Хришћански поглед на самоубиство

о.Ф. Орнатски

 

 

 Хришћански поглед на самоубиство

 

Циљ сваке проповеди, па и овог мог излагања, састоји се у томе да код слушалаца или читалаца побуди одбојност или благонаклоност према теми која се разматра. Тема мог излагања биће самоубиство или самовољно одузимање сопственог живота. То је појава такве врсте, да код људи који нису склони самоубиству, већ својим називом изазива одбојност. Али морам рећи да је самоубиство много опасније и погубније него што се обично мисли. За сваки грех који човек учини није крив само починилац, него и људи који га окружују, свеукупна мисаона атмосфера у којој се он креће и околности у којима живи. Тако у сваком конкретном случају самоубиства нико од нас не може ставити руку на срце и рећи да он нимало није крив за самоубиство човека који је њему непознат. Размислите мало, зар ми нисмо наводили друге људе на самоубиство самим тим што смо наглас пред свима оправдавали неколико претходних самоубистава или смо лакомислено судили о будућем животу и ономе шта нас чека после смрти? Зар нисмо допринели самоубиству нама непознатих људи самим тим што смо и сам циљ нашега живота на речима, а још више на делу, ограничавали само овим земаљским животом? Да, ја мислим да смо сви ми, до једнога, на овај или онај начин криви за свако самоубиство: неко ћутањем, неко гласним оправдавањем, неко лакомисленим односом према самоубиству.

У погледу самоубиства ми смо у ужасном положају оних којима Спаситељ наговештава несрећу, јер због њих саблазни долазе у свет и којима би, по Његовим речима, боље било да им се воденички камен обеси око врата и да потону у дубину морску. Једном речју, ми смо у датом случају ти који саблажњавају и подстичу на самоубиство. Немојте само мислити да преувеличавам! И сами ћете то исто рећи, само ако се сетите шта смо доживели: у наше време се убијају чак и деца која још нису достигла прву зрелост. За одраслог човека је могуће претпоставити да је он дигао руку на себе услед помрачења ума, малодушности због тешких услова живота, услед губитка имања или посла, али ништа од тога се не може рећи када је у питању самоубиство детета. Дете се могло убити само из некаквог ништавног разлога (рецимо због јединице у школи), али то је само повод, док је узрок у ствари подражавање самоубица које смо ми гласно или прећутно оправдавали. Чини ми се да је ствар отишла веома далеко и хвала Богу што наше проповедништво сада све усрдније разматра разноразна питања везана за моралну изопаченост нашега живота, те је дошло време да се крајње озбиљно размотри и питање самоубиства.

У овом излагању бих желео да дам одговор на питање како се односити према овој појави, и то са гледишта учења Речи Божије, узимајући у обзир историјска сведочанства и статистичке податке. Читаоцима, тј. онима који траже светлост у хаосу разноразних лажних учења и токова савременог живота, желим да укажем на исправан став према самоубиству како би се што успешније могли борити против овог греха, не само против његовог извршења, него и против склоности ка њему и оправдавања оних који тај грех чине. Не гледајте на ово питање као на нешто неважно! Господ каже: ко испуни заповести Његове и научи друге да их испуњавају, велики ће се назвати у Царству Небеском. Свако од нас, Хришћана, треба да буде проповедник истине пред људима међу којима се креће. Реч благог прекора, или непоколебљивог изобличавања, или праведног негодовања, речена на време нашем ближњем који стоји на ивици пропасти, понекад може да га заустави и одврати од ужасног злочина и усмери на прави пут. Они који се одлучују на самоубиство најчешће су веома несрећни. Велика, заиста велика награда чека онога ко спасе туђу душу од пропасти!

Дакле, сећајући се завета Христовог да носимо бреме један другоме, а не да себи угађамо, кренимо у сусрет самоубиству са најватренијим негодовањем, достигнимо га са најживљим сажаљењем и одагнајмо га речју љубави од свакога ко дозволи себи да се према овом тешком греху односи снисходљиво, лакомислено и са разумевањем".

 

Разлози који подстичу човека на самоубиство

 

 

Примере самоубиства и њиховог објашњења са гледишта савременог друштва не треба тражити далеко. Свако ко бар мало пажње обраћа на савремени живот и оно што се о њему говори или пише, зна много таквих примера. Рецимо, човек је био на високом положају и у овоме животу је стекао све могуће: славу, углед, богатство... Међутим, направио је неколико грешака у повереном му послу од великог друштвеног значаја, и убио се, желећи да спере са себе љагу. А јавно мњење се изјашњава да је таква пресуда самоме себи сувише строга, али ипак похваљује самоубицу због његовог, тобоже, часног поступка. Неко други је, рецимо, испитао дубину људске мудрости у извесној области знања и тако је био у могућности да донесе велику корист човечанству служећи свима на добро, али је направио непоправљиву грешку према другом човеку и желећи да се искупи за своју грешку и избегне срамоту, дигао је руку на себе. Јавно мњење се са великим жаљењем оп-рашта од свога омиљеног посленика, али његов поступак приказује као пример како поступа савестан човек. Трећи, обремењен породицом, дуго се потуцао и радио свашта за парче хлеба, претрпео многе муке, многа тешка огорчења и најзад постао потпуно неурачунљив, заклао и жену и децу, а затим се и сам убио. Јавно мњење оправдава његов поступак неиздржљивошћу његовог материјалног и моралног положаја. Један самоубица није имао среће у љубави", други је изгубио имање, трећи се разболео од неизлечиве болести, четврти се није могао надати никаквом бољитку у овоме животу, и сваки од њих одузима себи живот: баца се под воз, трује се, сече вене, убија се из пиштоља, баца се у реку, веша се... Не могу се ни избројати сви начини на које данашњи људи одузимају- себи живот. Понекад су ти начини невероватно спектакуларни и несвакидашњи. Међутим, најтужније од свега је како се према таквим случајевима односи јавно мњење. За свако самоубиство оно тражи најмањи повод и најчешће га налази у личним белешкама самоубице, у његовој храбрости, у неиздржљивости моралних и материјалних околности његовог живота, у душевној болести... А када нађе повод, јавно мњење се тиме задовољава, а нико се и не запита на каквим веровањима и убеђењима, на каквим моралним правилима и принципима је засновано дато самоубиство.

