Пут душе после смрти

Безгранична и безутешна би била наша туга ближње који умиру, да нам Господ није дао вечни живот. Наш живот био би бесмислен када би се завршавао смрћу. Каква корист би била онда од врлине и добрих дела? Онда би били у праву они који говоре: „Да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети!“

Али човек је створен за бесмртност, и Својим Васкрсењем Христос је отворио капије Царства Небеског, вечног блаженства за оне који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је припрема за будући живот, а ова припрема се завршава смрћу. „Људима је одређено једном умрети, а потом суд.“ (Јев.9:27)

Тада човек напушта све своје земаљске бриге; тело се распада, са циљем да би поново устали на Страшном Суду. Често ова духовна визија почиње у умирању чак и пре смрти, док умирући виде оне око њих, и чак разговарају са њима, они још виде и оно што други не могу. [1]

Али када напусти тело, душа се тада налази међу другим духовима, добрим и злим. Обично нагиње према онима који су јој сроднији по духу и ако је, док је била у телу била под утицајем једних или других, остаје у зависности од њих када напусти тело, колико год да они могу бити непријатни када се сусретне са њима. [2]

У току прва два дана, душа ужива релативну слободу и може посетити места на земљи која су јој драга, али трећег дана се помера у друге области.[3] У ово време (трећег дана), пролази кроз легионе злих духова, који јој препречују пут и оптужују је за различите грехе, којим су их сами зли духови кушали.

Према различитим откровењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних „митарстава“, на коме се један или други облик греха испитује; након пролажења једног, душа долази на друго и само након успешног пролажења кроз сва митарства, душа може наставити свој пут без тренутног бацања у гену (огањ паклени).

Колико страшни ови демони и њихова митарства могу бити, огледа се у чињеници да је и за Саму Мајку Божију, када је била обавештена од Архангела Гаврила о Њеној ближећој смрти, одговарајући на Њену молитву, Сам Господ Исус Христос сишао са Небеса да прими душу Његове Пречисте Мајке и одвео је на Небеса. Ужасан је заиста трећи дан за душу умрлог и из овог разлога она посебно потребује молитве за себе. [4]

Онда, након успешног проласка кроз митарства и поклоњења пред Богом, душа у току следећих тридесетседам дана посећује небеска становишта и поноре пакла, не знајући још где ће остати и само четрдесетог дана јој је место одређено до васкрсења из мртвих. [5]

Неке душе се налазе (након четрдесет дана) у условим предосећања вечне радости и блаженства, а друге у страху од вечних мучења које ће наступити у пуноћи након Страшног Суда. До тада су промене могуће у стању душа, нарочито кроз понуду за њих, Бескрвне Жртве (помињање на Литургији) и исто тако молитвама других. [6]

Колико је важно помињање на Литургији може се видети у следећем догађају: пре откривања моштију Светог Теодосија Черниговског[7], јеромонах (сада чувени Старац Алексеј, Гослосејевског Скита Кијевских пећина, који је умро 1916) који је руководио откривањем светињо, уморио се и задремао седећи поред светиња и видео пред собом Светитеља, који му је рекао: „Захваљујем ти за напор ради мене. Такође те моли, када будеш служио Литургију, помени и моје родитеље“ – дао му њихова имена (Свештеник Никита и Марија).

„Како можеш ти, О Светитељу, да тражиш моје молитве, када сам стојиш пред Небеским Престолом и дарујеш људима благодат Божију.“

„Да, то је истина,“ одговорио је Свети Теодосије, „али помињање на Литургији је много снажније од моје молитве.“

Према томе, панихиде и молитве кући за упокојене су кључне за њих, као и добра дела која су рађена у њихову корист, као милостиња или прилози цркви. Али посебно делотворно је помињање на Литургији. Дешавала су се бројна појављивања мртвих и других догађаја која потврђују која потврђују колико је делотворно помињање мртвих.

