Православље и савремени окултизам

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Вера то није само поверење у Вечну Власт, вера је посебна сила, која је додељена човека као образу и слици Божијој, она је способност интуитивних продирања човека у духовни свет, који је смештен иза граница његових телесних осећања.

Вера је сведочење људског срца о постојању Божанства као највише стварности. У људској психи обично су три главне силе одвојене: ментална, емоциоинална и вољна. Религиозно осећање, међутим, лежи дубље од ових сила; према томе, тешко је одредити је речју, и она може само да се позна и искуси у директном унутрашњем искуству.

 

Покушаћемо да укажемо на оно што одликује Хришћанску веру.

1. Могућност контакта са Богом, као са Живим и Апсолутом у Својим савршеним Личностима и искуство тог контакта.

2. Схватање душе као одвојене од телесне супстанце.

3. Осећање поштовања пред тајним, што називамо мистицизмом.

4. Морал: вршење Јеванђелских заповести и наредби савести.

 

Овде религија постаје у многим стварима предмет воље; овај последњи услов је камен темељац вере. Ако човек мисли да се приближи Богу без борбе са самим собом, ближи је греху, који се јавља у нашој природи као рђа у металу, тада ова лукава намера комбиновати веру са животом у старстима, егоцентризам и гордост води у искривљење и деградацију најузвишенијих религијских осећања.

Човек не може истовремено љубити своје страсти и Бога; према томе он унутра губи Бога. У овом унутрашњем одступништву може бити два исхода.

Први, религија, која ишчупана из својих мистичких коренова, задобија практични и прагматични карактер; етика бива замењена етикетом, а сам морал бива схваћен као спољашње понашање, а не као унутрашње стање душе. Човек, након губљења Бога у свом срцу, постаје Новозаветни фарисеј, који је убеђен да је он образ Хришћанина и као глумац вере, диви се сам себи.

У другом случају, у човеку остаје мистичко осећање, ако доказ неких невидљивих, тајанствених стварности. Али човек губи Бога као средишњи циљ и садржај религиозног живота и постаје потворен за демоснке силе.

Стога, већ искривљено мистичко осећање, које је било комбиновано са егоцентризмом и страстима, сада га тера да трага у религији за средствима задобијања натприродних сила и знања и он га налази у окултним наукама неких непознатих помоћника под вођством свемирских духова, који му обећавају помоћ у остварењу његових планова.

Али пошто је свет демона, који је концентрат гордости и страсти, близак стању тог палог и благодаћу непреображеног човека, тада се тај додир догађа веома брзо. Ови помоћници се вољно одазивају на позив човека, обећавајући му власт одозго у духовном свету, кроз познање магије и ритуала. Сатана је збачен са Небеса, али наставља да се на земљи бори са Богом за сваку људску душу. Бојно поље Бога и сатане, светлости и таме, добра и зла јесте људско срце.

У овој духовној борби личност човека се образује путем избора његове слободне воље; у овој борби за њега је остављена могућност вечног живота и вечне смрти. Магија и окултизам ово је добровољна потрага за јединством са кнезом пакла, то је споразум сатане и човека, закључен против Бога.

Хришћанство је засновано на љубави и несебичности, његове очи су усмерене ка вечности. Магија је увек практично употребљива; окултисти на духовни свет гледају као на средство за достизање својих личних, потпуно земаљских циљева. Хришћанин потчињава своју вољу благодати Божијој.

Окултиста помоћу дијаграма, мантри, заклињања и астролошких мапа покушава да господари духовним светом и да га потчини себи. Али у ставрности, окултиста након обраћања демону, лични на дете, које жели да се вози на леђима тигра, али завршава у његовим зубима. Човек је у почетку добровољно привучен окултизму, а онда, као да зачаран улази у поље демонских сила, које га увлаче као у мочвару.

Само је некима могуће да се ишчупају из овог живог блата; већина схвата своју катастрофу само у часу смрти, када замишљени анђео збацује са себемаску помоћника и човек види свог убицу демона. Магија то је поткупљивање, за које човек плаћа својом бесмртношћу.

Свето Писмо и Предање се односе према магији као нејтежем, на небо вапијућем греху. Сви облици окултизма: спиритизам (призивање духова), вештичарење, врачање, покушаји да се судбина сазна по звездама, и тако даље, према Закону Мојсијевом кажњава се смрћу каменовањем.

За ове злочине, Пророк је осуђивао не само саме магове, већ и људе који су слушали ове обмањиваче. Врачање је у Старом Завету било описано као одбацивање Бога и обожавања идола.