Без сумње, нико и не покушава да преиспита лични живот сваког појединачног самоубице, али ако је питање о убеђењима и веровањима, тј. о моралном животу самоубице оно што је најважније, онда се оно мора решавати, јер од тога зависи објашњење узрока самоубиства као појаве. Душевни поремећај, који се најчешће приказује као узрок убиства, у ствари је најређи његов узрок. Може се прихватити да у тренутку када диже руку на себе самоубица не влада собом и заиста није више нормалан човек, и заиста је последњи подстицај на самоубиство праћен помрачењем ума, али се у највећем броју случајева никако не може рећи да је то узрок самоубиства.

На питање у име каквих убеђења или моралних норми човек одузима себи живот, једно се са сигурношћу може рећи: самоубице се у својој последњој одлуци никада не руководе учењем Откривене вере и правилима хришћанског морала. Да све ово не буде празна прича, обратимо се сведочењима старозаветног и новозаветног Откривења. И одмах збуњује питање: зашто се баш ни на једном месту у читавом Светом Писму директно не осуђује грех самоубиства? И још више: зашто се тај грех чак и не помиње, и поред толиког мноштва поука (нарочито у старозаветном откривењу) о томе шта треба избегавати и ка чему треба тежити? Нека нико не мисли да самоубиство није грех, па се зато не помиње у Светом Писму! Напротив, оно се управо зато и не помиње, што је сувише страшан и противприродан грех, грех који Самоме Богу одузима права и који је састављачима Светог Писма изгледао као немогућ и невероватан. Зато га и не помињу у својим поукама. Као што ћемо касније видети, цело Свето Писмо (Старог и Новог Завета) помиње само два примера самоубиства.

Предност Откривеног учења православне вере у односу на сва друга учења састоји се између осталог и у томе што оно не товари на људе терет који они не могу понети, нити им нуди правила без њихове примене и идеале без њиховог остварења. Поред високИх захтева које ово учење ставља пред вернике, оно нуди као пример људе који су у своме животу испунили те захтеве. Према томе, говорећи о самоубиству са гледишта Откривеног учења, изложићу принципијелни став састављача Светог Писма о овом питању и показаћу како су се према самоубиству односили они који су представљали пример Откривеног морала.

 

Самоубиство пред судом Богооткривеног учења

 

Господ Бог је са горе Синаја дао заповест Не убиј (2. Мојс. 20,13). Може ли, дакле, Он бити снисходљив према самоубиству и одобравати га? Наравно да не може! У Његовој заповести забрањује се убиство било ког човека, било другога, било самога себе. Када би се овде мислило само на убиство другога, односно ближњега, онда би без сваке сумње било додато: не убиј ближњег свог, као што је у деветој заповести речено: Не свједочи лажно на ближњега својега (2. Мојс. 20, 16). А пошто у шестој заповести то није додато, онда се она односи на било какво убиство, па дакле и на самоубиство.

Уосталом, шта је самоубиство? То је пресуђивање самоме себи одузимањем сопственог живота. Зар није јасно да у таквом случају човек узурпира Божанска права? Читаво Свето Писмо Старог Завета прожето је мишљу да Бог даје човеку живот: Бог је створио прве људе, Бог их кажњава неплодношћу или награђује рађањем деце. Значи, онај ко самовољно одузима себи живот који му је Бог дао, одузима право Божанске власти и навлачи на себе казну по Божанској Правди. Видите сада да сам ја, ја сам, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, рањавам и исцјељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке (5. Мојс. 32, 39). Као што се види из ових речи, старозаветни људи су били свесни да само Бог може располагати људском смрћу, а сличних сведочанстава у Светом Писму има више него довољно. Ана, мати Самуилова, у својој пророчкој песми пред лицем Божијим исповеда: Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи (1. Сам. 2, 6). Цар Соломон, коме је Господ дао такву мудрост, да мудријега цара од њега нити је било нити ће бити, обраћа се Господу и каже: Ти имаш власт живота и смрти, спушташ до врата пакла и узносиш (Књига премудрости Соломонових 16,13).

