Православна гносеологија и плодови кривославља

 

Разматрајући досад речено, примећујемо да познање невидљивог света на неки начин личи и на изучава-ње хемијских процеса. Историја хемије познаје много лажних открића, што је била последица прљавих епрувета и посуда, у којима су се збивале изучаване хемијске реакције. Чистоћа хемијске посуде, у одређеном смислу, представља суштински предуслов за добијање ваљаних закључака о својствима проучаване твари. Најмање присуство стране примесе може покварити ток хемијског процеса. Простије речено: једна кашика катрана поквари цело буре меда.

Овакво поређење има одговарајуће место и у човековом познању невидљивог света; само што је у нашем случају епрувета" сама човечија душа. Данас, када се појавило мноштво видовитих" људи, који нешто чују и виде", који спознају досад недоступне за њих реалности, који понекад стварају на основу свог дугогодишњег искуства читаве научне системе окултнога карактера неопходно је обавестити јавност да такви људи бораве у лажи и обмани. Несумњиво, део истине налази се и у њиховим творевинама, доживљајима и искуствима, али, сав смисао јесте у томе, јесу ли они спасавајући, или не? Живот је сложенији од било ког објашњења истог, и кад се суочимо са таквим истраживачима невидљивог света, често академски образованим људима који имају високе научне степене, уочава се занимљива чињеница: тим људима је сопствени значај, ауторитет непогрешивог истраживача, лична амбиција, много важнија од истине.

Кад им предочиш одређене чињенице, које нису само теорија, они журе да их оповргну не сумњајући у сопствену исправност. Таква је уопште психологија научника. Академик гуши" талентованог младог истраживача, који има критички став према његовим погледима: то је правило, а не изузетак у науци. Знање надима" писао је апостол Павле (1. Кор. 8, 1), то јест, чини човека надменим. Зато, ако истраживачи духовне стварности и знају нешто поуздано, то обично није на корист њиховој души, јер рађа демонску гор-дост, коју сваки непристрасан испитивач лако може препознати у њиховом карактеру. Зато можемо парафразирати речи Христове: Каква је корист човеку ако сав свијет изучи а души својој науди (Мт. 16, 26)?". Самољубље је често препрека љубави према истини. И тада се испуњава оно што је рекао апостол Павле: људи који у себи немају љубави према истини, не одбацише самољубље у име љубави према истини кажњени су тиме што ће им Бог послати силу заблуде, тако да ће веровати лажи"...

Нажалост, психологија човека је таква, да се гордост и сујета рађају аутоматски, кад он стекне било које својство од свих признато и пожељно (богатство, слава, ауторитет у науци, популарност у уметности итд.), издвајајући се из масе. Ово постаје препрека на путу познања Истине. У стању сопствене огреховљености, у стању незнања, човеку није важна истина сама по себи, већ жели да задобиЈе плодове овладавањем њоме престиж, осећање личне моћи, материјалне добити, славе, итд. Задобијање ових плодова увећава самољубље, его, увећава лажну представу о себи као о изабраном, самозваном месији. Овај комплекс богоизабраности" нарочито је карактеристичан за савремене (исто као и за древне) екстрасенсе, људе који виде и доживљавају оно што је другим људима недоступно.

Наличје овог запажања, услед општег необразовања, и духовног незнања, и некултуре, чини да се човек уздиже над масом, и у сопственим очима. Он одмах започиње са наметањем помоћи ближњем (а потом и даљњем), својим изванредним" способностима лечења, предсказивања, саветовања. Тражи ученике и следбенике и стреми да спасе цео свет.

Нарастајућа сујета захтева све веће и веће апетите, а најважнија храна егу јесте пажња другах људи. Њихово уважавање, усхићење, узбуђење. Пораст пажње према сопственој личности захтева поклоњење истој. И полако прераста у култ личности: обичан човек себи почиње да приписује божанска својства, и настоји да створи, или пронађе, одговарајуће учење, које ће оправдати његову божанственост. Нарасла манија сопствене величине тражи пут ка међународној слави, проглашавајући себе, у гордости својој, спаситељем целог човечанства. Ево где је извор огромног таласа експанзије, и свеопште распрострањености источњачких, неоисточњачких и окултних учења која данас преживљавамо.

Ово је природно за последње дане", када ће по сведочењу апостола Павла људи постати самољубиви, среброљубци, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни... непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви... издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви... који имају изглед побожности, а силе су се њезине одрекли" (2. Тим. 3, 2-5).

И као што говори апостол Јаков: А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, нелицемерна" (Јак. 3,17)

Одговарајућа духовна идеја која оправдава сопствену божанственост, јесте пантеизам, веома карак теристичан за све источњачке и окултне системе хиндуског порекла. У складу са овим схватањем, Бог се налази у природи, и у човеку такође. Зато сваки човек, развијајући и освешћујући у себи његово присуство, сам постаје божанствен. Стицање божанствености може се постићи искључиво личним напором, јер нико од богова" не учествује у нашем напретку, јер би себи тако створио конкуренцију. У хиндуској митологији богови" се труде да људе омету у достизању божанског достојанства. Оваква пракса откривања" сопствене божанствености захтева како спољашњу, тако и унутрашњу изолацију од целог света, од контаката са људима, па чак и са сопственим телом. Циљ је улазак у надтелесно стање транса у коме је тело сувишни, бездушни труп (самади" и нирвана" хиндуса и будиста) спремно да одумре, као осушен лист откинут са дрвета. Није сједињење у љубави хришћана као деце Оца Небеског, који образују Цркву, или тело Христово, него одвајање од свега то би било чудо" јогичког спасе-ња". Ово одвајање почиње уздизањем себе из масе гордим самопреузношењем.

На нижим нивоима процеса самореализације" човек не може живети без пажње других људи; његова гордост још је резервисана за друштво, она се храни њиховим усхићењем, поштовањем, уважавањем, признањем. Тако страда и мучи се глумац, који не добија улогу, који пропада непознат, јер његов посао углавном је, професионално изоштравање саморекламерства, развијање своје сујете и гордости тог непоновљивог индивидуалистичког ђавола његове душе. Али, као што је познато, Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат" (Јак. 4, 6).

