Од Бога недопуштени начини отварања чула

 

Самовољно отварање чула које се у окултизму зове „отварање чакри" или „центара", источна мистич-на учења нуде у облику окултизма, јоге, агни-јоге, тибетанског будизма и других учења.

 

а) Раџа-јога

 

Извесни Сахаров — руски емигрант из Првог светског рата и учитељ јоге, издао је 50-тих година на западу књигу „Духовно стрељање из лука или отварање трећег ока" (22) где описује у раџа-јоги усвојену праксу развоја видовитости, а коју је лично испробао. Развијена видовитост претпоставља могућност да се види оно што је на великом растојању, како прошлих тако и будућих догађаја. На одређеном ступњу своје праксе, ученик почиње да виђа светлосно лице неког „учитеља" који наставља да руководи путем визија и духовних поука, његовим „духовним" развојем.

Сам Сахаров признаје, да је виђење прошлог и будућег, као и видовњаштво, практично недостижан циљ за обичног човека, и захтева натприродне напоре, изванредну концентрацију, усмеравање пажње, нарочит режим живота, дијету, итд... итд... Заиста, оно што Господ бесплатно дарује ономе ко је Њему угодан недостижно је људским напорима, и ономе ко Му није угодан. Такву разлику још више истиче извештаче-ност свих напора да се својевољно достигне, оно чега нас Господ, нашег добра ради, лишава.

 

б) Мантра-јога

 

Мантра-јога је метод кришнаита, тибетанских будиста, трансценденталне медитације, и других учења.

Ако Сахаров, у свом излагању раџа-јоге, поставља као главни циљ стицање знања и виђење ствари на великој удаљености, а контакт с „учитељем" (духом из невидљивог света) показује се као „додатак" у процесу развоја ове натприродне особине, то мантра-јога недвосмислено нуди непосредно виђење и општење с „божанством мантре" (нпр. са Кришном), или плодове овог општења у виду стицања блаженства, среће, богатства, натприродних способности и др. За сваку потребу постоји мантра: свака у себи садржи име божанства индуског пантеона, чије значење обухвата одређену сферу живота, која занима корисника мантре.

Шта је то мантра? Реч „мантра" састоји се од две речи: „ман" — мислити, и „тра" — заштита или слобода од „робовања појавном животу — самсари" (31, с. 10). Простије речено: то је санскритска фраза, реч или чак спој звукова. Говоре да се мантре узимају из Веда — светих индуских списа.

Име сваког божанства хинду-ског пантеона изговара се мантром, и онај који дуго и упорно понавља мантру биће удостојен посете тог божанства, општења с њим и задовољавања својих жеља. Мантре су „конкретне" (садрже имена конкретних божанстава) Кришне, Шиве, Вишнуа, Сарасвати и других; и „апстрактне", оне које се обраћају безличном Апсолуту, који дарује ослобођење у сташу самадија, „сједињењу с Апсолутом".

Познати јоган Шивананда, у књизи „Ђапа-јога" (ђапа значи понављање мантре) каже да се свака мантра одликује особеним ритмом, који, ако се понавља, уклања препреке и човека доводи до виђења „божанске мантре" (31, с. 7). Другачије речено, одстрањују се „кожне хаљине" у које је човек обучен од Самог Господа Бога због предострожности, да не би дошао до погубног општења с духовима злобе. Сам Шивананда говори о наличју сваке мантре, божанства или „деве" означавајући га као „врховну стварност, вишу или нижу" која се појављује као извор призван „силом мантре" (31, с. 7)

Не скрива се да мантра може призвати „нижу", тј. злу стварност, православно речено — демоне. Осим тога, сагласно хиндуском учењу, сва та божанства нису бесмртна, и гану заједно са читавим космосом на крају великог космичког циклуса, кад ће све створено бити уништено, и растворе-но у врховном божанском паду у „сан". Потом ће се оно опет пробудити и створити све изнова, и тако без краја и конца (28, с. 34).[1]

Чињеницу да је мантра-јога неистинити пут спасења потврђују правила помоћу којих се мантра-јога спроводи у праксу. Тако, нпр. кришнаити сматрају довољним за успешно практиковање мантре испуњење четвороструких правила:

