој се приказа пред очима и она поче замишљати како ће, кад потроши последњи новац, морати да иде и моли за помоћ, и како ће је сви одбијати, а њена деца ће ићи у закрпама, биће изнурена глађу и умираће на њене очи. Није више могла да издржи такве мисли, узнемирила се и у њеној души поче да дивља олуја разноразних помисли. Одмах јој промаче кроз главу и помисао да прекрати себи муке и не доживи такве сцене. Брзо и без неке одређене мисли она је ишла Москвом, а сузе су јој се само сливале низ образе. Не примећујући у ком правцу иде она прође неколико улица и нађе се крај цркве Василија Блаженог, недалеко од реке Москве. Мисао о самоубиству није јој излазила из главе, али није знала како и где то да учини.

Тада несрећница изађе на обалу реке и изненада се са њене леве стране појави девојчица од 14 година, одвратног изгледа. Лице јој је било веома тамнопуто, малене црне очи су некако испитивачки загледале дами испод шешира, а кратка црна коса је штрчала на глави покривеној излизаном зеленом папирном марамом. Та наметљива сапутница била јој је веома непријатна и жена, желећи да се избави од ње, убрза кораке, али девојчица није одступала ни за педаљ. Жена се заустави и саже се као да хоће да веже пертлу на ципели, мислећи да ће за то време њена сапутница одмаћи напред. Али, девојчица се такође заустави и сачека, трудећи се да за то време боље погледа жени у лице. Тада жена пође још брже, готово трчећи дође до краја обалске улице и пође на мост који води на Пјатницку улицу. Мост је тада још увек био у изградњи и гвоздене решетке нису још биле постављене са страна, тако да још увек није било саобраћаја, него су само пролазили пешаци. Девојчица и даље није одступала.

Било је подне. Време је било ведро и на широком мосту је било доста народа. Желећи да се ослободи своје наметљиве сапутнице, жена намерно пође средином моста и умеша се у гомилу људи. Али када је већ помислила да се избавила од девојчице, на своје велико изненађење изненада изнад левог уха зачу глас који јој рече: „Погледајте! Јуче се овде једна девојка у очајању бацила са моста и потонула. Како је лепо било гледати усталасану воду и широке кругове како се дуго, веома дуго разилазе реком". Жена се окрете и угледа тамнопуту девојчицу како стоји веома близу и гледа је у очи. Већ јој се смучила девојчицина наметљивост и она потрча још брже, али већ после неколико корака зачу исти онај глас са десне стране: „Ма погледајте, ево још се виде кругови од њеног пада, још нису нестали". И већ видно потресена циганкином дрскошћу, жена хтеде опет да оде од ње, али осети како је ова вуче за одећу говорећи: „Ма дођите, погледајте где је потонула, баш је лепо видети... Она се бацила у воду из очајања".

У том тренутку Царица Небеска, којој се жена молила у храму, сажалила се над њом и није допустила њеном погледу да падне на воду, јер чим би угледала воду како протиче, малокрвна жена би истог тренутка пала у реку. Уместо тога она погледа горе и угледа са друге стране моста блистави крст на храму Светог Јована Претече и нехотице се прекрсти. У том тренутку некакав трговац, који је ишао у сусрет, придржа је са леве стране и рече: „Ах, госпођо, како ви опасно идете ивицом. Само да вас неко додирне и ви одосте у реку". Још не схватајући опасност о којој је говорио трговац, жена спусти поглед доле и уздрхта. Тек тада је видела да јој је десна нога већ стајала на самој ивици моста који још увек није имао ограду. Довољно је било само да се занесе удесно и већ би била у води. Као од уједа змије она одскочи од ивице према средини моста и одмах се сети своје досадне сапутнице и беше јој несхватљиво како је могла да је одвуче на толико опасно место. Поче је тражити погледом, али је нигде не виде. Тада се поче распитивати за њу код свих који су били близу, али сви јој рекоше да такву девојчицу нико од њих није срео. Жена потрча напред, а затим назад, али је нигде не нађе. Сви су са чуђењем посматрали госпођу и уверавали је да никакве сличне девојчице ту није ни било. У првом тренутку жена није схватала како, где и када је нестала девојчица. Тек касније, када је дошла себи, схватила је ко се скривао под обличјем одвратне девојчице... Истовремено је схватила и колико је била близу вечне пропасти према којој ју је тако упорно водио исконски непријатељ људског рода...

Обрадовавши се због милости Божије и изнемогла од страха и душевних немира, она једва некако стиже до свога стана и одмах са својом малолетном децом паде на колена пред иконом Мајке Божије, те од свег срца заблагодари Заступници рода хришћанскога за своје спасење. Мисао о самоубиству нестала је заувек, а она је у души осетила такав мир, какав пре тога никада није доживела. Од тада је постала још побожнија, почела је још усрдније посећивати храм Владимирске Богородице и уз Божију помоћ проживела живот без оскудице, а и својој деци је успела да обезбеди све што им је потребно.

Јасно је, дакле, ко је главни изазивач самоубистава и како он делује. Наравно, због своје незасите злобе и бескрајне злонамерности ђаво је спреман да сваког човека наведе на помисао о самоубиству и да га доведе до остварења те помисли, али на нашу велику срећу и по великој милости Божијој он не може свакоме човеку прићи са таквом пакленом помишљу. Такву страшну помисао ђаво може убацити пре свега онима који су дубоко огрезли у свакодневници: у напорима, бригама и задовољствима. Међу нама има много оних који живе само ради овоземаљских добара.