Дакле, Господ Бог, и само Он, јесте Господар људске смрти. Да ли се свест о овоме одражава и у животу старозаветних праведника? Као одговор на ово питање сетимо се поучног лика старозаветног праведника Јова о коме Сам Господ говори да нема онаквога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла (Јов 1, 8). И заиста, многострадални Јов је био пример праведног човека и у породичном и у друштвеном животу. Он је дубоко веровао у Бога и бојао Га се, био је свет у свим својим поступцима. Подржавао је благочестиве, прекоревао зле, уливао страх злочинцима, штитио слабе, удовице и сирочад. Тако је чувао чистоту своје деце, да је свакога дана после њиховог пира приносио за њих жртву Господу, бојећи се да нису нешто сагрешила и помислила нешто зло о Богу. И Господ Који види и помисли и дела људска, наградио је Јова. Од њега није било славнијег, богатијег, поштованијег и срећнијег човека у Арабији, где је живео. Али састављач житија праведног Јова открива завесу која од наших погледа скрива неистраживе путеве Промисла Божијег, као и замке ђавола који ратује против праведника. Јов је, мало по мало, био лишен свега: и богатства, и породице, а на крају и здравља. На њему се појављује губа, а са губом (обратите пажњу!) и срамота, јер су се тада губави изгонили из људске заједнице. Савремене самоубице и јавно мњење воле да траже разлоге за самоубиство у тешким животним условима самоубице, у његовом паду и губитку репутације у очима других. Гледајте како се понаша заиста несрећан човек, многострадални Јов, сиромашан, без породице, болестан и осрамоћен у очима других. Све док се није нашао изван људских обиталишта, по речима Светога Писма, не сагријеши Јов, нити рече безумља за Бога (Књига о Јову 1, 22), да и не говоримо о помисли на самоубиство. Али ево га на пепелишту, у приштевима и гноју који скида комадом црепа, сам са својом срамотом. Дођоше му пријатељи да га посете, а у ствари да му стају на муку. Они подозревају да Јов има неке грехе за које га Господ толико тешко кажњава. Праведни Јов није имао могућност чак ни да се оправда у њиховим очима, и то њихово подозрење било је за њега теже од казне. Најзад, дође му и његова сирота жена која је остала без парчета хлеба и била принуђена да се сама издржава, утолико несрећнија што је и сама раније била срећна, имала богатство, одгајила децу коју јој однесе љута смрт... Она приговара своме мужу за болест, за свој тешки рад по кућама од јутра до мрака, и најзад говори: Ти се још увек држиш непорочности своје! Похули на Бога и умри (Јов. 2, 9). У том неразумном умри крије се сав смисао који је у овом случају за нас битан. Јер шта друго у себи садржи реч умри, ако не изазов и подстицај на самоубиство? И теби је тешко, а и мени није ништа лакше - као да говори Јовова жена, - ослободи себе од патње и срамоте, а и мене од твога супружништва! Похули на Бога и умри!" Шта јој одговара страдалник? Говориш као луда жена: добра смо примили од Бога, а зла зар нећемо примити? Уза све то не сагријеши Јов уснама својим (Јов 2,10). Дакле, све што човек прими у овоме животу, и добро и зло, не прима без воље Божије: једно као награду, друго као искушење. И они који су видели добро у животу, и који га нису видели, треба стрпљиво да подносе зло, да и не помишљају на самоубиство. Ето, то је морална поука из читавог живота многострадалног Јова.

Сада погледајмо шта пише у Светом Писму Новога Завета. У неизрецивој Божанској личности Богочовека Исуса Христа, Оснивача наше Цркве, имамо беспрекорну чистоту учења и најузвишеније остварење Његовог моралног идеала у животу. Никада Његова реч није била у раскораку са делима. Напротив, свака његова поука била је преточена у дело. Он нас је са обећањем блаженства учио да будемо сиромашни духом, да плачемо због својих грехова, да будемо кротки, чисти срцем, миротворци, да нас прогоне због истине (Мт. 5, 3-12), при чему је Сам Он био пример свих тих врлина: беспоговорног духовног и телесног сиромаштва, кротости, смирења, мирољубља, постојаности у истини. Учио нас је стрпљењу говорећи: који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10, 22) и Сам је био добровољни Страдалник од дана рођења Свога па све до смрти на Крсту. Учио нас је великој љубави према ближњима, љубави чија се величина мери речима: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13) и Сам је први принео Свој живот за све људе.

Како се Он, Господ наш, Коме је било угодно да ради нашега поучавања и спасења сиђе с Небеса, односио према самоубиству? Он је отворено говорио како није дошао да укине старозаветни закон, него да га испуни (Мт. 5, 17), да га подигне још више, продухови, па тако и старозаветну заповест не убиј Он пречишћује до њеног духовног смисла. Не само не убиј, каже Он, него немој ни понижавати самога себе гневом, немој вређати ближњег свог речју, немој га кињити као да је безуман, као да није лик Божији. Ако тако опрезно и са поштовањем треба поступати према ближњима, како је онда дозвољено понижавати самога себе и одузимати себи живот? Господ је заповедио: љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39). Смисао ове заповести је у томе да љубав према ближњем треба по свему да личи на љубав коју човек осећа према самоме себи. Ако Господ не укида заповест - не убиј ближњега у име љубави према њему, љубави која је слична оној коју човек треба да осећа према самоме себи, како се онда може оправдавати убијање самога себе? Где је код самоубице неопходна љубав према самоме себи, где је, дакле, љубав са којом он треба да пореди своју љубав према ближњима? Ако он тако воли самога себе да одузима себи живот, онда се намеће закључак да он и друге треба исто тако да воли, тј. да им одузима живот. Па ипак против убиства ближњега недвосмислено говоре Божански и људски закони и нико никада није говорио да је онај ко убије човека учинио добро дело убијеном. А ако је противзаконито убити ближњега, утолико је више против закона убити самога себе, тобоже због неиздрживих тешкоћа у животу, због сиромаштва, породичне несреће, друштвене срамоте и томе сличног.

