II

 

На тај начин, доласку антихриста, како је пророковао Спаситељ, мора да претходи свеопште ширење проповеди Јеванђеља, и то међу свим народима без изузетка, као сведочанство свим народима, то јест, да не би остао ниједан народ и ниједан човек који не би чуо речи љубави и истине, да би свим имали могућност да се спасу, те да, најзад, сви који нису примили истину и који су поверовали лажи да буду осуђени у дан Суда (2.Сол 2:12). Ал скреће пажњу помало чудан моменат: при свеопштој проповеди Јеванђеља веома велики број ће се обратити истинској вери, што значи да ће бити храмова, свештенослужитеља и монаха, а према томе и хришћанских књига, икона, итд.

Али одмах након тога ће започети невиђено гоњење Православне Цркве, цео свет ће устати против истинских хришћана, убијаће их, мучити, измишљати нове најужасније муке а њих: „И биће време жалости, жалости какве није било од како је створен народ на земљи“ (Данило 12:1). Али како ће се догодити таква изненадна промена у људима, како ће тако брзо сав свет просвећен Светим Јеванђељем, постати жестоки гонитељ Цркве, из војске Христове како ће брзо и толико много њих пребећи у антихристов табор, и остаће само мало стадо истинских синова Цркве, стадо које ће бити принуђено да се спасава бекством у пустињу. Не значи ли то да такође да се и проповедници последњих времена неће одликовати стварном пламеношћу вере, да неће проповедати у духу смирења и покајања, већ ће попут фарисеја и писмозналаца држати лепе говоре, очаравати народе лепотом православне обредности и заносним речима. Али мало ко ће од проповедника и слушалаца пустити те речи у дубину срца. Тада ће се реч Божија сејати изобилно – и биће много сејача. Али жетеоци неће имати много посла: семе ће падати на пут, на камено тло или међу коров. Готово да више и нема комада добре земље, као што је предсказано о последњим временима Дух Свети преко Пророка Давида: „Господ погледа са неба на синове човечије да види има ли који разуман, тражи ли који Бога. Сви заблудеше, сви се покварише, нема никога добро да твори, нема ниједнога.“ (Пс. 13:2-3).

Очигледно је да недостатак неће бити у спољашњем – формалном – знању слова хришћанског учења, његових правила, канона, обреда, чак ни канонског стила православног иконописа (тако о. Серафим Роуз каже: „Вероватно ће и икона звери бити насликана уз поштовање византијских иконописних традиција“). Главна болест света данас није незнање Хришћанства већ свакојако удаљавање од истинског хришћанског, дубоко покајничког, смиреног и делатног начина живота – у духу некадашњих истинских хришћана.

Последње хришћанство ће узети од древног само спољашњост, док ће садржај неприметно бити замењен новим духом, другачијим стилом живота и начином размишљања, другачијим вредностима. Сетимо се како разобличава Господ у Апокалипси управо анђела Цркве последњег периода: „Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг“ (Откр. 3:15-17).

Управо овакво унутрашње изопачавање Православне вере јесте најподмклииује, најзлобније и најпрефињеније искушење; оно је почело већ одавно. Још је Свети Игњатије јасно запазио то искушење средином 19. века: у једном писму он каже да су „невоље које су задесиле мало Христово стадо (у сва времена) веома различите. Најпре је било отворено гоњење хришћана... Касније... се оно претворило и префињеније гоњење, многима неприметно, али потпуно јасно очишћеним умовима: гонитељи су почели да захтевају од хришћана не одрицање од Христа, већ прихватање јереси која је исто толико за душу погубна као и одрицање, то јест, да траже од њих не отворено неверје, већ зловерје. Даље гоњење је постало још истанчаније: човековој слободи је препуштено да верује у Христа, а одбачено је живљење супротни њима, због чега вера никако не може да пређе из почетног стања у делатно стање, а тим мање да постане жива, то јест, духовна вера. Вера без дела вере, то јест, без испуњавања заповести Христових, мртва је. Сама њена уводна сазнања остају за човека крајње неодређена и збркана, будући да му нису објашњена делом, а још више Духом Светим.

У том стању збрканости и неодређености видимо данас многе који себе сматрају хришћанима, па чак и учитељима Цркве Христове – међу њима једни не верују у чудеса Христова која се помињу у Јеванђељу, други верују у један део учења Христовог, а други део одбацују. Неки не верују у постојање демона; опет неки мисле, не умејући да разликују дела вере од дела природе, да ће се сви спасти због својих добрих дела, итд, итд. Из тих разлога се врло ретко може чути истинска Реч Божија из уста људских иако се често може чути кривотворена“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, Издање Донског манастира и издавачке куће „Правило вере“, Москва, 1993, т.7, стр. 93).