Такав је, на пример, човек који од јутра до вечери размишља само о својим овоземаљским погодностима и ка њима стреми свакога часа и скоро свакога минута. Када устане са постеље, још се и не прекрсти како треба, а већ трчи у радионицу, у поље, на пијацу, и читав дан једина му је мисао и једина брига како да нешто стекне, како да нешто не пропусти. Тај нема времена да помисли о Богу, о својој души, о својим великим обавезама према ближњима које је Господ одредио свакоме човеку. Празнике он не рачуна ни у шта. На празнике људи иду у храм Божији, али њему није до храма, њега је прогутала мисао и брига о домаћинству и о свему овоземаљском. Храм Божији је њему само сметња у овоземаљским плановима и њиховом остваривању.

Такав је и онај (нарочито ако је имућан) који је, напротив, потпуно обузет разонодом, чије су мисли непрестано усмерене на забаву и задовољство. Од јутра до мрака он једно задовољство замењује другим. Чим му досади једна врста разоноде, он је прекида и измишља нову. А када му и та нова досади, он тражи следећу, и тако без прекида. Ни он, као ни онај о коме смо већ писали, нема времена да размишља о Богу, ни о својој души, нити о својим обавезама према ближњима. И њему је храм Божији само сметња у најразноврснијим забавама. За време дневног богослужења он се одмара од бесаних ноћи или припрема за следеће вече неку нову забаву.

Једном речју, и један и други су у потпуности утонули у овоземаљске бриге. А пошто су све њихове духовне способности усмерене само на оно што је ниско, њихова душа постаје неспособна за оно што је узвишено. Постаје неспособна за општење са својим Саздатељем. Услед тога и спасоносна благодат Божија, која окружује свакога човека, од њега се удаљава, као што се удаљава и Анђео-чувар. Тако се ђаволу ослобађа пут до јадне душе и он тражи сваку згодну прилику и сваки, па и најмањи повод да најпре човеку убаци помисао о самоубиству, а затим и да га наведе на такво недело.

Обично је за тако нешто погодна некаква велика несрећа. Човек је тада потиштен и на души му лежи велики камен. Љубав према животу привремено ишчезава и живот постаје несносан. Ова горчина и мука због несреће брзо пролази код човека кога окружују благодат Божија и Анђео-чувар, јер ђаво не може онда прићи тако близу. Такав човек брзо успева да превлада своју несрећу и убрзо се поново враћа у уобичајене животне токове. Људи су тако и створени да временом заборављају сваку, па и веома велику несрећу.

Али, ако су благодат Божија и Анђео-чувар одступили од човека пре него што га је задесила несрећа, онда му ђаво не да да се врати у нормалан живот. Када приђе човеку, он са једне стране појачава његове мисли о тој несрећи и труди се да прикаже како је она веома, веома тешка, чак непоправљива, и да после те несреће нема њему више живота.

Са друге стране ђаво услужно наводи човека на помисао да постоји веома једноставан излаз из тог тешког стања: довољно је само ставити себи омчу око врата или се бацити у воду и одмах ће доћи крај несрећи. И ако човек у тим за њега толико опасним тренуцима не предузме никакве мере да се заштити, пропао је, јер ће га ђаво довести до самоубиства.

Такође је прилаз ђаволу слободан и код оних људи чији је живот пун порока. На пример, то су сви они који се одају пићу, разврату, претераној грамзивости, зависти, који крше заклетву, убијају друге људе, безочно клевећу свога ближњег, поткрадају га или му на сваки начин узимају оно што има. Такве људе ђаво у згодној прилици још лакше може навести на самоубиство, него оне који се претерано брину за овоземаљске ствари. То је због тога што код ових других углавном још увек није спаљена савест и није потпуно нестала вера у Бога, тако да се у њиховој души искра Божија још увек није у потпуности угасила. Она је под гомилом пепела, али ипак још увек тиња. Ако се створе повољни услови, та искра Божија још увек може да се разгори и чак постане велики пламен који поново привлачи благодат Божију и Анђела-чувара, па тако може спречити ђавола са његовим адским помислима да приђе човеку, а ако је већ пришао, може и да га одагна. Сасвим друкчије стоје ствари код оних који су потпуно заронили у вир порочног живота. Код таквих људи (изузетака је врло мало) савест је већ спаљена, вера у Бога изгубљена и никакве љубави према ближњима више нема. Једном речју, искра Божија се потпуно угасила. Може се рећи да благодат Божија која ограђује људе од зла и Анђео-чувар за њих више не постоје, због чега већина њих уз садејство ђавола завршава живот недостојном и нехришћанском смрћу, а међу њима је много и оних који сами себи одузимају живот.

Такви људи веома олако схватају самоубиство. Када намеравају да учине некакво тајно злодело, на пример да потроше туђу (друштвену или државну) имовину, или се спремају да изврше неки злочин, например пљачку, они унапред одлучују да изврше самоубиство у случају неуспеха. Чак и тачно планирају како ће то учинити.