Многи који су умрли у покајању, али који нису били способни да то покажу док су били у животу, били су ослобођени од мучења и задобили покој. У Цркви, молитве се увек уздижу за покој мртвих, а на дан Силаска Светог Духа (Педесетнице) у коленопреклоњеним молитвама на вечерњој служби, постоји и посебна молитва „за оне у паклу.“

Свако ко жели да покаже своју љубав за мртве и да им пружи праву помоћ, може ово најбоље урадити кроз молитву за њих, а посебно њиховим помињањем на Литургији, када се честице које су одвојене за живе и мртве спусте у Крв Господњу, са речима: „Опери, О Господе, грехе оних овде поменутих Твојом Пречистом Крвљу и молитвама Светитеља Твојих.“

Не можемо урадити ништа боље или веће за мртве од молитве за њих и помињања на Литургији. Они су увек у потреби за овим, посебно током ових четрдесет дана, када се душа покојног креће на путу ка вечним становиштима.

Тело тада не осећа ништа: не види блиске који су се скупили, не осећа мирис цвећа, не чује погребне говоре. Али душа осећа молитве принесене за њу и она је захвална онима који их приносе и духовно су јој блиски.

О рођаци и блиски мртвима! Чините за њих оно што је потребно и оно што је у вашој моћи. Користите ваш новац не ради украшавања ковчега и гроба, већ са циљем да помогнете онима у потреби, у корист ваших ближњих који су умрли, за цркве, када се молитве за њих нуде. Покажите милост према мртвима, побрините се за њихове душе.

Пред свима нама стоји исти пут и како ћемо ми онда желети, да се и нас сећају у молитвама! Будимо онда према томе и ми милостиви према мртвима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника тако да он може читати Молитве, одређене за читање за све Православне Хришћане након смрти.

Покушајте, ако је могуће да имате погреб у Цркви и да читате Псалтир над упокојеним до сахране.

Најобавезније уредите одмах служење четрдесетодневног помињања, то јест, дневног помињања на Литургији у току четрдесет дана. (напомена: ако је сахрана у цркви где нема дневних служби, рођаци би требало да наруче четрдесетодневно помињања где год има дневних служби.)

Исто тако је добро слати прилоге за помињање у манастире, као и у Јерусалим, тамо где постоје сталне молитве на светим местима.

Побринимо се за оне који су отишли у други свет пред нама, са циљем да урадимо све што можемо, сећајући се да су „Блажени милостиви јер ће бити помиловани.“

Напомене:

[1] Али његова душа наставља да живи. Ни у једном тренутку она не престаје да постоји. Наш спољашњи, биолошки и земаљски живот завршава смрћу, али душа наставља да живи даље. Душа је сама наша суштина, средиште свих наших енергија и наших мисли. Душа се креће и даје живот телу. Након свог одвајања од тела, она наставља да живи, да постоји, да има свесност.

Свети Теофан Затворник, у поруци умирућој жени говори: „Нећете умрети. Ваше тело ће умрети, али ви ћете завршити у различитом свету, будући живи, сећајући се себе и препознајући цечокупан свет који вас окружује.“

Свети Доротеј (шести век) сумира учење раних Отаца на овај начин. „Јер као што нам Оци говоре, душе мртвих се сећају свега што се догодило овде – мисли, речи, жељама – и ништа не може бити заборављено. Али, као што се каже у Псалму, „У тај дан све њихове мисли ће погинути.“ Мисли о којима он говори, су мисли овога света, о кућама и поседима, родитељима и деци и пословним делима. Све ове ствари се уништавају одмах након што душа напусти тело. Али онога што је радио против врлине или злих страсти, он се сећа и ништа није изгубљено. Уствари, душа не губи ништа, што је радила у свету, али се сећа свега на свом изласку из свог тела.“

Свети Јован Касијан (пети век) исто тако учи: „Душе након одвајања из овог тела нису залудна, не остају без свести; то је доказано причом из Јеванђеља о богаташу и Лазару (Лука 16:22-28). Душе мртвих не губе своју свест, не губе чак ни своје расположење – то јест, наду и страх, радост и жалост, и нешто што очекују за себе на Свеопштем Суду који почињу већ да предосећају.“

[2] Душа која се одвоји из овога света, осећа много утехе када види пријатеље који окружују његово мртво тело. Таква особа примећује у вољеним пријатељима сузе бола, њихову љубав и искрену посвећеност. Највећа земаљска радост је схватање да смо умрли часно и цењени од свих који су нас знали.