 

1)       не јести месо, рибу, јаја;

2)   не узимати наркотике (овде спадају чај, кафа, чоколада, црни и бели лук);

3)   не узимати учешћа у хазардним играма;

4)   избегавати полне односе ван брака;

 

Као што видимо, и овде нема речи о покајању, о савести човека, реч је углавном о телесним правилима. У вези са овим навешћемо речи апостола Павла, о вези између Старог и Новог Завета. Говорећи о првој скинији, апостол Павле пише: „Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе дарови и жртве, које не могу да усаврше савјест онога који служи, а прописана су само за јела и пића, и разна прања и обреде тјелесне, до времена обнове... колико ли ће више крв Христа, Који Духом Светим принесе себе непорочна Богу, очистити савјест нашу од мртвијех дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме?". (Јевр. 9, 9-14)

Истине ради, треба напоменути да је, осим горе наведених четвороструких правила, у књигама кришна-ита могуће наћи и друге захтеве, који би се могли одно-сити на природно-духовну сферу, а не само на телесну. Навешћемо осамнаест захтева, који чине „постепени процес", захваљујући коме ће бити достигнуто „потпуно знање" (6. с. 48):

 

1)      свако је дужан да тежи беспрекорном животу, и да указује дужно поштовање другима;

2)  не треба веровати само зато да би се постигла слава, или да би смо се могли назвати верницима;

3)  не треба бити извор невоља за друге људе;

4) треба се научити трпљењу;

5)  треба избегавати дволичност у односима са људима;

6)   неопходно је наћи духовног учитеља;

7)   треба веровати учењима светих књига;

8)   треба одлучно следити њихова упутства;

9)   треба се уздржавати од свега што наноси штету самореализацији;

10) не треба чинити велике напоре само ради одржавања тела;

11) не треба се оптерећивати својим физичким телом;

12)  док живиш у телу мораш имати на уму да ћеш трпети страдања, болести, старост и смрт;

13) не везуј се за дела, осим за она која су неопходна за духовни напредак;

14)  не треба се везивати за жену, децу, и кућу више него што дозвољавају свете књиге;

15)  не треба себе сматрати срећним или несрећним у зависности од испуњених жеља;

16)  предај се врховном божанству Кришни, и служи му;

17)  неопходно је живети усамљенички;

18)  треба постати истраживач духовног знања.

 

Једним погледом се може видети шта су главне разлике претходних заповести (њихов приземни људски карактер) насупрот заповестима које нам је дао Господ Исус Христос. Овде нема ни речи о љубави према Богу и људима, нема речи о ношењу бремена једних другима, или полагања душе своје за пријатеље. Могу се уочити супротности: с једне стране испуњење људске „умерености и уредности" као подлоге егоизму и самозадовољству (обећава се потпуна спознаја, све друго се проглашава неважним), а са друге стране се чује призив на подвиг и самоодрицање.

Колико је кришнаита који ће крвљу запечатити сврју преданост Кришни? Христови следбеници су крвљу потврдили своју преданост Христу хиљадама хришћанских мученика. И то је потпуно разумљиво: патос кришнаизма је — блаженство, наслађивање са Кришном, а не спасење од вечне погибли кроз распињање себе са Христом.

Горе речено нас наводи да уочимо да главно размимоилажење између православног и других нехришћанских учења јесте у томе, што последња оцењују стање савременог човека као нормално, као „нулту тачку" од које се креће ка савршенству, док хришћанин сматра да је његово стање нешто негативно. Људи живе у негативним стањима која треба савладати на путу до жељене „нулте тачке", и сав земаљски живот јесте управо пут до тог „излаза". Савршенство, развој нат-природних способности и чудесних сила, збива се у вечном животу.