Православна уметност увек је била анонимна; аутори ремек-дела иконописања, средњевековне литературе и архитектуре, непознати због угађања Богу, а не себи, намерно су крили своја имена, из смирења. Тако и сви свети, творећи чудеса и исцељења, чинили су све могуће напоре како би извор тих чудеса остао непознат. И ако се то не би десило (по промислу Божјем) настојали су да се ти чудесни догађаји сакрију за живота светаца, да би се открили убрзо после њихове смрти.

Тако је Преп. Серафим Саровски запретио случајној сведокињи његовог мирног сусрета с дивљим медведом да не прича о задивљујућем догађају припитомљавања дивље звери од стране светога раније, него тек једанаест година после његове смрти (Летопис Серафимо-Дивејевског манастира 14, с. 251-252). Преп. Амвросије Оптински скривао је своју способност исцељивања болесних, тако што их је слао извору, где раније никад нису запажена исцељивања, а људи су често оздрављали а да још нису стигли до извора (10, с. 21,22).

Овакво понашање православних подвижника, указује да је највећи непријатељ нашег спасења пре свега гордост, а савремени исцелитељи и гуруи" који намећу своју изузетност" свим могућим средствима масовне комуникације, то не схватају.[1]

Они не могу другачије, јер им демон гордости нагриза душу, и непознатост је за њих гора и од смрти, и представља мучну патњу.

 Почетак гордости је корен славољубља. Средина, то је ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање својих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору. А крај, то је одбацивање помоћи Божје, уздање у своје сопствене снаге, демонска нарав" (Св. Јован Лествичник 23, 2).

Овде видимо да се ослањање на себе јавља као последњи облик одвајања од Бога. То уздање у своје напоре је друга и последња етапа одвајања себе од свега; гордости више ни не треба спољашње признање, она се затвара у саму себе у источњачким техникама сагледавања свог божанског" ја. Претвара се у потпуну самољубиву опијеност собом (душа, или атман" исто је што и Брахман", тј. Бог, сагласно хиндуистичком пантеону) што доводи до стања одумирања тела, слично лешу.

Свакако, ми смо подложни несрећама баш зато што у срцу имамо духа гордости. Смирење, поред невоља, упоредо с покајањем, чисти срце од тог злог непријатеља нашег, како говори Преп. Амвросије Оптински.

Тек онда кад се наше срце очисти од греха, а пре свега, кад се очисти од опаке гордости, можемо познати истину, по речима Спаситеља: Блажени чисти срцем јер ће Бога видети" (Мт. 5, 8) јер Бог јесте Истина, Пут и Живот".[2]

У томе се и састоји главни гносеолошки" принцип Православља. Познање истине је немогуће без очишћења срца; од степена праведности подвижника, зависи и степен истинитости познања: Блажени сиромашни духом (тј. не горди, него смирени), њихово је Царство Небеско" говори нам Спаситељ (Мт. 5, 3).

Док и најмањи делић гордости остане у епруветама" нашег срца, све наше идеје о карактеру и законима контаката са невидљивим светом, које се подробно описују у окултним трактатима, биће лажне, исто као што су лажни закључци о својствима непознате супстанце проучаване у нечистој хемијској посуди.

Пре свега, неопходно је себе очистити да би наши закључци о невидљивом били истинити, а не лажни. Као што хемијска реакција, изазвана у нечистој хемијској посуди даје лажне резултате, тако је и опит познања невидљивог, доживљен од стране човека с неочишћеном од греха душом, такође лажан. У њему елементи истине могу бити присутни, али помрачени лажју. Ако при томе имамо у виду најважније занимање оца лажи" сатане који има приступ нашим помислима пропорционално нашој огреховљености, постаје јасно да наша представа о невидљивом, све док живимо у свету у коме су истина и лаж помешани, није могућа у чистом облику.

... Јер нешто знамо и нешто пророкујемо" говори апостол Павле, а кад дође савршено онда ћемо видети лицем к лицу". А сад видимо као кроз стакло у загонетки" (1. Кор. 13, 9-12). Управо је наша огреховљеност тачка утицаја палих духова на нас. Зато очишћење срца, очишћење душе од таме греха и јесте просветљење човека истином. Ако нема овог очишћења тј. покајања нема ни могућности сагледавања истине. Свети Игњатије пише да сви ми пребивамо у прелести, тј. у заблуди, означавајући прелест као склоност лажи због наше гордости" (5, т. 1. с. 130).

Тежња за овладавањем истином, напором о измени себе, о очишћењу срца и стицању љубави према Богу и људима, сама по себи не доводи се у питање. Многи говоре: ја сам дужан прво разумети, па тек онда веровати".

У сличним исказима провејава рационалистички карактер наше епохе поткрепљен успехом науке и технике, који у својој безумној гордости мисли да је спосо бан да све разуме. Научни поглед на свет преноси својства хипотетичности и научних метода закључивања на религиозне ставове, претпостављајући да се подразумева условни и зависни однос међу разним религијама. Са ове позиције, поткрепљене окултно-хиндуистичким веровањем, Бог се доживљава као неко апстрактно начело и апсолутни принцип, који постоји као неутрална основа ради одигравања представе стварања света, што чине некакве слепе стваралачке силе, у које су убројана и људска бића. То је нехришћански приступ, који не прихвата чињеницу да је Господ дошао у телу, оваплотио се, страдао, и био распет за нас, чиме је пројављена Његова савршена Љубав према сопственој творевини, а не незаинтересована улога коју Му приписује окултизам. Господ се непрекидно брине о нашем спасењу, почев од најмањих потреба, и као љубећи Отац, даје нам све што је неопходно за живот. У домостроју нашега спасења, Бог жели да постанемо савршени и да стекнемо право познање истине. На путу усавршавања дужни смо да тежимо спасењу, а знање не сме да штети спасењу. Све има своју меру и своје време.

