Реформа српске школе

 

Ако изузмемо неколико пројеката који су код нас почели 80-тих година и до данас још увек трају (школигрица", вила по мери деце" за предшколски и Истраживачка станица Петница за школскиузраст), у Србији је све почело 1991. године оснивањем Сорош фонда, касније, због забране бивше власти пререгис-трованог у Фонд за отворено друштво. Фонд пружа финансијску подршку невла-диним оргзнизацијама (НВО) у стварању демократског, толерантног, ненасилног, цивилног, мултикултуралног, мултиетничког, отвореног друштва" (Отворено друштво" је, иначе, књига контроверзног философа јеврејског порекла Карла Попера, чији је ученик мађарски Јеврејин Ђерђ Сорош, за кога Американац Чад Нејгл каже да је шпекулант, трговац новцем, хуманитарац, сатана, почасни лажни пророк и идеолог човечанства, наметнут земљама у транзицији" - Глас јавности, 30.03.2001.).

А пошто је Сорош итекако свестан тога да се један народ покорава (или уништава) тако што се преузме његово школство, односно будућност фонд је нарочито подржавао све активности НВО у области образовања. Тако су финансирани: Центар за мултикултуралност, МОСТ, Женски центар из Ужица, Конструктивни цивилни ангажман Параћин, Психокод, ИС Петница, Центар за девојке, Центар за интерактивну педагогију, Центар за женске студије, Центар за права детета, Образовни форум итд., а који су радили следеће пројекте: ,Дечји вртић као породични центар" Драма у васпитању", Тимски рад", Чувари осмеха", Како можемо заједно", Учионица добре воље", Речи су прозори или зидови". ,Дечја права", Отворена комуникација ОК" и Корак по корак", ,Дечји клубови средњошколаш", Активно учење", Школа за родитеље" и др.

Све ове пројекте урадили су домаћи стручњаци-психолози, а засновани су, осим на групним техникама тзв. хуманистичке психотерапије, на валдорф-педагогији антропозофа Рудолфа Штајнера и холистичкој педагогији, антипедагогији, самерхилској педагогији, монтесори педагогији за ретардирану децу и разним другим (пропалим) педагошким покретима са почетка 20. века. У све ове педагошке теорије уграђени су далекоисточни окултни елементи, а код нас их пропагирају часописи Учитељ" и Креативно васпитање".

На курсевима од 2-6 дана ови психолози су едуковали" друге водитеље психологе, педагоге, васпитаче, наставнике, професоре за спровођење ових про-рама путем тзв. радионица" (радионица је рад инструктора са 10-15 деце које седе у круг ради осећаја равноправности и бољег комуницирања"; свака радионица има унапред написан сценарио и поенту, а траје 1-2 часа). С обзиром на то да званично нису могли да уђу у школе, ови пројекти су се и у почетку одвијали по установама, дечјим, омладинским и избегличким камповима као програми за ресоцијализацију и психичку рехабилитацију. Касније, обуком појединих вас-питача и наставника, ове НВО су ушле на мала врата у поједине вртиће и школе, где су несметано обављале своје активности".

На овим курсевима деца су учена:

 

1. да се упознају и опусте (правећи гримасе, имитирајући туђе покрете, преображавајући се" у животињу, преносећи љубав... Овде је кључни појам Пруи" - немо чланковито биће које додиром преноси љубав (!)...);

2. да се концентришу и сарађују држећи се за руке и њишући се и седајући једни другима у крило, грлећи се, трљајући се леђима итд., све под руководством водитеља и у ритму музике;

3. играма вођене фантазије" - овде деца жмуре и леже или се крећу насумце у простору, а водитељ им сугерише да путују, миришу, чују звуке, и виде одређене боје, лете, да изнад главе имају светлећу лопту која је топла и добра и улази у њихово тело са зрацима који опуштају"(!)

Према упутству из приручника за води теља радионице, све вођене фантазије се завршавају тако што се деци каже да се враћају у простор из кога су пошла и да када буду спремна, отворе очи. Причу треба говорити полако, са много пауза, лепим и топлим гласом". Очигледно, ради се о нимало безопасној игри, која децу медијуме доводи у извесно претхипно-тичко и сугестибилно стање из кога она морају бити опозвана. Да ли треба да подсетимо да се сличним техникама служе тоталитарне и деструктивне секте за врбовање својих следбеника?

Наведени радионичарски пројекти су данас постали основа програма пред-мета Грађанско васпитање за I разред основне школе. На овим часовима деца се кроз симулирање одређених ситуација, цртање, игре, невербалну комуникацију, игре покрета, вођену фантазију, уче да постану свесна себе и својих потреба, како да превладају непријатна емоционална стања", да препознају шта је жирафеће срце" или змијска порука" и сл. Наставнику се препоручује да се деци обраћа несугестивним" питањима типа: Да ли ти сада осећаш то и то, зато што желиш то и то"?, чиме ће им, како се каже у Приручнику за наставнике, давати емпатију". Програму овог предмета за средњу школу додате су још и технике ненасилне комуникације, технике мирног разрешавања конфликата и обука за дечија права.