„Заиста, заиста вам кажем: данас када дела више уопште нема и када је духовно мудровање крајње ретко, данас ђаво толико мрзи то мудровање, да би хтео да га збрише са лица земље, да би нам Еванђеље остало само ради наше осуде, а не ради поучавања: јер ће нам се судити по Еванђељу... ЂАво је спреман да нам дода десетоструко више здравог разума и да умножи хиљаду пута наша практична знања, само да нам украде крсно знање са којим можемо стати са десне стране Бога“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, т.7, стр. 82).

„Свето Писмо сведочи да ће хришћани, попут Јудејаца, почети постепено да се хладе према откривеном учењу Божијем; престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће вечност, сву пажњу ће усмерити на свој земаљски живот; у том стању духа и тако усмерени, почеће да се баве развојем свог положаја на земљи, као да је он вечан и развојем своје пале природе ради задовољавања свих искварених и изопачених захтева и жеља душе и тела. (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.1, стр. 455)

„Данас су се људи тако дрзнули, да у установе Светога Духа уведу своје установе. Из тог су разлога небеске установе постале земаљске, духовне телесне, свете греховне, мудре безумне... Почетак свих невоља се састоји у недозвољеном и гордом презирању заповести Светога Духа, у њиховој замени својим установама...“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.4, стр. 535).

Подвуцимо да ће се Еванђеље проповедати свим народима управо уочи доласка антихриста, онда када ђаво већ буде довољно слободан у својој делатности на земљи и активно припремао зацарење свог штићеника. Но зашто неће успети да спречи тако широко распрострањење њему најнепријатељскијег учења?

Није ли очигледно да ће ђаво спречавати не спољашњу, усмену проповед Еванђеља, већ испуњавање заповести Христових, удубљивање у саму суштину хришћанства, да ће на све могуће начине посветовњачити, приземљивати и рационализовати појмове Христове вере? Секуларизовано хришћанство, хришћанство подсечених крила, само по себи не само што није страшно ђаволу, него му оно још и служи. Јер антихрист ће се издавати за Христа, за Месију, за Богочовека. Много тога ће постати јасније ако се сетимо како је свет дочекао правог Месију, када је Овај дошао на земљу да спасе род Адамов; уочи јављања Христовог, у народу су јудејском, па чак и међу паганима, Месију очекивали са таквим нестрпљењем као никада раније, те је, чинило се, било немогуће да Он не буде препознат. За Његов долазак су се молили у храму и у кућама, расправљали у синедриону и синагогама; Месију су се трудили да налазе у свим казивањима пророка.

Да би избегли опасност да не препознају и одбаце истинског Месију или да приме лажног, јудејски писмозналци су се трудили да ради тога извлаче из пророчких писама сва помињања Његовог Лица и време Његовог доласка. Ради тога је у синагогама, настало опширно учење о „знацима“ истинског Месије, то јест, о Његовим именима, пореклу, природи, својствима, дејствима, захтевима и слично, учење које се у свим синагогама излагало са појединостима својственим рабинској учености. Многа мишљења и гласине о Месији неприметно су прешле из школа у народ, тако да је већ и последњи, најпростији човек себе сматрао способним да суди о Лицу Месије.

У оваквом свеопштем и ватреном ишчекивању Месије, у оваквој рзи да се човек заштити од заблуда које се тичу Његовог доалска, да ли је човек могао да помисли да Месија, који је дошао није био препознат, да је био одбачен, осуђен и распет? Али, тако се заиста догодило!

Главни узрок ове погубне заслепљености је следећи: ради верног и  срдачног прихватања Онога, Који је морао да дође са неба, управо зато да би све узнео са Собом са земље на небо, неопходно је било да је народ јудејски имао барем донекле осећање небеског, тежњу за вечним, тежњу према светом и освећујућем. Али управо је у томе био недостатак: код већег дела народа стварни бог душе и срца није био Јахве, већ стомак и злато. Осим тога, ревни пророци су показивали Месију у виду највећег Пророка, Првосвештеника, Анђела Завета, Најсветијег од светих, Жртве светског помирења и слично; такође су Га представљали и у виду Цара, сличног Давиду, Који треба да поново постави скинију Давидову, да се зацари у дому Јаковљевом, у векове векова, и да буде Господар свих народа од мора до мора, у чијем царству ће сви прековати своје мачеве у плугове и своја копља у српове (Исаија 2:4).