Човек потпуно несвесно и са детињастим егоизмом ставља себе у центар света. Он говори човек је мера свих ствари", док једино Господ може бити мера свих ствари Творац свега, који зна све о свему, зато што Он пребива у центру свега постојећег, као владалац. И сва наша расуђивања о стварима, која произилазе из неправилне оцене свог места у свету, такође су неодговарајућа. Наше запажање је недовољно и ограничено, јер не долази из центра, или највиших висина, већ из дубоке долине пропасти и греха, где се некако одржавамо на ивици понора. Из ове позиције сигурно се не може много видети. Са висине поглед је другачији.

Следи закључак да нам је неопходна промена позиције, проширење видокруга, пењање на висину. А то подразумева:

 

1) схватање да се не налазимо у центру, одрицање од таквог, илузорног размишљања, прихватање нашег понижавајућег положаја а то значи: стицање смирења;

2) подвиг који води ка истинској висини, тј. ка Богу;

3) гледање на ствари очима Божјим, а не људским, јер је Његов поглед исправнији од нашег.

 

Како би себе саобразили Богу, неопходно је усагласити своју позицију с Његовом тј. достићи обожење", што нам Православље и нуди као циљ човечијег живота. Јасно је да је немогуће учинити напор разумевања и познања у свету у којем је Ја центар свега". Овакав став гордости и сујете узрок је лажи и прелестног стања. Ако се не кајемо због гордости, ако се не одричемо сујете и своје воље, немогуће нам је да се попнемо на врх. Неопходно је да кренемо на путовање испуњавањем заповести Божјих, јер нам само Господ са висине може указати на Пут који Њему води. Ми сами, из низине у којој смо, нисмо у стању да га пронађемо, и само ћемо узалуд лутати.

Љубав према Богу и ближњему главно је средство на овом путовању. Она нас уједињује и пружа могућност истинског општења са Богом и човеком; са свим људима у мистичном телу које се зове Црква, установљена од самог Господа Исуса Христа Његовом крсном жртвом, а кроз Његово очовечење. Свако од нас је мала ћелија која се љубављу сједињује са другим ћелијама, градећи јединствен организам, сједињен са Главом Христом, Који јесте Пут, Истина и Живот. Вера и страх Божји и побожност, изражавају се молитвом, као основним начелом духовног пробуђења у нама љубави према Богу. И овим путем, као кроз неки канал, стичемо божанска својства, утврђена у нама Светим Тајнама Цркве, пројављена у љубави према ближњем, до самопожртвовања. Овако започињемо свој пут ка обожењу, ка пуноти Истине, кад ће Бог бити све у свему" (1. Кор. 15, 28). Православље почиње вером која води знању; окултизам настоји да знањем доведе до вере. Истински пут познања не започиње од познања твари, него се њиме завршава.

Православни пут познања има три етапе:

 

1)   очишћење: спознаја свога неистинитог положаја, одрицање од истог, жаљење због тога, тежња да се не враћамо у пређашње стање и то се зове покајање.

2)   стицање дара љубави према Богу и људима, подареног одозго благодаћу по мери очишћења нашег срца.

3)   стицање дара мудрости, расуђивања, знања о стварима духовним, невидљивим и видљивим, подарених нам по мери наше љубави.

 

Апостол Павле каже: знање дакле надима, а љубав изграђује. Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, Бог га је познао" (1. Кор. 8, 1-3).

Без распећа са Христом нашег старог, огреховљеног човека, немогуће је узићи са Христом на небо, одакле је једино могуће видети све у правом светлу. Распе-ће јесте одбацивање нашег централног положаја у васиони. Није лако ишчупати велико дрво које је пустило дубоке корене, не сломивши га. Господ је сам сишао на земљу да би нас извео из долине смрти и својим приме-ром показао нам који је Пут спасења. Избегавајући крст страдања, нећемо достићи врх савршенства и знања које нам обећава окултизам. У садашњем огреховљеном стању, ми само можемо веровати, а никако све знати. Зато апостол Павле и говори да сада остаје Вера, Нада и Љубав, помоћу којих се спасавамо (1. Кор. 13, 13), а никако знањем, које окултизам, исто као и атеизам, ставља на прво место.

Речи Макарија Египатског односе се више од свега на окултизам, који претендује на познање тајни Божјих": Ако човек почне да истражује Божје све-знање и говори: ја сам нешто открио и постигао", то би значило да ум људски превазилази разум Божји; и он је сасвим заблудео. Што више желиш да испитујеш и проничеш знање, тим више силазиш у низине, и ништа не постижеш. Чак и оно што се у теби свакодневно дешава није ти јасно, и то је за тебе неизрециво и недостижно, осим ако све будеш примао са благодарењем и вером. Зар си од дана рођења твог до сад могао познати душу своју? Коначно, препричај ми помисли своје проникнувши у себе од јутра до вечера; испричај помисли од три дана. Не можеш ни то учинити. А ако не можеш објавити помисли душе своје, како ћеш досегнути помисли Божје и ум Божји (19, с. 127-128)?".

Уосталом, свакодневни живот ми живимо вером. Сво наше знање односи се на прошло. Ми тачно знамо шта је било јуче, кад смо ушли у лифт и притиснули дугме, спустивши се на први спрат сасвим сигурно, но ми не можемо знати да ли ће се то исто поновити сутра будућност је скривена од нас. Ми само верујемо да се лифт неће откинути и упасти у подрум, но та вера се не мора испунити. Која је вера оправдана? Само вера у Господа Исуса Христа, што је и потврђено бројним сведочанствима многих светих који су живели вером. Главни задатак нашег живота није у томе да нешто знамо или не знамо, него да ли верујемо?

Наша самовољна и примитивна вера, често изграђена на ауторитативним научним" основама, врло често се разбија о камен живота. Так кад се окренемо вери Хришћанској и Православној, ономе камену који су одбацили зидари свих цивилизација, свих друштвених процвата", свих комунистичких утопија", утврђујемо се непоколебљиво, јер то је камен који је глава од угла" (Мт. 21, 42).

