О покајању

 

Отвори ми врата покајања, о Животодавче!

 

Покајање је изражено грчком речи – метаноја. У буквалном смислу, она значи промена ума. Другим речима, покајање је промена човековог расположења, нарави, начина размишљања; промена нечије унутрашњости. Покајање је поновно разматрање човекових погледа, промена живота.

Како се ово може догодити? На исти начин на који је и тамна соба, просветљена зрацима сунца када човек уђу у њу. Гледајући у собу која је у мраку, он може видети неке ствари, али постоји велики део који не може видети и чак и не сумња у њихово присуство. Много ствари се опажа много другачије, него што заиста јесу. Мора се кретати пажљиво, пошто не зна на какве препреке може наићи. Када, међутим, соба постане јасна, може видети ствари јасније и кретати се слободније.

Иста ствар се догађа и у духовном животу.

Када смо потопљени у грехе, наш ум је заокупљен само световним бригама, ми не примећујемо стање наше душе. Ми дмо равнодушни према ономе какви смо унутра, и остајемо дуго на лажном путу без да смо свесни тога.

Али онда зрак Светлости Божије продире у нашу душу. И какву нечистоћу видимо у нама! Колико много лажи, колико много неистина! Колико се много гнусних дела открива, које смо сматрали за предивне! И постаје нам јасно који је истински пут.

Ако онда препознамо наше духовно ништавило, нашу грешност и најозбиљније желимо наше поправљање – блиски смо спасењу. Из дубина наше душе, ми ћемо вапити Богу:

„Смилуј ми се Господе, смилуј се према Твојој великој милости!“

„Опрости ми и спаси ме!“

„Даруј ми да видим сопствене грехе и да не осуђујем брата свога!“

Како почиње Велики Пост, пожуримо да опростимо једни другима, све увреде и злобу. Да би слупали увек речи из Јеванђеља, за Недељу Праштања:

„Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше.“ (Матеј 6:14-15)