IV

Не треба заборављати да ће и антихрист доћи под таквом маском „да би преластио све доћи ће смирени, кротки мрзитељ – како ће он рећи о себи – неправде, који се гади идола, који највише воли благочашће, добар, љубитељ сиромашних, у највећој мери леп, истрајан, према свима љубазан, који поштује посебно народ јудејски... и предузеће лукаве мере свима да угоди да би га народ што пре заволео. Неће узимати поклоне, нити говорити гневно, показивати се натмурен, већ ће привлачном спољашњошћу почети да вара свет, све док се не зацари.“ (Свети Јефрем Сиријски).

Његово царство ће бити потпуно земаљско, плотско, али ће се потрудити да изгледа небеско и духовно. Антихрист управо тиме и замишља да потамни истинско учење хришћанске вере новим учењем и новим поретком – блажим, веселијим, пријатнијим и саобразнијим са склоностима телесног човека – и на све могуће начине ће се трудити да себе издаје за Христа.

Све што Христос обећава да дарује, као награду Својим следбеницима, обећаће такође и антихрист, само што ће укинути крст и у томе је сва тајна његове подмукле силе, узрок што ће сва царства и сви народи кренути за њим. Антихрист ће обећати прослављење тела, без његовог претходног умртвљења, прослављење света без његове осуде, обећаће само Царство Небеско без икаквих напора и подвига побожности.

Антихрист ће обећати људима прави људски и боголики живот, обећаће небо на земљи у којем ће се лако спојити знање, удобност и пријатност живота, уметности, разни проналасци и побољшања материјалног живота. Нимало не признајући учење Христово, иако ће се споља и издавати за хришћанина, он ће ипак деловати у Име Христово: отуда и моћ његова и отуда она опасност да ће моћи да повуче за собом чак и изабране.

Његова мудрост ће бити потпуно антихришћанска, али ће се она споља приказивати као најзгоднија помоћ хришћанству за потребе времена: она хоће да доведе хришћанство разумној формули, да учини од њега хришћанство истинитије, чистије, лакше, много спојивије са човековим склоностима, одбацујући све подвиге благочашћа (побожности) и сматрајући да они надмашују људске снаге.

Устанак лажног пророка ће имати хришћанску обојеност. Издаваће се за истинско хришћанство, али, ојачавши и продревши у народне масе, збациће са себе маску и завршиће издајом, одрицањем, гоњењем и рушењем догмата хришћанске вере. Тај лажни пророк ће говорити: „Форме, обреди Цркве и догмати вере су споредне ствари, које немај никакве везе са духом, јер дух је важан.“

И под тим изговором, лажни пророк ће сасећи у хришћанству све оно што не буде припадало том свету – све оно што је натприродно у историји спасења, што помаже веру, њена славна обећања, једном речју, све суштинско“ (в. Последња судбина света; Кијев, 1994. стр. 92-129).

Веома су занимљива запажања о антихристу код Владимира Соловјова: иако су многи радови овог мислиоца далеки од Православља, опис личности антихриста потпуно одговара општем мишљењу Светих Отаца Цркве  - „Спознајући у самоме себи велику снагу духа, он је увек био убеђени спиритуалиста и јасни ум му је увек указивао истину онога у шта треба веровати: у добро, у Бога, Месију. У то је он веровао али је волео самог себе. Веровао је у Бога, али је у дубини душе нехотице и несвесно постављао себе изнад Њега.

Веровао је у Добро, али свевидеће Око Вечности знало је да ће се тај човек поклонити пред злом силом само ако га ова поткупи – не обманом чула и ниских страсти, па чак и не великом примамљивошћу власти, већ само безмерним самољубљем. Уосталом, ово самољубље није било несвесни инстинкт, нити безумна претензија. Осим изузетне генијалности, лепоте и племенитости, најузвишеније пројаве уздржања, несебичности и делатног добротворства, чинило се, довољно су оправдавале огромно самољубље великог спиритуалисте, аскете и филантропа...