Нажалост, захваљујући помало непромишљеном пристанку СПЦ да се веронаука врати у школе као алтернативни предмет (зар веронаука може имати алтернативу?!) ови окултни програми brain washing технике добили су у школама законско покриће од октобра 2001. године. Што се самог наставног процеса тиче, ту је најамбициознији био пројекат Ивана Ивића и сарадника са Института за психологију, Активно учење", (А настава) који је од 1994. године путем својих регионалних центара за обуку премрежио целу Србију и Црну Гору.

Пројекат финансира УНИЦЕФ, а захваљујући извесним особама у Министарству просвете (МПС) 1996. године добијена је и формална сагласност (мада не и законско покриће) за његово извођење по школама.

Ова метода је већ била доста критикована у нашој стручној литератури, јавним публикацијама и медијима, па ћемо само укратко подсетити на њене основне карактеристике: према сценарију радионице (припрема га наставник који води час, и зато није наставник, него водитељ) ученици се поделе на 5-6 група случајним избором помоћу спаривања картица (ради стварања уводне опуштене атмосфере"), затим се свакој групи да део лекције да га деца истумаче сама, по свом нахођењу - ако је у питању наука, или - у настави књижевности, да на различит начин масакрирају прочитано а необрађено књижевно дело, да му промене наслов, почетак, крај, уведу нов лик, промене стил, промене жанр, суде ликовима и сл. - а све под изговором да се тиме развија креативност и активно учешће ученика у процесу учења, чиме он постаје субјекат у наставном процесу. На крају, свака група излаже своје резултате" и свима се тапше, јер нема тачних ни погрешних одговора, а све идеје су прихватљиве ма како чудно изгледале или штрчале у почетку".

У ствари, својим инсистирањем на групном раду, ова метода уништава сваки облик праве личне креативности, присиљава ученика (који овде није ученик, него учесник") да види само ограничен део наставног градива, не повезујући га са целином. У исто време непрекидно се инсистира на учвршћивању учениковог самопоуздања, тако да деца постају самоуверене незналице које се као експерти" (а то постају за 10 минута, према упутству у Приручнику за А наставу) упуштају без икаквог устручавања у дискусију о било којој теми. А инсистирање на прихватању свих идеја је, у ствари позната прича о толеранцији, различитости и другачијости, што преведено значи: прихватање сваке изопачености - полне, моралне и духовне.

Истовремено, креатори ове методе воде рачуна о томе да се у настави књижевности масакрирају управо она књижевна дела која чувају наш верски и национални идентитет. Применом ове методе креативна" деца су поигравајући се, на духовит начин" написала онај већ више пута помињани измишљени интервју са Светим Савом у коме су се распитивала о његовој јеж" фризури (!). У настави историје настоји се да се избаце године, цареви и кра-љеви", а да се учи историја обичних људи, дечје игре и сл.", и то користећи историјске изворе као што су филм Матрикс", цртани филмови и видео-игре (Семинар А учења за наставнике историје, ИС Петница, март 2001.)-

Интересантно је да се обука наставника према писању једног од обучаваних наставника, врши по врло опробаној методи верских секти и комерцијалних култова, да на крају буде и излива одушевљења и јецања, после чега се обучени наставници са осећајем изабраности и посебнсти враћају у своје школе да на деци испробавају научене напредне" методе.

За средњу школу у раду је пројекат са звучним називом Култура критичког мишљења" (ККМ). Аутори су психолози са Института за психологију који обу-чавају професоре историје, социологије, филозофије, психологије и књижевности како да, према универзалном рецепту држе своје часове. Оволика самоувереност инструктора-психолога може зачудити само оне који не знају да, у реформисаној школи, у којој ће се радити по овој новој методи, неће бити потребно стручно знање професора, већ само познавање техника и успешност у њиховом извођењу.

На први поглед, циљеви наставе ККМ изнети у првом делу Приручника за овај курс делују озбиљно: аргументовање, контекстуално мишљење, индуктивно и дедуктивно закључивање, конструкција знања, критичка перцепција... али, кад се погледају примери конкретних сценарија" за одређене наставне јединице у 2. делу приручника, постаје јасно да се ради само о провидној мешавини два пројекта: већ описаног тзв. активног учења", техника комуникације (дебате, округлог стола, дискусије и сл. што је већ унето у грађанско васпитање за I разред средње школе), чиме наводно уче децу да мисле својом главом и слободно заступају своје мишљење у свим могућим приликама. И ове радионице подразумевају обавезну поделу ученика на групе, којима се онда дају задаци различитог типа: да сами протумаче по један део лекције, да заједнички напишу (наметнути) став према неком проблему, да масакрирају књижевно дело на већ описане начине и сл. Затим следи дебата" међу уче(с)ницима, некад и гласање, да би се деца обучила како да не буду изманипулисана". При томе је вредност и истинитост полазног текста потпуно небитна, битно је само да ли је он довољно инспиративан за дискусију.