Треба рећи да има случајева када добровољни одлазак у смрт није противзаконит. То је смрт за веру као добровољно мучеништво и смрт за спасење ближњих као самопожртвовање. Господ наш Исус Христос је као Бог могао да избегне смрт, али када је дошло време Он је добровољно кренуо у смрт ради спасења људи. Међутим, и Он, и Апостоли, и каснији мученици за веру Христову и њени исповедници, у интересу ближњих су избегавали смрт када није било потребе за смрћу, када су муке биле бесплодне, када је њихов живот још увек био драгоценији него мученичка смрт. Сам Господ Исус Христос се неколико пута скривао од Својих разјарених непријатеља како би сачувао Свој живот (Лк. 4, 29-30), а саветовао је и Својим Апостолима када их потерају из једног града да беже у други (Мт. 10, 23). Према томе, и самопожртвовање је заиста добро дело и заслужује да тако буде названо само онда када није без циља, када произилази из стремљења да се испуни заповест Христова о љубави према ближњима све до полагања живота за њих. Тешко да ће неко порицати да ни у једном самоубиству нема ни сенке хришћанског самопожртвовања.

Неки се, додуше, диве храбрости самоубице који је сам себи пресудио за сопствена недела према појединцима или читавом друштву. Ако они упоређују такво самоубиство са хришћанским самопожртвовањем, онда нека се присете храбрости Господа Исуса Христа, храбрости Његових апостола и мученика, и нека се постиде своје богохулне заблуде! Истина, Апостоли и Мученици Христови, док су још били на земљи, уздисали су због тога што им је душа заточена у телу, и чак су говорили: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? (Римљ. 7, 24). Али они никада нису сами бежали из тог заточеништва, него су, напротив, кидали окове греха и саблазни који су били свуда око њих како би се, када их Господ позове, могли преселити на Небо. У том као и у сваком другом смислу Сам Господ је дао најбољи пример. Живећи на земљи Он је страдао као нико други. Њега, угњетеног тежином грехова читавог човечанства, привремено је оставио и Сам Бог, тако да је Господ вапио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мк. 15, 34). Он никада није ни помислио на неиздржљивост живота, дарованог Богом, утолико пре није помислио да сам себе лиши тог живота. Он се, додуше, молио да га заобиђе чаша страдања, ако је могуће, али је додао: Али опет не како ја хоћу, него како ти!.. Али не моја воља, но твоја нека буде! (Мт. 26, 39; Лк. 22, 42). Ето најбољег примера трпљења и ношења животног крста, послушности Оцу до смрти, и то до смрти на Крсту! И ученици Христови су у своме животу подражавали Свога Учитеља и Господа. Ко може и посумњати у то да су они били далеко од злокобне мисли о самоубиству, мада свако зна да су били као овце међу вуковима, кротки међу свирепим незнабошцима, и да им је живот био тежак. Апостол незнабожаца, Павле, сведочи пред целим светом преко Коринћана, који су морали знати у каквом је положају био њихов духовни отац: Мислим да Бог нас Апостоле показа посљедње, као на смрт осуђене;јер постасмо призор и Анђелима и људима... До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас (1. Кор. 4, 9, 11-13). Данас, осамнаест векова касније, ове речи најбоље разголићују сву срамоту самоубиства. Угледајући се на Апостоле можемо победити зло у свим његовим облицима: напади и блаћења других људи побеђују се благосиљањем, гоњења трпљењем, хуле  молитвом. Тако се човек може спасти и од самоубиства и припремити себи истинско блаженство у будућем животу. Ако желите знати како су се Апостоли односили према дизању руке на самога себе, прочитајте у Делима Апостолским како је апостол Павле заједно са својим учеником Силом, избијен, сав у ранама, окован и бачен у тамницу у граду Филипима (у Македонији). Била је поноћ. Свети заточеници су се молили Господу певајући псалме. Такво њихово понашање било је веома неуобичајено, тако да је заинтересовало чак и тамничаре који су са пажњом слушали свето појање ових дивних заточеника.

Изненада се затресе земља тако да се чак и тамнички сводови уздрмаше, врата се поотвараше и окови спадоше са руку и ногу заточеника. Један од тамничара се тада пробуди и угледавши отворена врата помисли да су заточеници побегли, те дохвати нож и хтеде да се убије. Али, Павле јаким гласом повика: Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје (Дап. 16, 28). Ко после овога може рећи да самоубиство није зло, па макар се оно оправдавало и таквом побудом какву је имао тамничар који се бојао одговорности због бекства заточеника његовом кривицом?

Погледајмо сада искуство Светих Мученика. Занимљиво је да је паганизам у време своје највеће светске моћи, богатства и славе изнедрио много самоубица, док су презрени, сиромашни и прогоњени Хришћани били спремни да иду у ватру, у лавље чељусти, под оштрицу мача, под гвоздену тестеру, али никада нису сами себи одузимали живот. Вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача... други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским (Јевр. 11, 33-34; 36-38). Зато и побиједише они царства, добише обећања, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске (Јевр. 11, 34). То је истинско јунаштво на земљи: са трпљењем вршити свој подвиг, и са вером у Начелника и Савршитеља Исуса Христа Који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (Јевр. 12, 2). Зар се пред овим истинским јунаштвом не помрачује лажно јунаштво самоубице, као угљенисана цепаница пред јарком светлошћу пожара?

Самоубиство, које се понекад приказује као храброст, у ствари је ниски кукавичлук и бекство са бојног поља, бекство из боја који на крају крајева треба да буде увенчан праведношћу и правом на наслеђе вечног живота. Где је ту љубав самоубице према људима, о којој се понекад говори? У ствари, то је љубав само на речима, али не и на делу, јер самоубице, уместо да воле своје ближње на делу, они их без сажаљења остављају у овоме животу, а сами одлазе на онај свет из кога се нико не враћа.

Из свега реченог може се видети колико је самоубиство супротно духу Христове истине. Оци и учитељи Цркве увек су се према самоубиству односили са негодовањем и осудом, видећи у њему већи грех од убиства другог човека.

