Спиритизам, призивање духова и видарство

Архимандрит Серафим (Алексијев)

 

Шта је спиритизам? То је учење које држи да је нарочитим средствима и преко одређених лица - медијума, могућно призивати духове (односно - душе покојника) ради ступања у општење с њима. Термин спиритизам" потиче од латинске речи spiritus - дух. Спиритизму су сродни призивање духова, или дар виђења духова и општења с њима (као и видарство), којима је суштина у томе, да се од духова, уласком у општење с њима путем различитих магијских радњи и заклињања, прима савет и помоћ.

Свето Писмо нам пружа многобројне чињенице и доказе постојања света духова. Сетимо се ендорске врачаре која се бавила гатањем и призивањем душа умрлих (1Сам. 28,7-14). Сетимо се детаља из живота пророка Јелисеја када је видео велику небеску војску која се појавила ради заштите израиљског народа (2Цар. 6,16-17). Сетимо се свих повести о јављању анђела старозаветним праведницима Аврааму, Лоту, Јакову и другима (Пост. 3; 2Цар. 19,5-8; Зах. 1,9-14).

Сетимо се каснијих многобројних новозаветних доказа постојања света духова: анђели су се јавили Јосифу  (Мт. 1,20) и пастирима (Лк. 2,9-15) да би најавили рођење Христа. Сатана се јавио да би у пустињи искушавао Христа (Мк. 1,13). Друга јављања анђела описана су у Делима апостолским (1,10-И; 5,19-20; 12,7-10; 27,23).

Сходно Божанском откривењу, свет духова не представља јединствену целину. Осим светлих духова постоје и мрачни, који су отпали од Бога. У Светом Писму има много места која сведоче о постојању демона и

О њиховом погубном утицају на људски живот(Зах. 3,1; Мк. 3,11; 1 Петр. 5,8; 1 Сол. 2,18; 2Сол. 2,9). Нарочито је карактеристично то, да у жељи да погубе што је могуће више људских душа, демони користе различите преваре и лукавства, иду дотле да узимају светао изглед и представљају се као до бри анђели. Св. апостол Павле је тврдио да се и сам сатана претвара у
анђела светлости (2 Кор. 11,14).

Након ових кратких основих разјашњења запитајмо је ли у принципу могуће општење човека са светом духова? Одговор је потврдан. Човек је психофизичка целина. Као што тело општи са физичким светом, тако и душа може да уђе у општење са светом духова. Разумевање овога још не чини свет духова једнако доступним као и физички свет. Док год смо у телу не можемо слободно и неограничено улазити у сферу духовног света. Зато општење с њим не представља нешто уобичајено и разуме се, реч је о релативно реткој појави.

Овде треба поставити питање: да ли је користан улазак у општење са светом духова, кроз њихово призивање? Потпуно одлучно треба рећи - не! Основе за то су следеће:

Кад човек покушава да дозове житеље спољњег света, онда себи дрско присваја право да управља тим светом. Тај дрски насртај сведочи о гордости и неправилном погледу на религиозни опит. Истинско општење са небожитељима остаје акт Божанске благонаклоности, а никако самовољне људске насртљивости.

Осим тога, оваквом нездравом тежњом, ограничени и грешни човек који улази у општење с духовима, у ствари не ступа у општење с анђелима и с душама покојника, које су, по речи Божијој у наручју Божијем (Прем. Сол. 3, 1), него - с демонима.

Епископ Игнатије (Брјанчанинов) је, расуђујући о злим духовима, рекао да су нам они услед своје греховности ближи и сроднији него анђели. Због тога, кад општењу са небожитељима стреме они који нису достигли светост, уместо анђела јављају им се демони.[1] А то води у пропаст. Но чак и ако би нам се јавио анђео, то услед нашег несавршенства не би било корисно, јер би узроковало гордост.

