Васпитање целомудрености

Вера Абраменкова

 

Данас је у целом свету изузетно заоштрен проблем континуитета генерације: чије вредности ће преовладати у недалекој будућности? Кога ће изабрати деца различитих узраста у својству објеката за подражавање и какве су последице ових избора за саму децу и за културу у целини?

Познати културолог и етнограф Маргарет Мид је разрадила теорију, према којој постоје три типа култура: постфигуративна, где деца уче пре свега од старије генерације (то су све културе са патријархалним односима, великим породицама и традицијама, које се свето чувају), кофигуративна, где и деца и одрасли уче од својих вршњака, савреме-ника (то су све културе са оријентацијом на садашњост, са породицама нуклеарног типа и несталношћу традиционалних принципа). И, најзад, префигуративна култура, где одрасли уче од своје деце.

Какве карактеристике има ова последња? Научница се ограничава само на констатацију: "Сад улазимо у период, нов за историју, кад се омладини, са њеним префигуративним односом према још непознатој будућности додељују нова права".

Какви знаци префигуративне културе постоје у нашим данима?

1. На државном и међународном нивоу подизање статуса детињства (Међународна документа о заштити детињства, дечја дипломатија, дечји конгреси и др.) интересовање за дечју субкултуру, дечје стваралаштво.

2. Превртање породичне хијерархије у "педоцентризам".

3. Коришћење и увођење дечјих психолошких карактеристика, начина, облика понашања у културу одраслих, у моделе њиховог понашања и стваралаштва (непосредност, емотивност, "детињастост" у ликовној уметности, у реклами, шоу-бизнису и др.). Игра као атрибутивна карактеристика детета постала је, вероватно, главно занимање одраслих, творевина савремене игровне цивилизације.

Ови процеси расту, почев од шездесетих година експлозије студентских немира у Европи и САД, кад је крајње отворено био уложен протест против начина живота одраслих и упорна потрага за новим моделима живота до данашњег дана, кад се "бунт" проширио на млађе категорије: шипарци (тинејџери) и чак млађи ученици траже своја права. И сад се налазимо на прагу суштинских измена у друштвеном систему Одрастао човек - Дете.

Познати амерички истраживач У. Бронфенбренер још је 60-их го-дина извршио упоредну анализу две социјално-старосне групе: деце у СССР и САД, размотривпш одговарајуће институције социјализације у процесу формирања личности детета: породицу и дечји колектив. Своје истраживање је назвао "Два света детињства".

У. Бронфенбренер је показао да ће друштвени карактер васпитања у нашој земљи оних година, топли емотивни односи између родитеља и деце, посебна улога дечјег колектива у процесу социјализације довести до формирања таквих особина код совјетске деце, као што су увиђавност, тежња да се притекне у помоћ, колективизам. Притом је с немиром говорио о индивидуализму америчке деце, њиховој агресивности у заједници са одраслима и вршњацима.

Анализирајући истраживање У. Бронфенбренера и упоређујући ситу-ацију данашњег дана, може се рећи следеће. Као прво, ако су совјетска деца тих година била јасно оријентисана на одрасле, њихове норме и оцену, онда су, фигуративно се изражавајући, "деца те деце", после више од тридесет година, данас оријентисана у већој мери на вредности и норме вршњака. "Помак" у корист вршњака је, по подацима истраживања, све већи и већи, те не само адолесценти, већ и млађи ученици и чак старија предшколска деца све чешће дају предност вредностима једнаких себи. То је повезано, с једне стране, са "културном експлозијом" последњих деценија, пропашћу идеала, моралних оријентира, а, с друге, са кризом породице, губитком традиционалног ауторитета родитеља.

Као друго, либерализација односа између одраслих и деце, која се може приметити последњих деценија, коју многи виде као испољавање демократије у друштвеним односима, у ствари се претвара у све веће слабљење контаката између генерација и својеврсну сегрегацију, коју је приметио У. Бронфенбренер у америчком друштву реченицом - символом: "Дечји терен за голф: само за децу".