Тако онај ко хоће тајно да потроши туђу имовину има спреман отров или револвер, да би што пре то употребио уколико га ухвате. А онај који иде у пљачку десетак метака припрема за свога ближњег, а један или два за себе уколико увиди да ће бити ухваћен. Толико је ђаво близак оваквим људима. Он је њихов апсолутни господар и сам управља њиховим животом. Понекад се ђаво чак и усељава у њих својим бићем, а затим, када овлада њиховом душом, наводи на самоубиство, као што је то било са користољубивим Јудом Искариотским који је издао Господа Исуса Христа јудејским првосвештеницима за 30 сребрника.

Штавише, ђаво са својим помислима о самоубиству има приступ и деци таквих порочних људи и злочинаца. Својим лоповлуком и отимањем, зеленаштвом и подмитљивошћу, пијанством и развратом, разбојништвом и убиствима, својом безбожношћу и хулом, и осталим гресима и злочинима родитељи навлаче гнев Божији на себе, али и на своју децу и потомство. Јер Господ Бог, као што је Сам обећао, кажњава децу за грехе очева до трећег и четвртог кољена (Друга књ. Мојсијева 20, 5). Дакле, они који чине безакоња удаљавају благодат Божију и Анђела-чувара од себе и своје деце, тј. свога потомства. Због тога су њихова деца препуштена ђаволу као и они сами, и потпуно су незаштићена. Штавише, деца су у још тежем положају од својих родитеља, јер родитељи нису имали тако порочне родитеље какви су сами постали, па бар у детињству нису били изложени гневу Божијем, нити су били лишени благодати Божије. Благодати су се лишили тек касније, када су током живота (понекад веома дуготрајног) починили толико недела да су потпуно потонули у вртлогу порока и разврата. А њихова деца од најранијег детињства већ више немају благодати Божије због злодела својих родитеља, а ако су још и лишена правилног и разумног религиозног и моралног васпитања, онда већ тада представљају лак плен за ђавола, јер су готово без икакве заштите. Ако уз то неко од њих временом и сам у своме животу почне живети порочно и родитељским безакоњима, чији терет иначе носи, са своје стране дода још својих безакоња, тај већ више не представља никакву препреку за ђавола. Велики број такве деце он убија на најразличитије начине (разним дечијим епидемијама, пожарима, водом приликом пада у реку и сл.), а многе који преживе детињство и пређу у младићко доба он лако наводи на самоубиство. Због тога у последње време има толико много самоубистава међу нашом омладином.

Данас стално чујемо и видимо да се неки младић убио из пиштоља, да је други сам себе пробо ножем, трећи се обесио... Да се једна девојка бацила у реку, друга се отровала, трећа се бацила под воз... Не одузимају себи живот само младићи и девојке са 17-18 година, него чак и дечаци и девојчице од 10-11-12 година. Тако успешно ђаво делује међу нашом децом... Наравно, они себе не убијају реда ради. Увек постоји некакав „ваљан" и одговарајући разлог или повод. Такав разлог и повод ђаво ће лако пронаћи. Њему је потребно само да има слободан приступ дечаку или девојчици, а што се тиче изналажења разлога и повода за самоубиство, то је за њега обична ситница, увек ће их наћи колико год је потребно.

Тако видимо и чујемо да се неки младић убио, јер је лудо заволео младу девојку, а она се окренула од њега и није му узвратила љубав. Други је прекратио себи живот зато што је нешто ружно учинио својим друговима, а то се открило и њега је било срамота да им погледа у очи. Трећи је дигао руку на себе зато што су га без разлога увредили, а он због нечега није могао да им се освети. Девојке се такође убијају због неузвраћене љубави, због губитка девичанске части, због тога што им је ускраћена комоција у породици, због сиромаштва и тешких услова живота и издржавања.

Деца од 10-11-12 година налазе повод за самоубиство у лошој оцени у школи, у грдњи претпостављеног због лошег понашања (нарочито ако су изгрђени пред друговима), у казни коју заслуже од родитеља својим поступком, у страху од те казне... Уосталом, зар је мало свакојаких разлога и повода које ђаво може потурити ради навођења деце порочних људи на самоубиство?

Будући да има мање-више слободан приступ њиховим душама, он их пре свега својим саблазнима увлачи у околности које су за њих тешке и несрећне (или које им се једноставно чине таквима), а затим им те исте околности приказује као нарочито несрећне и неподношљиве, такве да у њима човек и не треба да живи, због којих што пре треба да прекрати себи живот како више не би мучио и себе и друге.

Понекад ђаво наводи омладину на самоубиство тобоже из узвишених побуда. Тако се, на пример, млади људи убијају због тога што виде да међу људима има много зла, те тобоже не могу да поднесу нискост људског живота и услед своје тобожње узвишености и чистоте своје душе не могу да се помире са људском неправдом која влада на земљи. Испада да је тај младић изнад свих других, па према томе он, наводно, нема шта да тражи на грешној земљи. Ето како ђаво може саблазнити човека. А неки одузимају себи живот једноставно зато што им је „све досадило", што „живот нема смисла" (још није ни почео да живи, а већ му је живот досадио!).

То је због тога што од порочних родитеља деца нису добила одговарајуће телесно и душевно здравље и не осећају се добро. Нису од њих добили ни љубав према животу, па је живот за њих непотребан и нежељен, нарочито ако још и животни услови нису баш најбољи, односно нису онакви какве би деца желела.