Свети Оци наше Православне Цркве бране сваку злоупотребу могућности општења с невидљивим светом. Дубоки разлог за овакву забрану крије се у очитим опасностима за хришћане да буду обманути од стране демона и гурнути у кобну замку.[2] О демонологији постоји обимна светоотачка литература. Она открива сатанине подвале, његове лукаве потезе и упорне насртаје на људско срце. Велики угодници Божији из прошлости, Који су кроз опит сазнали шта значе речи апостола Павла: Јер не ратујемо против крви и тела, него против... духова злобе у поднебесју (Еф. 6,12), једнодушно нас одвраћају од самовољног општења с невидљивим светом. Жеља да се ступи у везу с духовима, у било ком облику, отвара демонима врата људске душе. На све могуће начине, користећи видну усрдност нездравог благочешћа, лукави демони могу неприметно проникнути у свест и одатле почети да господаре нама.

Већ нам је дубока прошлост оставила довољно споменика на основу којих можемо да судимо о широкој распрострањености свакојаких култова, магије, заклињања, општења с душама умрлих и предсказивања у старом свету. Фанатична религиозноост древних незнабожаца сачувала је искуством стечене доказе постојања духовног света. Незнабожачки жреци општили су с демонима који су се скривали у бездушним идолима.[3] Ови зли духови су или преко пророштава или путем других знамења окупљали око себе сујеверне поштоваоце.[4] Настајање и развитак ових култова свети Оци су објашњавали префињеном подмуклошћу демона. Да би одвојили људе од истинског богопоштовања, демони су се користили идолима, преиначујући на тај начин исправан пут неискорењиве потребе људске душе за општењем с Богом и невидљивим светом.[5] Сви незнабожачки култови и, касније, лажне вере, служили су се правим правцатим демонизмом.

У овим случајевима душа је, уместо Богом, бивала задовољна идолима, као што у недостатку сунчеве светлост очи бивају задовољне светлошћу свеће. Ето како је грех - катастрофална озледа душе помрачио истинско богопознање, па су се уз помоћ сатане који је завео сву васељену (Откр. 12,9), појавиле идолопоклоничке религије.

Вредно је запазити да Реч Божија незнабожачке религије назива демонским, а њихове идоле - демонима. Псалмопевац, корећи Јевреје због тога што су се заразили заблудама незнабожачких народа који су их окруживали, исправно је рекао: Стадоше служити идолима њиховим, и они им беху замка. Синове своје и кћери своје приношаху на жртву ђаволима (Пс. 106,36-37). А апостол Павле је рекао: оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу (1 Кор. 10,20).

Библија строго забрањује општење са демонима. Бог је много пута кажњавао јеврејски народ због његовог отпадништва од истинске вере и прихватања идолопоклонства. Асирско ропство било је казна Јеврејима због коришћења демонске магије (2Цар. 17,6-18).

Исус Христос је дошао да разори дела ђавоља (1 Јн. 3,8; Рим. 16,20). Он је изгонио демоне из душа људских (Мт. 12,22; Лк. 11,14), одузимајући им власт над људским животима; позивао је на истинско поштовање истинског Бога (Јн. 4,23). Одбацио је све сатанине варљиве предлоге док га је овај кушао у пустињи и тако личним примером поучио људе како да одоле демонским искушењима (Лк. 4,2-13). Вернима је дао благодатне силе да би се борили с мрачним духовима злобе и побеђивали их Његовим Именом (Мк. 16,17).

Упркос свему томе, ни након одлучујуће победе Христове ђаво није престао да мами у своју погубну замку људе који су због своје греховности ступили са њим у општење. Кад се човекова слободна воља нагне ка злу, он лако постаје слуга демона и њихово послушно оруђе. Још у апостолско доба срећемо Симона мага, који је демонском магијом задивљавао самарјански народ (Дап. 8,9-11), и лажног пророка Елиму врачара (Дап. 13,8). Из Тертулијанових дела сазнајемо да су се људи у његово време занимали окретањем столова и призивањем духова (спиритистичке сеансе!). Свети Јован Златоуст је приповедао о бесомучницима који су, под утицајем злих духова којима су били опседнути, говорили: Ја сам душа једнога од покојника". Ово је - објашњава св. отац - ђаволска лаж и обмана. Није то рекла душа умрлога, већ демон који се њоме прикрива како би обмануо оне који слушају."[6]

На жалост, и данас сусрећемо овакве старе незнабожачке појаве које, иако можда добијају нове форме", ипак постојано носе свој демонски карактер.