Као што нисмо ни дошли на свет по сопственој жељи, исто тако немамо права ни да одемо из њега без воље Онога Који нас је овамо послао" (бл. Августин). Тако и Света Црква, верно се држећи учења и духа Христове истине, осуђује самоубиство и свесне самоубице оставља без опела. Због тога сваки православни Хришћанин, који је колико-толико прожет духом Христове истине, гледа на самоубиство са највећом одвратношћу као на највећи од свих грехова за који самоубицу стиже гнев Божији.

 

Како схвата себе и свет човек који себи одузима живот?

 

Поставља се још једно важно питање: на основу каквих се веровања и моралних убеђења најчешће јавља мисао о самоубиству? Какав начин живота и понашања представља најпогодније тле за овај грех? Као одговор имамо пред  собом  ликове   библијских  самоубица. Свето Писмо у свим старозаветним и новозаветним књигама описује само двојицу: израиљског цара Саула и ученика Христовог Јуду. Видећемо како Реч Божија третира њихово самоубиство. Обојица су били људи изузетно обдарени милошћу Божијом све до њиховог пада. Саул је био син обичног Израиљца, а када су Израиљци тражили од Бога да им преко пророка Самуила подари цара, Господ је овог Саула Самуиловом руком помазао на царство. Тако је Саул био узнесен на сам врх народа Божијег, а то је част које се удостојило свега неколико изабраних. На помазању је добио дарове Духа Светога: дар пророштва, дар мудрости и снаге. Затим му је Господ обећао да ће, ако буде веран Богу отаца својих, престол оставити њему и његовим потомцима у наследство. Поред личне среће коју је видео, обећана му је и срећа за потомство. Како је Саул захвалио Господу за овакву милост? Убрзо после свога устоличења у два наврата је одбацио вољу Божију и уместо ње испунио своју злочиначку вољу. Једном је то било пред рат, када је он сам принео жртву Богу, мада је требало да то препусти Самуилу. Другом приликом он је истребио у рату потомке Амалика и сву њихову имовину, по заповести Божијој, због тога што су некада у пустињи напали Израиљце, али је поштедео њиховог цара Агата и најбоља његова стада, од којих је истребио само оно што није вредело. Због тога што није послушао глас Господњи и устремио се на добит, Саула је сурово изобличио Самуил, а Бог га је напустио и читав његов род осудио на истребљење. И тек када га је Бог оставио Саул је пао у стање душевног немира слично лудилу. Тада је прибегао још једном греху, тј. враџбинама, због чега га је обузела мржња према људима и очајање. Дакле, у Сауловом случају видимо да његово душевно растројство (како би вероватно савремени лекари назвали његову болест) није претходило практичном неверју и нарушавању воље Божије, него је управо било плод тих страшних порока. Према томе, није душевно растројство било узрок Сауловог самоубиства, него неверје и самовоља, а коначни подстицај да прекрати себи живот било је очајање које га је обузело када је рањен у рату против Филистимљана, те се бацио на сопствени мач, не желећи да падне жив у руке непријатељима. И тако погибе Саул за безакоње своје, које учини Господу што не слуша ријечи Господње и што тражи да пита дух врачарски, а не пита Господа; зато га уби (Прва књига дневника 10, 13-14). Ето, то је праведна пресуда свим самоубицама, бившим и будућим: они подижу на себе руку због сопствених безакоња, јер заборављају Господа и не траже Га ни у својим мислима, ни у делима.

Такав је био и Јуда. Зар га Господ наш Исус Христос није богато обасуо милошћу? Јуда се удостојио да буде међу најближим Његовим ученицима, да слуша Његово учење пуно љубави, да учествује у Његовим напорима и путовањима, да дели са Њим трпезу. Али, колико је велика била љубав Христова према њему, толико је Јуда био незахвалан Господу. Његова издаја је толико поражавајућа, толико ниска и невероватна, да ће, без сваке сумње, најбољим богословима она бити тема за проучавање до краја свих времена. А сатана уђе у Јуду... И један од вас (ученика Христових) је ђаво. Тако Јеванђеље говори о Јуди. Нема сумње да је у својој гнусној издаји Јуда био оруђе исконског човековог непријатеља.

Али, као и у сваком греху и прекршају, не треба сву кривицу сваљивати на кушача, него највећи део кривице треба преузети на себе. Тако је и Јуда највише био крив за своју издају. Зашто је постао издајник? Јеванђеље нам одговара на то питање и указује (у складу са старозаветним Писмом) на користољубље као главни узрок издаје. Бјеше лопов, - каже за њега Свети Јован (Јн. 12, 6) и имаше кесу. У ту кесу се стављао сав новац који је припадао заједници ученика Исусових. Део тог новца Јуда је скривао ради сопствене добити и зато је на гозби код губавог Симона протестовао када је Марија извршила добро дело изливши скупоцено миро на Спаситеља. Јуда је негодовао, јер је по њему било боље да се то миро прода за велике новце и подели сиромасима, а у ствари је жалио што му је измакла прилика да добар део тог новца узме за себе. Затим је Јуда и Господа Исуса Христа продао за тридесет сребрника. Та ништавна сума сама по себи говори о ужасном користољубљу које се не гнуша и ситнине. Дакле, Јуда је издао Господа због користољубља, али за нас је овде важно нешто друго. Када је он видео да је његова издаја довела до осуде његовог Учитеља на смрт, он је пао у такво очајање, да је отишао код првосвештеника и бацио им тих 30 сребрника. Затим је, кајући се до очајања због свог гнусног поступка, испраћен злурадим подсмесима првосвештеника и књижевника јудејских, отишао и обесио се. Тело његово је пало са дрвета и просула се сва утроба његова (Дап. 1,18). За Јуду, коме је по Спаситељевим речима боље било да се није ни родио, апостол Павле без сажаљења каже да је испао из апостолства и да иде на мјесто своје man. 1,25).