Ђаво користи њихово незадовољство и будући да им може слободно прићи, наводи их на помисао да „немају због чега да живе", да „живот нема смисла", да ће најбољи излаз за њих бити гроб. Несрећни млади људи брзо подлежу оваквим помислима и на крају извршавају самоубиство.

Ето какви постоје поводи и колико их ђаво има на располагању за оне младиће и девојке, дечаке и девојчице, према којима му је отворен прилаз кривицом њихових родитеља. Али, родитељи то не схватају. Гледајући свога младог сина или своју младу ћерку у мртвачком сандуку, они горко плачу и за оно што се десило траже разлог на страни, окривљују друге људе и несрећне околности, а у ствари су главни и може се рећи једини виновници те трагедије управо они сами.

Додуше, понекад по допуштењу Божијем ђаво својим неизмерним лукавством успева да убаци мисао о самоубиству и људима који иза себе имају и нека добра дела и чак испољавају извесно побожно расположење (као на пример оној жени која умало није пала са моста у реку Москву). Али код таквих људи мисао о самоубиству није опсесија, не укорењује се у срцу и првом приликом она их напушта, а човек долази себи. Зато такви људи и не извршавају самоубиство. Штавише, после ђаволског искушења они постају још побожнији него што су били пре тога, тако да им искушење доноси само корист, па га Господ зато и допушта.

Сада неко може питати зашто онда сви људи којима ђаво, како се чини, може подједнако слободно прићи, не завршавају живот самоубиством? Јер често видимо да неки људи бар споља воде исти начин живота или су деца истих злочинаца и развратника, али једни завршавају самоубиством, а други не. Шта то значи?

Одговор се крије у различитим околностима живота свакога од њих и он се може пронаћи под условом да се довољно дубоко проникне у нечији живот. Јер многи могу живети или често живе у околностима које им на овај или онај начин помажу да се уздрже од самоубиства. Тако, на пример, два прилично неморална човека, или два злочинца који су учинили исто злодело, могу се међусобно разликовати по својој вољи. Један има чврсту, а други слабу вољу. У случају некаквих несрећних околности овај други ће пре подлећи ђавољем искушењу и извршити самоубиство, него онај први.

Друго, један од њих може увек после почињеног злодела осећати грижу савести и кајати се, тј. осећати у својој души кривицу (мада не мора значити да ће такво осећање кривице утицати да се он поправи). Истовремено оном другом може бити већ спаљена савест, тако да његову душу више не дирају страдања која он изазива код људи својим злочинима. Први је, ипак, изнад овог другог и у поређењу са њим заслужује извесну Божију милост. 

Треће, за једнога се можда неки рођак на овај или онај начин заузима код Господа (моли се, даје његово име да се чита на проскомидији), док за другог то нико не чини. Тако је први колико-толико ипак ограђен благодаћу, док други није нимало.

Четврто, некоме ко је угодио Господу својим добрим делима Бог је обећао да ће бити милостив према његовим потомцима чак и до хиљаду кољена (Друга књ. Мојсијева 20, 6). Тако један злочинац међу својим прецима може имати праведника због кога му се указује извесна милост (кажемо „извесна", јер ће за своје злочине он ипак одговарати пред Богом) и ђаво не може да му приступи тако близу као другоме, истом таквом злочинцу, али који нема такву олакшавајућу околност. И иначе има доста олакшавајућих околности због којих такви људи не извршавају самоубиство, мада би се по свему судећи могло очекивати да то учине (ако се упореде са онима који су то већ учинили). Али, ми не знамо сву дубину живота сваког човека, нити је можемо знати. Она је позната само Богy.

Велик је и тежак грех самоубиство. Толико је велик и тежак да, чини се, нема другог греха који би му био раван. Човек не може самовољно да одлучује када ће окончати свој живот. О томе одлучује Господ Бог, јер је Он дао човеку живот, Он ће га и узети назад када буде потребно, када то буде угодно Његовом Промислу. А када човек самовољно прекраћује себи живот, онда је то или очигледно и намерно противљење Богу, или потпуно неверовање у Његово постојање. И једно и друго је велики и неопростиви грех. Заиста, може ли очигледно и свесно човеково противљење Богу заслуживати било какво снисхођење, да и не говоримо о опроштају? Човек који себи одузима живот као да говори Господу: „Шта је мене брига што Ти забрањујеш људима да прекраћују живот по сопственом нахођењу! Није ме брига за Тебе, па према томе како ми се свиђа, тако ћу и учинити са собом". Чак и неверовање у Бога не заслужује никакво снисхођење ни опроштај. Људски живот даје нам толико доказа о постојању Божијем, да се сви они не могу ни препричати ни описати. Нарочито много доказа пружа нам живот Хришћанина, члана Хришћанске Цркве. У Цркви Христовој толико је мноштво чуда и то великих чуда, тако да их не види само слепац или онај који намерно затвара очи. И најзад, само постојање човека, постојање видљивог света са његовим предивним лепотама велико је чудо које показује да постоји и велики Саздатељ васељене. Како онда не веровати у Господа?