И тако, тамо где нема покајања и љубави, тамо не може бити Истине: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом". (Јн. 13, 35). Ово је критеријум учеништва код Господа, показатељ кретања према Њему Љубав. Сигурно је нећете наћи у окултизму и окултистима. Тамо су љутња, поделе, завист, гнев, распре, свађе (Гал. 5,19-21) дела плоти, а не Духа Светога.

Таквим делима, су вешто прилагођена сва окултна и источна учења, овладавши масом средстава за исцељење, оздрављење и угађања плоти, откривајући нове облике насладе у измењеном стању свести" погодне нашем самољубљу, а штетне духу човечијем. Окултизам за исцељење душе предлаже само једно средство ампутацију, замрзавање у леду... Пример љубећег Бога Који страда за нас је у потпуној супротности са великим бројем окултних средстава за одржавање тела. Но, како гово-ри апостол Павле тијело жели против духа, а дух против тијела; а ово се противи једно другоме да чините оно што бисте хтијели... (Гал. 5, 17) Род је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кроткост, уздржање" (Гал. 5, 22-33)

Они који теже истинитоме Богу распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24), а не усавршавају га асанама јоге, пранајамом, психо-техникама и медитацијом ради бољег здравља. Не беже у мантрање и медитацију од штетних утицаја спољног света, јер Христос нас је позвао да носимо бремена једни другима" (Гал. 1. 6, 2).

Циљ човечијег живота је обожење, светост. Окултизам и Православље представљају два пута до циља. Први убедити себе и утврдити се у мишљењу: Ја сам Бог". Ову самообману нуде нам окултизам и нехришћански Исток. Будизам говори: Ти си Буда, не треба ништа да чиниш, само знај То" (обмани себе). Крај оваквог пута је јасан апсолутно зло биће, сатана, које је себе давно убедило да је оно равно Богу. То нам исто препоручује и хиндуистичка философија Атман и Брахман су једно". Лик Божји који носимо у себи, и Бог сам нису једно исто.

Други пут, сасвим супротан првоме порицање је своје божанствености" и утврђење сопствене ништавности и огреховљености. То је истовремено и одрицање од Ја", од своје воље. То је пут послушности који води Богу, јер Бог само послушнога Себи приводи.

Они који су се боље упознали са разним облицима окултних учења, могли су уочити неуобичајену гордост и хладноћу у карактеру окултиста. Почетак греха јесте гордост", говори Сирах (Сир. 10, 15). Њихови следбеници, раније или касније, разбијају се на многе групице, супротстављени једни другима. Исто се десило са следбеницима Ј. И. Рерих, исповедницима агни-јоге.

Сатана, будући да је разоритељ по својој природи, не може а да не разруши своје следбенике изнутра духом непријатељства и раскола. Уколико овим запажањима додамо и лична искуства бивших посленика не-хри-шћанских учења, којих много има у нашој земљи, то се плодови окултистичких напора могу представити сле-дећим редоследом:

 

1)      Промена личности: развијање самообмане, сујете, гордости, егоизма, хладноће, равнодушја, цинизма, душевне пустоши, осећања унутрашњег немира;

 

2) Горепоменуте особине могу да се развију у стања крајњег душевног и умног растројства, успостављањем контакта с демонима; унутрашњи немир и збуњеност условљени су познавањем многобројних окултних система, који су противречни једни другима. Поред ових, плодови окултних интересовања могу бити и осећање унутрашње празнине, чамотиње, очајања, самоубилачких идеја.

 

3)    Физиолошке промене: растројство организма, јављање болести непознатог порекла, разарање опажања, развој визија које постепено добијају кошмаран и тегобан карактер, доживљавање непријатељских напада
из невидљивог света.

 

4)    Губитак социјалних контаката и веза, распад породице, снижавање друштвеног статуса личности.

 

Истинитост досад набројаних последица потврђују и рачи преподобног Јована Лествичника: Казна гордоме је његов пад, непријатељ што га злоставља демон; а знак остављености од Бога јесте лудило које људи не могу излечити" (Лествица, гл. 23,10).

Као што видимо, развијање сујете и гордости, показује се као главни циљ палих духова, јер овај порок, ова страст, више од свега другог уништава добродетељ и утиче на губитак добрих особина наше личности. Свети Лествичник је о томе писао: Дух очајања се радује кад види умножење грехова; а дух славољубља, кад види умножење добродетељи; јер су врата првоме мноштво духовних рана, а другом изобиље труда... Например, сујетан сам кад постим; но кад сам разрешен од поста да бих сакрио од људи своје уздржање, опет сам сујетан, јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује кад се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроњке и тад сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли опет ме сујета побеђује..." (гл. 22, 3-5).

Из овога је више него очигледно да је Православни Пут спасења не само тесан" него и узан" (Мт. 7,13-14). Сличан је пењању навише ивицом провалије, и кад кренемо да се извлачимо из једне рупе пуне злих и грешних дела, стајући на пут врлина, упадамо у другу, која је извор гордости због учињених добрих дела. Ако је човек уопште способан да стане на пут добра, под утицајем источних и окултних, или социјалистичких и комунистичких идеја, без обраћања Богу и без Божје помоћи, добро које чини окреће се на зло.

Ево зашто су сви друштвени покрети за слободу, једнакост и братство, за срећу свих људи, својом активношћу углавном водили ка ГУЛАГ-у, обраћајући се у своју супротност. Тамо где нема Бога и смирења, где је самовоља и непослушност, увек је сотона присутан, лукаво окрећући наше добре намере у дела са злим последицама.

Психолошки, гордост и славољубље веома су опасни уколико се развијају без препрека, и ово је лепо показано у књизи свештеника А. Јељчанинова Записи": Покушаћемо да уочимо најважније етапе развоја гордости од лаког самозадовољства до крајњег душевног помрачења и духовне пропасти. У почетку то је само занесеност собом, често са најбољим намерама, која прелази у лакомисленост. Човек је задовољан собом, често се смеје, поскакује, певуши, пуцкета прстима. Жели да буде оригиналан, чини парадоксалне потезе, усхићен је, показује посебан укус, каприц у јелу. Бахато даје савете и меша се пријатељски у туђа дела; скреће интересовање на себе разним фразама, тражећи необичне речи: не, ја ћу вам рећи", не, ја боље то знам", ја имам обичај", ,ја се држим правила"...