Све до данас се многи православни хришћани с необузданом љубопитљивошћу заносе овом демонском обманом. Наивне душе, нарочито склоне мистичним доживљајима, обично одобравају призивање небожитеља" и саме су склоне томе, не обазирући се на последице недозвољеног откривања завесе невидљивог света. Тајна скривена иза те завесе силно подстиче њихову жељу да проникну у затворену област духова, што они и чине, повређујући тако озбиљно своје душе.

У сваком случају, када извор није чист, тј. кад грешни људи - који се нису очистили од својих страсти и порока, чији је карактер пун недостатака, с отвореном или скривеном гордошћу - постају медијуми, објашњење њихових виђења" само је једно: они сазнају оно што је од нас скривено уз помоћ демона који су им сродни по гресима, који су уз њих и откривају им имена посетилаца и њихове жеље, или их, на пример, саветују како да нађу изгубљене или украдене ствари.

Светоотачка литература објашњава да демони на људе који су склони општењу са њима најчешће утичу кроз ум. На начин који је нама необјашњив демони се користе душама тих људи и откривају им многе тајне. Преподобни Јован Карпатски је говорио: Демони обузимају чула и телесне удове, муче тело распаљивањем, усмеравају човека да гледа, слуша и осећа страсно, наговарају га да говори неприличне ствари, очи му засењују прељубочинством, нагоне га у пометеност, при чему делују изван и унутар нас".

Дакле, за време спиритистичких сеанси јављају се зли духови који у име умрлих говоре изненађујуће ствари.

Сами спиритисти признају да у време сеанси често опште са злим духовима. И поред тога, изнова настављају своје опасне експерименте остајући у заблуди да им се у већини случајева ипак јављају добри духови. Они не знају како су префињене подвале и лукавства онога који људе доводи у заблуду, и која му све средства стоје на располагању. Преподобни Нил је показујући поквареност злих сила говорио: Треба познавати демонску препреденост, знати да се они покаткад раздељују, па ако ти желиш да потражиш помоћ, један од њих ће узети лик анђела и прогањати друге како би те обмануо".

Они су обманули многе људе који су се ухватили на спиритизам, на различите визије и откривења, на исцелења и општења са духовима. Такви људи непрестано исушују своје душе, нервно се исцрпљују услед напрезања која прате овакве демонске догађаје и обично силазе с ума или живот завршавају самоубиством.[7]

Јер по речима епископа Игнатија  (Брјанчанинова), појаве духова таме не радују и не узносе душу, него је увек испуњавају страшним немиром, потиштеношћу и збуњеношћу".[8]

У правује епископ Игнатије када каже: Жеља да се призову духови, љубопитљивост да се о њима и од њих нешто сазна, знак је велике непромишљености и потпуног непознавања етичког и џодвижничког предања Православне Цркве. Стварно познавање духова је нешто што нема никакве везе са представом коју о томе има неискусни и неопрезни истраживач. Општење с духовима без заштите, без опита, јесте највећа несрећа или пак извор највећих несрећа".[9]

Као илустрација за ово нека нам послужи један очигледан светоотачки пример.

Живео у једном манастиру млад монах. Он је пожелео да спасава душу у некој од пећина које су се налазиле у близини манастира, па је игуману открио своју жељу. Игуман, човек разборит и свет, рекао му је:

Како можеш, чедо, живети сам у пећини, а да ниси победио телесне и душевне страсти? Ономе ко тражи усамљеност у безмолвију потребан је наставник, како не би поступао самовољно. Ти си још млад и ниси достигао тај степен да би се усамио. Не примећујеш различите ђавоље клопке. За тебе је корисније да служиш оцима и живиш у послушању, него да се сам бориш против нечастивих помисли. Или можда ниси чуо шта је рекао богогласни отац Јован Лествичник: Тешко је (пребивати) у усамљености, јер упаднеш ли у униније или леност, нема ко да те исправи". А где су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и Ја међу њима - казао је Господ.