До сегрегације долази не само по имовинском обележју (већина наше деце не може себи да приушти да игра, рецимо, стони тенис, а камоли голф), већ и по старосном: раскид између друштва одраслих и дечје заједнице у Русији постаје све осетнији и дубљи; то веома осетно одражавају дечји цртежи, у којима је дошло до поделе простора одраслих и вршњака. Деца такође разумеју да се одрасли од њих ослобађају, откупљују. Посеб-но драматично се ово открива у породицама материјално обезбеђених, такозваних "нових Руса". Са узрастом опада значај породице: према резултатима наших истраживања од пре три године, већ у првим разреди-ма (!) преко 30% деце на питање где им се више свиђа: код куће или у школи, одговара да је "у школи боље", а у петим разредима такве деце је већ више од 50%.

Вероватно се не може толико једнозначно, као У. Бронфенбренер, рећи да се"... оријентација на вршњаке објашњава пре одсуством пажње и бриге у родитељском дому, него привлачношћу групе вршњака", пошто, независно од односа одраслих, референтни вршњаци, на које се оријенти-ше дете, се појављују већ у предшколском узрасту.

Упоређујући децу Русије и САД данас, не може да се не каже ништа о трагичној реалности без преседана, која се никад није десила у историји културе. После трагедије у држави Колорадо, где се десило масовно убиство ученика од стране управо њихових вршњака, Бил Клинтон је у свом обраћању нацији за оно што се десило окривио произвођаче агресивних компјутерских и видео-игара: "Нашу децу "подмирују" свакодневном дозом насиља... До 18. године сваки Американац види 200.000 сцена насиља и 40.000 сцена убистава... Одрастао човек је епособан да повуче јасну грани-цу између виртуелног и реалног, али ова граница може да постане веома слаба за децу. Зато треба двапут да размислимо о утицају рекламе и тако-званих игара-стрељана, које позивају играче - цитирам - "да осетите онај део ваше природе, коју привлачи игра са оружјем и хладнокрвно убиство". И најневероватније од свега: "Убиј своје другове без казне". У периоду од 1976. до 1994. г. у САД показатељ убистава, извршених, на пример, у Арканзасу од стране деце старости од 14 до 17 година, се повисио за 435%."

Истовремено је по Русији, Украјини и другим регионима протутњао талас дечјих самоубистава, чија статистика је последњих деценија пора-сла 80 пута, тако да стручњаци говоре о епидемији самоубистава деце од 6 до 18 година. Дечји психијатри сматрају да се узрок ових трагедија не крије у материјалној, већ у духовној сфери. У суштини, у Америци и у Русији имамо посла са две различите реакције на унутрашњу духовну несрећу деце. И овде, и тамо деца су немилосрдна, деца, која не знају, не осећају сажаљење. Једни према другима, други према себи.

Али само музика одјекује у наушницима њихових плејера, само спотови промичу на ТВ екрану, у којима је естетика наказног, "лепота умирања", сласт убијања, поетичност иструлелог тела и растрзане утробе. "Непрекидно самоубиство", "Умрећу млад", "Хајде да увече умремо весело, играјмо се декаденције", "Убиј их све и добиј награду"... - то су речи из модерних песама рок-певача, идола савремене омладине. Смрт постаје све примамљивија. Танатизација као страст према смрти се шири свим медијским средствима, символика смрти и распадања је око нас, она је на одећи наше деце, на књигама, које читају, на њиховим играчкама.

У савременим условима све већег узајамног отуђивања родитељско-дечјих односа у породици, при истовременој демократизацији, и психолошког изједначавања ових односа (или преокретања традиционалне културне хијерархије) старији често покушавају да испуне дефицит поверљивости и топлоте откривањем детету "врућих тајни" одраслих, нарочито, тајне доношења деце на свет.

И ако пре тридесет година на питање петогодишњег сина "одакле долазе деца", отац није нашао ништа бол>е, него да смести дете да посматра порођај његове мајке, онда сад неки прогресивни родитељи сматрају да је боље да гледају порно-филмове заједно са својом предшколском децом (нека се навикавају!) и ученицима (они и тако све знају), и чак дискутују о ономе што су видели. Покушавајући на тај начин да успоставе поверљив однос са својим кћерима и синовима, да уклоне "лажни стид" у питањима пола и да демонстрирају демократску једнакост "очева и деце", ове маме и тате, не желећи то, наносе огромну штету психичком здрављу своје деце.