У ствари, овде је највећа превара баш у ономе што ова метода наводно развија у тзв. слободном и критичком мишљењу, које професор-водитељ раз-вија тако што понуди деци одређену кривотворену, искривљену непроверену тезу, а онда сваку групу ученика присили да према тој тези заузме један од 4 става која је он предвидео у датој ситуацији! Све ово није одмакло даље од упрош ћених новинских психолошких" тестова чији би творци, психолози, у вези са било којом темом на свету, цело човечанство да стрпају у 3-4 (своје) предвиђене категорије. Интересантно је да сви сценарији у Приручнику одговарају нивоу основношколског или исподпросечног средњошколског узраста. Не бисмо рекли да је у питању погрешна процена нивоа знања и зрелости наше средњошколске популације. Пре ће бити да је циљ овог пројекта свођење наше деце на (зачуђујуће низак) ниво знања и образовања виђен у америчким и аустралијским серијама о школи, које се често могу срести на нашим ТВ каналима.

Невероватно је, али истинито да је на седницама наставничких већа у неколико београдских основних школа на исти начин, поделом наставника на 4 групе и задавањем сличних (ступидних) задатака почела колективна обука наставника за примену наведене методе тзв. критичког мишљења, коју спроводе активисти појединих невладиних организација (потпуни просветни лаици) са школским психолозима!

Ако се сада вратимо на приказани модел образовања у поменутој Тофлеровој књизи, схватићемо да су многи његови елементи већ оживели у нашим школама: групни радионичарски рад и најава изборних предмета неосетно воде укидању часовно разредно-предметног система; учи се играњем улога, симулираним активностима, методама забаве, психо и комуникативним техникама; вредности се деци не смеју наметати јер је све подједнако добро и прихватљиво - треба им само понудити широк избор, одабраће сама; само је питање времена када ће национална историја и књижевност бити избачени из обавезних наставних програма, јер се, према мишљењу наших реформатора, не могу оправдати са становиштва будућности.

 О овом последњем врло прецизно се изјаснио дугогодишњи директор ИС Петница и просветни експерт" (иначе географ по струци), г. Вигор Мајић, на семинару за наставнике српског језика и књижевности 15-16. марта 2002. у Аранђеловцу, рекавши да је овај предмет исувише окренут историји", да професори књижевности политизују децу преко емоција", те да ће од сада овај садржај овог предмета бити језик комуникације"... И многе веће нације су жртвовале значајне делове својих књижевности ради неких нових ствари... Тако ће бити и овде, свиђало се то неком или не " саопштио је Г. Мајић.

Како је могуће да је све ово код нас узело толико маха? У свом интервјуу Blic-news"-у октобра 2000. активисткиња Фонда за отворено друштво, Александра Поповић, изјавила је да у Србији има око 2000 невладиних организација (НВО), да се очекује њихова права експлозија на пролеће 2001., а да ће оне затим бити све мање финансиране, јер ће многи чланови НВО постати чланови владе преко које ће затим даље спроводити своје програме.

На пољу српске просвете десило се управо тако. Са променама 5. октобра било је очекивано да ће пројектима и радионицама најзад доћи крај, и да ће српска просвета, пошто је под прошлом влашћу доведена до свеошптег стања распадања, једном исправно усмереном и осмишљеном реформом коначно бити постављена на здраве темеље. Уместо тога, преко и уз новопостављеног министра просвете, прво као стручни" сарадници, чланови НВО-е Образовни форум", а затим као високи чиновници Министарства просвете, делују управо пројектанти" свих поменутих стручних иновација" у настави са десетинама својих сарадника експерата", углавном психолога. Да би обезбедили континуитет своје реформе, ови пројектанти" управо ових дана оснивају тзв. Национални савет за образовање" (у коме ће опет бити они), и који би, као стручно тело, по замисли оснивача опстао и ако влада падне". Нека читаоце не превари придев национални" у називу: он је употребљен само да би ућуткао спорадичне протесте оних који већ дижу свој глас због отворене анационалне обојености започете реформе.