Толико обилно снабдевен даровима Божијим, он је у њима видео нарочите знаке изузетног благовољења одозго и сматрао је себе другим после Бога, јединственим сином Божијим у својој врсти. Једном речју, признао је себе, оном што је у стварности био Христос... У почетку он није имао непријатељство према Исусу. Он је признавао Његов месијански значај и достојанство, али он је искрено видео у Њему само свог највећег претходника – Христов наравствени (морални) подвиг и Његова апсолутна јединственост били су несхватљиви том уму, помраченом самољубљем.

Он је размишљао овако: „Христос је дошао пре мене, а ја сам други; али оно што се у времену јавља после у суштини је прво. Ја долазим као последњи, на крају историје, управо зато што сам ја савршени и коначни спаситељ. Онај Христос је мој претеча. Његово призвање је било да претходи и припреми моју појаву.“

И у тој мисли, велики човек 21. века, ће примењивати на себе све што је речено о Другом доласку, објашњавајући тај долазак, не као повратак истог оног Христа, већ као замену претходног Христа коначним, то јест, њим самим...

Самољубиво стављање себе изнад Христа, оправдаваће се код тог човека и оваквим размишљањем: „Христос, проповедајући и у Свом животу исповедајући наравствено добро, био је управљач човечанства, док сам ја позван да будем добротвор тог делимично исправљеног, а делимично непоправљивог човечанства. Ја ћу дати тим људима све што им је потребно. Као моралиста, Христос је делио људе добром и злом, а ја у их сјединити добрима која су подједнако потребна и добрима и злима. Ја ћу бити прави представник оног Бога, Који поставља сунце Своје над добрима и злима, и шаље кишу и праведнима и неправеднима. Христос је донео мач, а ја ћу донети мир.

Он је претио земљи Последњим Судом, али ћу последњи судија бити ја и мој суд неће бити само суд правде, него и милости. Биће и правда на мом суду, али не правда која подразумева узвраћање, већ правда која подразумева расподелу. Ја ћу све разлучити и свакоме ћу дати оно што му је потребно.“

Својим новим делом („Отворени пут према васељенском миру и благостању“) он ће привући себи (све). Ова књига ће... показати у њему дотле невиђену снагу генија. То ће бити нешто свеобухватно и нешто што мири све противречности. Ту ће се спојити племенито поштовање древних предања и симбола са широким и смелим радикализмом друштвено-политичких захтева и упутстава, неограничена слобода мисли са најдубљим разумевањем свега мистичког, апсолутни индивидуализам са ватреном оданошћу општем добру, најузвишенији идеализам руководећих начела са потпуном одређеношћу и животношћу практичних решења.

И све то ће бити сједињено и повезано са таквим генијалним мајстортвом да ће сваком једностраном мислиоцу или ствараоцу лако бити да види и прихвати целину само из свог делимичног, личног угла гледања, ништа не жртвујући за саму истину, не уздижући се ради ње стварно изнад свог ја, нимало се не одричући у стварности од своје једностраности, ни у чему не исправљајући погрешност својих гледишта и тежњи, ничим не надокнађујући њихову недовољност...

Нико неће имати ништа против те књиге, она ће сваком изгледати као откривење свецеле истине. Свему прошломе у њој ће бити одата таква дивна похвала, све текуће биће оцењено тако непристрано и свестрано, и боља будућност тако очигледно опипљиво померена према садашњости, да ће свако рећи: „То је баш оно што нам треба, то је идеал који није утопија, то је замисао која није химера.“ И дивни писац не само да ће занети многе, већ ће свакоме бити пријатан, тако да ће се испунити реч Христова: „Дошао сам у Име Оца... и не примисте Ме; а ако други дође у име своје, њега ћете примити“. Јер да би неко био прихваћен, треба бити пријатан.“ (Кратка повест о антихристу, издање Сретенског манастира, 1995).