... Говорећи о туђој невољи, наметљиво говори о себи: Ја сам толико потресена да не могу да дођем себи". Истовремено, пати од велике зависности од туђег одобравања, у вези са којом процветава или вене сујета. Уопштено, на овом стадијуму намере још увек остају позитивне. Овај вид егоцентризма својствен је младости, иако се среће и у зрелом узрасту.

Срећа је за човека ако се у овом периоду почне озбиљно бринути о другима (женидба, породица, посао, или неки други труд)... Ако се то не деси болест се развија све више. Јавља се искрена увереност у сопствену изузетност. Често се то изражава неуздржљивом брбљивошћу. Егоистична природа многословља нимало се не умањује при бављењу озбиљним темама: горди човек радо прича о смирењу и тиховању, велича пост, разматра питања добрих дела и молитве.

Самоувереност брзо прелази у страст заповедања: он утиче на туђу вољу (ни мало не мењајући своју), захтева туђу пажњу, време, нагао је и нехатан. Његово дело је важно, туђе ситница. Меша се у све и свашта.

На овом ступњу намере гордог почињу се кварити. У својој агресивности он природно наилази на противљење и отпор; јавља се раздражљивост, тврдоглавост, убеђен је да га нико не разуме, чак ни његов духовник, судара се са светом, и гордељивац на крају прави избор: Ја" против људи али не против Бога.

Душа постаје тамна и хладна, у њу се усељава надменост, презрење, злоба, завист. Ум бива помрачен, разликовање добра и зла престаје, замењује се разлико вањем моје" и твоје". Бежи од сваке послушности, мрзи друштво; његов циљ је да спроводи своју зацртану линију, не би ли посрамио и поразио друге људе; жуди за славом, чак и скандалима, свети се свету за непризнавање и тражи реванш. Ако је монах напушта манастир у коме му је све неподношљиво, тражи сопствени пут. Понекад је сила самопотврђивања усмерена на материјалне ствари, каријеру, друштвени положај и политичку делатност, а, ако има талента за стваралаштво, и ту гордељивац може имати, захваљујући великом личном напору, много успеха. На овом ступњу започиње раскол и јереси.

На крају, на последњем ступњу, човек раскрштава и са самим Богом. Ако је раније чинио грех из бунта, сада себе разрешава свега: грех га више не мучи, постаје му навика. Са ђаволом на мрачним путевима све му постаје лако и дозвољено. Стање душе мрачно, непросветљено, усамљеност потпуна, а заједно с овим иде искрено убеђење у исправност свога пута и осећање савршене безбедности, које га и води у погибао.

Овакво стање је сасвим близу лудила.

Гордељивац живи у стању потпуне изолације. Погледајмо како он беседи: уопште не слуша шта му се говори, или слуша само оно што је сагласно његовим назорима; ако говоре нешто противно његовом мишљењу, он бесни као да му је учињена неправда, исмева друге и јаросно све пориче. У околини види само она својства која им је сам приписао, тако да и у својим похвалама остаје горд, немајући проницљивост у објективно стање.

 

... Ево где је изражена дубина Св. Јована Лествичника:

 

Гордост је крајња беда душе".

 

Горд човек трпи пораз на свим фронтовима.

 

Психолошки туга, мрак, јаловост.

 

Морално самоћа, губитак љубави, злоба, пакост.

 

Теолошки смрт душе, која претходи телесној смрти, пакао још за живота.

 

Гносеолошки суви рационализам.

 

Физиолошки патолошки нервно растројство и душевна болест.

 

И на крају, поставља се питање, како се борити против овакве болести, чиме се супротставити погибељи, која прети ономе ко је кренуо овим путем. Одговор произилази из самог питања: лек је смирење, послушање, љубав према свим људима, покоравање законима света, правда, истина, лепота, тежња свему доброме у нама и око нас, покорност Закону Божјем, и на крају послушност Цркви, њеном Уставу, њеним Заповестима, Светим Тајнама" (Свештеник Александар Ељчанинов, Записи", Париз 1978. с. 170-173).

Неопходно је нагласити да свако духовно знање може бити опасно за човекову душу на путу њеног спасења. Свети Јован Лествичник пише: Понорна је дубина догмата. Ум тиховатеља се не може без опасности спуштати у тај понор. Није безбедно пливати у оделу, као што није безопасно ни да се онај који је још обузет страстима прихвата богословља" (сл. 27. 10-11) (18. с. 218).

Ако знање надима многе, онда, напротив, незнање и неукост, у извесној мери смиривају. Учини све како би се подсмехнуо својој памети, и чинећи тако, наћи ћеш спасење и правду у Христу Исусу, Господу нашем. Амин". (гл. 24, 29-34).

Горе речено не значи пренебрегавање знања уопште. Ово се односи на површно, плотско знање, стечено пре времена које може постати препрека стицању правог Знања, Истине Божје, разумевања Тајни Божјих. Прости и необразовани људи брже ће и успешније достићи спасење и дар Духа Светог, јер се њихова вера не колеба површним зналаштвом". На пример Павле Препрости, ученик Св. Антонија Великог, достигао је висок степен смирења, па је могао исцелити оне случајеве где молитве Свегог Антонија нису постизале циљ. Оваква дубина смиреља у многоме је обезбеђена необразованошћу и простотом Св. Павла.

Данас, кад су случајеви пребивања у духовној прелести постали редовна појава, многи људи, чак и Православни, због одсуства смирења стичу дарове" чудотворства, исцељења, виђења самог Спаситеља, Богородице, Светих, а да не говоримо о појави разних духовних учитеља у телу и ван тела.