Али баш као што је у часу смрти тело окружено рођацима и пријатељима, исто тако је и душа, која напушта тело и креће ка својој небеској отаџбини, у пратњи духова који су у вези са њом. Врлинска душа окружена је светлим ангелима светлости, док је грешна душа окрушжена тамним и злим бићима, то јест, демонима. Свети Василије Велики (четврти век) објашњава то на овај начин. „Нека те нико не вара празним речима; јер ће пропаст доћи изненада на тебе; доћи ће као олуја. Грозни анђео (т.ј. демон) ће доћи да узме и ишчупа насилно душу која је била везана гресима: и твоја душа ће се окренути и према овде и патити тихо, будући већ искључена из органа жалости (тело). О како ћеш бити узнемирен у часу смрти за себе! Како ћеш уздисати!“

Свети Макарије Египатски пише о овоме: „Када чујеш да постоје реке змајева и уста лавова (Јев.11:33; Пс. 22:21) и мрачне силе под небом и пламена ватра (Јер. 20:9) која гори у члановима тела, мораш знато ово: уколико не примиш залог Духа Светог (2.Кор. 1:22;5:5) у часу када буде твоја душа одвојена из тела, зли демони ће се чврсто држати твоје душе и неће дозволити да се узнесеш ка небесима.“

Овај исти Свети Отац такође учи: „Када душа напушта тело, одређена велика тајна се одиграва. Оако се покојни одвојио непокајан, војска демона и палих анђела и мрачних сила примају душу и чувају је код њих. Потпуно супротно се дешава са онима који су се покајали: близу светих слугу Божијих сада су Анђели и добри духови стоје, окружујући и штитећи је, а када они напусте тело, хорови Анђела примају љихове душе себи, чистом еону.“

Главни борац и победник насупрот Несторијевој јереси, Свети Кирил Александријски учи слично: „Када је душа одвојена од тела, она виђа страшне, дивље, сурове и страшне демоне који је окружују. Душа праведног је узета ид Светих Анђела, пролази кроз ваздух и креће навише.“

Свети Григорије Двојеслов пише: „Човек мора размишљати дубоко колико ће страшан час смрти бити за нас, какав страх ће душа тада осетити, какво памћење свог зла, какав заборав прошле среће, какав страх, и каква зебња пред Суд. Онда ће зли духови тражити у одвојеној души њена дела; онда ће нам пред представити њихов поглед на грехе према којима су нас нагињали, тако да би нас учинили саучесницима у мучењу. Али зашто говоримо само о грешној души, када они чак долазе и до изабраних међу умирућима, и траже оно што је своје у њима, ако су успели код њих? Међу људима, био је само Један, Који је пре Свог страдања рекао без страха: „Већ нећу много говорити с вама; јер иде кнез овог света, и у Мени нема ништа.“ (Јован 14:30)

Ова истина је потврђена различитим литургијским службама. Например, ми молимо МАЈКУ БОЖИЈУ да „буде милостива према мени, не само у овом јадном животу, већ такође и у време моје смрти;побрини се за моју бедну душу и сачувај је далеко од мрачних и злокобних лица злих демона.“

У молитви на Бденију у суботу (упућену Спаситељу) молимо: „Господару, буди ми милостив и не допусти мојо дужи да види мрачне и злокобне призоре злих духова, већ нека је приме светли и радосни Анђели.“

Опет у другој химни БОГОРОДИЦИ молимо: „У страшни час смрти ослободи нас од ужасне одлуке демона који траже да нас осуде.“ Сличне молитве, упућене Господу и Светим Анђелима се налазе кроз службу за Покој Умирућих.

