Шта је световност?

о. Алексеј Јанг

 

Као што сам већ поменуо, Православље jе религија од другог света, т.ј. Вера која има јасно усмерене очи ка другом свету, на Царство Божије, и на Господа, Који влада тамо и у срцима верујућих овде, на Господа нашег Исуса Христа, на Њега Распетог и Васкрслог.

У својим делима, која треба да се пажљиво проучавају и изучавају од свакога, Отац Руске Цркве, из XIX. Века, Свети Игњатије Брјанчанинов, објаснио је да се израз световност, не односи само на живот на овој планети, у овом свету, већ још одређеније на оне људе, који воде грепшни живот у супротности вољи Божијој, који живе за време, а не за вечност.

Тужно је, што овај израз описује највећи део људи који живе данас, укључујући и многе од нас тебе и мене које су пали духови успели да заведу, постављајући пред нас земаљски прогрес у привлачној, лажној слици (предлажући да ми) треба да га желимо и да тежимо ка томе, тако да би нам украли и опљачкали нам (наше) вечно благо.

Даље, Свети Игњатије објашњава:

Свет је опште име за све страсти... Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за иметком, телесно задовољство, од кога долази сексуална страст, љубав ка почастима која подиже завист, похлепа за моћи, незнање и гордост положаја, жудња за украшавањем себе раскошном одећом и сујетним предметима, жеља за људском славом која је извор мржње и озлојеђености и физичког страха. Где ове страсти престају да буду активне, тамо је свет мртав...

А онда, Светитељ додаје: Види за коју си од ових страсти жив. Тада ћеш знати колико си жив свету, а колико си мртав за њега... Колико си везан за свет, а колико си одвојен од њега. Према овој дефиницији, дакле, сви ми смо (укључујући и традиционалне Православне Хришћане), без изузетка, заражени болешћу световности! Ово треба да буде веома озбиљна брига за све нас.

Не дуго пре него што се упокојио, пре више од петнаест година, Отац Серафим (Роуз) нписао је посебно важан чланак Православни поглед на свет. Пар оних који су читали тај чланак, у време кад се појавио ће га икада заборавити. Он је посебно вредан јер је настао, управо пре краја прекратког живота Оца Серафима, и стога је скоро последња воља и тестамент који би требали да читамо и изучавамо данас.

Сигурно заслужује да буде поново читан сада, у светлу настављене дегенерације Западне културе и вредности, у светлу свега онога што је Отац Серафим предвидео и на шта је упозорио.

Отац Серафим је објаснио да до скорашњих времена, истински Хришћански поглед на свет, не само да је био широко раширен, већ је био подржан и културом која га је окруживала чак и у неким не-Православним земљама до првих година нашег (20.) века. Људи нису делили световно од светог, Светињу од профаног, грађанско од црквеног, како то чинимо ми данас. До овог века, највећи део људи, посебно у Православним земљама живели су и мислили на стари начин.

У Православним земљама, попут Русије, наравно, ово је било још истинскије до Револуције. Манастири су били центар духовног живота за целу ту огромну земљу; Православни обичаји су били део свакодневног живота. Постојао је целокупни начин живота, који је био надахнут и обезбеђен Православном вером.

Живот је био релативно кратак за највећи део људи у тим данима, и смрт је била недељна, ако не и свакодневна за сваког. Ово је у ствари била добра ствар, јер је помагала људима да се усредсреде на смисао, сврху и циљ овог живота и остану духовно трезни; схватили су да је за све нас, други свет веома близак, па су не-световност видели као најжељенији део човековог начина мишљења и осећања.

Али, као што је Отац Серафим написао: Данас... све се то променило.

Не само  да су Хришћанске вредности и начела под нападом и у потпуном повлачењу, већ је, рекао је, наше Православље само мало острво (сада) усред света, који функционише по потпуно другачијим начелима и сваки дан се та начела мењају на горе, чинећи нас све више и више отуђенијим од њега.

Многи људи су у искушењу да деле своје животе на две оштро одвојене категорије: свакодневни живот који водимо на послу, са пријатељима из света, у нашем послу и Православље, које живимо Недељом и друго време  у недељи, када имамо време за њега... чудна комбинација Хришћанских вредности и световних вредности, који се стварно не могу мешати.

Из свега овога ми заиста можемо закључити да површно и извештачено Православље нема будућност, никакве будућности уопште. Судбина му је да буде прогутано у растућој ненормалности и световности, увећавајуће паганске културе, нашег пост-Хришћанског друштва.

Понављам: ова врста световног Православља неће узрасти, не може расти, и неће преживети, јер не даје живот. Ако не знамо Православље и ако не живимо Православно, ми једноставно нисмо Православни, без обзира каква би званична веровања ми могли имати. (исти чланак).

Отац Серафим је напоменуо да један од разлога што плитко и световно Православље нема будућности је због основног нарцизма наше генерације. Шта је мислио под тим? Рекао је да је већи део нас просто размажен, у пеленама.

Од детињства, писао је он, данашње дете је третирано, као по правилу, слично малом богу или богињи у кући: његовим каприцима се удовољава, његове жеље се испуњавају; окружено је играчкама, забавама, утехом; али није научен и подигнут према строгим начелима Хришћанског понашање, већ остављено да развија који год пут његове жеље изаберу.

Обично је довољно за такво дете да каже: Желим! или Не желим!, па да његови покорни родитељи падну пред њега и пусте га да иде својим путем... када такво дете одрасте, он природно себе окружује истим стварима које је користио у детињству: утехе, забаве, играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом...

Ако је ово прецизан опис највећег дела нас а ја мислим да јесте, чак и још више данас, него када је Отац Серафим писао свој чланак онда смо заиста у великој духовној невољи, и лично и појединачно, али и као Црква.

Веома се можемо запитати да ли наше Православље има смислену и препознатљиву будућност.

 

 

 

^