Тешко вама, који се смејете сада...

о. Андреј Горбунов

 

Лаган, опуштен однос према животу, постао је болест нашег времена. Беспослени и самоугађајући амерички начин живота постао је норма и код нас. Свуда се види одсуство озбиљности, нарочито међу размаженим, себичним, испразним, младим људима.

Пројава тог духа јесте шаљивост, која је толико распрострањена и постала толико уобичајена, да се већ одавно не схвата као нешто греховно. Овде се могу додати и сва глупаво-безобразне изјаве свих могућих водећих, и изрека пародиста и свакодневних анегдота, итд. Смех се користи и од стране политичких делатника ради тога, да би олакшали своје примање од слупалаца, гледаоцима, бирачима.

Анегдотски смех, којим се смеју пред телевизором, у позориштима, на забавама и вечерама, којим весели и довитљиви људи лако варају ближњега, забављају се над слабостима и над достојанством човека, над савешћу и гресима, за увесељавање и за заборављање жалости, без смисла и сујетног весеља других све то је смптом болести духа, греховне страсти.

Православни психијатар, Н. Гурјев дејство смеха, повод због чега се он јавља, сравњује са дејством преврнутог двогледа на посматране предмете: они се удаљују и умањују. Све на шта је усмерен смех, чини се мање значајним, и однос према њему постаје лакши. Смех једнако умањује и добро и зло. Ако се засмејемо над нечим добрим, онда оно, изгледа, престаје да буде добро, и трудити се ради његовог задобијања већ нема неког великог смисла.

Ако се смех обраћа на зло, онда се и оно чини малим, безопасним, потпуно безопасним, као оно са којим не само не треба да се боримо, већ чак, да се од њега уклонимо или једноставно плашимо.  Гледаш у такав преврнути двоглед и тамо, довољно далеко од тебе, указује се мала зелена девојчица која смешно отвара кишобран са чудесно белим зубима. Окренеш двоглед на праву страну а пред тобом је похлепни крокодил...

Шта у тебе уноси смех?

Прво, човек који се кикоће, вољно или невољно оштро себи осиромашује себи живот, избацујући из њега озбиљне несреће и велике среће све у малим делићима, све ништавно, никаквог озбиљног односа.

Друго, човек повремено олакшава себи живот, јер све мало и безначајно бива примљено и доживљено лакше.

И на крају треће, човек који се подсмева, умањујући својим ругањем људе који га окружују, илузорно се велича у сопственим очима. У сједињењу са снисхођењем, ругање образује ту равну и спољашње безобличну црту карактера, коју би требало назвати ироничношћу, која нема циљ да умањи људе који нас окружују, већ да констатује њихову  незнатност и безначајност у поређењу са маштарском величином ироничног човека.

Подсмех (ироничност, хумор) бива праћен осећањем духовне опустелости. Човек после напада смеха бива пријемчивији за друга негативна дејства, постаје лако рањив. Зато је давно примећено, да иза смеха, посебно код деце, иду сузе.

Супротна страна подсмеха је безосећајност. Јетки смех није од Бога. Саркастични осмех, оштрина сарказама, то је пародија на јеванђелску со мудрости. Граница духовне нечистоте смеха, хумористички кикот хохотање...

Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заплакати, говори Господ (Лука 6:25). Заплакаћете јер ћете видети да сте употребили радост не на оно, што је потребно, већ на оно, што је достојно мука.

Постоје два смеха: свети и тамни, пише Архиепископ Сан-Франциски Јован Шаховској. Њих је сада могуће разликовати по осмеху, по очима човека који се смеје. У себи га је могуће разликовати по духу који га прати: ако нема лаке радости, префињеног, меког пкрета срца, смех је мрачан. Ако је у грудима хладно и суво, ако се осмех криви смех је нечист. Он је увек такав након некаквог подсмеха над хармонијом света. Искривљена хармонија света криви душу човека и то се изражава у кривљењу црта лица.

Човек који чува себе, који стоји са поштовањем пред тајном свог живота, чуваће како свој живот, тако и свој смех. Чак ће и свој осмех он чувати пред Богом. И све ће у њему бити чисто и јасно.

 

Православное слово, Нижний Новгород, 2002. година

 

преузето са:

http://pagez.ru/items/024.php

 

 

 

^