Наши подаци анкете одраслих поводом утицаја екрана су показали да неки родитељи сматрају да су насиље и еротика са екрана неопходан васпитан моменат. "Порнографизација друштва" у Русији после перестројке као одраз сексуалне револуције на Западу довела је до кардиналних промена у процесима полне социјализације детета - најважније компоненте опште социјализације.

Процес полне социјализације у савременим условима представља појаву, којој, вероватно, нема ничег сличног у целој претходној историји Русије. Традиционалан облик полне социјализације, карактеристичан за патријархалне међуљудске односе, је потицао из типа подударања узора полне улоге са полном припадношћу детета, тј. за дечаке је то маскулини модел, а за девојчице - феминини. Крајем XIX - почетком XX века појавио се, а у совјетско време се развио маскулини тип полне социјализације, тако карактеристичан за сурова времена, кад се мушки модел понашања показао као погоднији како за дечаке, тако и за девојчице.

Ово није могло да се не одрази на измену типа полне социјализације у процесу формирања психолошког пола последњих деценија, који је могао да се одреди као инверзиван, тј. маскулини за девојчице и феминини за дечаке.

Инверзиван тип полне социјализације доводи до формирања "унисексуалног" (или бисексуалног) модела психолошког пола: "унисекс", који се данас примећује, не само у одећи, моди, облицима понашања, већ и у психо-сексуалним страстима.

Полна социјализација по инверзивном типу у својој суштини је директно насиље над природом детета и скрива у себи одређену опасност за друштво у целини, чије размере је тешко претпоставити. Ево само једне илустрације. Једанаестогодишња девојчица из успешне породице, која посећује веронауку и, према томе, има представу о Светој Тајни Брака и содомском греху, изјавила је да у будућности намерава да се уда... за своју другарицу. А кад се запрепашћени отац заинтересовао: "А шта са децом?" девојчица је одговорила: "Ма зар код нас има мало одбачене деце?" Ова изјава је одређени симптом полне инверзије.

У периоду пубертета процес полне социјализације достиже своју кулминацију, кад на фону физиолошке и хормонске бисексуалности адолесцент јако преживљава амбивалентност сопственог полног идентитета. У комбинацији са савременим укидањем табуа на хомосексуалну интимност, долази до фактичног подстицања дечака или девојчице на сексуалне контакте у истополној средини, што може да буде као последица фиксирано у стабилну хомосексуалну оријентацију не појединаца, већ целих маса. Судбина "сексуалне већине" Содоме и Гоморе је добро позната историји културе, и после тога нам остаје само последња етапа - садомазохизам и саморазарање.

Познато је да се социјализација, између осталих и полна, историјски остварује пре свега у систему "дете - одрастао човек". Ипак, полно-старосна улога система "дете - дете", која се знатно касније укључује у овај процес, је такође веома важна институција полне социјализације.

Дечја заједница као носилац сопствене субкултуре поседује специ-фичне функције у формирању психолошког пола детета: у заједничкој активности и равноправној комуникацији прецизира се и увежбава понашање детета у складу са позицијом његове полне улоге, утврђују се пси-холошке разлике понашања у полној улози дечака и девојчица. Управо је овде дете обично добијало знатан део информације (до 90%!) о "тајнама" доношења деце на свет и узајамним односима полова. Истовремено дечја субкултура поседује својство конзервације културе, пошто се, захваљујући њој, чувају извесни облици, текстови, елементи и стереотипи понашања различитих епоха, изгубљени у савременој култури, укључујући и сферу модела понашања полних улога.

Ако је седамдесетих и осамдесетих година XX века успех детета у адолесцентној заједници веома зависио од тога колико је оно одговарало критеријумима полне улоге (бити добар партнер), а код девојчице у адо-лесцентном добу је долазило до преиспитивања планова професионалне самореализације и одбијања индивидуалног професионалног успеха у корист женствености и материнства, онда се почетком деведесетих година, а нарочито крајем истих, ова слика кардинално мења.

