Шок будућности"

  

Према Тофлеру , тај будући свет, који он назива супериндустријализмом биће плод рада у америчким лабораторијама. Штавише, он већ (70-тих година) постоји. Њиме живи 2-3% високообразованих људи који не припадају ни прошлости (земљорадничкој цивилизацији), ни садашњости (индустријској цивилизацији), него будућности - они већ обликују у савременом свету интернационалну нацију будућности, која ће, по виђењу писца, временом обухватити цело човечанство.

Ти људи, људи будућности, не почивају ни на везаности за род, ни за земљу, ни за место, ни за породицу, него на везаности за професију која их тера у непрекидна путовања, селидбе и премештаје и ствара од њих нову врсту номада. Ово битно утиче и на њихове односе са људима: везе се стално кидају, а у сваку нову такав човек улаже све мање себе, јер ће сутра ионако неповратно отићи. Тако односи међу људима постају функционални, парцијални, модуларни, јер личности нису замењиве, али модули (делови) јесу"- каже писац. У том будућем свету професије и звања настајаће и нестајаће таквом брзином да ће највећи број људи бити привремено запослен, унајмљен" у стручни тим за неки пројекат, да би се, по обављеном послу, тај тим раставио и распршио у неке нове пројекте, ко зна на којој страни света. На пољу науке највећи развој (осим електронике), достићи ће молекуларна биологија (генетски инжењеринг).

Ова грана науке моћи ће, сматра Тофлер да производи нове, потпуно другачије верзије људских бића, да насели свет двојницима, да модификује поједине органе, да контролише сензорне и интелектуалне способности будућег ембриона. Интензивни стрес довешће до смањења плодности људског рода, али ће то бити надокнађено вештачком оплодњом која ће постати скоро уобичајен начин размножавања. Свака жена ће моћи да купи залеђени ембрион, да га однесе свом лекару да јој га усади у материцу, да га носи девет месеци и роди као да је зачет у њеном телу. Ембриони ће се продавати са гаранцијом да дете неће имати никаквих генетских мана, а купац ће моћи одабере боју дететових очију, пол, стас и вероватно, IQ. Штавише, вероватно је, каже Тофлер да ће материца моћи потпуно да се занемари. Ембрион ће се зачињати, хранити и одгајати до пуне зрелости изван људског тела.

У овом свету, према Тофлеру, биће докрајчена и улога материнства, па и родитељства. Дете ће моћи имати више од два биолошка родитеља (две мајке, једну која даје јајну ћелију и другу која дете носи и роди). Ипак, највећи број људи због сталних селидби неће уопште имати децу, већ ће то оставити за период пензије, што ће куповином ембриона бити могуће. Парови који ипак добију децу, вероватно ће их давати мањем броју дипломираних професионалних родитеља који ће одгајати већи број деце. Деца ће праве родитеље виђати само повремено. Осим овога, децу ће одгајати и хомосексуалци оба пола, комуне, геријатриј-ски групни бракови, полигамне заједнице... Мањина, која буде остала верна традиционалном (природном) облику брака, имаће, због сталних промена током живота, бар 3-4 сукцесивна брака, са великим бројем деце - полубраће и полусестара, што ће, као и вештачка оплодња, захтевати и ново дефинисање родбинских односа, сматра писац.

Одлучујућа квалитативна промена у људском животу, нова димензија, неупоредива са било чим дотадашњим у развоју човечанства, наступиће, сматра овај амерички социолог, када се друштво на одређеном степену индустријског развоја буде усмерило не ка производњи добара, већ ка пружању услуга. Због све веће привремености и свеопште променљивости животних појава смањиће се стара човекова жеља за поседовањем ствари и он ће тада желети да гомила доживљаје (у уметности, рекреацији, забави, образовању, психијатријским услугама... Уосталом и садашња групна психотерапија је, према Тофлеру, заправо пакет доживљаја).

Огромну привредну важност, сматра писац због тога ће имати психокорпорације са психоуслужним делатностима, а психологија ће постати једна од нај-(зло)употребљенијих наука. Ове психокорпорације правиће псеудо-амбијенте (праве, симулиране или комбиноване), са тачним редоследом програма и боја, склада, контраста, лепоте, узбуђења, опасности, сензуалности, у којима ће људи доживљавати опсену као стварност.

Овим ће озбиљно бити угрожено човеково осећање за реалност (Тофлер подсећа да је до сада способност разликовања стварности од фикције била један од критеријума менталног здравља). Али, креатори доживљаја, психолози, који ће, како каже писац, бити најкреативнији чланови друштва, имаће лозинку: Ако сте вешти, потрошач никад неће опазити разлику".

Све ово снажно ће угрозити човеков осећај идентитета. Због тога ће се, каже писац, енормно намножити број подгрупа, малих заједница заснованих на разним стиловима" живота, које ће се, као и све, непрекидно мењати. Овим ће бити потпуно избрисан осећај националног идентитета, и постићи ће се изгубљеност појединца у времену и простору, разједничење, потпуни губитак међусобне комуникације, упркос све савршенијим средствима за комуницирање. Ово ће доводити до повремених експлозија вандализма и насиља или на другој страни до нихилизма и болесне апатије милиона људи који беже у средства за умирење, алкохол, дрогу и доживљаје", што је већ 70-тих година, према Тофлеру, у Америци било добило размере праве епидемије.

За овако наказно и болесно друштво биће потребно произвести подобне људе, а за то ће се образовни систем морати из корена променити. Одлика времена биће пре свега огромна брзина пораста знања. Због тога ће се образовање у крајњој фази одвијати у кући, преко компјутера, у време кад ученик то буде желео.

Нас у Србији, међутим, највише занима оно што Тофлер описује као прелазну фазу у промени образовног система, будући да у њој препознајемо елементе за-почете просветне реформе код нас.

У тој прелазној фази школе још увек постоје, али ће се укинути предавања и предметно-часовно-разредни систем. Учиће се у променљивим групама или индивидуално, разним методама: играњем улога, укључивањем ђака у симулиране активности, методама заснованим на забави и рекреацији које ће развити психо-корпорације и слично.

Способност учења ће се можда усавршавати помоћу одређеног режима исхране и дрогама како би се повећао IQ, појачала концентрација и убрзао процес читања. Учење у овој прелазној фази ићи ће у три смера:

1. ка учењу учења (технике, уз обавезан слободан избор ученика шта и како ће учити);

2. ка учењу међуљудских односа (нпр. како да се брзо склапају пријатељства - ово ће се чинити и психотехникама типа увежбавање чула", пипни, осети", невербалним играма);

3. учење одабирања (ученицима се неће смети наметати систем вредности, али обавезно ће се организовати такав систем обавезних и слободних активности које ће помоћи ученицима да сами за себе утврде и одаберу шта, зашто и колико цене у животу).

У обавезне наставне планове неће бити укључено ништа што се не може потпуно оправдати са становишта будућности, чак и ако то представља избацивање неког битног дела наставног програма. Настава се неће одвијати по предметима: физика, хемија, језик... већ ће то бити (увек кратки) курсеви о периодима људског живота - о рођењу, детињству, младости, браку, професији, пензионисању, смрти, о савременим друштвеним проблемима или будућности. Да видимо колико ова суморна Тофлерова визија будућности има везе са обећаним глобалистичким рајем и започетом реформом српске просвете.

 

 

Назад