Али пророци нису нипошто разумели Царство Месије у световном смислу. Као циљ Његовог доласка није се схватало нешто привремено, већ духовно и вечно блаженство, које се састоји у искупљењу од грехова, у чистоти обичаја из живота, у миру са Богом, у обнови човекове првобитне богоподобности и достојанства, итд.

Али јудејски народ дуго није био у стању да следи то узвишено и светло учење пророка о Месији и Његовом Царству, те се најзад, не трудећи се више да проникне у истински дух пророчких казивања о Царству Месије, зауставио на њиховом слову и још више се прилепио уа искривљено тумачење тог слова, прилагођавајући га својим жељама, тражећи храну својој машти и чулима, самољубивим надањима и ишчекивању земаљских блага и привилегија.

Скоро сви су почели да очекују у лицу Месије светског освајача који ће се ради тога јавити у свој моћи посланика Божјег, окружен знацима и чудесима, да свргне и укине сва тадашња царства на земљи, да направи од целог људског рода јединствену државу у којој Јудејци треба да заузму прво место и буду његови љубимци.

Као плодови Месијиног доласка, сматрали су се, између осталих, и тренутно и чудесно окупљање у Палестини Јудејаца из расејања по целом свету, извођење из пакла и васкрсење свих умрлих Јудејаца, васпостављање царства Давидовог, обнова Јерусалима, и зидање новог велелепног храма, покоравање свих народа Јудејима, приређивање величанствених гозби, невероватна плодност земље, уништење болести и смрти и томе слично.

У оваквој погубној заслепљености умова и срдаца шта је могла да произведе појава Исуса Христа у јудејском народу: не са мачем, величином и славом земаљском, већ у најпростијем и најсмиренијем облику народног учитеља, окруженог не легионом војника, већ дванаесторицом простих и сиромашних ученика, само са мирољубивом проповеђу о приближавању Царства Божијег, и исцељењем болесних без обећања слободе од јарма туђинаца, без икаквих обећања било каквих земаљских користи, чак и без обраћања поглаварима народа?

Месија из Галилеје, из Назарета, одакле нису очекивали ништа важно, ни корисно, Месија, Који уместо славе и победа проповеда сиромаштво и самоодрицање, Који нема где главу да приклони, итд., такав Месија се чинио чудним и тешко прихватљивим, опречним и опасним (види. Последњи дани земаљског живота Господа нашег Исуса Христа, Одеса, 1857).

Крсна реч за тражитеље и поштоваоце земаљског благостања показала се као саблазан. Они су сматрали свој земаљски положај драгоценим, јединим богатством које је достојно сваке жртве. Није ли то чудно: упркос спољашњем тако брижљивом проучавању свих пророчанстава о Месији, даноноћном ишчекивању Његовог јављања људи, не препознају Бога Који им се јавља у телу, гоне Га, распињу Га на крсту, изругују Му се.

Али очигледно је да ће исто тако унутарње слепо и обневидело, упркос само спољашњој и привидној „просвећености“ и „ширини сазнања“ бити и последње „Хришћанство“. Када су фарисеји одступили од Господа, тада је Он рекао Својим ученицима да ће знак краја света и блискости другог доласка Господњег бити необични материјални развој: људи ће заборавити Бога, заборавиће небо, заборавиће вечност, те ће, у својој обманутости, као да су вечни на земљи, сву пажњу усправити на земљу, на стицање највећег и постојаног благостања на њој...

Али сваки човек који је занемарио сазнање Бога и бригу о свом спасењу, који се потпуно посветио уређењу свог привременог стања по телу и за тело, себи несхватљиво и неприметно развија своју палу природу; он своју нематеријалну душу као да претвара у материјално; помрачује се, постаје туђ Богу; постаје сав грех, сав тело... Свеопшти разврат заједно са, из њега проистеклим, најобилнијим материјалним развојем, биће знак краја века и знак да се приближава Страшни Суд Христов...

Грех ће достићи свј пуни развој, и тиме ће бити страшнији, тиме ће његова владавина бити гора што ће се маска побожности сачувати. Ко ће схватити да је у томе спољашњем цватућем благочашћу (побожности) уништрена сва његова суштина, сва сила?