После свега што је речено нема никакве сумње да је самоубиство плод очајања које помрачује свест о постојању Бога, о Његовој правди и о узвраћању за добра и зла овоземаљска дела у загробном животу. А до свега овога долази због људске самовоље и пристрасности према овоземаљским пропадљивим стварима, било да их поседујемо у изобиљу, било да оскудевамо у њима. Овакав закључак се изводи непосредно на основу Светог Писма и двојице библијских самоубица.

Али, ако ни то није довољно да се у самоубицама препознају неверујући људи и тврдокорни егоисти презасићени материјалним богатствима или очајни због њиховог непоседовања, онда ћемо потражити још примера у историји. Не говори се узалуд да је историја учитељица живота. И она сведочи да је самоубиство било распрострањено увек и свуда где је владало неверовање у Бога и загробни живот, где се материјално ценило више него духовно. Такав је био осамнаести век са његовим лажним просветитељством, такво је наше време просвећености и моралног пада, такво је нарочито било незнабожачко време пре Христовог доласка. Управо на овај период ћемо сада обратити пажњу.

Каква су била схватања незнабожаца пре доласка Христа Спаситеља на земљу. Човек не може остати равнодушан када чита оно што о томе пишу људи који су посветили своја истраживања овом жалосном добу. Распад сваке људске заједнице у моралном смислу у директној је зависности од распада исте заједнице у погледу религиозних веровања. Погледајмо каква су била веровања Римљана пред долазак Христа Спаситеља. Свето Писмо сведочи да су људи изгубили мисао о Божијем јединству када су се расејали на разне стране по земљи. Од тада су се препустили бригама овога живота и од видљивих добара, расејаних по целоме свету, нису могли схватити Онога Који Јесте, нити су проучавањем творевине Божије могли познати Творца, него су као богове и градитеље света почели поштовати ватру, ваздух, воду, небеска светила... Једном речју, почели су обоготворавати бездушну природу са њеним силама које притискају слабога човека. И заиста, све древне источне религије биле су у ствари само обоготворавање природе. И као што је она увек једнолична, тако су једноличне и те религије, и већ су на самом зачетку осуђене на пропадање и застој. Природно је што су људи временом постали незаинтересовани за такве религије.

Када је Александар Македонски покорио народе истока, заједно са својом владавином раширио је по истоку и грчки култ. Као што је човек круна читаве творевине, тако је и грчка религија, која обоготворава идеалног човека, круна незнабожачких религија. Међутим, идеални човек, кога је обоготворавала грчка религија, требало је да има и заиста је имао све људске недостатке и пороке, тако да је чак и Олимп као обитавалиште  богова био само одраз природног постојања и грчког народног живота.  По запажању блаженог Августина, грчки богови били су оличења људских страсти и утолико су више поштовани уколико су се више трудили да један другог надмаше у пороцима. Грчки богови су сами чинили недела, па су, природно, томе учили и своје поклонике.

Поред образовања Римљани су од Грка наследили и њихову паганску религију. Али грчки богови су код Римљана добили посебан карактер. Они су главну пажњу обраћали на државу и на грађански живот, па су се о томе највише и бринули. Исти циљ код њих је имала и религија. Јупитер је био оличење државе, а врховни богови су били бог рата Марс и богиња победе Викторија. Они су сматрани главним виновницима ратничког тријумфа Римљана над свим тадашњим народима. А када су Римљани стекли апсолутну моћ у свету, богови им више нису били потребни, јер су, да тако кажемо, одслужили своје и сада су пензионисани". Место Јупитера заузео је римски император, а он је онда милостиво даровао Римљанима и друге богове, додељујући божанско звање својим рођацима.

Грчка религија се тако трансформисала у обожавање човека који није више морао бити идеални" становник Олимпа, него обичан, понекад чак и веома рђав човек. Делом због незадовољства сопственим боговима, а делом из политичких разлога Римљани су на врхунцу своје моћи примили у свој култ богове свих народа који су улазили у састав Римске империје. То је коначно пољуљало комплетну римску религију и у народу се она претворила у сујеверје, док је у образованим сталежима била предмет подсмеха. Цицерон прича како у његово време они који су гатали по изнутрицама животиња и сами нису могли гледати једни у друге без смеха. У позориштима су често на сцену извођени сами богови са свим њиховим недостацима и народ је на представама са задовољством исмевао оне којима је у храмовима приносио жртве. Може се замислити какви су били морални идеали римског друштва, када им је таква била религија. Многобоштву је била страна чак и помисао на загробни живот, на постојање после смрти. Циљ према коме су они тежили увек се налазио на овоме свету. Живот старих незнабожаца увек се ограничавао само интересовањем за овоземаљску срећу и благостање. Како је тај циљ био формулисан?

Мало благородније душе тражиле су утеху и спокој у стоичкој филозофији. Мудрац, кога је стојицизам признавао као јединога цара, жреца и судију целога света, хладнокрвно и равнодушно се потчињавао неопходности неумољиве и немилосрдне судбине. То је био морални идеал стојицизма. На први поглед одважност стојика је зачуђујућа, међутим, свако чуђење нестаје када сагледамо да њихова одважност у суштини није ништа друго до немерљива гордост. Одважност стојика је хладна као лед и мрачна као гроб. То је голи егоизам, лишен било какве љубави, па тако и неспособан да пружи исцељење и утеху. И на уласку у гроб он испољава исту такву равнодушност према неопходности, а бесмртност је за њега само плод маште. Због тога се стоик равнодушно опрашта од живота и са радошћу гледа смрти у очи, јер сматра да је смрт сигуран излаз из безизлазне ситуације. У незнабожачком свету пред Христов долазак није ни постојало ништа боље од ових жалосних схватања.