Као да се потврђују речи Светог Григорија Синаита: Истинито духовно созерцање, ум који не машта и не заноси се, право дејство молитве, из дубине срца, што непрекинутом бујицом извире, васкрсење душе и уништење туге, божанствени страх и свецело узношење у духу, кретање ка Богу ангелске душе у усхићењу, немогуће је стећи у нашем времену, зато што данас, по мноштву искушења, влада над нама тиранија страсти. Ум о свему томе обично машта пре времена; и због тога губи и оно мало благодати дате му од Бога" (8. т. 5. с. 149).

Савремена духовна неправославна учења плод су заједничког стваралаштва" човека и палих духова. Зли дуси откривају човеку помешану истину и лаж, а њихове многобројне и разноврсне облике најбоље је објаснио

Преп. Макарије Египатски: Са сваком проницљивошћу дужни смо да гледамо није ли од врага каква обмана, брзоплетост, зло дејство. Као што Дух Свети кроз апостола Павла свима бива све, не би ли кога придобио (1. Кор. 9, 22), тако се и лукави труди да свима буде све не би ли нас одвео у пропаст. С молитвеницима, и он се прави молитвеником, с циљем да их саблазни, и под видом молитве гурне у самообману; са испосницима пости, како би их увео у заблуду; с познаваоцима Светог Писма труди се веома, не би ли они под видом знања пали у заблуду; онима који су се удостојили светлости откривења и сам се представља као такав; једном речју, ради свих све видове прима, да би им, потчинивши их овим уподобљењем, под добронамерним предлогом припремио пропаст... Због тога, са сваком будношћу треба пазити на своје срце, и много мудрости тре-ба испросити од Бога, како би на време открили сплетке лукавога" (19, с. 579-580).

 

Условно смо поделили сву неправославну мистику на три правца:

 

1)      окултизам: рационални пут познања мистичних феномена;

2)  психофизичка мистична пракса;

3)  интуитивизам: супротан рационалном путу.

 

Такође смо супротставили истинито познање невидљивог света (православну гносеологију") окултно-мистичком познању, и показали да је овладавање натприродним знањем, представљеним у научној" форми окултизма, пројављено у индивидуалном чувственом доживљају увек праћено рађањем гордости која убија душу. Самовољни контакт с невидљивим светом не само да деформише личност, него је и уни-штава, чинећи непоправљиву штету души и телу човека. Зато је потребно да се одрекнемо својих личних доживљаја чулног опажања невидљивог света.

Плодове ових опита најбоље ћемо објаснити речима светитеља. Тако Свети Игњатије Брјанчанинов пише: Да не мислите о себи нешто високо видећи чулно духове, или свете Ангеле: ово виђење само по себи никако не сведочи о достојности оног који види: за њега су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње" (Бројеви, XXII, 23 5. т. 3 с. 11).

Чулно виђење духова увек доноси већу или мању штету оним људима који немају духовног искуства. Овде на земљи, ликови истине помешани су са ликовима лажи (Сл. 2 св. И. Сирина), као у земљи, у којој су помешани добро и зло, као у земљи изгнанства палих анђела и палих људи."

Они који чулно виђају духове лако могу бити повређени и свргнути у погибао. Ако при виђењу духова покажемо поверење или лаковерно примимо оно што нуде, неприметно ћемо бити преварени, неосетно ће се утиснути у духовно неискусне жиг саблазни, жиг страшног рањавања душе, при чему се често губи могућност исправљања и спасења. Многима, заиста многима, ово се догодило. То се десило не само незнабошцима чији су жреци били у великој части и отвореном општењу с демонима; десило се ово не само хришћанима који нису познавали тајне хришћанства, и неким пуким случајем ступили у додир с духовима; то се догодило многим подвижницима и монасима искусним у виђењу духова, чак и чулно.

Једино хришћанским подвижницима могућ је правилан, законит улазак у свет духова. Сви остали начини су недопустиви и треба их одбацити као непотребне и погубне" (5. т. 3, с. 24).

Свети Оци хришћанског подвижништва, просвећени и научени Духом Светим, постигавши добродетељну и богомудру спознају, по којој је душа човекова у време пребивања на земљи, покривена телом као завесом или покривачем, саветују благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу, ако се они неочекивано појаве. Не улазити са њима у разговор, не обраћати на њих никакву пажњу. При оваквом сусрету себе треба оградити знамењем крста, затворити очи, и са свешћу о својој недостојности виђења светих духова, молити Бога да нас избави од сваке саблазни, брзо нас ослободивши духова злобе" (5, т. 3. с. 46).

Из животописа Антонија, Макарија, Пахомија Великих, Марка Траческог, Марије Египћанке, Андреја Христа ради јуродивог, Јована Многострадалног, јасно се види шта условљава додир човека са светом духова.

У почетку, каже Св. Игњатије они се боре с помислима, маштом, осећањем отворене и прикривене грешности, а кад прође много времена, после многих и упорних подвига, шаљу им се помисли и осећања светости. Кад су постигли чулно виђење духова, у почетку су срели гомилу палих ангела, а потом, после љуте борбе, њима су се приближили и ушли у општење свети Ангели, као са онима који су одбацили прво искушење, и делатно показали способност за други контакт. Овакав поредак и подвижнички пут открио нам је сам Господ Исус Христос, Спаситељ наш, узевши све наше немоћи, осим греха: прво га је у пустињи кушао ђаво, а потом, кад је ђаво био поражен од Господа, свети Ангели приступише Господу и служаху му" (Мт. 4, 11), сведочи Еванђеље (5. т. 32. 52-52).

Из оваквог поретка ствари, јасно је да сва источна и неправославна учења приводе управо контакту с палим духовима, а ово је последица наше пале грешне природе. Свако ко самовољно долази у чулно опажање духова, поступа противно Вољи Божјој, и неће избећи обману и следствено томе саблазан и повреду природе" пише Свети Игњатије Брјанчанинов (5, т. 3, с. 53).

Свети Оци духовно виђење стављају изнад виђења чулног. Свети Исак Сирин каже: Ко се удостојио да сагледа себе већи је од онога који види Ангеле: јер, последњи улази у општење очима телесним, а први очима душевним" (5, т. 3, с. 21).