 

в) Агни-јога

 

Самовољном отварању чула стреми се и практиковањем агни-јоге, при чему су захтеви, које она поставља зарад самоусавршавања, такође малобројни. Делимично су нејасни, делимично јасно одређени. Тако, нпр. говори се да се на путу агни-јоге може наћи само онај ко упоредо с праксом јоге „није узимао учешћа у лажним феноменима религија". (Ово је значајно јер представља, у ствари, признање привлачности Цркве и сила њених Светих Тајни) и „добио напето тражећи Више, невидљиво оку". (11, с. 98) Етапе уласка у агни-јогу су следеће:

 

1)   Прочишћење   мисли.   Треба  размишљати  о општем добру и одашиљати у свет мисли: „нека целом свету буде добро". О недостацима оваквог очишћења мисли смо већ говорили.

2) Познање своје три најгоре особине и спаљивање истих у пламеној концентрацији.

Поставља се питање: зашто само три особине? Ми знамо од Светих Отаца да је само један грех довољан да уништи све плодове добрих дела. Шта би могло значити „спаљивање у пламеној концентрацији"? Да то „спаљивање" не буде илу-зија при којој ће нама самима бити остављено да одлучимо да ли смо „спалили" лоше особине? А ми, као што знамо, духовно смо слепи, и не можемо себе познати без помоћи Божје.

3)   Избор учитеља на земљи (тј. човека а не Бога).

4)   Упознавање учења и оснажење тела пранајамом (вежба дисања). Ова етапа је мешање у физиолошке процесе.

5)   „Виђење духовних звезда". Ова етапа означава ситуацију кад човек одједном у простору види бљесак светлости  у  облику  светлећих  тачака  разних  боја. Аутор овог текста је имао прилике да види „све звезде"
читајући књиге агни-јоге, и то без проласка наведених етапа.

6)   Виђење „ватром очишћених центара". Центри, — то су органи, којима се по учењу јоге, преноси невидљива енергија, и кроз које се на невидљиви свет истовремено делује. У класичној јоги ови центри се зову чакре.

7)   „Слушање гласа невидљивог учитеља". Слушање гласова који преносе знање јесте општа особеност свих окултних учења. Свима добро познати исцелитељ, Алан Чумак, изјавио је да сваке ноћи чује глас који га
обучава исцелитељству. Џуна је такође рекла да и њу у сну поучава неки старац у белој одећи. Није се тешко досетити од кога долазе ови гласови.

8)   Пројављивање унутрашњег пламена, сједињење свести личности са свешћу универзума. Ова етапа, као што видимо, означава потпуно цепање „кожних хаљина" и пуно отварање човека невидљивом свету
(11, с. 91-101).

 

Горепоменута јављања и гласови, веома су добро описана у „Добротољубљу".

„Брижљиво и разумно пази, богољубиви, када, занимајући се својим делом, угледаш светлост или огањ споља или унутра, или лик какав — чак и Христа — или Ангела — или кога другог, не примај то да не би претрпео штету" (Главе о молитви и тиховању Св. Григорија Синаита, гл. 10)... „прелешћују се и они, који виде светлост телесним очима, осећају мирисе чулима својим, чују гласове ушима својим, и сл. Неки од таквих су побеснели и безумни иду из места у место. Други су се прелестили примивши ђавола преображеног који се јавља у виду Ангела светлости, а они то нису препознали и остали непоправљиви до краја, не слушајући савете ниједног брата. Неки од тих, сами су себе лишили живо-та подстакнути од ђавола; неки су се бацили у понор, неки удавили" (Слово о три вида молитве Св. Симеона Новог Богослова) (8, т. 5, с. 330).

Аутору лично, познат је случај једног самоубиства, кад је човек упорно примењујући јогу и медитацију достигао „отварање трећег ока" (видовњаштво) и „подизања кундалини", овладавши несумњивим нат-природним способностима и успоставивши контакт с невидљивим бићима, неочекивано закључио да његовом телу није потребно даље усавршавање. Верујући у реинкарнацију, одлучио је да уништи тело, ради убрзања свог спиритуалног развоја, како би што пре добио ново тело, родивши се поново. Бацио се под точкове воза дуго се припремајући да победи страх од смрти. У џепу је имао цедуљу: „Отишао сам по ново тело".

На овом примеру видимо куд нас могу одвести напори самовољног отварања чула, које нам нуде не-Хришћанска и не-Православна учења. Савети Светих Отаца недвосмислено опомињу на погубни утицај на нашу душу и њену будућност мистичних техника које нам нуде источна и окултна учења.