Последњих година, због слабљења социјализирајућег утицаја породи-це и традиционално дечје-адолесцентне заједнице, као и увођења бисексуалног модела полне социјализације од стране друштва, - испоставило се да су дечаци, а нарочито девојчице оријентисани не на романтичну љубав, не на породичне вредности, већ на "сексипилност", "безбедан секс" и хомосексуалне односе. Ова оријентација, по сведочењу стручњака, је директно повезана са растом девијантног понашања. Лако преступивши границу целомудреностц, адолесценти се показују као психолошки спремни за прекорачивање свих других граница.

Показује се да је очигледно да полна социјализација као фундаментал-на социокултурна стратегија васпитања, коју остварује одрасла заједница, у савременим условима дезоријентише дете на плану формирања полног идентитета, стављајући га у позицију избора психолошког пола. У суштини ствари, одрасла заједница несвесно (или свесно?) остварује активну деморализацију дечје субкултуре. Последица овог процеса су: рани полни односи, раст абортуса и венерична оболења адолесцената. Ту се закономерно појављују различите организације, типа ЈАЗАС, и нуде спречавање и лечење последице (а не узрока), помоћу "безбедног секса".

Све већа либерализација полног морала у друштву у периоду после перестројке, фактичка легализација полних изопачености, с једне стра-не, и активно ширење порнографије кроз различита издања, укључујући и издања, оријентисана на дечју публику, као и ТВ и видео/филмова, компјутерских игара - с друге, не само да оријентишу адолесценте на ране сексуалне односе, већ и активно провоцирају дечаке и девојчице на бављење проституцијом и вршење сексуалних злочина.

Као што је познато, примарна социјална група, у којој долази до процеса полне социјализације, су: родитељи, браћа и сестре, најближи рођаци - породица. Помоћу механизма идентификације са значајним другима, нарочито са мајком и оцем, формира се психолошки пол детета посредством овладавања нормама и стереотипима понашања у складу са полном припадношћу. Механизам идентификације за израду позиције сопствене полне улоге се изводи не само у погледу одраслих и деце, који окружују дете, већ и у погледу културних носилаца полне диференцијаци-је, на пример, књижевних и биоскопских јунака, ликова из бајки. У горе описаном експерименталном истраживању средине осамдесетих година већ смо добили чињенице неподударања фактичних типова међуљудских односа у савременој породици, која деца посматрају и усвајају, и идеалних образаца ових међуљудских односа, фиксираних у култури.

Поред тога, у цртежима последњих година примећује се нарушавање традиционалне графичке идентификације дечака са очевима и девојчица са мајкама, кад начин имитирања, гама боја, атрибутика фигура открива очигледну сличност; данас родитеље, нарочито очеве деца често просто не имитирају, или цртају у црним тоновима и немарно. И то се често дешава у такозваним срећним комплетним породицама!

Треба рећи да је у историји културе Русије еволуција саме породице на најтешњи начин била повезана, с једне стране с развојем државности, а са друге, с етапама измене статуса детета у породичној структури: од бесправности и потпуног потчињавања власти родитеља до "права детета" и односима једнакости. Међутим поремећај традиционалне хијерархије односа у систему "дете - одрастао човек" има и своје наличје не само на плану пада родитељског ауторитета, пада вредности породице и форми-рања "социјалног инфантилизма" код генерације која расте, већ и у губитку исконски за руски менталитет целомудреног односа према интимној сфери, нарочито кад се ствар тицала деце. Није ово без разлога строго табу-тема у богатом руском језику (у лексици - или псовка, или научна терминологија), чак и семантика речи "љубав" је вишезначна и поткопана. Љубавна страст или сексуална разузданост никад се нису стимулисале у руском народу, оне су спадале у врсту опседнутости, суманутости.