Најблискије односе ови наши реформатори имају са школским психолозима, педагозима, учитељима и васпитачима, од којих је већина прошла курсеве њихове едукације. Тиме је узраст деце од 3-11 година углавном већ у њиховим рукама. Удар на популацију од 12-19 година је у фази активне припреме, што потврђују недавно објављени планови реформе Министарства просвете (Просветни преглед", фебруар 2002.), у којима је детаљно испланирано организовано, пројектантско, корак по корак" заузимање нашег комплетног школског система радионичарским начином рада до 2005. године. Све ово према објављеним плано-вима, биће покривано сталним изменама и допунама закона пре финалних закон-ских решења која ће утврдити остварене реформске промене.

Најважнији у целој реформи за творце програма су, у поменутим плановима, поред метода тзв. активне наставе" и културе критичког мишљења", предмети Грађанско васпитање" и Образовање за демократизаиију и Грађанско друштво", који ће се предавати не само као конкретан, одвојен предмет, него ће њихови садржаји бити унети и у наставне садржаје свих осталих предмета, где год је то могуће". Ово према изнетом плану значи образовање за људска права, европску димензију и глобално друштво чиме се превазилазе оквири дефинисани нацијом или државом, укључују се мултикултуралност и нове форме људске солидарности". Ови садржаји су, према изнетим плановима, централни циљеви целокупног курикулума, на чијем доношењу се интензивно ради. (Курикулум је иначе, план и програм који подразумева и промену културе и начина мишљења, менталитета путем обрзовања, и због тога најзначајнији документ у спровођењу овакве реформе).

Најкрупнији залогај у поменутом курикулуму би свакако био нов положај српског језика и књижевности у реформисаној школи. Према румунском моделу, који наши реформатори врло уважавају, предмет би био разбијен на два дела: 1) матерњи језик и комуникације, и 2) уметност, у оквиру које би се књижевност радила заједно са музиком, сликарством и драмом. Овим би се, према незваничној изјави реформатора, постигао један од основних циљева реформе деполитиза-ција. У ствари, потпуно је јасно да се ради управо о супротном, тј. о нескривеној глобалистичкој политизацији свих наставних садржаја, пошто се претходно изврши насилно брисање наиионалне и верске свести и свега здравог и нормалног, јер једино то толерантност наших реформатора не може да толерише. Циљеви су очигледно стари, само су методе суптилније, нарочито замагљене новоговором реформатора, који сав врви од едукације, евалуације, имплементације, партиципације, демократизације... што на упућене оставља утисак стручности и супериорности.

Из свега реченог потпуно је јасно да у овако реформисаној школи циљ неће бити ни сазнавање истине, ни стицање знања, ни изградња здравих, одговорних, свесних, истински креативних личности. Радионичарским мајсторијама" часовима који су плитка забава и надметање у унаказивању врхунских уметничких дела, као и повлачењем знака једнакости између добра и зла, оваква школа одшколоваће необразовану, умно неразвијену, емотивно незрелу, васпитно запуштену, морално дефектну, душевно лабилну и духовно опустоштену децу. Уз све то, ова деца ће бити инструисана да по сваку цену, свуда и у свако време траже своја права", што ће се потенцирати оснивањем тзв. Ђачких парламената" по школама и законском забраном дисциплинског кажњавања ученика.

Овом доприноси и скоро свака изјава министра просвете на медијима, као нпр.: Правимо школе по мери детета. Доста нам је тих наставника! Ви ћете оцењивати наставнике, а не они вас! Ви сте центар свега!" (Ужице, 23.02.2002., ТВ БК). Колико је ово добронамерно у образовном и васпитном смислу за будућност наше деце, нека о томе дубље поразмисле и родитељи и наставници, а и они који воде државне и црквене послове и којима је дужност да штите интересе овога народа.

Србијом још увек не владају психокорпорације Новог Доба. Али српском просветом суверено владају психолози - пројекташи који нас убрзаним корацима уводе у глобални рај суморног света Тофлеровог Шока будућности".

 За неку годину, ако реформа наше просвете заиста буде препуштена садашњим експертима", појмови као што су: истина, морал, правда, знање, врлина, родољубље, а пре свега вера - биће потпуно избрисани из свести наших будућих генерација. Наша деца ће, осим малог броја оне која буду расла у побожним породицама, и можда, оне која буду учила веронауку, ако је у школама буде - постати људи европске и глобалне свести, са нејасним (а можда ни то) сећањем да су пореклом Срби, неке православне вере. Не заборавимо да би, у том случају, кроз овакве школе морали да прођу и будући свештеници СПЦ-е, што је само по себи довољан разлог за узбуну.

Да ли баш душе српске деце, после шест деценија систематског утамањивања комунистичком идеологијом, сада треба без борбе и труда да буду препуштене овом новом жрвњу сатанизма?

Једно је сигурно: само молитва није довољна. Треба знаке времена препознати, схватити их, и делати, да не бисмо били сарад-ници у демонском устанку за преуређење Божијег света.

 

 

Назад