Првоврховни Апостоли Петар и Павле

 

Дан Светих Апостола Петра и Павла припада најузвишенијим празницима Јеванђеља. Иако је последњи догађај у Христовом животу, описан у Јеванђељу као Његов Узлазак на Небеса (Марко 16:19; Лука 24:51), проповед Апостола је у блиској вези са Јеванђељем.

Јеванђеље нам говори о њиховој изабраности, а Јеванђеље нам и наговештава раније крај Апостолске делатности.

Прича о Христовом појављивању на Тиверијском мору и враћању апостолства Петру, који је троструким исповедањем исправио своје троструко одрицање, Апостол и Јеванђелист Јован Богослов говори такође и о предсказању Петру, које је у вези са његовим крајем.

„Кад остариш, ширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда нећеш. А ово рече показујући каквом ће смрти прославити Бога“ (Јован 21:18-19)

Није било угодно Господу тада, да открије у лице сваком од Апостола, иако им је, када их је слао на проповед, прорекао, прогоне који их чекају (Матеј 10:17-36). Сада, на питање Петра о Јовану, Христос је одговорио:

„Ако хоћу да он остане докле Ја не дођем, шта је теби до тога? Ти хајде за Мном.“ (Јован 21:22)

Тајанствене речи Христове о Јовану, и необични догађаји његовог краја, били су повод за мишљење, које се раширило у Цркви, почињући од Апостолских дана, да ће Јован остати на земљи до Другог Доласка. Такав поглед на крај земаљског живота Апостола Јована је описан такође и у песмама посвећеним његовом празнику, где је створен помен о његовој посебној повезаности са земаљском Црквом.

Према томе, Црква не слави дан упокојења Апостола Јована Богослова, који се такође слави у Цркви као велики празник, као дан упокојења Апостола Петра, који је дефинитивно проречен од Господа.

Управо је Апостолу Петру и никоме другом, Господ прорекао врхунац његове земаљске проповеди, јер Га је Петар први исповедио, испред свих Апостола, као Христа, Сина Божијег; он је био први који је примио обећања да везује и отпушта, који је последично дан свим Апостолима (Матеј 16:16-19; Матеј 18:18); а и он је био тај који се одрекао Христа и поново повратио у апостолство. Наговештавајући Петру рхунац његове Апостолске проповеди, када га је повратио у Апостолски позив, Господ му је тиме открио суштину Апостолске проповеди.

Проповед Речи Божије, не само усмено, већ и лишавањима, патњама и смрћу, установио је слеђење Христу и настављање Његовог дела. Апостол Петар, као најревноснији од свих и као онај који је тежио да буде пре других у речи и делу, својим примером је изазвао друге Апостоле. Према томе, пре свега се њему Христос обраћа.

Он иде испред других Апостола, постајући њихов „вођа“, а посебно њему коме ће проповед међу Јеврејима бити поверена, док је Апостол Незнабожаца био онај, који је примио управо овај назив, будући обраћен касније, ништа мање ревноснији Павле (Гал. 2:7-9). Ова два Апостола били су вође у чину Апостола, који је изражен (у служби њима), речима „вође“. Немајући власти над другима, они су обојица стајали испред свих других, својом топлом ревношћу и напором. Њихов живот је био најсјајнији и био оличење живота и труда свих Апостола.

Крај њихових земаљских напора је био посебно упечатљив, захваљујући чињеници да се десила пред очима целог света. Један од њих (Петар) био је распет наопачке, а други (Павле) био је обезглављен, обојица у Риму, према којим је у то време, поглед свих био уперен. Вести о овоме се брзо раширила до свих крајева васељене, још више што су обојица били знани лично на многим местима; њихова имена су била свуда где је Спаситељ био проповедан.

Апостол Јевреја и Апостол Незнабожаца отишли су Христу исти дан, као да су наговестили њихову једнаку близину Богу и јединство Цркве Христове, где нема Грка ни Јеврејина (Кол. 3:11). Према томе, дан у који су се земаљски трудови завршили за „вође Апостола, који су се трудили више од свих“, који су „одвојени телом, а заједно у духу“; постали су једно у данима целе Цркве.

Апостол Јован Богослов био је још увек жив тада, будући у Ефесу, одакле је био прогнан на острво Патмос. Не много пре свог преласка у други свет, написао је Јеванђеље, којим је употпунио три Јеванђеља, написана пре њега, а која је он потврдио. Будући да је већ употпунио Јеванђеље, додао му је, догађај појављивања Христовог на Тиверијском језеру, са циљем да би тачно навео Христове речи о себи, да би могао оповргнути мишљење да му је обећано од Христа, да ће остати на земљи до Другог Доласка.

У овом додатку Јеванђељу написаном од њега, Апостол и Јеванђелист Јован је навео пророштво Христово Апостолу Петру, у вези са његовом мученичком смрћу и тако је везао сећање на његову смрт са Јеванђељем.

Као што је последње поглавље Јеванђеља Јовановог, буквално закључак сва четири Јеванђеља, тако је и празник посвећен испуњењу пророштва изреченог у њему, као да је закључак свих догађаја у Јеванђељу у сећању Цркве.

Будући непокретни празник, и поред тога он је повезан са покретним празницима, пошто је припрема за њега – Апостолски Пост – почиње недељу дана након Педесетнице; тако, он зависи од датуме прославе Васкрса.

Празник Светих Апостола Петра и Павла, наговештава удео Светих Апостола овде на земљи и открива славу која је уследила.

Земаљски удео Апостола, био је да иду око земље, проповедајући Царство Небеско, угледајући се на Христа својим сиромаштвом, трпљењу бешчашћа и патњи, својом љубављу за децу Оца Небеског, њихове унутрашње муке за рађање оних који су пазили на њихову проповед и њихову тугу над онима који нису обраћали пажњу на њихове речи и коначно, нудећи себе на жртву.

Међутим, врхунац њиховог земаљског живота, почетак је њихове небеске славе. Њихов крај је за њих кидајући земаљске узе и узлазак ка Христу, Кога су љубили, са циљем да вечно остану са Њим (Фил. 1:23).

Дан њиховог земаљског краја  је дан њиховог небеског рођења, крај тог слављења је свечаност доласка будућег века за оне, који су следили Христа у овом веку. Примање венаца праведности, припремљених не само за њих, већ и за све оне који се радују Његовом доласку (2 Тим. 4:8).

Долазећи након празника Силаска Духа Светог и будући делом у вези са њим, празник Светих Апостола Петра и Павла завршава сваки годишњи циклус празника, посвећених земаљском животу Христа и открива суштину Његових обећања.

Као што је Рођење Јована Крститеља увод у Јеванђеље и почетак догађаја описаних у њему, тако је и смрт Светих Апостола Петра и Павла њихов врхунац и крај Јеванђеља.

Рођење Светог Јована Крститеља је почетак проповедања Јеванђеља Новог Завета на земљи; његово Усековање је проповедање Јеванђеља у паклу; а дан Светих Апостола је остварење на Небесима.

„Чврсти и Бого – проглашавајући проповедници, врх Апостола, Примио си их у радост Твојих блага и у покој; јер Ти си примио њихов бол и смрт изнад свих жртви, О Ти, Који Једини знаш шта је у срцу.“ (Кондак)