Идолопоклонство

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

Сатана се није задовољио тиме, што је покорио човека са земљом под своју власт, што га је држао у плену, будећи у њему различите страсти, њима га окивајући, што га је служењем греху привео у службу себи. Мисао, која је обузела ангела на небу, није га остављала ни у поднебесју, куда је, као у предворје ада, био низвргнут са небеса: мисао да се учини равним Богу. Он је привео њу у испуњење на земљи идолопоклонства.

Људски род, који се постепено размножавао на земљи, заједно са тим је све више и више прелазио од удовољавања потреба, ка удовољавању похота и греховних жеља. Несместиво је са таквим животом истинско Богопознање и самопознање! Људи, након тоњења у земаљске бриге и насладе, поставши искључиво тело, изгубили су само схватање о истинитом Богу. Али, осећање Богопоштовања је осећање које је неодвојиво од људског срца, као њему урођено и природно: оно није уништено падом оно је лишено правилности.

Вођени тим несвесним осећањем, људи су одавали божанско поклоњење творцу и родитељу греха палом ангелу и остатку његових демона. Човек је обоготворио грех, који га је убио у свим његовим облицима, обоготворио представнике греха демоне. Он је признао за божанске насладе удовољавање свим страстима. И блуду, и пијанству, и крађи и убиство, одавала се почаст. Свака страст била је представљена својим идолом.

Идол је био симбол демона, потпуно туђег животу, потпуно мртвога за духовна осећања. Пред таквим идолима одигравале су се и друштвена и посебна, или домаћа поклоњења; пред идолима су се убијале и приносиле животињске жртве, али неретко и људске. Али спољашње служење идолима, било је у суштини служење демонима, како нас учи Божанствени Апостол Павле (1.Кор. 10:20).

Идолски храмови и сами идоли били су омиљено обиталиште демона. Из њих они су давали гласове и пророштва на пропаст злосрећног човечанства. И сам човек, преставши да буде храмом Бога Живога, постао је храм и обиталиште сатане. (Лк. 11:24-26).

Идолопоклонство је обузимало све људе и сву земљу. Ретки изабрани људи чували су истинско Богопознање и Богослужење. Касније је Бог изабрао и одвојио у службу Себи, народ Израиљски, дарујући му писани закон. Али болест идолопоклонства је толико снажно дејствовала у палом човечанству, да је и изабрани народ, често остављао поклоњење истинитом Богу, стремећи ка поклоњењу кумирима (идолима).

Човек, лишивши се падом, своје Божанствене Светлости Светога Духа, морао је да се задовољи својом сопственом, оскудном светлошћу разумом. Али та природна светлост је привела веома мало људи ка познању истинитога Бога: разум се устремио највише ка обезбеђивању свих могућих удобности за земни живот, створио је различите науке и вештине, које су тачно допринеле и доприносе, ка умножавању и развитку тих вештаствених удобности, али заједно са тим, доприносе и најсилнијем развитку греховног живота, ка запечаћивању и утврђивању пада, украшеним многим различитим призрацима благостања и тријумфа.

Људске науке, будући плод пада, задовољавајући човека, представљајући му саму благодат Божију и Самог Бога непотребним, хулећи, одбацујући, понижавајући Духа Светога, постале су силним оруђем и средством греха и ђавола, за подржавање и ојачања пада. Светлост људска сјединила се са демонском светлошћу и створила је људску ученост (премудрост), непријатељску Богу, испуњујући човека демонском гордошћу (1.Кор. 3:17-18).

Обузет недугом учености, светски мудрац је потчинио све свом разуму и сам себи служи као идол, собом остварујући сатанин предлог: бићете као богови, знајући шта је добро и зло. Ученост, представљена сама себом, јесте само-обмана, то је демонска обмана, то је знање, преиспуњено лажју, које поставља у лажни однос ученог и према себи и према свему. Ученост је мрзост и безумље пред Богом; она је безумље. Своју слепоћу, она проглашава најзадовољавајућим виђењем и таквим начином, чини слепоћу неисцељивом, а хранећи њен пад урођеним власништвом злосрећног књижевника и фарисеја (Јован 9:41).

Телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може. Телесно мудровање је смрт. (Рим. 8:6-8). Дух Свети заповеда одбацивање земаљске мудрости ономе, ко хоће да приступи Богу и да се учини причасником духовне мудрости (1.Кор. 3:18).

Апостол Павле примећује, да је мало учених људи прихватило веру Хришћанску (1.Кор. 1:26); насупрот томе, за те наводне и умишљене мудраце, духовна мудрост показала се безумљем, свеобилно и свесавршено се садржавши у Христу (1.Кор. 1:23). Философи и уметници се били велики поборници идолопоклонства и непријатељи истинитог Богопознања.

По увођењу вере хришћанске у свет, родило се безброј јереси, које су тежиле да оборе Свету Веру. Највеће злодело убиство Богочовека учињено је од стране мудраца у име мудрости и у име њиховог закона (Јован 11:49-50).

У наше време, ученост враћа незнабошце који су примили Хришћанство, ка незнабоштву и одбацујући Хришћанство, уводи их опет у идолопоклонство и служење сатани, променивши облик за погоднију пропаст човечанства.

Ретки, веома ретки књижевници се уче Царству Небеском и износе ново учење Духа пред друштво своје сабраће, одевајући то учење у старе рите учености људске ради тога, да би оно било боље приваћено од љубитеља старог, пре него новог. (Мат. 13:52: Лука 5:39)

 

 

поглавље из књиге "Слово о човеку"

 

 

^