[3] Овде, Свети Јован једноставно понавља учење заједничко за Цркву. Свети Макарије Александријски (примајући учење не од људи већ од Анђела) објашњава: „Када је понуда (т.ј. Евхаристија) учињена у Цркви трећег дана, душа упокојеног прима од свог Чувара Анђела олакшање од туге коју осећа као последица одвајања из тела. У року од два дана души је дозвољено да лута замљом, где год жели, у друштву Анђела који су са њом. Према томе, душа љубећи тело, понекад машта о кући у којој је тело било положено, и тако троши два дана слично птици која тражи своје гнездо.

Али праведна душа одлази на она места на којима је желела да учини добро дело.

Трећег дана, Онај Који је Сам устао из мртвих, нарећује Хришћанској души, слично Свом Васкрсењу, да се уздигне ка Небесима да слави Бога свега.“

Свети Јован Дамаскин живо описује стање душе, одвојене од тела али још увек на земљи, беспомоћне да ступи у додир са вољенима које може видети, на Православној Погребној Служби: „Тешко мени! Какво искушење душа трпи, када је одвојена од тела! Авај! Колико је тада много суза, а нема никога да покаже саосећање! Она подиже очи ка Анђелима; узалудне су њене молитве. Он пружа руке ка људима, и не налази никога да помогне. Према томе, љубљена моја браћо, размишљајући о краткотрајности живота, преклињимо покој од Христа за оног који се дакле упокојио и нашим душама велику милост.“

Свети Теофан, у писму брату умируће жене, говори: „Ваша сестра неће умрети; тело умире, али личност умирућег остаје. Она само прелази у други облик живота. Није душа та, коју ће ставити у гроб. Она је на другом месту. Она ће бити исто тако жива, као и ви сада. У првим часовима и данима, она ће бити код вас. Само она неће ништа говорити, а ви нећете бити у стању да је видите; али она ће бити управо ту. Имајте на то уму.“

[4] Не постоји уопште сумње да је учење о митарствима, учење Цркве Православне. Ово учење налазимо у Светом Писму (упореди Еф. 6:12), у делима Светих Отаца (и древних и савремених) и кроз молитве Цркве.

Свети Атанасије Велики, у свом чувеном „Житију Светог Антонија“, описује следеће:

„Са приближавањем деветог часа, након почетка молитве пре јела, Антоније је изненада био обузет Духом и одведен Анђелима у висине. Ваздушни демони су се супротстављали његовом напредовању: Анђели су се расправљали са њима, захтевајући да се наведе разлог њиховог противљења, јер Антоније није уопште имао грехе. Демони су тежили да наведу грехе, почињене од самог његовог рођења; али су Анђели затворили уста клеветницима, говорећи им да не могу да рачунају грехе од његовог рођења, који сусвећ опроштени милошћу Христовом; али нека покажу – ако уопште имају неки – записани грех који је починио након уласка у монаштво и посвећивања себе Богу.

У својим оптужбама изговарали су многе бестидне лажи; али пошто су њихове лажи биле недовољне са доказима, слободни пут се отворио Антонију. Одмах је Антоније дошао себи и видео да стоји на истом месту где је стао за молитву. Заборављајући на храни, провео је ноћ у молитви са сузама и уздасима, размишљајући о мноштву човекових непријатеља, о борби са таквом војском, о тешкоћама пута ка Небесима кроз ваздух и о речима Апостола: „Наш рат није с крвљу и телом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овог света, с духовима пакости испод неба.“ (Еф. 6:12)

Апостол, знајући да ваздушне силе трагају само за једном ствари, брину о њој свом ватреношћу, напрежу се и теше да нас одвоје од слободног проласка ка Небесима, упозорава: „Тога ради узмите све оружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског (Еф. 6:13), да се посрами онај који се противи, не имајући ништа зло говорити за нас (Тит 2:8).“

Свети Јован Златоусти, описујући час смрти, учи: „Онда ћемо требати много молитви, много помагача, много добрих дела, велико посредовање од стране Анђела на путу кроз области ваздушне. Ако када путујемо у страну земљу ли град, потребујемо водича, колико су нам тек неопходни водичи и помагачи да нас воде поред невидљивих поглаварстава и сила и владарима света овог ваздуха, који се називају прогонитељима, цариницима и митарима.“