Ипак, већина људи, међу којима је било и образованих, остајала је верна епикурејској филозофији, а њихова парола је била: једимо, пијмо, веселимо се, јер ћемо сутра умрети". Какав живот су живели представници оваквог схватања и како су се упуштали у најгрубљу чулност и најодвратнији разврат, може се видети по описима Светог апостола Павла у Посланици Римљанима. И замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима... Њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви (Pим. 23-24, 29-31).

Није било порока којим римско друштво није себе упрљало. Описи обичаја тога времена које су саставили сами незнабошци приказују жалостан и ужасан призор. Римски филозоф Сенека говори о моралном стању свога доба: Све је препуно злочина и порока. Злочина има више него што је могуће спречити силом. У току је ужасно такмичење у разврату. Свакодневно расте страст према греху, свакодневно се све више губи стид.

Страст, која одбацује поштовање према свему што је добро и свето, не познаје никакве границе. Порок се већ више не скрива, него се јавно показује пред свима. Разврат је постао толико уобичајен и јаван и толико је обузео све људе, да невиност више није чак ни реткост, него је једноставно ишчезла". И управо тада, у време слабљења вере, или боље рећи у време потпуног неверја за којим следи морални пад и тријумф разврата, управо у то време, када је живот изгледао као велика несрећа, често се јављају красноречиве изјаве у корист самоубиства као нужности. Нема сврхе живети - вапи човечанство - постоји само један излаз, а то је смрт.

Видиш ли ти оне стрме литице? Одозго надоле иде пут у слободу. Видиш ли оно море, ону реку, онај извор? Тамо, у њиховој дубини је слобода. Видиш ли оно ниско суво дрво? Тамо, на њему виси слобода. Имаш ли грло, срце? Прережи га, прободи га, у томе је за тебе спасење од заточеништва". Ове речи не говори обичан човек, него филозоф, дакле онај кога су слушали. Може ли се лепше препоручити људима самоубиство као излаз из безизлазне ситуације? И заиста, самоубиство је у то време било распрострањеније него икада касније. По речима апостола Павла, људи су се удаљили од истинског Бога и Творца и почели поштовати творевину, те их је зато Господ Бог предао у нечистоту и друге пороке. Из истог разлога је Он дозволио људима и самоубиство. Човечанство је само себе бацило у пучину порока, али пошто на тај начин није избегло борбу против зла у овоме животу, најзад је нашло излаз из овог живота у самоубиству.

Овај наш закључак о самоубиству као последици неверја, материјализма и ограничавања животног циља овоземаљским стварима потврђују и статистички подаци. Тако, ако проследимо статистику самоубистава међу хришћанским народима различитих вероисповести, видећемо да се у време своје највеће распрострањености оно најчешће појављује код протестаната, затим код римокатолика, и најмање, на нашу срећу, код православних. Ако погледамо статистику самоубистава по сталежима у оквиру једног истог народа, видећемо да оно најчешће бива код образованих људи и веома ретко међу људима из народа, јер се ови последњи чвршће држе завета Цркве и вере. Најчешће се самоубиства дешавају у градовима, где су људима много више него у селима доступна свакојака претерана задовољства. Чешће се убијају мушкарци него жене, јер имају мање ограничења и без гриже савести чине много тога чега се жене стиде.

Ако погледамо наше савремено доба, морамо поновити оно што смо рекли у почетку: самоубиство је у наше просвећено време изузетно распрострањено и, на жалост, често наилази на оправдавање јавног мњења или бар оног дела јавног мњења који је одражен у штампи. Узроци распрострањености овог греха у наше време су свакако исти као и увек. Једина разлика је у томе што је самоубиство, као и многа друга развратна учења и порочне обичаје, свеопшта просвећеност данашњих народа учинила много доступнијим и заједничким за цео свет. Због тога данас и ми, православни Хришћани, готово да не можемо рећи да се по учесталости самоубистава разликујемо од других народа. У чему је разлог? На жалост, у карактеру просвећености данашњег века...

Не желим да умањујем значај просвећености за човечанство. Јасно ми је да управо захваљујући просвећености ја сада могу објављивати своја размишљања. Али, није свака просвећеност иста. Када она тежи да удаљи човека од Бога и да му уместо Бога протури надувени људски разум, онда је она утолико штетнија, уколико је више распрострањена. Бог је Љубав и сав живот у Богу треба да буде израз љубави према Њему и ближњима. Ако човек одбацује Бога у име разума који се горди због својих успеха, онда он нехотице одбацује и љубав као руководеће начело у животу, па се претвара у хладног, тврдокорног, практичног или развратног егоисту. А ниједан живот, па ни живот најпросвећенијег човека, без љубави не вреди ништа. Ако човека не надахњује љубав, безначајни су сви његови подвизи, сви дарови, чак и пророчки дар, чак и вера која горе помера. Саслушајте знамените речи апостола Павла: Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Kop. 13,1-3).