Вратићемо се на агни-јогу, поменувши један занимљив документ, који довољно јасно сведочи, да је извор учења агни-јоге свет палих духова, демона. Године 1926. породица Н. К. Рерих, дошла је у Москву и предала совјетској власти „Писмо махатми". Н. К. Рерих и његова жена звали су махатмама тајанствене учитеље скривене у Хималајима, који су телепатским путем издикти-рали многе књиге под општим именом „Жива етика", у којима је изложено учење агни-јоге. Ови учитељи некад су им се јављали у визији „ангела светла", некад опипљиво, телесно. Руководили су развојем натприродних способности Ј. И. Рерих, која је записала своје томове агни-јоге, и задобила титулу „мајке агни-јоге".

Раније, исти учитељи, под истим именима, диктирали су телепатски Ј. П. Блавацкој — оснивачу теософије — садржај грандиозног окултног дела „Тајна доктрина", које је Ј. И. Рерих превела на руски језик.

Ево садржаја „Поруке учитеља": „На Хималајима ми знамо све што чините. Ви сте укинули Цркву, која је постала расадник лажи и сујеверја. Ви сте уништили тамницу васпитања. Ви сте уништили породицу лицемерја. Ви сте спалили војску робова. Ви сте згромили паукове саможивости. Ви сте затворили врата ноћним приказама. Ви сте избавили земљу од издајника пуних пара. Ви сте признали, да религија јесте учење о свеобухватности материје. Ви сте признали ништавност личне својине. Ви сте предвидели еволуцију друштва. Ви сте указали на значај спознаје. Ви сте се поклонили пред лепотом. Ви сте подарили деци сву моћ Космоса. Ви сте отворили прозоре двораца. Ви сте увидели неодложност устројења домова Свеопштег Добра.

Ми смо зауставили устанак у Индији, кад је он био превремен, такође смо признали право време Вашега покрета и шаљемо Вам сву помоћ, потврђујући јединство Азије! Ми знамо, многи подухвати извршиће се у години 28-31-36. Поздрав Вама, који тражите Свеопште Добро!" (26. с. 237)

Заједно са посланицом био је предан сандучић са хималајском земљом, и запис „За гроб брата нашега Махатме Лењина". О Лењину у једној од књига „Жива Етика" писало је: „Поштујемо Лењина са свим разумевањем... Срце Лењина живело је подвигом народа. Није имао страха, а речи „бојим се" није било у његовом језику... Рушећи, градио је свест народа" (26, с. 238).

Из недавно објављених докумената, знамо какав је био истински лик Лењина. Сатанска, антихристова природа бољшевичке власти, оваплотивши се у гранди-озном систему логора, натопила је сву земљу крвљу новомученика хришћанских — а темељ систему поставио је баш он. Који то „учитељи" у својим посланицама из невидљивог света њега зову својим братом? Заиста, то су пали духови, слуге сатане.

Овим поводом корисно је поменути пророчанство великог руског светитеља, праведног Јована Кронштатског, који је још 1905. године рекао: „Русијо, ако отпаднеш од своје вере, као што су од ње отпали многи интелектуалци, више нећеш бити ни Русија, ни Света Русија. И ако се руски народ не покаје — крај света је близу. Бог ће ти узети благочестивог цара, и послати бич у лику безбожних, жестоких, самозваних властодржаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама" (29, с. 124)

Садржај „поруке учитеља" наводи на размишљање. Сатанска гордост чита се између редова. Она почиње указивањем на сопствени значај („На Хималајима ми знамо...") и завршава хвалисањем („Ми смо зауставили у Индији... Шаљемо вам своју помоћ...") Хвале рушење Цркве, породице, постојећег система васпитања, које ми настојимо да вратимо, и Русији повратимо бившу славу културне земље, и плодове рушења које ми у Русији добро осећамо из горког искуства задњих седамдесет година. И оно најважније, порука нуди атеизам, одрицање од Бога, говорећи да је религија „учење о свеобухватности материје". Ова декларација свеобухватности материје јесте порицање постојања нествореног света, самог Господа, нестворене сфере постојања, у којој Бог обитава.

