Закључак

 

У датом огледу трудили смо се да ограничимо своју пажњу на:

 

а)  разматрање  карактера  извора  окултних  и мистичних учења;

б) утицај који ова учења врше на људе, упознате са њиховим садржајем и праксом, методама и техникама.

 

Сам садржај учења представљен је у неопходним цртама, да не би идеје ових учења погубним помислима утицале на душу. О погубним последицама по душу приликом обраћања пажње на садржај ових учења, о читању литературе супротне хришћанском учењу (чак и кад је човек незаинтересован, чак и са критичке позиције) упозоравају нас Свети Оци.

Свети Игњатије пише: Сва јављања демона имају заједничко својство опасна је чак и мала пажња њима посвећена; само од занимања које себи допустимо без икакве симпатије према тој појави, човек може бити захваћен штетним утицајима и пасти у озбиљна искушења" (4, с. 49-50).

Поквареност ума увек је повезана с поквареношћу других духовних својстава: зато поквареност ума и поквареност духа имају исто значење по последицама. Примањем лажног учења, или лажних мисли о Богу, а не Богом откривеног догматског и етичког учења, посредством лажних учења постиже се распад духа човечијег, и човек постаје син ђавола (Јн. 8, 44), али и разговор и мешање са помислима, које припадају сатанској области, без усвајања истих, мисли и маштарије које доносе демони, рањавају душевно око.

Преподобни Исихије Јерусалимски говори: Као што ми штетимо себи, гледајући на штетно физичким очима; тако повређујемо себе гледајући на штетно умом" (Слово о трезвености)... Неки инок за време светов-ног живота, не знајући какво благоразумије и опрезност морамо имати у опажању, да не озледимо душу штетним утисцима који остају у њој, прочитао је из радозналости неколико огледа против хришћанске вере. Кад је ушао у манастир и узео на себе разумни монашки подвиг, ранији утисци су почели да га узнемиравају својим присуством у души, помислима сумње, недоумице, хуле, показујући тиме да се душевно око засенило општењем помислима из области сатанских." (5, т. 5, с. 362-363)

Преп. Макарије Велики; Треба чувати душу и на сваки начин пазити да се она не скрнави скверним и злим помислима. Као што се тело у додиру с другам телом зарази нечистотом, тако се квари и душа учеству-јући у злим и скверним помислима, и саглашавајући се са њима... Знај да се у душу утискује поквареност и заблуда дејством непотребних помисли" (19, с. 577).

Свети Игњатије: Све што ми учинимо ван еван-ђелског учења и закона, неприметно утиче штетно на нас. Свако дело, реч или помисао, како добро тако и зло, неприметно утискује у нас одговарајући печат. То је неопходно знати и знати" (5, т. 5, с. 365).

 

1)   Православни оцењују човеково стање као поремећено и болесно, и предлажу исцелење које је у покајању. Окултизам стање човека сматра нормалним, које не тражи никакво исцељење на путу развоја божанских
особина и натприродних сила. Тако, на путу спасења принципијелна разлика Православног Пута од свих других јесте у покајању.

2)   Извор окултних и далекоистичних учења јесте у општењу њихових оснивача с невидљивим светом. Продор у невидљиви свет остварује се:

а) недозвољеним путем, уз кршење забрана које је поставио сам Бог (због нарушавања воље Божје такво општење могло је довести само до контакта с палим духовима чији је цињ уништење човечанства а мотив чинити увек и само зло);

б) ум и срце,  неочишћени покајањем,  постају инструмент који даје неправилне показатеље односа са духовним  светом,  неспособни да  разликују  изворе добра и зла;

в)  хиљадугодишње аскетско искуство православних подвижника показало је да стремљење ка спасењу неизбежно доводи до суочавања човека с демонима, и само упорна и стална борба с њиховим утицајем, човека
може удостојити општења с весницима Божјим, Ангелима. (Овакав поредак представља закон духовног света за нас, грешне људе, и нама га јавља сам Спаситељ својим 40-дневним постом у пустињи, кад Га је кушао
Сатана, а одмах потом, после победе над искушењем, стали су ангели да му служе.) (Мт. 4,11)

Слична законитост појављује се у животима православних подвижника (5, т. 3, с. 52-53).

 

У том смислу, неправославни, проничући у невидљиви свет, неизбежно се суочавају с демонима; али пошто их не препознају, и верују им, Ангели остају недоступни за њих. Према томе, учења од њих добијена заводе у лаж, јер произилазе од демона служитеља оца лажи.

 

3)    Последица упознавања с окултним и далекоисточним учењима јесте пад под власт палих духова. Пре времена, и често непоправљиво чулно општење с невидљивим светом, који је неизбежно ограничен само
на област палих духова (што га и чини лажним), заувек може препречити пут ка спасењу, подвргавајући човека под власт сатане.

4)    Сложена, нејасна и обимна грађа окултног учења искључује могућност да она буду обухваћена у јасну целину, доступна целосном сагледавању, што критику њихових идеја чини крајње компликованим. Осим тога, упознавање са тим идејама захтева значајно време, које се показује довољним за тровање" ума, утицајем спроведеним кроз те идеје из света палих духова. Зато, следујући  речима   Спаситеља  по  плодовима  њиховим познаћете их" (Мт. 7, 16), при сусрету с неким непознатим духовним учењем треба анализирати не само учење, него пре свега и личности оних људи који га доносе на свет, личности оснивача и учитеља. Свети Апостол Јован Богослов пише: Сваки који у Њему пребива не гријеши; свако који гријеши није Га видео нити Га је
познао. Дјечице, нико да вас не вара... Онај који твори гријех од ђавола је... По томе се познају дјеца Божја и дјеца ђавоља; сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега
" (1. Јн. 3, 6-10)

Ако смо наоружани љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, благошћу, милосрђем, вером, кроткошћу, уздржањем (Гал. 5, 22-23), то су плодови Духа Светога. И све оно што се чини љубави ради, тако и бива. Истинита љубав, по апостолу Павлу (1. Кор. 23, 4-8). Дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи".

Тамо где имамо гнев, завист, распре, бесрамност, непријатељство, пакости, блуд, нечистоту, прељубу, чарање, идолопоклонство, тамо не може бити Духа Светога то су плодови зла (Гал. 5, 19-21). Зато се може тврдити да је критеријум тога да ли човек говори истину или лаж у вези са невидљивим и духовним светом није толико садржај његових речи (оне могу бити добронамерне), колико присуство или одсуство на њему благодати Духа Светога.

Далекоисточна и окултна учења постављају добре циљеве, али нуде лоша средства у томе је њихов недостатак и опасност. Да нас сачува Господ од сваке обмане и саблазни!

Амин.

 

 

< ^