Беседа о две гозбе

 

Данашње читање из Јеванђеља представља пред нама две умне слике две гозбе. Једна гозба, описана у причи, била је спремљена од цара пуног милосрђа и благонаклоности. Када је мешутим, гозба била спремна, позване званице нису дошле. Виже су желели да буду заузети – један трговином, други домаћим пословима; други су хватали и вређали оне који су били послани да их зову и чак су и убили неке од њих.

Разјарени цар, неумољиво кажњавајући кривце, поново је послао своје слуге – да позову на гозбу кога год сретну. Многи су се скупили, и када је цар дошао да их види, приметио је једног, ко није био прикладној свечаној одећи. Цар га је питао зашто је дошао неприкладно одевен. Човек је ћутао, показујући презир према цару и мањак жеље да учетсвује у свечаности и из овог разлога био је приморан да је напусти. Тако, на гозби је било многог позваних, али је само пар њих било изабрано, који су узели учешће у гозби.

Друга гозба је припадала не свету прича, већ стварности. То је била гозба поганог Ирода. Изгледа да у овом случају нико од позваних није одбио да дође, сви су били обучени прикладно и уживали су неизмерно. Вече је пролазило у пијанству, у лумповању која није била ометена стидом или савешћу, а укључивала је и чудовишни злочин, убиство Светог Јована Крститеља.

Ове две гозбе су слике два начина живота, две врсте уживања. Прва гозба је слика духовне гозбе, духовне радости. Онаје спремљена од Господа. То је гозба Цркве Христове. Позвани смо да ову гозбу када смо позвани да учествујемо у Божанским службама, нарочито Божијој Литургији и Причешћу Божанским Телом и Крвљу Христовим; када смо позвани на добра дела, на пажњу и трезвеност.

Одбијамо да идемо на ту гозбу када не идемо на црквене службе, када уместо добра, чинимо зла, када више волимо животне бриге и задовољства више од богоугодног живота. Долазимо без свечане одеће ада доносимо туђе, грешно расположење у свој живот. Сваки од нас је позиван на ту гозбу много пута дневно, а одбијамо је сваки пут, када више волимо оно што је телесно и грешно, од оног што је духовно и божанско.

Сваки дан смо слично томе, позвани и на Иродову гозбу. Често не схватамо одмах да смо кушани од зла. Грех увек почиње са малом ствари. Ирод је у почетку био усхићен у слушању Јована Крститеља; унутар себе је схватио греховност свог понашања, али није ратовао против греха и завршио је убијајући Великог Светитеља. Идемо на Иродову гадну гозбу сваки пут, када уместо добра бирамо телесна, грешна задовољства и бездушне поступке; сваки пут када бирамо да не пазимо на своје душе, и тако даље.

Једном почињући са оним што изгледа мало или безначајно, тешко је зауставити се, а ако након тога ми не ухватимо себе и не приморамо себе, можемо пасти у тешке грехе и безакоња, због којих нас чекају вечна мучења.

Чак и сада Јован Крститељ позива сваког од нас: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“. Покајте се, са циљем да уживате у гозби Јагњета, закланог за грехе света, у светлим, вечним дворцима, а не да делимо са ђаволом гозбу пакости и мучења у Тартару (у доњим световима) и вечној тами.