Како су се то данашњи људи одвојили од љубави, када толике узвишене примере имамо у Оснивачу наше вере и у свима онима који су нашу веру ширили по свету, у свим мученицима који су за њу пострадали? Ево како. Господ је обдарио човека великом и плодотворном силом разума. Захваљујући том Божијем дару људима је пошло за руком да постигну велике успехе у материјалном свету: да потчине силу стихија, да открију начин удобније комуникације и томе слично. Али, када је достигло све те успехе, човечанство је уобразило да својом силом све може знати и све учинити. И опет се зачуо саблажњиви шапат древне змије: Отвориће се очи ваше па ћете постати као богови (Прва књига Мојсијева, 3, 5). Људи су послушали тај шапат и шта се десило? Не само да се нису отвориле очи њихове, него су се, напротив, покриле потпуним слепилом.

Јер чим су људи рекли себи: почећемо да служимо и угађамо човечанству, одмах се испоставило да је немогуће служити и угађати читавом човечанству. Ако не желиш да служиш Богу, а човечанству не можеш, остаје ти само једно: угађај самоме себи. Тако људи, уместо Богу, почеше служити мамону. Себи су као идеал који треба достићи поставили своје лично благостање, тако да је свако похитао у потрагу за задовољствима. Људи су почели живети живот само да би јели, пили и веселили се. Богати су заборавили да им је богатство дато од Бога како би олакшали живот сиромашнима, а сиромашни су заборавили да је управо сиромаштво најбоље средство за спасење. Отуда и све болести од којих данас болује наше друштво и које толико тешко падају свим благочестивим људима. Отуда и честа самоубиства: једни се убијају због раскоши у којој живе, други због сиромашног живота, и једни и други због живота без правог идеала и без вере у надокнаду у загробном животу, без љубави према ближњима која човека везује за овај живот, без вере и љубави према Самоме Извору сваког постојања, према Творцу и Саздатељу Богу.

 

Борба против помисли о самоубиству

 

Укратко речено, самоубиство је последица безбожности или неверовања у Бога, у Његову награду или казну на ономе свету, у вечни живот (то је узрок сваког самоубиства, било да је учињено у душевној поремећености или при здравом разуму). Безбожношћу смо овде назвали отворено непризнавање Бога, док неверовање не мора бити изражено речима, али се по начину живота види непризнавање Бога као Судије Који ће свакоме узвратити по делима његовим. И безбожништво и неверовање у животу имају исте последице, јер и безбожници и неверници одбацују истинитога Бога и служе идолима људских страсти. Зато Господ оне који не верују, по речима апостола Павла, предаје у нечистоту (Рим. 1, 24) или у свакојаке пороке који се на крају завршавају самоубиством. Дакле, самоубиство је на неки начин круна безбожничког порочног живота. Оно је само по себи тежак грех који се не сме оправдавати. Њега је осудио Сам Бог, оно је супротно учењу Откривења и увек је било страно истинским праведницима.

Каквим средствима се треба борити против помисли о самоубиству? Будући да су таква искушења последица неверовања у Бога и порочног живота, јасно је да је најбоља заштита од њих жива вера у Бога и живљење по Његовим заповестима и заветима Цркве Божије.

Онај ко признаје постојање Бога не само умом, него и чистим срцем осећа Његову близину, тај никада неће помислити да себи одузме живот, јер је то велики дар Божији. Онај ко тај свој живот користи да би остварио Божански идеал: будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески, томе никада неће пасти на памет да уништи свој живот, колико год да дуго траје.

Ако верника притиска свест о сопственим гресима, он се теши мишљу да је Господ и долазио на земљу управо ради грешника. Ако га притискају тешке животне околности и мука, он се нада да ће од Господа добити спокој. Ако себе види као јадног и несрећног човека на земљи, попут апостола Павла, због чега би желео да се избави из окова тијела смрти ове, чак и тада не чини зло и не лишава сам себе живота, него чека када ће га Господ позвати к Себи и упокојити у Својим обитељима.

Али, јак је непријатељ и нико, наравно, није у потпуности заштићен од свемогућих искушења, па између осталог и од искушења самоубиства. Сам праведни Јов, као што смо видели, имао је такво искушење. Ако на некога наиђе такво искушење, он треба топлом молитвом срца да одгони од себе ту страшну саблазан. Молитва и пост, по речима Господњим, и уопште живот испуњен уздржањем и усрдношћу једина су средства којима човек може одагнати од себе ђавола заједно са његовим искушењима и саблазнима. Сетите се Господа Исуса Христа Који је и Сам постом и молитвом побеђивао искушења у пустињи. Молитвом до крвавог зноја он је савладавао у себи последња искушења овоземаљског живота. Не уведи нас у искушење, него нас избави од злога - то су речи молитве Господње. Оне увек треба да буду на устима и у срцу онога кога спопадају помисли о самоубиству.

Подражавајте свете угоднике Божије који су непрестаним трудом и молитвом одгонили од себе све саблазни. Преподобни Антоније, велики подвижник и оснивач монаштва на Истоку, живео је у пустињи где су га нападале многе страшне саблазни и искушења. Једном, када је већ изнемогао у борби, изненада угледа пред собом сличног њему човека. Тај човек је најпре седео и радио, а затим је устао и почео се молити. После молитве опет је сео и латио се посла. Чини овако и спашћеш се" - рекао је Антонију анђео Господњи.

Молим све оне који сматрају да је самоубиство злочин супротан учењу Христовом: у име љубави према ближњима који пропадају негодујте против самоубиства, против покушаја самоубиства, против саме помисли о самоубиству. Не заборављајте, свака добра намера да се спасе ближњи веома је драгоцена у очима Божијим. А ако неки верни и добри слуга Божији одврати свога ближњег од самоубиства и упути га на живљење по заповестима Божијим, тај ће се велики назвати у Царству Небеском.

 

 

^  >