Добра је илустрација онога што је плод чулног опажања невидљивог света, противно вољи Божјој, а без знања онога што је познато светима, у опису опита извесног Роберта Монроа успешног америчког бизнисмена, нашег савременика, равнодушног према религији.

Ово је описано у књизи Серафима Роуза Душа после смрти": Његов сусрет са вантелесним" светом почео је 1958. г. у време кад се свуда појавио интерес за окултну литературу, док је спроводио опит памћења снова. При том је користио методе усредсређења и концентрације, сличне онима у медитацији. (Даљи опис показује колико могу бити опасне наивне психичке методе саморазвића, које су у облику разних психотренинга, аутотренинга, и других тренинга, данас веома распрострањене у медицини и спорту).

У почетку је имао чудан осећај да је погођен светлосним зраком, и стање свести које је давало осећање паралелног времена. Оно се поновило неколико пута, и он је почео свесно да развија и изазива то стање. У почетку својих окултних путешествија" он нам откри-ва стање свести слично ономе које је имао Сведенборг (чувени окултиста који је живео у XVIII веку). Отвара се пут у укључење света духова пасивном медитацијом, доживљај светла", поверење и отвореност ка новим и чудним доживљајима, и све ово заједно с практичним" погледом на свакодневни живот у одсуству било каквог хришћанског искуства.

Монро је прво путовао" на позната места на земљи, некад ближа, а некад удаљенија, при чему је често имао и фактичке доказе својих експеримената. Затим је успоставио контакт са духовним бићима... Да би на крају улазио у необичне земаљске пејзаже...

... Превладавши почетни страх при уласку у непознате области, Монро је почео слободније да их испитује и описује многобројне сусрете с разумним бићима. На неким путовањима" сретао је умрле" познанике и разговарао са њима, но чешће је био у додиру са чудним и безличним бићима која су му понекад помагала", или нису уопште реаговала на његова обраћања.

... Сам немајући веру, Монро открива религиозну" суштину тог света. Добио је пророчка" виђења будућих догађаја, која су се најчешће остваривала баш онако како их је раније видео.

Једном, на граници изласка из тела, појавила се бела светлост, и он је затражио одговор о том необичном царству. Глас из светла је одговорио: Моли оца твога да те уведе у велику тајну".

Следећи пут Монро је молио: Оче, поведи ме. Оче, уведи ме у велику тајну". Из свега овог јасно је да се Монро будући да је имао световне" и агностичке" погледе на живот, предао бићима окултног царства, тј. демонима.

... Монро пише: За 12 година духовног искуства нисам наишао на сведочанства која би потврдила библијско поимање Бога и загробног живота...[3]

... Једном се Монро сусрео с богом" свог неба... Усред уобичајених активности на омиљеном месту, издалека се разлегао звук сличан звуку фанфаре. Сви су га примили мирно прекидајући разговор или занимање неким послом. То је знак да Он (или Они) обилазе своје царство.

Нико у страху не пада ничице или на колена. Став се убрзо мења. Ово је догађај на који су се сви навикли, а покорност је најважнија. Изузетка нема.

По сигналу свако живо биће леже... окренувши главу у страну да не би видело Њега, док пролази. Очигледно, циљ је да се образује живи пут, по којем Он пролази...

... Неколико пута доживљавајући ово легао сам заједно с другима. Помисао да поступим другачије била је немогућа. Док Он пролази, разлеже се бучна, трештава музика и јавља се осећање неодољиве живе силе, која страховито расте над тобом, и потом нестаје у даљини... Овај доживљај може се упоредити, као кад стојите на прузи у очекивању воза, док сигнал означа-ва његово приближавање; равнодушни сте, али осећате неисказано уважавање пред силом присутном у возу који прохуктава. И ово је такође безличан осећај."

... Тешко је наћи у свој окултној литератури бољи опис сатане и његовог царства безличних робова... Једне ноћи, после две године од првог изласка из тела", осетио је како се купа у светлости која је омогућавала његове експерименте, осетивши присуство моћне, разумне силе, која га је учинила немоћним и безвољним. Имао сам јак осећај да сам заувек свезан нераскидивим везама с том разумном силом, те да сам с њом одувек повезан, и да сам овде, на Земљи, дужан да испуним одређену мисију." Долазећи неколико недеља у сличним околностима, та невидљива сила, или биће" чинило се као да је претресала" његов ум, запосевши га, а потом нестајала на небу, док сам јој ја упућивао своје молитве.

Тада сам се уверио да су његове умне способности превазилазиле моје разумевање. То је безличан и хладан разум, без емоција и љубави, без саосећања, које ми људи толико ценимо... Ја сам заплакао, горко сам ридао, као никад раније, зато што сам знао, беспоговорно и без икакве наде у измену у будуће, да Бог мог детињства, Црква, Религија, није онакав како смо ми учили и да ћу до краја свог живота тешко преживљавати губитак те илузије".

Да ли је могуће боље описати сусрет с ђаволом, којег се данас сусрећу многи савременици ништа не сумњајући, неспособни да му се супротставе, због свог отуђења од истинског хришћанског живота?

Велика је вредност сведочанства Монроа... Пошто је он сам дубоко повезан са њима, и фактички је продао душу палим духовима, он је своје искуство описао обичним неоокултним језиком, са нормалне тачке гледања данашњег човека, што ову књигу чини (Путовање ван тела", Њујорк 1977.) задивљујућом и упозоравајућом против свих експеримената" у овој области. Онај који познаје православно хришћанско учење о ваздушном свету, истину о Небу и Аду, може бити уверен у реалност постојања палих духова и њиховог Царства, као и у велику опасност од ступања у додир с њима, чак и посредством научног метода" закључује о. Серафим Роуз (25, с. 98-102)

Можемо извести неколико закључака. Сва окултна и источна учења не признају чињеницу грехопада човековог, или га представљају у погрешном облику, чиме се губи могућност спознаје неопходности исправљања последица таквог стања палости пре него што се приступи откривању чудесних сила и способности у човеку. Супротно вољи Божјој, насилним отварањем чула за виђење невидљивог света хитамо у погибао душе и повреду људске природе, најчешће непоправљиву.