Све поуке Отаца Цркве о антихристу, многе верзије и размишљања о њему философа и мислилаца, треба да нас учине крајње опрезним: очигледно је да се приближава време најистанчаније, највештије лажи, када ће крајње зло ставити на себе најпривлачније, најчедније, најдраже, најсрдачније и најпријатније маске.

Већ данас се ствара начин мишљења, карактер живота, усмереност рада, дух религије који одговарају и приклањају човека демонском завођењу које припрема зацарење антихриста. Много од онога чему ми данас радосно пљескамо или се помало уздржано смешимо – како ће се сутра показати – такође је мрежа, замка, мамац и префињено лукавство непријатеља човечанства.

На пример, како се данас много говори о миру у свету, о јединству народа и држава, о политичким, економским, културним и религиозним заједницама и братству народа. И заиста, шта може бити сваком, мање или више здраво-мислећем човеку драже од мира – јер како смо се уморили од мржње, од ратова, од сукоба.

Цела историја човечанства је историја борби и ратова због власти, због „комада хлеба“, због злата, због расних предрасуда, због религиозних убеђења, и уопште ни због чега, просто по неком закону суровости и непријатељства.

Зар ни савремени „прогрес“ не може решити тај проблем? Па зар се односи међу људима не „усавршавају“, постају све „хуманији“? – овако данас размишљају многи исправни људи. Знајући ту слабост људску, то јест, да су се народи уморили од ратова и да чезну за миром, многи и политичари и проповедници религије спекулишу појмовима мира и благостања.

Данас чак и многи хришћани мисле да су „мир у свету“, „мир свету“, „мир, рад, мај“, „пријатељство и мир међу народима“, што тако често чујемо од комуниста и екумениста и наш Христов „мир свима“, наше молитве, „за мир свега света“ и „за сједињење свих“ – да је то једно те исто  надање и да су то у суштини исти појмови.

Многи почињу да мисле да су идеал и трагања данашњег „прогресивног“ света, његов хуманистички дух и циљеви , такође „духовни“ идеали и надања, и циљеви, и наде хришћана – синова Цркве – да су то два потпуно сагласна тока људске највише наравствене, душевне и разумне делатности, два тока која се све више зближавају и да ће се они неизоставно сјединити у срести као рођена браћа. Али „мир“ у световном значењу и „мир“ према хришћанском схватању крајње су супротни по смислу и значењу!

Говори Господ: „Мир вам остављам мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје“ (Јован 14:27). Још: „Мислите ли да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њене, и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови. Који љуби оца и или матер већма него Мене, није Мене достојан; и који љуби кћер или сина већма него Мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:34) “Ово сам вам казао да у Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јован 16:33).

„Мир“ света подразумева сједињење и братство свих људи без разлике – а о каквом раздору говори Господ? Зашто мач? Зашто су „домаћи“ непријатељи човеку? Шта значи онда „мир Христов“? како пак онда „мир свима“? одговор на ово питање је од изузетног значаја!

Мир Христов је помирење човека са Богом, помирење које је постало могуће кроз искупљење Крстом Господњим, кроз страдања и смрт Богочовека на Крсту, кроз Свето Васкрсење Христово и кроз ношење од стране верника свог крста за Распетим и Васкрслим Христом Спаситељем, односно, кроз веру и живот у Христу, кроз стицање живота у Христу у Тајнама Цркве.  Како говори Апостол: „Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз Којег и приступисмо вери у ову благодат у којој стојимо“ (Римљанима 5:1-2). „И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу“ (Филипљанима 4:7).

Али идење за Христом, ношење крста, мора бити схваћено пре свега као одбацивање свог старог човека, своје страсне и греховне воље. Учење Христово, све Свете заповести Спаситељеве, за истинског Његовог ученика постају крст на којем он непрестано распиње свог старог човека са страстима и похотама.