У руској култури увек су постојале еротске песме и поскочице, порнографске анегдоте, игре и друге спољашње манифестације сексуалности у народном животу, упркос веома строгим државним и црквеним забранама, али оне су имале улогу својеврсне карневалске, хуморне антикултуре, својеврсног вентила за ослобађање сексуалне енергије младог руског етноса. И свако од прекршилаца забране је знао да крши (због тога је "забрањени плод" и био сладак!), али онај који се огрешио увек је имао могућност да се покаје у црквама и манастирима. Притом су се деца, нарочито девојчице, васпитала у великој строгости. Широко, посебно на Западу, је позната "асексуалност" руске књижевности, "зато што је њена тема љубав, а не секс, Ерос, а не еротика".

Ако се постави питање социогенезе представа о "забрањеним темама" у руској традицији васпитања, испоставиће се да је за већину Руса пре револуције, па чак и све до пре 30-40 година дечји живот психолошки протицао релативно аутономно и одвојено од живота одраслих, без обзира на заједнички крајње тесан физички простор коегзистенције (довољно је замислити сељачку брвнару са њеном прозирношћу и природношћу целокупне животне делатности). Одрасли се нису мешали у дечји живот, не због потпуне равнодушности према њему, већ дајући детету право на игру. Зато је дечја субкултура могла да стекне богато искуство самоизра-жавања и самоникли културни арсенал - дечји фолклор, који се преноси с једног дечјег колена на друго током више хиљада година. Свакако је у овом арсеналу било средстава за преношење знања о "забрањеним темама" - дечји фолклор са анегдотама, непристојним стиховима и причама о сексуалној сфери, као и имитационе игре "младожење и младе" и др. Садржај ових знања је могао да буде (а често је и био) вулгаризован и чак циничан, али супротна страна односа, романтично-узвишена или брачно-породично-идеализована, која потиче од одраслих (учитеља, родитеља, свештеника), је у свести детета усклађивала прозу живота или њену прљавштину са моралном нормом.

Неопходност сличне психолошке противтеже у социјуму је био знак здравља и најважнији механизам постојања јасних разлика између до-личног и недоличног, лепог и ружног, доброг и злог у култури. Губећи, разводњавајући ову границу, када, по речима А. С. Пушкина, "добро и зло - све постаде сен", савремена култура лишава дете могућности моралног избора, алтернативу избора најбољег међу најгорим. Овде долази до духовних замена: уместо идеала мужевности и женствености - унисекс, уместо вредности породице - ванбрачна веза партнера (препоручује се - истог пола), уместо лутке-голишавке, која је оваплоћавала архетип материнства - чулне Барбика и Синди (не ћерке, не другарице!), које инкарнирају архетип блуда и символизују "потрошачко друштво".

Већина програма сексуалног васпитања и данас модерне валеологије, која се реализује последњих година, представља варијанте једног отворено бихевиористичког модела сексуалног васпитања и фактички је усмерена не да помогне при формирању психолошког пола и адекватне позиције полне улоге детета, већ на учење детета на усвајање сопственог пола преко гениталија и формирања ванбрачних и антиродитељских оријентација на "безбедан секс".

Истовремено многе америчке колеге, које имају богато искуство у сексуалном обучавању, последњих година показују да највећу васпитну ефикасност испољавају они наставни програми, где се уздржавање нала-зи не само на првом месту, већ се и поткрепљује моралним постулатима религиозног карактера. Џозеф Собран - познати амерички философ и публициста - назвао је савремено америчко друштво "абортусном културом", имајући у виду не само саму чињеницу пораста абортуса, већ и легализовану порнографију и систем сексуалног васпитања у школама.

Америчка истраживања ефикасности школских програма сексуалног васпитања, с тачке гледишта превентиве негативних последица сексуалног понашања  aдолесцената, показала су зависност њихове ефикасности од годишта, пола деце, као и од садржаја обуке. Испоставило се да обука о биолошким темама и о контрацепцији узрокује раније ступање у сексуални живот, и ранију "коиталну иницијацију" и код дечака и код девојчица. А обучавање навикама опирања (рећи "не") међу девојчицама 15-17 година може да одложи први сексуални однос, да смањи број партнера.