Катастрофалне последице овакве мистичне праксе знак гнева Божјег очекују човека не само после смрти у облику изгнанства у таму најкрајњу, него још и у овом животу. Самозадовољство, таштина, гордост, затварају пут ка покајању и воде у суманутост, егоизам, бездушност, цинизам, виђење духова, физичко растројство, измену личности, распад породице, незаштићеност пред дејством палих духова, склоност ка самоубиству ово су ужасне последице недозвољеног уплитања у сфере сакривене од човека Промислом Божјим. Оно што се јавља искључиво као право побожних подвижника, даровано им од Бога на спасење због живота проведеног у борби с грехом, у окултним источним учењима и религијама нуди се свима без разлике, на пропаст људску, без обзира на греховност и моралну нечистоту савременог човека.

Не рачуна се с тиме да непосредном чулном контакту са светом духова мора обавезно да претходи овладавање духовним виђењем, затим усавршавање, што захтева читав живот. Духовном виђењу треба да претходи дуг период подвига и утврђивање у благочестивом хришћанском животу по заповестима Христовим, у општењу са Црквом и њеним Светим Тајнама. Ко је од савремених људи, који живи градским животом, рођен у атеистичком друштву, растао под утицајем антирелигиозне пропаганде, способан да постигне такво савршенство? Изгледа, мали број.

Најважнија лествица на истинском путу ка Богу јесте покајање, скрушено срце, плач над својим гресима, смирење, страх Божји, а све ово разликује православну духовну праксу од сваког облика медитације. Насупрот овоме су гордост, високоумље, самовоља, сујета, самоузношење и они, без разлике, одликују, сва окултна и мистична нехришћанска учења.

И на крају, опет ћемо се обратити духоносним речима Светог Игњатија Брјанчанинова. Оњ каже: Употребимо сав напор за стицање познања и духовних стања, суштински важних за наше спасење. Нећемо удовољавати пустој, празној и бескорисној радозналости... Постарајмо се да стекнемо ништету духа, плач, кротост, тежњу ка небеској правди... Умолимо Бога не би ли нам открио грехе наше да би смо смогли снаге да принесемо за њих искрено покајање... Умолимо Бога не би ли нам даровао духовно виђење духова, како би могли сагледати њихов утицај на наше помисли и маштања, и раскинути општење с њима у духу, збацити са себе терет, избављајући се од ропства!... Уздржимо се од неважних, погубних жеља и стремљења ка чулном виђењу, ван установљеног Божјег поретка...

Са побожним поштовањем потчинимо се закону Божјем, који је покрио душу нашу густим веловима и покривачима за све време нашег земаљског битисања, одвојивши нас од духова створених, заштитивши нас и заклонивши од духова палих. Није нам потребно чувствено виђење духова за испуњавање нашег земаљског, многонапорног странствовања. За живот нам је потребан један светилник, а он нам је дат: Светлост је стопама мојим Закон Твој (Пс. 118, 105). Они који путују при сталној светлости светилника Закона Божјег неће бити обманути ни страстима, ни палим духовима, како нам сведочи Свето Писмо: Велик је мир онима који љубе закон Твој, и нема за њих саблазни" (Пс. 118, 165).

У своје време, одређено од Бога и познато само Богу, ми ћемо неизоставно ступити у свет духова. Није далеко за свакога од нас тај час! Нека нам преблаги Бог дарује да проведемо земаљски живот тако да на време раскинемо општење с палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, не би ли и ми, при одбацивању тела били прибројани светим духовима. Тада, у неизрецивој радости, видећемо чинове светих ангела, и чинове светих људи у њиховим нерукотвореним обитељима у вечном духовном славословљу. Тада ћемо видети и препознати палог херувима с његовом мрачном гомилом отпалих ангела: тада ће Богом даровано виђење демона нечастивих сила, у потпуности задовољити нашу радозналост, без икакве опасности по нас, јер ћемо бити запечаћени прстом Божјим у стању неизменљивости, неспособни да будемо савладани саблазнима и повређени злом. Амин." (5, т. 3, с. 65-67).

 


 

[1] У брошури Људи и демони" (23, с. 94) њен аутор, свештеник Родион Петроградски, сведочи да, ако се код човека страсног, славољубивог, маловерног, духовно неискусног, или чак некрштеног, јави било каква натприродна способност (што ми данас опажамо масовно) она је за њега погибељна зато што утврђује његову гордост, сујету, самообману, које га воде у духовну смрт. Како указује св. Игњатије Брјанчанинов: праведници не само да не желе да буду чудотворци, него и кад добију дар чудотворства, одричу га се. Они не само да га неће пред очима света, него ни тајно у срцима својим. Један од Светих Отаца, због своје чистоте, добио је благодаћу Божјом дар прозорљивости, видећи муке оних који су му долазили; и он је молио Господа, молећи и браћу своју да се моле за њега, не би ли тај дар био узет од њега. Ако су неки од светих и примили дар, примили су га по нужди, или из своје простоте; други су га примили по указању Божјег Духа, који делује у њима, и никад случајно и без разлога..." (4. с. 33-4)

[2] И као млад, чувени старац схиархимандрит Гаврил (Зирјанов) настојао је да потајно пребива у молитви, а ум и срце да држи у чистоти. Он је био тако чист и целомудрен, да саблазни плоти и света њега се уопште нису дотицале. Стекао је способност да чује и види све што се дешава на великој удаљености, или да другима чита мисли. Много касније баћушка је разумео да се дар виђења скривених ствари јавља само код човека чиста срца. (27, с. 38-39)

[3] Овде је умесно навести речи св. Григорија Синаита: "Да није неко заблудео, види се по томе, што има сведочанство из Светога Писма, и на делу, и у разумевању, смирено говорећи о том о чему треба мудровати. Јер није мали труд постићи истину потпуно, и бити чист од свега што је противно благодати; зато што ђаво има обичај, нарочито код почетника, да представи под видом истине своју прелест, преводећи лукавство своје у духовност" (8, т. 5, с. 225).

 

 

 

< ^ >