Чини се да се нико од грешника у будућем животу неће тако тешко мучити као самоубица. Његово будуће мучење у поређењу са мучењем других злочинаца и безаконика повећава се још из два разлога. Прво, сваки, а нарочито окорели злочинац и безаконик, још на земљи у извесној мери бива кажњаван за своје грехе. Према томе, било каквим мучењем или било каквом казном, претрпљеном на земљи, он се бар делимично искупљује за свој злочин. Због тога ће му и у будућем животу бити одређено мало лакше мучење. Међутим, самоубицу у будућем животу чека целокупна казна за његов грех. Друго, за сваког злочинца и безаконика који умре хришћански може се вршити црквени помен. То ће за његову душу бити велико олакшање. А за самоубицу, ако одузима себи живот при здравој памети, по Црквеним правилима не врши се никакав помен. Услед свега тога самоубице у будућем животу чека тежа казна него остале грешнике.

Један старац је своме парохијском свештенику испричао следеће.

„Празник нашега храма је био Свети Димитрије (26. октобра). Као што знате, сваки празник је код нас у ствари пијанчење, а мој отац је волео да попије. Ја сам тада имао осам или девет година. Као сада да гледам, дошли су нам гости. Отац се са њима напио, а затим су заједно кренули код његовог старијег сина који је већ тада живео одвојено са породицом. И ја кренух са њима. Код нас је између кућа био један сокак, то јест пролаз, толико тесан, да је само по један човек могао проћи. Пролазим ја поред тог сокачета и видим да мој отац виси на конопу привезаном за некакву пречку. Ноге ми се одсекоше. Страшно сам се уплашио. Уз то, учинило ми се да поред оца стоји некакво страшило, црно, велико и чупаво, а очи му сијају као жар. Ја скупим сву своју снагу и потрчим код брата у кућу. Тамо су пијани гости галамили, певали песме, вриштали. Ја се једва некако саберем и кажем им шта сам видео. Брат и сви гости у страху појурише у сокак и угледаше оца обешеног. Размислише, посаветоваше се и одлучише да га ту и оставе, само да поставе стражу преко ноћи. Не сећам се колико дуго су ту стражарили поред њега. Најзад, по наредби власти, сахранише га у шуми без опела. Много ми је био жао оца и често сам размишљао о њему.

Када сам одрастао и кад су ме оженили, кад сам почео радити и живети свој живот, отац ми никако није излазио из главе. И тако почнем ја ноћу да се молим Богу да ми открије где је сада мој отац. Једном сањам како ме неки човек пита: 'Хоћеш ли да знаш где је твој отац?' Ја кажем: 'Да, желео бих да га видим'. - 'Пођи са мном' - рече човек. Дуго смо ходали, не могу рећи где је то било, као у некаквој тамној шуми. Само, што смо се више удаљавали, земља под ногама је постајала све топлија тако да је ускоро било врело под ногама. Најзад, дођосмо до места где је из земље излазио силан огањ, а у великој долини чујем урлике и трештање. Мој водич ме је водио све ближе, чак и против моје воље. Већ ми постаде страшно и неиздржљиво од врелине. Видео сам да се у пламену стално појављују неки људи. Као да су заједно са пламеном избацивани из гротла, а затим су поново нестајали у огњеном бездану. Лице свакога од њих и читаво тело било је црно као угаљ. Њихови урлици и вапаји били су ужасни. 'О Господе! - узвикнух, - ево где се, изгледа, муче грешници!' - Ту је и твој отац' - рече ми мој водич".

Какве мере треба човек да предузме против самоубиства? Шта може учинити да га избегне? Тешко му је да се бори када се већ појави помисао о самоубиству. Због тога је прва и најважнија његова обавеза да учини све како никада не би ни помислио тако нешто. За то је, са једне стране, потребно да још као дете стекне добро хришћанско васпитање. Са друге стране, и сваки одрасли човек треба да се труди да постане истински Хришћанин, да учвршћује своју веру у Бога, да се држи правила Свете Цркве. Истинском Хришћанину самоубиство не пада ни на крај памети. Ако би чак он по људској слабости у некој тешкој животној ситуацији доживео духовни пад, тако да би лукави ђаво пронашао пут до њега и некако успео да му убаци помисао о самоубиству, Божански Промисао, који чува сваког побожног човека, не би га оставио без подршке и не би дао ђаволу да тријумфује над њим. Господ би му Сам притекао у помоћ и Својом благодаћу и преко Анђела-чувара, или преко неког Свог угодника, спасао би га од љутог непријатеља људског рода, а таква борба против ђаволског искушења била би томе човеку од духовне користи.

Код московског трговца Адријана Налетова служио је као управник Василије Дурдењевски. То је био веома частан и поштен човек, газдину имовину је чувао као своју. Налетов је трговао предивом које је на колима развозио по селима и продавао на пијацама. Ту његову трговину водио је Дурдењевски. Двадесетих година деветнаестог столећа таква трговина била је веома уносна. Било је много купаца, па пролазећи колима из једног села у друго Дурдењевски није свуда на месту продаје могао проверавати ни зарађени новац ни количину продате робе, јер је требало свакога услужити. Стигао би да прегледа робу и изброји новац тек увече, када би се на некој успутној станици зауставио да преноћи. Једне ноћи, проверавајући зарађени новац и робу, он виде да му недостаје 160 килограма предива, што је вредело око 1300 рубаља. То га је веома узнемирило. Баш тада је требало да се врати своме газди у град Шују Владимирске губерније. Будући да је био веома частан и поштен човек и највише је зазирао од тога да газда почне да сумња у њега, Дурдењевски у овој ситуацији није знао шта да ради. Што се више трудио да се сети шта се догодило са предивом и што је више размишљао о томе шта ће рећи газди, то је његово узнемирење расло, а ситуација му се чинила све безизлазнијом. У очајању он одлучи да одузме себи живот, да се утопи ноћу у реци коју је требало да пређе на путу за Шују.