Испоставља се да је у Америци - домовини сексуалне револуције, која је у пуној мери окусила њене плодове, још 1981. године био донет закон о примени морално-вредносног прилаза сексуалном васпитању. Удруживање напора државе, школе и црквених организација довело је до слабљења утицаја "сексуалне револуције" у САД. Како показују истраживања и анкете последњих година све већу популарност међу омладином добија идеја уздржавања.

Дакле, савремена епоха је обележена укидањем вишевековних табуа на државном нивоу због заједничког разматрања проблема секса с децом кроз школске програме, медије, кроз књиге или са ТВ-екрана. Функција информисанијих вршњака у дечјој субкултури - оних "ужасних дечака", који хиљадама година просвећују наивне малишане по питањима пола, прешла је на одрасле. У вези с тим се помињу позната истраживања супружника Харлоу с мајмунима, изванредна по својој психолошкој истанчаности. У експериментима Харлоуових јасно је доказано да су се мали резус мајмуни, лишени "друштва вршњака", касније показали као неспособни да успоставе брачне односе, али уколико би ипак имали потомство, онда су се одликовали потпуном равнодушношћу према потребама своје деце и суровим односом према њима.

По мишљењу научника, игре са вршњацима важније су за мајмунске будуће односе кад одрасту, него комуникација са одраслим мајмунима. Можда се, не бојећи се западања у "вулгарни материјализам", може претпоставити да постоји општи биолошки механизам преношења информација о репродуктивној сфери посредством превасходно "хоризонталних веза", тј. од вршњака према вршњаку? А функције одраслих у полној социјализацији су донекле другачије и заменити децу собом, значи, можда, нарушити нешто веома важно у социо-еволуционом систему?

И сличне замене не могу да прођу без губитака по културу, етнос, државу. Каквих?

Пре свега фактички се укида вишевековна пракса неизазивања превременог полног нагона код детета, која је постојала у целој европској цивилизацији (а у руској култури посебно). Знања у овој сфери су била увек искључиво прерогатив одраслих, а, неретко, посебно посвећених одраслих и никакве заједничке дискусије о интимним питањима са децом код њих није могло да буде, бар пред другима и пре ступања у брак. На стражи овог табуа налазили су се држава у лицу градске или сеоске општине, породица, школа и црква.

Десакрализација интимне сфере, скидање покрова романтичне тајне (није без разлога - Света Тајна Брака!) с љубавних односа повлачи за собом деиндивидуализацију љубавног осећања. И, како год било чудно, они доводе до гушења либида, до сужавања репертоара љубавних дожи-вљаја. Ето због чега психијатри са чуђењем у последње време примећују омладинску импотенцију међу здравим младићима, који тако добро знају сексуалну технику из еротских филмова. Одавде, сексологизирајући деч-ју свест горе означеним средствима, дезоријентишући дете у стварању психолошког пола и адекватне позиције полне улоге, ми, одрасли, као прво, крадемо од њега осећање његове јединствености као дечака или девојчице, лишавамо га у будућности пуновредних љубавних доживљаја, укључујући и сексуалних. Није без разлога само забрањени плод сладак, а приступачан ће одједном изгледати кисео и горак.

Као друго, сексологизација свести детета - то је у мистичком смислу лишавање његове целомудрености. Дечја свест по природи својој је целомудрена, а целомудреност је, као што је познато, заштитна, она штити дете од опасности, прљавштине, заразе. Целомудреност није толико физиолошка и није само морална категорија, то је категорија погледа на свет, која одражава целовиту слику битија, целовити и мудри лик света, што и обезбеђује заштитну функцију свести. Због тога су "исцелитељство" и "целомудреност" појмови истог реда, као што су "блуд" и "заблуда".

Савремена ситуација развоја детета у друштву у контексту сексуалног васпитања, "планирања породице", у суштини се претвара у сексологизацију детињства, дечје субкултуре, и то је појава, поимање чијих могућих последица је задатак професионалаца.

 

 

Са руског

Весна Петковић

 

преузето из књиге "Између љубави и себичности"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

 

 

 

^