Узалуд је игуман дуго покушавао да га уразуми. Млади монах је остајао при своме. Тада га је игуман, са болом у души, отпустио у усамљеност. Монах се затворио у пећину и почео је да се подвизава. Један од братије доносио му је храну. Тако је неко време поживео у пећини. У почетку га је ђаво даноноћно узнемиравао греховним помислима. Но ускоро се преобразио у анђела светлости, јавио му се и рекао:

-  Знај, да ме је Господ ради чистоте твога живота и твојих добродетељи послао да ти служим!

-  Какво сам ја добро учинио да би ми анђео служио? - одговорио је пријатно изненађени монах. Демон му на то рече:

-  Све што си урадио велико је и узвишено. Превазишао си и великог светитеља, постао си монах који се подвизава у посту, молитви и сиромаштву, чак си и манастир оставио како би се настанио у овој пећини. Па како да будеш недостојан тога да ти анђели служе?

Таквим, за душу погубним мислима ђаво је задобио његово поверење, навео га на гордост и почео често да му се јавља. Својим претходним подвалама, ђаво је додао ново лукавство.

Једном приликом, монаху је због савета дошао неки човек кога су покрали лопови. Нечисти дух се изнова јавио младом отшелнику у виду анђела светлости и казао му:

- Долази ти један човек кога су покрали лопови. Реци му да се ствари налазе на том и том месту. Тамо ће их пронаћи.

Човек је дошао и поклонио се пред пећином, а монах му је рекао:

Добро да си дошао брате! Знам да те је стигла невоља. Лопови су те покрали. Али не брини, јер су те ствари они сакрили на том и том месту. Тамо ћеш све пронаћи. Иди и помоли се за мене!

Човек се задивио чувши ове речи. Заиста је пронашао украдене ствари на указаном месту и свуда је разгласио о младом пророку" из пећине који му је то открио. Многобројни људи са свих страна почели су да притичу чудотворцу"; слушали су га и дивили се његовој прозорљивости". Јер остваривало се све што је он, поучен од стране лукавог ђавола, говорио народу. Услед таквог неочекиваног и брзог успеха, услед велике славе и почасти, млади пустињак се занео и коначно уобразио да је велики чудотворац и пророк.

Ускоро му се ђаво поново јавио и рекао:

Знај оче, да ће те и други анђели посетити ради твога непорочног и равноанђелског живота, и да ће онога ко је у телу узнети на небо како би заједно са осталим анђелима вечно сазерцавао небеске красоте - то је рекао, и постао невидљив.

Али човекољубиви Бог, Који не тражи ничију пропаст, подстакао је монаха да све саопшти старцу. Преко брата који му је доносио храну, он га је замолио да дође. Добри игуман је дошао. Видевши га, подвижник је радосно узвикнуо:

-  Ах, како да ти узвратим оче, за све оне које си ми послао!

-  А кога сам ти ја то послао? - запита игуман.

-  Како кога? - одговори монах - Преко тебе сам се удостојио да оденем анђелски лик, благодарећи теби видим анђеле, чак и разговарам са њима. Преко тебе сам примио дарове пророштва и прозорљивости.

Игуман, запрепашћен тако тешком прелешћу монаховом, рече:

Несрећниче, зар ти да видиш анђеле, зар си ти постао прозорљив? Тешко теби! Нисам ли ти говорио да не идеш у пећину да те демони не би прелестили?

Но брат је прекинуо игумана и рекао:

Не говори тако часни оче. Овога јутра ја ћу у телу бити узнесен на небо. Боље се помоли Богу да и тебе узму анђели, како бисмо се заједно наслађивали том славом.