Заиста, „по плодовима њиховим познаћете их" (Мк. 7, 16). И ова порука је „плод" који разобличава агни-јогу, водеће идеје и садржај самог учења


 

[1] Кришнаити за врховног бога сматрају Кришну; други религиозно-филозофски системи имају другог бога. Са позиције кришнаита, Кришна је творац свих твари, но он ствара (то је заједничка иде-ја која објашњава пантеизам хиндуса, представу да су створени свет и бог — једно те исто) из самога себе. Као што паук плете мрежу из састава свог тела, тако и Кришна „издише" из себе сав свет. Са хришћанског гледишта, Бог и свет су различите реалности. Суштаство Божанске природе недоступно је палој људској природи, уму, чулима. Постоји свет, створен од Бога ни из чега, који обухвата сферу видљивог и сферу невидљивог. За хришћанина, прихватање идеје да су Бог и створени свет једно, и да су исти по суштини, значи при хватање Бога као створеног. Не познајући личног бога, божанство у источним религиозним и философским системима делује као принцип различитих својстава свега створеног. Нпр. кинески „Тао", означава „пут свих ствари", или кинески „Таи-ћи", означава „Велику границу", тј. крајње уопштење законитости земног бивствовања, које одржава дуалистички карактер последњега, сталну смену дана и ноћи, светлости и таме, топлог и хладног, добра и зла. Таква цикличност процеса познатог нам света — било да је то смена дејстава апстрактних начела Јин и Јанг у кинеској философији, или Кришнино заспивање и буђење код Хиндуса — у себи носи безизлаз бесконачног повратка бесмисла, онога што се у нашем народу каже: „Ђаво га у кругу врти". Заправо, сатана и не може водити напред „по истини", него се врти у кругу бесконачно понављајући бесплодну разноврсност сопствене лажи у границама које је он сам себи оме-ђио, својим отпадањем од једине слободне животворне водеће и непоновљиве силе — Бога!

Божанства мантри јесу тварна бића, и имају везе са ангелским светом. Но истинити Ангели Божји не чине ништа противно вољи Господа, и зато се не јављају људима, самовољно прелазећи границе постављене од самог Бога; онда је јасно да су мантре обраћање палим духовима и општење са њима, а не са изасланицима Оца Небеског.

У Багавад-гити — светом тексту кришнаита — Кришна открива своме ученику Арџуни свој стварни лик, „свевишњи божански лик", који се иначе може назвати демонским. Арџуна је рекао: „... видим те са многобројним рукама, стомаком, очима, устима, бесконачно многоликог: нигде немаш почетка, ни средине, ни краја не видим, о господару многообразног лика... лик ти је огроман, с многобројним очима, о моћноруки, с многобројним рукама, бедрима, многам корацима, с многобројним устима, многобројним покличима, светове видим како дрхте, и себе у њима... у наступу поклича твојих чељусти ти видех, слична огњеном пламену свеуништавајућег времена, и ја не знам твој правац, не видим спасење; о милосрдни, о господару богова, о уточиште светова. Сви синови Дритараштре заједно са мноштвом господара земље... нестају журно у твом ждрелу са ужасним крицима, са изразом страве, закачивши се међу зубима твојим виде се смождених глава... Одасвуд ти обухваташ светове, гутајући их пламеним устима; испуњавајући бљештавим сјајем сав свет, твој ужасни пламен га захвата... Реци ми, ко си, о господару ужасног лика... јер ја не сагледавам сва пројављења твоја. Ја јесам време — одговара Кришна; растући ја рушим свет; уништавајући светове напред се крећем... (Махабхарата, књ. 1)

Из речи апостола Павла ми знамо да је поглавар „државе смрти" каквим се овде представља Кришна, — ђаво (Јевр. 2,14). Бог јесте „Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 16). Занимљиво да „Кришна" значи „црни" (30, с. 323), а по предању он је имао тамну кожу. Контраст представљају речи Спаситељеве: „Ја сам светлост свету" (Јн. 12,46).

 

 

< ^ >