„Лечен сам од врачара“

Архиепископ Лев Лебедев

 

У последње време су се појавили бронјни људи са необичним психичким и хипнотерапеутским моћима, којим се поклања простор у новинама, па чак и не телевизији. Оно што ови људи показују  на екрану, често се назива „чудом“. Није изненађујуће што неверници (који и даље тајно жуде за чудима!) цене ове појаве, али понекад и Православни Хришћани имају утисак да ова дела врачара, представљају дар Божији. Ово је подржано Светим Врачима (безсребреницима), који су били способни да исцељују боесне, само уз помоћ једне речи, молитве, полагањем руку.

У међувремену, сваки ће частан доктор – хипнотизер, рећи да нема никаквог чуда у његовом хипнотичком утицају. Оно што се ту дешава, јесте утицај на нервни систем особе која то жели, чија природа још није сасвим јасна...

Мноштво људи сматра да су управо на тај начин, Светитељи исцељивали људе. То јест, чуда исцељивања, описана у Светом Писму и Житијама Светих, представљају појаву исте врсте и карактера, као и дела савремених хипнотизера и врачара.

Како разликовати право чудо, силу Божију – од силе, чија природа још није јасна науци?

Хришћански Светитељи: Свети Великомученик Пантелејмон, Свети Врачи Козма и Дамјан, Свети Сергије Радоњешки, Свети Серафим, Чудотворац Саровски и други, нису  само људи са јаком вољом, и сигурно не само искрени верници и високо морални људи. Ово су људи који су примили Благодат Духа Светога, уз помоћ тешког подвига усхођења ка Богу, у складу са правилима Православног подвижништва. Благодат се може показати кроз различте дарове, укључујући ту и способност исцељивања људи.

Православна Светост, висина духовног и подвига молитве личности у Христу, у складу са правилима Цркве – јесу јемци и мерила да се исцељивање које долази из такве личности, завршава нетварном силом (енергијом) Божијом и представљају права чуда, то јест, када натприродне силе делују у природном закону живота, установљеном од Бога.

У таквим случајевима, исцељење је савршено, безусловно и може бити савршено у односу на сваку болесну особу, без обзира на особине тела, нервни систем, стања болести, чак и мртви могу бити васкрсавани ( људи који не умиру клиничком, већ стварном смрћу).

Али ако се нека необична способност (на пример, хипнотисање других људи) појављује не као резултат молитве, или духовног живота у Христу, већ од рођења или као поселдица болног шока или неког аутотренинга (јога, на пример), онда је очигледно да то није Благодат Духа Светога. Онда, каква је то сила? Каква је природа те силе?

Могућа су два одговора. Ово или долази директно од палих анђела, или од једне од материјалних сила (енергија) људске природе, која се концентрише у вођеном смеру (нешто слично феномен лупе, када нормални сунчев зрак се сакупља у  сноп и тако бива у стању да запали папир, дрво, кожу).

Проучимо другу могућност - материјалну, природну силу. Апстрактно говорећи, натприродне силе могу бити препознате као неутралне у погледу духовног живота и моралног стања, онога који их поседује (т.ј. оне зависе само од онога ко их користи и од сврхе са којом их користи). Али то тако није у стварности. „Земаљске“ силе Природе су у релативној моћи ђавола, до Другог Доласка Христовог. Он је „кнез овог света“.

Након свог пада, човек је својом грађом, телесно везаном и „страсном и похотном“, дошао под утицај и власт ђавола. У складу са овим, свака необична натприродна енергија душе или тела, изазвана је грехом и кроз њега је потчињена ђаволу.

Само су „уска врата“ молитвеног, несебичног живота Православног Хришћанина, у стању да се ослободе од фаталних сила паклених сила, али ово може бити учињено само посебном личном помоћи од стране Бога. Ако се такво преображење не догоди, онда се догађа следеће, чак и најсрдачнијим људима, који природно поседују натприродне способности и енергије: они су изложени демонском утицају, неупадљивом за њих саме, што у особи оживљава осећај само-искључивости, јединствености, гордост видљиву или не, која се не примећује увек, од стране саме особе. Чешће су такви људи кушани силом коју имају над другим људима, или људском славом, што је и даље гордост.

Можемо чути коментар: врачаре исцељују људе! Људи се ослобађају болова, болести, које су мсатране неизлечивим. Да ли је ово лоше? Да ли ово противуречи Хришћанској милости? Каква је разлика у методама исцељења? Док год делује...

У току мог пастирског, свштеничког служења, сусретао сам локалне јогије, врачаре, психијатре. Најискуснији од њих, говоре да око 20% људи може бити хипнотисано. Хипнотизер одређује групу људи, уз помоћ неких једноставних тестова. Уз помоћ сложенијих тестова, он одређује међу њима, групу људи који су осетљивији на хипнозу. Ово су они са којима хипнотизер „ради“, чинећи њихов нервни систем да слуша његова наређења и команде. Такви хипнотизери могу показивати ове људе публици, на тај начин изазивајући ефективан утисак замишљене моћне силе, скоро чуда. Истина, он може поштено да призна, да не могу сви људи бити исцељени њиме. Али људи обично пренебрегавају овакве исповести, задивљени оним што су видели.