Кад је свети игуман ово чуо, ударио га је по лицу и казао:

Проклетниче, ти си сишао с ума! Нећу отићи одавде док не видим како ћеш то учинити.

И он је почео да се моли, чита псалме и чека.

Кад је дошао час у који је очекивао своје узношење на небо, прелешћени, видевши да су се демони појавили, повика:

Ево их, оче, стигли су!

Игуман га је снажно загрлио и громким гласом ускликнуо:

Господе Исусе Христе, Сине Божији, помози овом прелешћеном слуги Твоме и не остави га у демонском ропству!

Демони су повукли своју жртву покушавајући да је одвоје од старца. Но овај је то спречио молитвом. Тада су они прелешћеном узели мантију и постали невидљиви. Мантија је била подигнута у ваздух.

-   Моли се! - казао је игуман монаху који је дрхтао од страха Моли се како би ти Господ отворио очи! И обојица су стали на молитву. Након неког времена, мантија је пала на земљу.

-   Видиш, безумниче - рече старац - шта су демони учинили с твојом мантијом? Тако су хтели да поступе и с тобом: да те као Симона мага подигну у ваздух и баце са висине, како би те убили и узели душу твоју под своју власт.

Онда је игуман вратио самовољног монаха у манастир и заповедио му да извршава најтежа послушања - да помаже у кухињи, у пекари и другде, како би смирио душу његову, заробљену погубном гордошћу. Тако је мудри игуман спасао младог монаха.

Ето какве је природе општење с духовима наших чудотвораца" - видовњака, спиритиста и видара. Они желе општење са светлим небожитељима а да претходно нису очистили своје душе од страсти и порока, својствених палој људској природи. Због тога нам свети Оци саветују да будемо пажљиви и не подлежемо неумесној знатижељи. Чак, по светом Јовану Лествичнику, нема места страху од сагрешења због неверовања у истинитост јављања анђела и светитеља: ова неповерљивост не представља грех. Грех је лакомисленост и журба у стицању вере. Љубљени, не верујте сваком духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изашли у свет (1. Јн. 4,1).

Једна од карактеристика демонске прозорљивости огледа се у томе да ђаво може тачно да открива прошле и будуће догађаје. О будућности говори ретко, јер ни њему самом није позната.[10] Ево шта о томе вели свети Игнатије Брјанчанинов: Демони не знају шта ће се десити у будућности, јер то је познато само Богу и Његовим разумним створењима, којима Он благоизволи да открије. Но, као што мудри и искусни људи предвиђају и наслућују оно што ће се догодити на основу онога што се већ збило, тако и лукави, врло искусни и препредени духови понекад могу поуздано предвидети и предсказати будућност. Често они греше, још чешће лажу и нејасним предсказањима доводе до недоумице и збуњености".[11]

Преп. Антоније Велики, дивни подвижник који је опитно изучио све демонске подвале, вели: Ако демон предсказује будућност, никако га не слушај. Он ће често да предскаже долазак братије неколико дана раније, и братија ће заиста доћи. Па шта је чудно у томе што онај ко има тело много лакше од људског, кад види некога да се спрема на пут, иде пред њим и најављује његов долазак? То је као када коњаник најави пешака... Само су Богу познати сви догађаји који предстоје. Уколико се путник предомисли и врати, показаће се да су демони лагали"[12]...

 

*  *  *

 

Пошто смо видели какву опасност за духовни живот носи бављење спиритизмом, врачањем и другим облицима општења с демонима, поставимо за многе саблажњиво питање: зар не могу ове опасне појаве бити апологетски искоришћене! Зар се њима не подржава вера у духовни свет и кроз то вера у Бога? Ако су демонске појаве реалност, зар то, у крајњој линији, не доказује постојање демона? И зар то не би могло бити искоришћено као доказ исправности нашег учења о демонима и анђелима?

