Канонизација Светих [1]
Светост није просто праведност, због кога праведни наслеђују уживање у блаженству Царства Божијем, већ таква мера праведности да су људи испуњени Благодаћу Божијом у том степену, да се она излива из њих, на оне који су око њих. Велико је њихово блаженство, које проистиче из личног искуства Славе Божије. Испуњени такође и љубављу према људима, која проистиче из љубави према Богу, они одговарају на потребе људи и на њихове молбе, појављују се и као посредници и заступници пред Богом.
У време високог духовног жара у првим вековима прогона Хришћана, такви су били Мученици. Смрт Мученика постајала је врата за Највиша Обиталишта, и Хришћани су одмах почели да их призивају као Свет људе, угодне Богу. Чуда и знаци потврдили су ову веру Хришћана, и били су доказ њихове светости.
Последично су и велики подвижниси почели да се поштују. Нико није одлучио поштовање Светих као што су Антоније Велики, Макарије Велики, Василије Велики, Григорије Богослов, Николај Чудостворац и многи други слични њима, а и Исток и Запад су постали да их подједнако поштују. Њихова светост може бити оспоравана, само од оних који не верују у светост.
Хорови Светих угодних Богу, нерестано расту; на сваком месту, где су били Хришћани, нови подвижници су се појављивали, такође. Међутим, општи живот Хришћана почео је да опада; духовни пламен је почео да опада. Више није било јасног осећаја шта је Божанска праведност. Тако да оопшта савест верујућих, није могла увек да препозна ко је био праведан и Богу угодан човек. На неким местима, појављивале су се сумњиве особе, који су лажним аскетским подвизима почели да привлаче део стада.
Из овог разлога, Црквена власт је почела да пази над какнонизацијом Светих, показујући бригу за чување стада од сујевреја. Живот подвижника поштованих од стране верника, почео је да се испитује и да догађаји њихових чуда бивају испитивани. Како се приближавало време Крштења Руије, већ је било установљено да познање новог Светитеља треба да буде потврђено од стране Црквене власти. Одлука Црквене власти, наравно, била је раширена у јурисдикцији; али и друга места су, такође, обично признавали какнонизацију узвршену на једном месту, чак и ако нису улазили у њихове сопствене календаре.
Након свега, Црквена власт је само сведочила о светости. Праведни људи постају Свети, не одлуком власти земаљске Цркве, већ милошћу и благодаћу Божијим. Црква је показивала пристанак салвљењем у Цркви и призивањем у молитви новог Светитеља.
Која власт може и трба да ово уради, није прецизно одређена; у сваком случају то је био Епископска власт.
Постојале су канонизације извршене вишом Црквеном влашћу целе једне Помесне Цркве, а имена ново-канонизованих, су онда улазила у Црквени календар целе Цркве. Други су били канонизовани на једном или другом месту, а њихово поштовање се постепено ширило и на другим местима. Обично, канонизација се извршавала на мести где је парведник живео или страдао. Али се такође дешавало и на друге начине.
Тако је млади Ђорђе из града Кратова (Србија), који је страдао од руке Турака у Софији (Бугарска) 1515. године, канонизован кроз честрдесет година у Новгороду. Упркос чињеници да су га његови земљаци такође потшвали као новог Мученика и да је Црквена служба њему састављена од стране његовог духовног оца, нису се усуђивали да то покажу отворено, плашећи се Турака.
Према томе, у Новогороду, који је имао трговачке везе са овим местом, са налогом Архиепископа, служба састављена и помен Мученика Ђорђа Новог почела да се врши, и одатле раширила по целој Русији.
Касније, када су Србија и Бугарска биле ослобођене од турског ропства, почели су да врше Службу, састављену у Русији, а Служба састављена изворно у Софији, остала је на полицама библиотека Цркве.
У последња века, кад је Русија живела у слави и напретку, какнонизација нових Светитеља је обично била вршена прилично свечано одлуком Највише Власти. Понекад (али не увек) се дешава у целој Русији, посебно у месту где су чудотворне мошти биле. Међутим, ово не ремети свеопшти поредак у Цркви.
Ако руски народ, под безбожним јармом, данас не може отворео призивати и славити СветитељаБожијег, прослављњеног од Бога, дужност је дела Руске Цркве која је слободна, да свеопште поштује и призива Чудотворца као што је Свети Никола, који се поштује у целом свету, да се моли Светом Јовану Праведном (Кронштатском) за поправљање нашег живота и престанка невоља које су (према пророчанству) задесиле нашу Отаџбину.
Нека Господ дарује, да тај дугоочекивани дан дође, када ће од Карпата до Пацифика да грми:
„Славимо те, о правдедни Оче Јоване, славимо твоју свету успомену, јер се ти молиш за нас Христу Богу!“
[1] Ова беседа је изговорена 1964. када је Руска Православна Црква изван Русије, канонизовала Праведног Јована Кронштатског, једног од највећих чудотвораца у историји Православне Цркве и општим одбијањем Америчке „Митрополије“ да је прихвати, наводно на темељима, да то може бити изведено само од целокупне Руске Цркве у Русији.