Тако су оне биле уништене у религији Јудејаца у Христово време, што никако није могао да схвати народ, што чак нису успели да схвате ни писмознанци, ни левити, ни првосвештеници јудејски, надмени од своје учености и знања. Па и та ученост и то знање, састојали су се једино у проучавању закона Божијег, по слову које убија, а живот им је био супротан заповестима Божијим: такав живот прави мртву веру.

Човечанство неће видети своје јадно стање у моралном и духовном погледу; оно ће, напротив, трубити о своме великом напретку, будући заслепљено процватом материјалног развоја за време и земљу, одбацивши хришћански развој за дух, за вечност, за Бога... Одбацивши потпуно тај циљ, ради којег је Бог да (човеку) лутање на земљи“, човечанство ће изабрати свој самовољни циљ.

„У том циљу краткотрајни земаљски живот се доживљава као вечност, све моћи душе и тела човек троши, не да себе припреми за вечност... већ на уређење свог највишег телесног благостања и блаженства у гостионици земаљској, у тамници нашој, као у најчвршћој и вечној кући.“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.4, стр. 271-274).

На питање – како препознати антихриста када дође – соловецки старац Зосима је рекао: „Када чујете да је дошао на земљу или се јавио на зељми Христос, знајте да је то антихрист!“. Ово је најтачнији одговор! Свет, или човечанство, неће препознати антихриста: оно ће га признати за Христа, прогласиће га Христом...

„Када се почну ширити и јачати гласине о доласку Христовом биће то тачан знак да се појавио антихрист и да је почео да врши своје... служење“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, тамо.) припремајући пут антихристу, ђаво ће бити заинтересован за ширење у целом свету посветовњаченог, беживотног и формалног хришћанства, па ће се чак и све религије потрудити да се „здруже“ са њом. Све религије ће признати своју „духовну сродност“ са хришћанством, па ће се чак и одушевљавати узвишеношћу његовог учења, светошћу његових моралних захтева, лепотом његове симболике, итд.

Многи, чак и сами наивни хришћани, пљескаће рукама, видећи овакав однос препун поштовања према њиховој вери и давши слободу својим страстима и духовним ранама, са ватреним ентузијазмом ће похитати да у заносу телесне ревности проповедају целом свету своје секуларизовано хришћанство. О оваквим проповедницима вели Писмо: „Нисам слао ове пророке а они сами потрчаше; нисам им говорио а они пророковаше“ (Јер. 23:21).

Проповедајући приземно „хришћанство“ прилагођено телесној вољи палог човечанства, они „ревносни проповедници еванђеоске речи“ у стварности ће одводити свет од Христа према антихристовој стази. Али сами ти проповедници то неће приметити.

Они ће стварно почети од истинског хришћанства, од најискренијих и најблагочестивијих настојања. Најпре ће сами ревносно следити учење Отаца Цркве, држећи се подвижништва, молитвености, богомислија, дела милосрђа и љубави, према ближњем, одбацивања задовољстава света, сваког материјализма и среброљубља. Али ће по својој прилици направити једну крајње погубну грешку: неће успети да сагледају у себи, упркос свој својој спољашњој побожности, дубоку и темељну гордост, духа самоистицања и умишљености. Нажалост, све мање и мање уме да разликује у себи то начело гордости.

Само онај ко самим животом, стварно радећи на очишћењу свог срца (а не на стварању лицемерне маске благочашћа/побожности) буде проучавао дела Светих Отаца, приметиће да као црвена нит кроз целокупно њихово учење пролази управо тај подвиг – подвиг борбе против гордости и самозадовољства.

Гордост се може лако спајати у души са најпохвалнијом честитошћу човековом, чак од тих врлина она задобија нарочиту моћ. Јован Лествичник каже да се „дух таштине (весели) када види умножавање врлина; јер... врата су (му) обиље напора (поука 22:3).

Радује се свим врлинама и тражи да се прилепи свим подвизима (поука 22:5). Ако се заволи једна од страсти – гордост, она сам може да испуни место свих осталих страсти (поука 23:5). Када демон таштине види да је монах стекао макар мало спокојство, одмах га подстиче да иде у свет и говори му: „Иди на спасење душа које пропадају“ (стр. 22). Када, на годину дана или на неколико година удаљивши се од својих сродника, стекнемо неку малу побожност, или умиљење, или уздржање, тада нас сујетне помисли, приступивши, подстичу да идемо у завичај (ради поучавања и примера врлине другима)... а још ако смо богати даром речи... онда већ као спаситељима душа и учитељима саветују нам да се вразтимо у свет, како бисмо оно што смо срећно скупили у пристаништу жалосно расули на пучини“ (поука 3:11).