Кренувши рано ујутро са успутне станице у таквом расположењу, он од умора заспа у колима пре него што је стигао до реке. У сну је видео старца који му говори: „Шта то ти хоћеш да учиниш? Заборавио си да си предиво дао томе и томе (старац назва тог човека по имену)". Дурдењевски се одмах пробуди и сети се да је заиста дао том купцу на вересију 160 килограма предива за које је мислио да је нестало. Дошавши себи он се осврну око себе и примети да је већ прошао реку у којој је хтео да се утопи, а његов коњ се сам зауставио поред капије Николо-Шахминског манастира (у Шујском срезу).

На манастирским вратима је угледао икону Николаја Чудотворца и уразумљење које је добио у сну није могао приписати ником другом до Светом Николи. Од тада па све до краја свога живота он је са посебним поштовањем славио Светог Николу и сваке године уочи празника посвећених овом Светитељу позивао је свештеника у своју кућу да одслужи свеноћну службу и молебан угоднику Божијем .

Ако човек буде водио частан и хришћански побожан живот, благодат Божија ће окруживати и њега и његову децу и ограђивати их од ђавола. Тако ни он ни његова деца никада неће дићи руку на себе.

То је најбоље средство против самоубиства.

Наравно, увек је боље спречити него лечити. Указано средство унапред уклања услове под којима се појављује жеља за самоубиством. А шта да ради човек ако се та жеља већ појавила, ако он због свог лошег васпитања или скретања са правог животног пута није могао или није умео да се сачува од ње? Другим речима, шта да ради човек ако је ђаво већ пронашао пут до њега и успео да га наведе на грешну помисао о самоубиству? Може ли он тада нешто предузети да би се заштитио од овакве страшне смрти?

Онај ко жели да одузме себи живот обично осећа велики терет на души, депресију, очајање и одвратност према животу. Због тога многи, желећи да се ослободе тих стања, а уједно и помисли о самоубиству, прибегавају разноразним забавама и разоноди. Али, то човеку не помаже. Јесте да забава и разонода понекад могу да му помогну, али само у случају када је помисао о самоубиству тренутна, да не кажем случајна, мада и у таквим случајевима не помажу увек. Али, ако се та мисао уселила у човека и укоренила се у њему, онда ће му свака забава и разонода и свако задовољство убрзо досадити.

Против жеље да се себи одузме живот потребно је друго средство. Главни изазивач самоубистава је ђаво. А против ђавола има само једно средство: тражење помоћи одозго, тј. молитва Богу. Али, и овде треба рећи да људи који се обраћају Богу и моле да се ослободе од опседнутости самоубилачким помислима, не чине то у истој мери. Другим речима, нема свачија молитва исту снагу. Једноме је довољно да наглас изговори свесилно име Господа Исуса Христа или да се прекрсти и мисао о самоубиству ишчезава, а са њом и опасност од таквог греха. Други се моли али ипак не може да се избави од неодољиве жеље да себи одузме живот. Све зависи од тога колико је човек у датом тренутку удаљен од благодати Божије и од свога Анђела-чувара, да ли је удаљен својом кривицом и због својих грехова или кривицом својих порочних родитеља. Другим речима, све зависи од тога колико је ђаво пришао близу. Ако је ђаво успео да наведе човека на самоубилачку помисао, али је ипак још увек на извесном одстојању од њега, ако не сме и не може да му приступи близу, онда је и борба против погубне жеље лакша. Али, ако је ђаво пришао човеку сасвим близу и чак делимично овладао њиме, ту је потребна упорна борба, потребна је усрдна молитва Богу за своје спасење.

Што је ђаво ближи човеку, то човек треба више и упорније да се бори и моли Богу. Често се дешава да људи обузети неодољивом жељом за самоубиством оду два-три пута у храм, помоле се Богу (можда чак и не нарочито усрдно), а затим, када виде да их мисао о самоубиству не напушта, падају у очајање и кажу: „Молио сам се Богу, молио сам Га да ме избави од самоубиства, али Он ме не избавља. Каква је корист од молитве када она не помаже?" Свакоме који тако говори треба рећи: „Било је време када ниси имао жељу да се убијеш. То значи да су око тебе били благодат Божија и твој Анђео-чувар који су те стално штитили од свега погубног, од свих замки ђавољих. Али ти си их својим безакоњима одагнао од себе, сам си учинио све да се твоји чувари удаље од тебе. И ето ти, удаљили су се. Сада, ако хоћеш да се ослободиш од погубне жеље за самоубиством, тј. ако хоћеш да ти се поново врате благодат Божија и твој Анђео-чувар, онда то поново заслужи. Дуго си их удаљавао, јер по милости и дуготрпљењу Божијем они дуго нису хтели да оду од тебе. Сада треба дуго да се трудиш како би их поново заслужио. Господ Бог је бескрајно милостив, али је и бескрајно праведан. Због Своје праведности и Свог праведног суда Он тражи од тебе одговарајући напор, и труд, и молитву, па да ти онда врати Своју благодат и Анђела-чувара".