Свети Исаија Затворник (шести век) учи да би Хришћани требало да „свакодневно имају пред очима слику смрти и да брину како ће остварити одвајање од тела и како ће проћи поред сила таме, које ће нас сусрести у мраку.“

Свети Исихије, презвитер Јерусалимски (пети век) учи: „Час смрти ће нас затећи, он ће доћи и немогуће је да га избегнемо. О када би кнез овог света и ваздуха који ће нас сусрести, могао наћи наше грехе недовољним и безначајним и да не буде у стању да насоптужи праведно.“

Свети Јефрем СИРИН (четврти век), описује час смрти и час суђења на митарствима: „Када стршни час буде дошао, када божаснки Анђели заповеде души да се одвоји од тела, када нас повуку силом и поведу нас ка неизбежном месту суда – онда, видећи их, јадни човек се потресе као при земљотресу, сав почиње да дрхти. Божански Анђели, узимајући душу, напредују у ваздуху где стоје власти, поглаварства и кнезови непријатељских сила. Они су наши тужиоци, страховити цариници, митари; они је пресрећу на путу, гледају у спискове, испитују и броје све грехе и дугове човека – грехе младости и старости, добровољне и недобровољне, почињене у речима, делима и мислима. Велики је страх овде, велико је дрхтање јадне душе, неописива је патња коју осећа од неизбројивог мноштва њених непријатеља, које је окружују у милијардама, клевећући је да јој не би дозволили да се успне на небо, да живи у светлости живих, да уђе у земљу живота. Али Свети Анђели, узмиајући душу одводе је.“

Свети Кирил Александријски описује ово даље. „Како се душа пење, наилази на митаре који чувају пут, спречавајући и задржавајући душе од напредовања. Сака одових станица испитује посебну врсту греха душе. Али, у исто време, Анђели не напуштају душу на овим злим станицама. У време полагања рачуна, Анђели показују заузврат добра дела душе. Уствари, Свете Анђелске Силе набрајају злим духовима добра дела душе која су учињена речју, делом, мишљу и замишљу. Ако се нађе да је душа живела побожно и на начин угдан Богу, она је примљена од Светих Анђела и пренесена у неописиве радости благословених и у вечни живот. Али, ако се пронађе да је душа живела неопрезно и расипнички, она чује најстрашније речи: „Нека се безбожник одведе, да не гледа на Величанство Божије.“ (Исаија 26:10) Тада, Анђели са дубоком жалошћу напуштају душу и узимају је тамни демони, тако да је могу са много злобе, убацити у тамнице Ада.“

Један катихета ране Цркве, упућујући на званичнике који сакупљају порез, преноси нам опште учење Цркве: „Знам и за друге сакупљаче пореза који након нашег одласка из овог садашњег живота, испитују нас у држе да вида да ли имамо нешто што припада њима.“ Исти учитељ наставља даље: „Питам се колико ћемо морати да патимо у рукама ових злих анђела, који све испитују и који, када се неко пронађе непокајан, захтевају не само просто плаћање дуга, већ нас такође грабе и дрше нас у потпуном ропству“ (Ориген)

Овај поглед је потврђен нашим великим Оцем, Светим Василијем. Говорећи о храбрим атлетама вере, он учи да ће и они такође бити испитивани од „царинских службеника“, то јест, злих духова. Свети Јован Златоусти слично назива демоне „царинским службеницима“ који нам прете и који су „охоле силе са страшним ликом, који ужасава душу која гледа у њих.“

На другом месту Свети Јован говори да се ови зли духови називају „гониоции и цариници и сакупљачи пореза у Светом Писму.“ Према Светом Јовану, чак и душе невине одојчади морају проћи ова митарства, јер свезлобни ђаволи траже да шчепају и њихове душе.