Када новообраћени хришћанин започиње свој пут у Православље, његови први кораци су готово увек правилни. Након дугог греховног живота, грубог и мучног за савест, након дугог и бесциљног „бацакања“ у бучној бујици животне вреве, далеко од спасоносног брода Цркве, онај који се обратио вери, заиста се каје, смирава се, поверава се учењу Отаца Цркве, са усхићењем открива свет узвишених хришћанских закона, ревносно жели да се подвизава и да искуствено испроба све чиме се одушевило његово срце приликом читања Житија Светих подвижника, поука Отаца – аскета, итд. На овом делу пута, сви који су се обратили вери су слични – сви су ту довољно честити, сви са радошћу иду у цркву, моле се, читају Свете Оце, труде се да се навикну на Исусову молитву.

Али ова етапа пута се завршава и почињу у хришћаниновој души тајна, али јака, превирања. Већ пролази она прва радост од првог сусрета са новим и лепим, губи се прва свежина утисака, почиње да досађује једнолика борба са страстима и верник почиње да тражи нове путеве и стремљења у хришћанству; и ту се пред њим јавља раскршће.

Један пут води у дубину срца, унутарњем, духовном, скривеном и тешком раду – као у дубоком рударском окну уз слабост свеће. У свом срцу човек тражи скривене грумене руде, драго камење вере и љубави према Богу, али среће у својој души само груде окамењене безосећајности, слеђене и мртве остатке грехом убијеног добра.

Али не упавши у очајање, не уплашивши се, поуздавши се у силу љубави Божје, верник покајање, смирењем, напором, постепено добија молитвом и, придобија за своју душу милост Божију, десница Небеског Лекара корак по корак оживљава, обнавља душу и тек се након многих и многих година борбе из тамне унутрашњости душе, на светлост дана износе сјајни бисери дарова благодати Духа. И то је пут стварни, нелажни, спасоносни, пут који води Христу. И само онај који је прошао тим путем може помагати другим људима да познају Христа. Али то је пут крајње самопрегоран, пун невоља, пут који захтева истинско смирење и свакодневну смрт. Већ само то да човек сагледа своје грехе, своје страсти, јесте велики успех у духовном животу.

Најчешће човек види само своје видљиве грехе који су учињени делом, а када престане да греши делом, исповеда своја главна сагрешења пред свештеником, а даље више и не схвата због чега још да се каје. На речима признаје да је грешник, али је на делу убеђен да има довољно врлина. Испоставља се да је ако човек хоће само да сазна своје тајне страсти које му се гнезде у души већ неопходно да се отргне од света, да се удаљи од његове буке и вреве, да се сабере и сталожи, да дође к себи.

Тек после унутрашњег удаљавања од сујета света, од његовог хаоса и страсти, постепено, али не одмах, слеже се мутна вода нашег унутрашњег самопознања, почиње да се стишава галама световних и брижних помисли и тек онда почињу да се назиру и препознају силуете многих и многих најнепристојнијих страсти као и оних мањих старости, навика и похота, греховних жеља и склоности - свега онога што човек чак није могао ни да наслути у себи, будући занесен вихором животне сујете. Нарочито бива корисно спољашње удаљавање од света у манастиру, под условом да тамо новообраћеноме буде дат нови духовни правац.

Како често нови хришћанин, који је дошао из света у манастир, чак не зна ни шта да исповеда; често с од њега на исповести може чути: „Не, немам гордости...“ или: „Уопште немам неких грехова“, „Опростите, ја не знам чак ни шта да исповедим“, или: „Али ја заиста нема зависти“; неки каже: „Ја волим Бога и ближњега“, или: „Ја волим свој народ и спреман сам да себе принесем на жртву ради њега“... и томе слично.

Занимљиво је да њима након извесног времена, ако остану у обитељи, већ постаје тешко да се исповедају јер сувише много виде у себи зла и греха, иако сада заиста греше далеко мање; сада виде у себи не само гордост, не само одсуство љубави према најближим људима, него и према Богу, виде себе као крајње рђаве и достојне сваке казне.

И то није плод неправилног живота у манастиру, већ дар благодати!

 

 

 

< ^ >