Да би човек појео на раменима свој крст треба „пре свега одрећи телу његове ћудљиве жеље... треба признати своју истину као најгору неистину пред Богом, свој разум као савршено безумље, и најзад, предавши се Богу са свом снагом вере, предавши се непрестаном поучавању Еванђеља, одрећи се своје воље“ (Свети Игњатије Брјанчанинов, Дела, т.1, стр. 354.)

„Ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Матеј 16:24). Управо кроз крст и самоодрицање хришћанин стиче заједницу са Христом, у Њему налази савршено помирење са Богом и са целокупном тварју.  Ван искупљења Христовог нема мира, човек је још увек под клетвом, у власти вечне смрти, цео свет је са њим у непријатељству и он са целим светом. Не само што му се све спољашње супротставља и није у миру са њима, него је и целокупно његово унутрашње биће у нескладу са самим собом, у унутрашњој борби, у пометњи, у непостојаности.

Како каже Макарије Египатски: „И као што пшеница у ситу онога који је просејава, поскакује и будући бацана увис непрестано се у њему преврће, тако и кнез лукавства земаљским пословима обузима све људе, колеба их, доводи их у пометњу и немир, приморава их да се сучељавају са сујетним помислима, гнусним жељама, земаљским и световним везама, непрестано очаравајући, смућујући и ловећи сав грешни род Адамов“ (Беседа 5).  Оци су говорили: „Помири се са Богом, и помириће се са тобом и небо и земља.“

Ето то је грешка савремених људи: они, не помиривши се са Богом, што је могуће само у Христу и у крилу Православља, покушавају да помире све раздоре и несугласице света који гине, света који је отпао од Бога.

И заиста: „мир Христов“ свима се нуди, али га не примају сви, неће сви да се потруде да га стекну.  Мир Христов захтева од нас: „удаљавање од овога света“: „Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје.“ (Јаков 4:4).

Одвајање од света подразумева удаљавање од греха, од свега греховног, од људи заражених грехом, који се не кају за свој грех. То је неизбежно повезано са поделама, раздорима, борбом против „мирољубивих“ односа. Покушај да се мир на земљи уреди заобилазећи ову поделу, ову борбу, значи затварање очију пред супротношћу између греха и врлине, игнорисање заповести Божијих, повлађивање безнаравствености (неморалности) и свакојакој духовној  нечистоти, свим могућим страстима.

Овакво „миротворство“ страховито разобличава Свето Писмо: „Пружићу руку Своју на житеље ове земље, говори Господ. Јер од малога до великога, свако од њих је предан користољубљу и од пророка до свештеника сви су варалице; лече ране народа Мога овлаш говорећи: „Мир! Мир!“ а мира нема. Стиде ли се они чинећи гнусна дела? Не, нимало се не стиде и не црвене. Зато ће пасти међу пале и за време посете Моје попадаће, говори Господ“ (Јеремија 6:12-15).

Времена постају све гора, а слатке и варљиве речи све „медоточивије“, отров под „устима њиховим“ све смртнији, вукови се све чешће одевају у овчије коже.  Лаж се све више шири, напредује, повећава се и све више покрива маском истине. Огњеност вере се све више смањује према млакости, а због наше навике та млакост нам се већ чини као „горење љубави“.  И не схватамо да смо „несрећни, јадни и сиромашни, и слепи, и наги“ (Откр. 3:17). Али шта да чинимо?

Сам Господ одговара:

„Саветујем ти да купиш од Мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш. Ја оне које љубим, корим и поправљам; зато ревнуј и покај се. ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу са њим и он са Мном. Ономе који победи даћу да седи са Мном на престолу Моме, као и Ја што победих и седех са Оцем Мојим, на престолу Његовом. Ко има ухо да чује нека чује шта Дух говори црквама“ (Откровење 3:18-22).

< ^