Савремена Магија

Архимандрит Лазар Абашидзе

 

Нека се не нађе у тебе,,, ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама,

ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима,

ни опсенар који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини...

(5.Мојс. 18:10-12)

 

А човек или жена, у којима би био дух врачарски или гатарски,

да се погубе, камењем да се заспу, крв њихова на њих.

(3. Мојс. 20:27)

 

Тако је строго заповедао Господ Старозаветној Цркви да се односи према вештичарењу, врачању, спиритзму и сличном злу, а у Новозаветној је установљено Духом Светим:

 

Ако неко иде ка врачарама, и врача, или гледа у звезде или... (чини сличне грехе) да се не причешћује шест година.

Чаробњаци, прорицачи, врачаре... да се не причешћују двадесет година... Свети Јован Златоусти говори, да ако и помињу Име Свете Тројице у бајањима, ако и Свети буду призивани, ако се и чини знамење крста (од тих врачара примед. приређивача), бежати од сличних обреда и одвраћати се (из Номоканона).

 

У наше време, сва та злодела су се проширила у нечувеној сразмери (иако их већина људи, неписмених у духовном животу сматра већ остацима далеке прошлости и скоро производом бајки). Али ево, ти врачари, магови, вештице, заклињачи, шаптачи, у савременим костимима преносе се авионима и возовима из града у град, из престонице у престоницу, увек примани са нечувеним почастима и уважавањима, шире своја бајања и врачања, на огромна пространства света, користећи телевизију, радио, преко новина и брошура, рекламних проспеката, широким замасима тешке руке сеју духовну смрт, хипнотизују душе, поробљавају их у ропство сатане, попуњавају војску антихриста, спремајући му армију.

А људи су већ постали толико слепи духовно: сада велико мноштво наше браће и сестара по вери, примају те слуге сатанине за своје доброчинитеље, исцелитеље, учитење. Десетине милиона људи се повремено откривају за потпуно непознато им деловање, о чијем происхођењу и последицама немају чак ни најудаљеније представе. Људи се подвргавају префињеним, психолошким и окултним обредима са далеким последицама, утицају најопаснијих сила духовног, психичког света.

Називи савремених окултних, спритистичких, медијумских обреда већ сада, као и у прошла времена, имају исту суштину (али, нажалост, још лукавије зли дуси су се усавршили у злу, добијајући искуства у погубљењу душа), али се прикривају научним изразима, ништа не говорећи о везама са некаквим религиозним системима или духовима.

Екстрасенси, биопоље, активно психичко поље, психичка енергија, астрал, харизматска обнова, микрокосмос, микротеос, и сличне речи, а нема ни помена о тим природама, које су и без икаквих дугих напора и тражења беднога човека, и без посебних напора разума, спремне да му дају било какву количину чудесних и непоновљених искустава, које требају само једно: поверење и пажњу према себи и својим слугама и презир према гласу Свете Цркве.

По једнодушном мишљењу Светих Отаца, управо пажњом човека покушавају да завладају демони: то су јединствена врата, кроз коју они могу да проникну у душу. Сада већ већина људи има у свом дому лукавог чаробњака то је телевизор, када се на њему преноси сеанса телемагије. Чак само површна пажња према преносу чини човека жртвом духовног насиља и духовне пљачке.

Ништа духовно не бива безлично: или је од Бога, или је од сатане. Духовне појаве, које су од Бога, одликује се савршено јасним и одређеним цртама: то је учење о покајању, о истинитој вери, о смирењу, о вечном животу. Тамо, где свега овога нема, тамо делује демонски дух, каквим год би он различитим називима себе скривао.

Ако исцељујућа реч Божија увек потребује од свог пацијента остварену, праву веру, напор за живот по вери, онда сви демонски исцелитељи, били то обични сеоски врачеви, индијски јогини и факири, савремени екстрасенси, владатељи снажним биопољем, чак пентакосталци и други секташи, који се прикривају под хришћанским именима, без обзира на своју различитост, своде се на једно: ни јасна, свесна вера, нити напори за живот по тој вери њима не треба, већ траже, да би човек заборавивши се, раслабивши се, предао себе на руковођење том духу, којим они делују.