Међутим, одојчад дају следећу исповест (према Светом Јовану): „Прошли смо поред злих духова не трпећи никакву штету. Јер мрачни цариници су видели наше неумрљано тело и били постиђени; видели су добру и чису душу и били збуњени; видели су непорочни језик и чист и без кривице и били су ућутани; прошли смо крај њих и понизили их. Ето зашто су се Свети Анђели Божији, који су нас срели и примили, радовали, а Праведни су нас поздравили радошћу и Светитељи са усхићењем рекли : „Добродошли јагањци Христови!“

Вероватно најјаснији и најразумљивији опис митарстава је онај, дан од Анђела Божијег, Светом Макарију Египатском: „Од земље до Небеса постоји лествица и сваки степеник има одред демона. Они се називају митарства и зли духови сусрећу душу и доносе написане спискове, показују их Анђелима, говорећи: тог дана и тог и тог месеца, ова душа је урадила ово: било да је украла или блудничила или починила прељубу, или учествовала у содомији, или лагала, или храбрила неког на зло дело. И све друго зло које је починила, они показују Анђелима.

Анђели онда показују било шта добро што је душа урадила, милостињу, или молитве, или Литургије или постове или било шта друго. И Анђели и демони се тада рачунају, и ако нађу да је добро веће од зла, Анђели узимају душу и носе је на следећу прегачу, док демони стискају зубе слично дивљим псима и журе да шчепају ту јадну душу из руку Анђела. Душа је у међувремену шћућурена и и обухваћена ужасом и чини се као да се крије у недрима Анђела и тада постоји велика расправа и немир, док се та душа не избави из руку демона.

И онда долазе поново на следећи степеник и тамо налазе друго митарство, страшније и ужасније. И у њем такоће постоји много метежа и велике и неописане узбурканости, око тога ко ће узети ту бедну душу. И урлајући, демони ипитују душу, изазивајући страх и говорећи: „Где ћеш ти? Зар ти ниси она која је блудничила и потпуно упрљала Свето Крштење? Зар ти ниси она које је испрљала анђелско живљење? Враћај се. Силази доле. Одлази у мрачни Пакао. Одлази у пламен. Одлази ка оним црвима који никад не спавају.“

Онда ако би та душа била осуђена, демони је носе испод земље, у мрачно и тужно место. И тешко оној души у којо се та особа родила. И ко ће описати, Свети Оче, стешњења у којима ће се осуђена душа наћи на том месту“ Али ако се пронађе да је душа чиста и без греха, она се пење на Небеса са великом радошћу.“

Описи митарстава се могу наћи у следећим описима живота (Житија) Светих:

· Свети Евстатије Великомученик (четврти век)

· Свети Нифонт Чудотворац са Кипра (четври век)

· Свети Симеон, Христа ради јуродиви (шести век)

· Свети Јован Милостиви (седми век)

· Свети Макарије Велики (четврти век)

· Свети Колумба (шести век)

· Свети Адамнан (осми век)

· Свети Бонифације (осми век)

· Свети Василије Нови (десети век)

· Војник Таксиот

· Свети Јован Лествичник (шести век)

Ово учење раних Отаца Цркве и Светитеља подвижника, потврђено је искуством и учењем савременијих Светитеља.

Свети Серафим Саровски је испричао: „Две монахиње су умрле. Господ ми је открио да њихове душе имају тешкоће да проћу кроз ваздушна митарства. Три дана и ноћи, сам ја, убоги грешник, молио и преклињао Мајку Божију за њиово спасење. Доброта Господа, кроз молитве Пресвете Мајке Божије, се на крају смиловала на њих. Прошли су митарства и примили опроштај грехова.“

Слично овоме, Свети Теофан Затворник пише: „Без обзира колико апсурдна идеја митарстава може изгледати нашим „мудрацима“, они неће избећи да прођу кроз њих. Шта ови митари траже у онима који пролазе? Траже да ли људи могу имати нека од њихових добара. Каква врста добара?

Страсти.

Према томе, у особи чије је срце чисто и страно страсти, они не могу наћи ништа за препирку; напротив, супротне врлине ће их ударити као светлеће стреле.

Овој особи која је имала ниско образовање, изразио је следећу мисао: „Митарства су некад застрашујућа. Али је прилично могуће да демони, уместо нечег застрашујућег, могу представити нешто заводљиво. Могу представити нешто обмањујуће и заводљиво, према врсти страсти, души која пролази са једног на друго.