Тако, нема много људи који могу да изводе таква „чуда“. Шта се дешава онима који то могу? Психијатри не говоре без разлога, да је једна од тајни хипнозе, у покретању максимума способности ових или оних функција људског тела. Обично се способности, моћи и функције тела користе са способностима, које су много ниже од максималних. Ако ове функције достигну највећи ниво напора, могуће је да се ддобије ефекат исцељења неких болести. Али шта је следеће? Користећи максималну енергију, наше тело неће бити у стању да се носи са другим болестима. Као последица ће се догодити пропаст човекових унутрашњих способности, а последице тога могу бити још горе.

Захваљујући овоме долазе још страшније болести и ментални проблеми (лудило) или духовно поробљавање од стране тамних сила. Ову чињеницу не узимају у обзир ни „исцелитељи“, нити они који желе да се отарасе својих патњи по сваку цену. „И буде потоње горе човеку оном од првог.“ (Матеј 12:45)

Поред овога, утицај хипнозе, ломи заштитни печат, који штити свест човека од спољашњег утицаја, чувајући му неопходну унтрашњу слободу. Сада, таква особа, може бити лако под утицајем других врста спољашњих утицаја. Ово је вероватно најштетнија последица хипнотичког исцељивања.

Обратите пажњу како хипнотизери (или други врачари) раде. Они могу говорити са људима пријатељским, смиреним тоном, али у одлучујућим тренуцима могу викати, што даје силу његовом наређењу. Због чега? То се чини да потисне природни отпор свести и воље пацијента, приморавајући га да се потчини вољи „доктора“.

Они који су гледали ТВ емисију, о психијатру који је обезбедио анестезију кроз ТВ екран током операција двеју жена, вероватно су приметили оштар и понекад груб тон за доктора, у најважнијем тренутку, пре него су хирурзи почели да раде са скалпелима. У емисији нису рекли да су ове жене биле део психијатраијског експеримента, већ дуже време и да је он са њима радио и пре. Експеримент није био чист, чак и са тачке гледишта доктора, који су били присутни.

Можемо поредити тон, дух, начин општења са болесним људима, таквих људи вере, као што су Свети Серафим Чудотворац Саровски, Свети Јован Кроншатски. Старац Серафим је исцелио паралисаног Н.А. Мотовилова, искључиво благим речима: никакви повици, наређења, наметања разорне воље.

Други чувени врачар током ТВ емисија, нуди публици да постави судове са водом на сто и да је онда попије као исцељујућу воду. Анкете показују да ова вода помаже неким људима, али другима (већини) или погоршава болест, или нема никаквог ефекта. Магијске чини над водом, познате су још из раних периода паганства, и одређени су не само од стране Цркве, већ и од савремене науке као магија. Као што је академик Рибјаков указао да је магија, дело над судом (пехар, лавор, чинија) воде.

У садашњости, скоро сви врачари, у циљу да баце болест на некога, или, напротив да исцеле некога од болести, бацају различите чини над водом, потапајући восак или калај у њу, нудећи је да се попије. Такве врачаре могу користити молитве Цркве, призивајући имена Анђела и Светитеља, али између њих неминовно убацују абракадабра магијских чини. Ове чини, повезују врачара и његовог пацијента са пакленим демонима. Као што и модерни ТВ исцелитељ, према сопственој изјави, чује „глас“ ноћу, који му говора шта и како треба да ради. За Православне вернике је овде све јасно. Као и за психијатре.

Није исправно мислити да се додир са демонима, догађа само коришћењем воде. Сва друга магијска дела (чак и са сврхом да лече) воде до истих кобних последица. Можемо навести и речи савременог научника, академика, директора Института највиших нервних активности и неурофизиологије Русије, П. Симонова, изговорене од њега о ТВ хипнози у најпозитивнијем смислу. „Ефекат усађивања – говори академик – немогућ је без ритуалних обреда, без ‘шаманских даира’. У наше дане најбоље даире, јесу ТВ екрани. Врло је добро што су усвојени као оружје. (”Izvestiya” Август 29, 1980). Ове речи су толико искрене, да није потребан коментар.

Тако да, са водом или без ње, уз коришћење древних магијских симбола или без њих – дела хипнотизера и врачара су ритуална у сржи. А ова ритуалност није Црквена, није хришћанска. Она је шаманска, у својој основи истоветна са оном коју су користили древни магови и чаробњаци.

У Светим Канонима Цркве, речено је: „Магови су они који... призивају демоне чак и ради чињења добрих ствари...“

Потребно је само да саберемо оно што је речено. „Чуда“ врачара морају разумно бити оцењена, не само као штетна, већ као и лажна. Лажна су, јер не садрже у себи нетварну Божију енергију, „која побеђује природу“, већ је присутна прилично природна материјална сила или тварна сила демона. Таква „чуда“ нису савршена у својим резултатима, нису безусловна, не могу утицати на сваког без изузетка, и због свега овог, то нису стварна чуда.

 

 

 

^