Оштру, јасну веру они сматрају остатком, достојним само средњег века, али не и савремености. Они уче, да је могуће веровати у све што вам је угодно, а живети и исцељивати се неопходно по њиховим рецептима.

Њихове духовне методе, за разлику од истинских, хришћанских су јасне технике, несумњиво понављање одређених магијских формула, заклињања, коришћење одређених зачараних ствари, воде напуњене биопољем, коришћење одређених положаја тела, других, чисто физиолошких вежби, при неопходном раслабљивању ума и воље и пуне предаје себе под руководство палог духа, демона.

Ђаво је отац лажи и његове слуге дају људима пре свега, потпуно неправилни и лажни поглед на себе. Они уче о сакривеним људским могућностима, које су тобож у људима и њих само треба разоткрити у себи.

У стварности то дело све духовне могућности и способности човека нису нешто друго, него плод деловања једног или другог духа, живе, личне, самосталне, бестелесне природе, а човек је сам по себи, у својој палој и повређеној грехом, природи, толико немоћан и ништаван, да може само примати или одбацивати деловање једног или другог духа, бирати са квким ће духом бити: са Богом или са сатаном.

И ако Спаситељ директно и јасно говори: без Мене не можете чинити ништа, онда демони и њихови следбеници говоре о великим духовним могућностима човека.

Насупрот хришћанском смирењу, правилном, самоуниженом, погледу човека на себе, они убацују људима гордост и умишљеност, знајући, да то боље од сваког убеђења па чак и лажних чудеса одводи човека од Бога, и одводи га у вечну пропаст.

Човек који се за помоћ обраћа врачарима, губи интерес за Свето Писмо, почиње да се интересује разним причама о чудесима и виђењима, које су се догодила овде или онде, по деловању некаквих новојављених чудотвораца, очекује нешто слично и у свом животу, сво учење Свете Цркве му се чини туђим, непривлачним, тегобним, у срцу таквог човека одумире покајничко осећање, он не види своје грехе.

Даље, за човека, одвученог у такву мистичку наркоманију може да крене и горе: јављања демона, осећања њиховог јавног присуства, чулно, телесно страдање од њих, психичка и емоционална растројства, изузетно озбиљне депресије и на крају самоубиства или злочини, учињени под утицајем демонских сила. Али највећа опасност вечна пропаст и погибао душе, ак човек не остави општење са духом злобе и не покаје се.

Иако врачари сада користе хришћанску терминологију, чак неки лече само крштене, али то је само замка, овчија кожа на вуковима: где нема проповеди покајања и учења о вечном животу, тамо и не може бити ничега црквеног, ничега хрићанског, ничега Божијег. Саме молитве врачара, уопште нису сличне црквеним, већ су испуњене сваком тамом, тајанственошћу, мраком и јавном бесмислицом. Бог је видело и таме у Њему нема никакве (1.Јован 1:5), а где је свака тама, тамо Бога нема!

Дешава се, да ти врачари олакшавају болести или пројављују неку сличну телесну помоћ. Како само једно исцеле, нешто друго заболи, човеку је час боље, час горе и он иде и иде, некаквим исцелитељима убицама, потпадајући под најснажније дејство демона.

Са демонским лекарима не треба се чак ни шалити и распитивати се о њима, немогуће је ради занимања ићи код хипнотизера и гледати телесеансе сличних дешавања.

Најмања пажња, чак и без саосећања према свакаквим демонским кухињама, може за нас имати последице и у овом и у будућем животу.

Само једна таква радозналост то је већ тешки грех против хришћанске вере у савести, жалошћење Свемилостивог Оца Небеског, презир и незахвалност према Њему.

 

 

 

^