Увод: Нова религија – Бог потчињен од човека

 

„Већ и секира код корена дрвету стоји;

свако дакле дрво које не рађа добар род, сече се и у огањ баца“

(Матеј 3:10)

 

Са духовне тачке гледишта, најупечатљивија ствар о савременом енглеском друштву је одсуство живе вере у Свету Тројицу, губитак Духа Светога. Ова нација је данас у великом степену духовна пустиња, празнина, духовна пустара. Бог је постао скоро невидљив у савременој Енглеској.

Заиста, изгубивши веру, „смрт Бога“ је била проглашена још од шездесетих. Данас вероватно само око 1% Енглеза заиста верује и спроводе неки облик Хришћанства који је препознатљив као такав Православним Хришћанима. 

Ово не значи да говоримо да је енглеско друштво нерелигиозно или да има религиозни вакуум. Савремено енглеско друштво је у ствари „религиозно“, али његова врла нове религија је „хуманизам“, обожавање човечанства. Једном када су се решили Бога, остао је човек. Хуманизам, суштински материјалистика световност, је у ствари често знан као алтерантивно име за обожавање света – секуларизам. А секуларизам, или световност је, одувек био непријатељ Православног Хришћанства и Цркве, као што је Божански Апостол Јован одавно рекао.

Врла нова религија хуманизма, обожавање човечанства јесте идеализација или обоготворавање људске расе и њених достигнућа, укључујући према томе и све грехе. Парадоксално, хуманизам се развио посебно лако у време масовних убица, људских бића попут Стаљина, Мао Це-Тунга, Хитлера и Пол Пота. Хуманизам приписује човечанству „права“ и „достојанство“ бранећи „светињу људског живота“, наговештавајући ту и светињу његових грехова.

Име „хуманизам“ је онда контрадикторно и неодговарајуће. Православни Хришћанин би напротив тврдио да је једини истински хуманизам Хришћанство, који је центрисан на божанској и људској природи у Личности Христа.

Позив на обожавање палог човечанства, са свим његовим демонски надахнутим, препуним греха, хуманизмом, није само изопачење, већ и клевета и лаж. Хуманизам је анти-хуман, као што се може видети из живота горе поменутих тирана хуманиста. Изјавити да је Бог мртав, јесте у ствари исто као и изјавити да је човечанство мртво.

Такав какав јесте, хуманизам је сам опасно популаран, јер је он религија само-обожавања. Клањајући се пред човечанством, он проповеда очигледне привлачности само-уздизања, само-интереса, само-ласкања, само-снисхођења, материјалистички прослављајући видљиве делове људског бића, људског тела и ума.

Његово суштинско само-ласкање јесте тајна његовог успеха. Хуманиста живи и креће се унутар мехура себе, егоизма. Препун људске сујете, хуманизам узноси само-вредност и хвали само-поштовање. Хуманизам потпомаже осорно само-поуздање и претерано поштовање, охрабрујући задовољство и доколицу.

Усредсређен у људској раси, он је према једно-димензионалан у свом схватњу човека и целог космоса. Он говори да је човек достојан, док је у стварности човек јадан на куб, уз потенцијал да буде достојан, али само кроз благодат Божију.

Чињеница да је Бог умро за наше грехе, јесте запањујућа.

Што хуманизам негира да имамо било какве грехе, вероватно је још више за запрепашћење.

 

 

 

< ^ >