Цар Саул након колебања своје верее у Бога, пре битке са Филистејима, питао је врачаре о исходу битке. Свето Писмо нам отворено говори, да су због греха цара, он и његова деца пала у боју, војска је била уништена, а људи су потпали под тешко ропство Филистеја.

У Новозаветној Цркви сваки облик врачања се сматра као најтежи грех. У Делима Апостолскиим и Житијама Светих описана је борба Апостола и Ученика Христових са врачарима и маговима.

На пример, у књигама Светог Климента Римског, говори се о борби Светог Апостола Петра са Симоном магом, која је завршена поразом и смрћу мага. (неопходно је напоменути да у гностичкој, основаној Симоном магом, неговали су астрологију, хиромантију, погађање по словим алфабета, итд.)

У периоду који је следио магови и врачари су добијали исте епитимије као убице, а они који су се њима обраћали одлучивали су себе од Причешћа на дужи период.исцељења од болести, која су неретко била прикривана молитвама; такође су се сматрала обликом вештичарења: лекови, помешани са отровом претварају се у отров.

Астрологија, коју сматрају науком, у садашњости је једна од најраширенијих облика окултизма. У стварности, астрологија је мешавина паганизма. Све од звезда - ово је мото астрологије. Ту нема Живог Бога, тамо нема Његовог Промисла, само кобна мапа звезда. Будућност је сакривена пред човеком, ради његове користи са ни би свезало његову вољу. Ако би човек знао своју будућност и час смрти, онда би то било за његово мучење. Ако би човек могао својим очима видети духовни свет, не би издржао ни светлост Анђела, ни облик демона. 

Астрологија обећава да ће открити човекоу оно, што је промисломитељно од њега сакрио Бог. У том смислу, астролог је крадљивац.

Потпуно знање будућности припада само Богу, а демон само претпоставља оно што ће се догодити. Обично човек заборавља претпоставке које се нису оствариле, већ памти само оне које су се обистиниле. Астролози као и све гатаре, идају своје претпоставке за стварност и често чине погрешке већ у сутрашњем дану. Стога је астролог лажов; овде је игра са процентом вероватноће, са тим посебном одликом, да се као саветник астролога појављује демон.

Сам по себи метод астрологије да одреди судбину човека према мапи звезда у тренутку његовог рођења јесте апсурд.

Дете се рађа већ створен у утроби мајке, као човек са психофизичким особинама и посебним одликама; према томе, само рађање се јавља само као епизода, промена у његовом окружењу.

Душа детета је створена Богом ово се игнорише у астрологији; звезде заузимају место Божанства. Душа детета је створена уз учешће душа његових родитеља; астролози или морају да одбаце ово станивште или да у рукама имају мапе звезда свих његових предака.

Што се тиче астролошких типова људи, овде се астрологија у моралном смислу супротставља Хришћанству, које одбацује било какве наследне предодређености човекове природе и учи о чињеници да пут духовног савршенства није фаталан, већ је отворен за све људе.

Сведочанство Хришћанства, о једнакој вредности људске душе свих народа и људи, свих људи, рођенх и у дивергенцији и у конвергенцији планета, како на јужном полу, тако и под сазвежђем Медведа, већ се у првом веку сусрело са гностичким окултизмом и паганским фатализмом, који сматра да је судбина сваке личности већ одређена знацима.

Историја Западне инквизиције и суђења вештицама са мучењима и ломачама, није могла настати на празном месту. Али то су били погрешни и на пропаст осуђени покушаји, да се од демонских сила заштите огњем и челиком, т.ј. борити се са сатаном тим методима.

Борба са сатанизмом који је захватио свет, мора да буде другачија : то је преданост Хришћанском учењу, његовим идеаилма и традицијама, укључивање у живот Цркве, освећење Њеним Тајнама, то је дух смирености, покајања и молитве, која мора да као неугасива лампа гори у срцу Хришћана.

Демон је снажан нашом немоћи; он нас куша, али не може да присили човека да му служи. Свето Писмо нам даје пример кажњавања Божијих за идолопоклонство и врачање, казне кроз природне катастрофе, епидемије, глад, казне кроз нападе непријатеља и револуције. Али нам такође отвара пут повратка Богу и духовно обновљење кроз покајање.

Окултизам као један од најстрашнијих грехова, мора бити осуђен, одбачен и избачен из личног и јавног живота. Православна Црква позива Своју децу да не учествују у делима таме, да се демон дух магије, окултизма не би појавио као Анђео светлости.

 

 

 

^