И заиста, зар би било праведно да неко до миле воље чини безакоња, да упорно одгони од себе своје чуваре, а затим, када му ти исти чувари затребају, да их одмах добије после прве молбе. Тако не бива чак ни код људи који нису нарочито склони да прецизно поштују правду, па утолико пре није тако код Господа Бога Који је бескрајно праведан.

Због тога човек којим је овладала неодољива жеља да се убије треба упорно и усрдно да моли Господа Бога да му помогне, да му врати Своје дарове које је човек својевремено одбацио: благодат Божију и Анђела-чувара. Човек не треба да одлази у храм на службу Божију једном или двапут, као што то неки чине, него стално. Он треба да се обрати пастиру Цркве и замоли га да се и он помоли, уз то треба да прибегне Покајању и Причешћу, јер се управо кроз ове спасоносне Свете Тајне људима даје благодат Божија која чисти човека од сваке греховне прљавштине и нечистоте.

У случају да му чак и то не помогне (што се дешава веома ретко), треба да се обрати искусним духовницима-молитвеницима Христове Православне Цркве, ако му пође за руком да их пронађе. И њих треба да замоли да се помоле за њега Господу, а Господ неће одбацити онога који тражи и моли, ако не ради његових молитава, онда ради молитава Свете Цркве. Ради молитава пастира и молитвеника Господ ће га избавити од самоубиства. Душевни немир, притисак и очајање нестаће сами од себе и у његовој души ће завладати мир и спокој. Немир и притисак, депресију и очајање замениће радосно и блажено стање и човек ће се и сам чудити како је могао пожелети да се убије, чак ће се стресати од ужаса што је и помислио на такав велики грех. Милост Божија је безгранична, потребно је само не падати у депресију и очајање, него се обраћати Господу Богу, Даваоцу свих добара.

Међутим, човек који почне размишљати о самоубиству, често долази до таквог душевног стања, да сам по себи нема нимало воље да се ослободи од те грешне жеље. Ђаво толико овладава њиме да се човеку брза смрт чини као некакво блаженство. У насилном прекидању сопственог живота он мисли да ће наћи вечан спокој и одмор од немира и очајања. У таквом стању и свако старање његових ближњих да га одврате од самоубиства биће му непријатно. Сваки њихов покушај да га осујете у тој намери он ће сматрати непријатељским уплитањем у његов живот и ометањем у „доброј" намери. Шта да се ради са њим?

У таквом случају у помоћ треба да му притекну његови најближи, они који га заиста воле. И опет та помоћ углавном треба да буде духовне природе: молитва за њега Богу и тражење помоћи одозго. Поред сопствене молитве Господу, треба замолити и свештеника да се и он помоли за несрећника и на неки начин покуша да га наговори да се сам обрати Богу и Светим Тајнама Цркве, наравно, ако је човек још увек у стању да то свесно учини. Заједничка молитва и заједнички труд људи блиских том несрећнику и свештеника, уз Божију помоћ, уродиће плодом по речима Апостола Божијег: молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јаковљ. 5,16).

Бог радо прима молитву за ближње, као што је Сам то показао на примеру Свога Сина. Господ Исус Христос је на молбу рођака и ближњих изгонио демоне, исцељивао болесне и онемоћале. Тако је, на пример, истерао демона из Хананејкине  ћерке,  исцелио велможиног сина, капетановог слугу... Као што је то Господ Христос чинио за време Свога овоземаљског живота, тако ће Он и сада на усрдну молитву рођака и пастира Цркве избавити човека од самоубиства, од тог великог зла на које човека наводи ђаво када овлада њиме.

У животу има доста примера који то потврђују. Свештеник Антоније Манжељеј прича следеће. У његовој парохији живео је један сељак који је обављао посао сеоског геометра. Често је боравио на сеоским скуповима где се сва питања решавају уз чашицу вотке, па је толико навикао на вотку да без ње, како му се чинило, није могао живети. Ако на скупу није било прилике да попије, геометар је одлазио у крчму и тамо се опијао. Његова супруга била је паметна и разборита жена и када је био трезан непрестано га је молила да остави пиће, али њене молбе су га само раздраживале и он поче да мрзи своју жену. Али и деца га почеше молити да не пије, тако да он на крају крајева омрзну целу породицу, па и женине родитеље, који су им често долазили у госте и такође покушавали да га одврате од пића. Од мржње према ближњима он западе у некакву депресију. Свакога дана му је било све теже и свакога дана је све више пио.

Ускоро одлучи: „Све једно, нема ми више повратка, не могу да оставим вотку, породици сам се огадио, зашто да живим? Боље да прекратим такав живот". И одмах му постаде лакше, па поче осмишљавати како да неометано изврши своју намеру.

Жена је, међутим, осетила да он нешто спрема, па је пажљиво пратила сваки његов корак и ни за тренутак га није остављала самог, ни дању ни ноћу.

Једном, изашавши из куће, на трему он дохвати конопац и пође у шталу да се тамо обеси. Видевши то жена појури за њим. Али, по њеним речима, у штали она у првом тренутку није видела њега, него некакво страшно чудовиште. Обузе је страх.

У штали су била два вола и крава, па и они као да се нечега уплашише и приђоше геометру да га оњуше. Али, он тако снажно удари песницом по њушци једнога вола и краву да им од удараца раскрвари њушке. Све то толико уплаши несрећну жену, да она, уместо да спасава мужа од самоубиства, побеже назад у кућу.

