Преварност наших утисака

 

Веома је важно управо то што демони „мењају изглед ствари како хоће". Као потврду за овакво тврђење аутор се може ослонити на своје лично искуство, а такође и на искуства других људи који су изашли из окултизма и обратили се у Православље. Процес тог обраћања сам по себи заслужује нарочито пажњу: ми ћемо се осврнути на један феномен који се може назвати „обрнута перцепција".

Човек који се дуго времена занимао јогом, окултизмом, или неким другим нехришћанским духовним учењем, жели да поразговара са православним свештеником са циљем да нешто више сазна, или чак да се обрати у Православље, и нигде не може да пронађе свештеника који би му се допао. Сви му изгледају несимпатични.

Он их доживљава као људе бездушне, малоумне, неталентоване, необавештене, или на неки други начин непријатне. Но ако он игнорише своје осећање, учини корак и ступи у контакт са њима, њега ће поразити оштра супротност између изгледа свештеника пре разговора и онога какав је свештеник уистину. И ово под условом да жели искрено да прихвати речи свештеника, не полемишући, са унапред изграђеним мишљењем. Иначе, утисци којима безусловно верујемо, без расуђивања, могу бити таквог усмерења да нас чак могу одвући далеко од икакве могућности контакта с представницима православне Цркве. Такво стање неадекватног виђења ствари природно је за окултисту док исповеда своје окултне идеје, и пада под власт демона добровољно, ништа не подозревајући. Он себе ставља у такву зависност од њих, да је чак и његова философија и способност опажања потчињена њима. Од овог опажања само је један корак до халуцинација и визија, својствених „видовитим" окултистима и јогинима, које доживљавају као несумњива достигнућа.

Дужни смо да закључимо да се етапа духовног виђења духова, и етапа правилног разликовања помисли, јављају као врло високо достигнуће, својствено онима „који су достигли велику меру духовног узраста". Сложеност разликовања духова је у томе што се „непријатељи облаче у јагњеће коже", подстрекавају мисли наизглед исправне, а изнутра су „вуци грабљиви" (Мт. 7, 15) тј. „прелешћују срца незлобивих" (Рим. 16,18) ониме што се чини добро, док је у суштини зло. Савет који произилази од бесова, напослетку одводи у таму (Варсануфије, 5, т. 3, с. 60).

Уосталом, сам Господ нам је дао дар разликовања лажних учења и лажних учитеља од истинитих, и то по плодовима њиховим; за такво разликовање треба времена, упорно-сти и стрпљења. Он је рекао: „По родовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Тако свако дрво добро родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа" (Мт. 7, 16-18). Из ових Спа-ситељевих речи могуће је анализирати ово или неко друго друховно учење — трима методама:

1)       проучавањем личности оснивача учења — ако се оснивач показује као онај који нуди „трње и чичак", тј. не одликује се светошћу, не можемо очекивати да његово учење буде „грожђе";

2)   проучавањем самог учења — ово је најопаснији начин јер се „чичак" вешто маскира у „смокву", и можеш их разликовати тек кад их прогуташ, а последица је тровање које ће бити погубно за душу;

3)   проучавањем „плодова" од упознавања људи са учењем — ако се човек нагутавши се „чичка", маскираног у виду „смокве" физички или психички разболи, сигурно је да то учење није од Господа.[1]

У даљем излагању прибећи ћемо првом и последњем методу избегавајући други, да не би имали штете уместо користи. Уочавајући сву сложеност разликовања помисли и идеја, исправном проценом овог или оног учења, долазимо до закључка да је чулно виђење духова редак дар, којег су се удостојили они људи који се одликују нарочитом праведношћу и светошћу.


 

[1] За православног хришћанина главни метод је поређење било ког учења са учењем Православне Цркве. Али пошто је ова књига намењена не-православном, не-црквеном, или мало-црквеном читаоцу, принуђени смо ставити акценат на методе не дотичући се садржаја учења.

 

 

 

< ^ >