Када су током живота, страсти су прогнане из страсти и врлине супротне њима посејане, онда без обзира какве заводљиве ствари јој могу бити представљене, душа немајући никакве врсте симпатија за њих, пролази их окрећући се од њих са гађењем. Али када срце још није очишћено, душа ће журити ка било којој страсти, којој срце тежи; а демони ће је узети као пријатеља и онда они знају где да је сместе.

Према томе, врло је сумњиво да душа, док год остаје у својим симпатијама за предмете било које страсти, неће бити посрамљена на митарствима. Бити осрамоћен, значи да душа саму себе баци у пакао.“

На другом месту, Свети Теофан (настављајући своје писмо брату жене која је требало да умре) пише: „У упокојеном ускоро почиње борба пролажења кроз митарства. Овде јој треба помоћ! Останите трезвени и чућете њен вапај: Упомоћ! Овде требате да усмерите сву своју пажњу и сву своју љубав за њу. Удубите се у молитву за њу и њено ново стање и њене нове, неочекиване потребе. Започињући ово, останите у непрестаном вапају Богу да јој помогне, у току шест недеља, али заиста и дуже од тог.

У опису Теодоре, врећа из које су Анђели узимали са циљем да буде одвојена од митара, биле су молитве њеног старца. Ваше молитве ће урадити исто; не заборавите ово. Ово је љубав!“

Значајно сва ова сведочења, потврђена су литургијским молитвама Цркве. Свети Игњатије Брјанчанинов наводи преко двадесет примера у погледу митарстава у Божанским службеним књигама и ово није потпуна листа!

[5] Према откровењу Анђела Светом Макарију, посебна комеморација упокојеног деветог дана после смрти (одвојено од општег значаја Анђелских чинова) Црква служи, јер до тада су души показане лепоте Раја, и само након овог у остатку до четрдесет дана, она виђа мучења и страхоте Пакла, пре него што јој је четрдесетог дана додељено место, где ће чекати васкрсење мртвих и Страшни Суд.

[6] Учење Цркве о стању душа на Небесима и у Паклу пре Страшног Суда је најјасније изложено у дијалогу Светог Марка Ефеског са римокатолицима, око римске доктрине Пургаторијума (које Православни одбацују као лажне). То је обимна збирка рукописа и много тога је изван фокуса ове ограничене студије.

Следеће би требало да задовољи, да ипак илуструје Православље Светог Јована Максимовича: „Они упокојени у вери су без сумње помогнути Литургијама, молитвама и милостињом која се чини за њих, и овај обичај се примењује још од древних времена, постоје сведочења многих и разних изрека Учитеља, и Латинских и Грчких, који су говорили и писали у различито време и на различитим местима.

Али да су те душе избављене захваљујући извесном пургаторијском патњом и привремени огањ који поседује такву (пургаторијумску) моћ и има карактер помоћи – ово не налазимо ни у Светом Писму, ни у молитвама и химнама за умрле, нити у речима Учитеља.

Али примили смо, да чак и душе које су држане у Паклу и које су већ предане вечним мучењима, било у стварном стању и осећању, или безнадежном очекивању истог, иако не у смислу потпуног губитка од мучења или давања наде за коначно избављење.

И ово је показано речима Великог Макарија, Египатског подвижника који хе налазећи лобању у пустињи, био поучен од ње, делом Божанске Моћи.

И Свети Василије Велики, у молитвама читаним на Педесетницу, пише буквално следеће: „Који такође на овај све-савршени и спасавајући пост, су милостиво умољени да прихвате помирљиве молитве за оне затворене у паклу, дајући нам велику наду побољшања за оне који су утамничени, од скврнитеља који су их затворили, и да ћеш Ти послати доле Твоју утеху.“

Али ако су душе упокојених напустиле овај живот у вери и љубави, а и поред тога носе одређене грехе, било да су мали које они нису покајали, или велике за које – чак и ако су се покајали за њих – нису предузели да покажу плодове покајања: такве душе, верујемо, морају бити очишћене од ове врсте греха, али не неком врстом очишћујуће ватре или одређеним кажњавањем на неком месту (јер ово, као што смо рекли, уопште није било предано нама).