За то време геометар привеза конопац за једну пречагу, направи омчу и намаче је на врат. Али Господ Бог, очигледно по молитвама жене и деце, није допустио да се догоди трагедија.

Тек што је геометар успео да измакне себи подлогу и почео висити, његов старији син, ништа не подозревајући, донесе храну за стоку и хтеде да уђе у шталу. Када угледа оца како виси, он баци храну и потрча мајци. Она појури суседима и народ се сјати у шталу. Брзо пресекоше конопац и геометар паде на земљу још топао, али више није дисао. Сви се бацише на колена и почеше молити Господа и Његову Пречисту Мајку за помиловање несрећника. Затим му полише лице светом Богојављенском водом и несрећни грешник оживе. Мутним погледом он погледа све присутне и уместо суза и речи захвалности из његових уста потекоше псовке.

А када дође себи он још више омрзну и живот и своју породицу. Хтео је да умре по сваку цену, тако да ни сузе целе породице, ни њихове молбе на коленима ништа нису помагале. Он с вапајем потрча на скуп и затражи да га упуте у окружни центар, што они и испунише још пре зоре наредног дана.

Испративши мужа под јаком стражом у окружни центар, жена журно оде свештенику. Он јој посаветова да одмах крене за својим мужем и да се обрати тамошњем свештенику коме он написа писмо.

У писму је свештеник молио свога сабрата да се на сваки начин постара како би одвратио несрећника од погубне намере и упутио га на исправан пут. Када добри свештеник у окружном центру прочита писмо, он се свим силама потруди да обрати грешника. Али, готово да није било никаквог напретка. На све свештеникове аргументе и убеђивања геометар је једнако био груб.

„Шта вас брига за мене? - викао је у наступу гнева, - Ја вас не дирам, не дирајте ни ви мене".

Свештеник, ипак, остаде код њега три сата у каквом-таквом разговору и на крају га некако убеди да се свесно прекрсти три пута, а затим оде, а његове рођаке, нарочито жену и децу, посаветова да стално буду крај њега и своје мисли непрестано да упућују Милосрдном Господу, да би се Он Својом благодаћу дотакао његовог тврдокорног срца. Озлојеђени геометар је све више желео себи смрт и доживљавао је као некакав дар, па поче упорно захтевати да га упуте у срески затвор, јер се надао да ће му се успут указати згодна прилика за самоубиство.

Али, сви рођаци по договору стадоше га усрдно молити да иде са њима у цркву, да присуствује молебну са освећењем воде и он после дугих молби најзад пристаде.

Црква је већ била отворена и тамо га је чекао свештеник са прислужницима, а када геометар дође, отпочеше молебан. За време освећења воде свештеник га позва да клекне. Овај се покори. 

У том тренутку на срцу му постаде лакше и топлије, па он у мислима изговори: „Боже, милостив буди мени, грешноме!" - и одмах паде на земљу.

Изненада га обузе такав страх, да он скочи и хтеде већ да виче и бежи из цркве. Али, свештеник му кротко рече: „Моли се, брате!" Ове свештеникове речи натераше геометра да поново падне на земљу и поново изговори у себи исту ону молитву: „Боже, милостив буди мени, грешноме!" Кроз тело му подиђе некаква необична језа и он се сав стресе.

Свештеник се обрати народу који је испунио храм и рече: „Сви се молите!" Уз то он рече и несрећнику: „Моли се и ти, брате!".

На те речи геометар задрхта, паде на под и гласно повика: „Боже, милостив буди мени, грешноме!"

Сузе му потекоше из очију, а када свештеник замочи у чашу свети крст, па га подиже и три пута њиме закрсти геометру главу окропивши га водом, тада сви присутни, па и сам геометар, угледаше стуб дима како излази из њега.

Од тога тренутка све време молебна геометру је постајало све боље. У његовом срцу се појави некаква нарочита, благодатна топлина и он зарида као дете... Од радости и умиљења плакали су сви присутни.

После молебна геометар осети велику изнемоглост, па су га на рукама изнели из цркве. Сада већ више није хтео да иде у затвор. Све му је постало драго и мило, сви његови рођаци и породица, такође и домаћинство које је био запустио, па се он радосно врати кући.

По савету свога свештеника он поче постити, а после неколико посета храму он се исповеди и причести Светим Тајнама. Од тада геометар остави вотку и поче водити благочестив живот.

Драги читаоче! Никада, ни у каквим околностима, немој се препуштати ђаволском искушењу да дигнеш руку на себе. Поднеси све, и срамоту, и стид, и безизлазну ситуацију у сиромаштву, и затвор, и тешку робију, и страшне душевне муке, али не одузимај себи живот.

Свака овоземаљска мука која човека наводи на самоубиство, само је хиљадити део онога што ће он морати да трпи у будућем животу за такав грех. А да би се ослободио неподношљивог терета на души који људе наводи да се убију (ако уопште осетиш такав терет), обрати се Заступници рода хришћанскога и моли је да ти помогне у твојој несрећи, моли је да те избави из невоље.

Можда нећеш одмах добити помоћ и осетити олакшање у души, али не очајававај. Посећуј храм, моли Господа и неизоставно ћеш добити избављење, јер је Спаситељ рекао: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7).

 

 

<  ^  >