На те недоумице треба одговорити, да се евентуална корист овде у потпуности губи пред огромном количином зла и великом штетом коју демони причињавају онима који опште с њима. Пре свега, ако демони понекад и говоре истину или чак нешто добро, њихов коначни циљ јесте лаж.[13]

Безначајним истинама, које прихватају лаковерни људи, демони их лове у своје мреже лажи. Демони се не јављају у ружном обличју, већ узимају привлачан изглед, како би обманули своје жртве. Кад стекну власт, они вуку у своје погибељне лавиринте. Општење с демонима људе баца у непоправљиво зловерје, које је крајње опасно јер за основу има тврду" убедљивост непосредног личног искуства.

Схватајући лаж спиритизма и њему сродних појава, Свети Оци су забрањивали општење с демонима под било којим изговором. Нико од њих није сматрао да је пракса таквог погубног општења потребна, како би била апологетски искоришћена.

Значајно је то, да Исус Христос није прихватио услуге демона, који су Га први познали и признали да је Он Син Божији (Мк. 3,11). Господ је тим мрачним и злим апостолима" строго забранио да Га прослављају. Такође, свети апостол Павле је у Филипима запретио нечистом духу, што је живео у робињи која је викала за њим и пратиоцима његовим: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења (Дап. 16,17). Без обзира на то што је овај дух говорио оно што је само по себи корисно, апостол Павле га је истерао. У вези с тим, врло интересантна расуђивања могу се наћи код св. Јована Златоуста. Он је рекао: Демони говоре: ја сам душа човечија. Расуђујући о овоме, ја у те речи немам поверења само зато што их изговарају демони. Они лажу онога, ко на њих обрати пажњу. Зато је и свети апостол Павле заповедио демону да ћути, тим пре, што је овај говорио истину, али само као повод како би је потом помешао са лажју. Да би задобио поверење народа, ђаво је рекао: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења (Дап. 16,17). Апостол је духу- погађачу наредио да изађе из девојке. Но какву је лаж изрекао дух када је рекао: Ови су људи слуге Бога ВишњеЈа*. Апостол је одлучно одбацио свако поверење демону. Ти припадаш броју одбачених - рекао му је - немаш права да слободно говориш. Умукни, занеми! Није твоја ствар да пророкујеш. То је остављено апостолима. Због чега присвајаш туђе право? Умукни, изиђи!" Тако је и Христос, када му је демон рекао: знам те ко си (Мк. 1,24), врло строго забранио овоме да говори, дајући нам тако пример како демонима не треба поклањати поверење ни под којим условима, чак ни када говоре нешто истинито.

Знамо да је потребно бити одлучан и ништа не веровати демону. Чак и када он буде говорио нешто оправдано, бежаћемо и уклањати се од њега. Здравој и спасоносној науци ваља се учити из Божанског Писма, а не од демона".[14]

Крајњи циљ демона који задобијају људско поверење је да жртву принуде да им се поклони као боговима. Поклањање пажње и поверења демонима неминовно доводи до пада. Подсетимо се да Исус Христос, када га је ђаво искушавао у пустињи, није био поколебан ни једном његовом саблажњивом понудом, него је одлучно одбацио сва искушења. Бестидни ђаво је на крају пожелео да Спаситељ падне пред њега и поклони му се. Тада је Богочовек ускликнуо: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи (Мт. 4,10). Ако је ђаво чак и од Спаситеља хтео поклоњење, с колико ће онда више дрскости он то захтевати од нас.

Знајући да ће нас ђаво преко невеликих мамаца довести до вечне пропасти, сложићемо се са драгоценим саветом који је дао епископа Игнатије (Брјанчанинов): Иако се демони понекад труде да нас убеде како они нису зли дуси, већ душе људске, иако понекад предсказују будућност, иако откривају тајне, човек не треба да им поклања поверење".[15]

Мишљење да би искуство с јављањима демона у извесном смислу ипак могло да утврди веру, представља обману и испразну наду. Демонска религиозност је нездрава. Она у човеку не зида истинску, спасоносну веру, него управо - удаљује од ње. Верни, који су се бавили спиритизмом, надрилекарством и призивањем духова, обично су били колебљиви у вери и падали су духом. Неверујући, који су и поред бављења нечим забрањеним понекад задобијали какву-такву веру, нису постајали убеђени хришћани, тј. нису примали спасоносну веру, него су, у најбољем случају, постајали сујеверни, што је за душу опасно једнако као и безверје.

Реч Божија нас учи, да није допуштено пре времена и насилно прелазити границу невидљивог света: јер вером ходимо а не гледањем (2. Кор. 5,7). Ако ли се надамо оном што не видимо, чекамо са стрпљењем (Рим. 8,25). Сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знам ода када се открије бићемо слични Њему,јер ћемо Га видети као што јесте. И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн. 3,2-3).

Они који се нестрпљиво упињу да проникну у невидљиви свет ступају у општење са демонима и падају у грех. Такви не могу постати сапричасници Божанског живота у вечности. Због тога нам реч Божија и Света Црква категорички забрањују било какво заношење душепогубним демонизмом.

Ево Божанског савета: Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити гадна дела оних народа. Нека се не нађе у тебе онај који би водио сина свога или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који шта по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник. Ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини (5. Мојс. 18,9-12).

 

Ево савета Свете Православне Цркве:

 

На Седмом Васељенском сабору Свети Оци су, борећи се против различитих варијанти демонизма којима су неки хришћани били заведени, установили 61. правило у коме се говори о томе да оне који се обраћају врачевима и гатарима како би сазнали оно што је нама недоступно треба одлучити од Цркве на шест година. А ако и после тога буду устрајавали у својој страсти, да се сасвим одлуче од Цркве. Осим тога, по црквеном учењу, свако ко општи са духовима служитељ је сатане.

Крај 61. правила посебно је занимљив: Јер, како вели апостол, какву заједницу има светлост са тамом? и какво је слагаање храма Божијег са идолима? или какав део има верни с неверником? а какву сатасност има Христос са Велијаром? (уп. 2. Кор. 6,14-16).

Цитирано место из Библије и правило на које је указано дају потпун одговор на питање: како савремени православни хришћани треба да се односе према свим савременим пројавама демонске лажне духовности. Другачијег односа осим негативног не може бити. А против оних који упркос категоричним упутствима речи Божије и црквених канона истрајавају у својим заблудама, не остаје ништа друго него да се примени одлука суда Цркве.


 

[1] Дела, т. 3. Спб, 1905 г, стр. 9.

[2] Преп. оци Варсануфије и Јован, Духовно руковођење" Москва, 1892 г., стр. 278. (у преводу на српски издање манастира Хиландара).

[3] Свети Димитрије Ростовски, говорећи о томе како је ђаво ослепио људски род, наставља: Да људи не би открили своје слепило, демон се уселио у идоле и завео људе својим клеветама"

[4] Видети о томе опширна житија св. Мелетија (12. фебруар), св. Аполинарија (23. јул), св. великомученика Георгија (23. април)

[5] Ово је учио св. Григорије Ниски, види Хр. Попов Хришћанство и спиритизам", Ћустендил, 1910 г

[6] 28. Беседа на Еванђеље по Матеју

[7] Хр. Попов Хришћанство и спиритизам", Ћустендил, 1910 г., стр. 12

[8] Дела, т. 5. стр. 335.

[9] Исто, т. 3. стр. 11.

[10] Преп. Јован Лествичник Лествица", Москва, 1812 г., Лествица 3. - О сновиђењима, стр. 10. (у преводу на српски издање манастира Хиландара).

[11] Т. 3. стр. 10.

[12] Т. 3. стр. 35.

[13] Подсетник за духовни живот", саставио архим. Климент (Риљц), стр. 36.

[14] Друга беседа о богаташу и сиротом Лазару" Дела еп. Игнатија, т. 3. стр. 31

[15] Т. 3. стр. 9.

 

 

Са руског превео:

Младен Станковић

 

преузето из зборника "Православље и магија - Избави нас од лукавога"

стр. 95-106

 

 

 

^