Али неки морају бити очишћени самим одласком из тела (као што Свети Григорије Двојеслов буквално показује); док други морају бити очишћени након одласка из тела, пре него дође да славе Бога и почашћени са много благословених, или – ако су њихови греси били озбиљнији и везани њима за дужи период – они су чувани у паклу, али не са циљем да остану заувек у ватри и мучењу, већ као да је то затвор и притвор под стражом.

Сви такви, потврђујемо, потпомогнути су молитвама и Литургијама учињеним за њих, уз сарадњу Божије Доброте и Љубави према људком роду.

И тако, ми преклињемо Бога и верујемо да ће избавити упокојене (од вечних мучења), а не од било којих других мучења или огња, одвојених од мучења и оне ватре која је проглашена за вечну.“

Свети Марко даље објашњава стање упокојених на овај начин: „Потврђујемо да ни праведни нису примили пуноћу свог дела и тог блаженог стања за које су припремили себе овде кроз дела, нити грешници, након смрти одведени у вечна мучења у којем ће бити мучени вечно.

Пре ће и једни и други морати неопходно да заузму место након Суда тог последњег дана и васкрсења мртвих.

Сада су међутим, и једни и други на за њих прикладним местима: први, у потпуном покоју и слободи, на Небесима са Анђелима и пред Самим Богом и већ као у Рају, из кога је Адам пао и често нас посећују у оним храмовима где се поштују, и чују оне који их призивају и моле се Богу за њих, пошто су примили од Њега тај огромни дар и кроз њихове светиње дешавају се чуда, усхићујући се визијом Бога и просветљењем које је слано од Њега још савршеније и чистије него раније, док су били живи;

Док други, у свом стању, будући у паклу, остају у „у јами најдоњој, у тами, у бездану“ (Пс.87:7). Као што Давид говори, а онда и Јов: „у земљу где је видело као тама.“ (Јов 10:21-22)

Први остају у вечној радости и радовању, већ очекујући и само не мајући још Царство и неописива добра обећана њима;

Други, напротив, остају у потпуном ограничењу и неутешним патњама, слично осућеним људима који чекају пресуду Судије и предвиђају мучења.

Нити су још први примили наслеђе Царства Божијег и она добра „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1 Кор.2:9); нити су други још предани вечним мучењима ни пламену неугасивог огња. И ово учење поседујемо, као предано од Отаца из древних времена и можемо их лако представити из Божанског Писма“

Свети Григорије Велики, у одговору на питање: „Да ли постоји макар нешто што може могуће да користи душама после смрти?“ учи: „Света Жртва Христова, наша спасавајућа Жртва, доноси велику корист души и после смрти, обезбеђујући да њихови греси (они који могу) могу бити опроштени у животу који долази. Из овог разлога душе мртвих некад прелкињу да имају Литургије за њих. Сигурнији пут је природно, да радимо за себе оно што се надмо да ће други чинити за нас након смрти.

Боље је да неко оде као слободан човек, него да тражи слободу када је у ланцима. Ми би требали, према томе, да презремо свет свим срцем, као да је његова слава прошла, понудимо жртву суза Богу сваки дан, као што приносимо Његово свето Тело и Крви.

Сама ова Жртва има моћ да спаси душу из вечне смрти, јер она за нас представља мистично смрт Јединородног Сина.“

Многи догађаји из Житија Православних Светитеља и подвижника потврђују ово учење.

[7] Апостолске Установе (први/други век) уче да се Помени мртвих требају служити са „псалмима и читањем и молитвама“ трећег дана након смрти вољеног, налик на Господа Исуса „Који је устао након три дана.“ Они преписују Помене деветог дана „као подсетник живих и мртвих“ као и на „четрдесетог дана макон смрти према древном обичају.“

Овако су људи Израиља туговали за великим Мојсијем. Као додатак овоме морамо имати годишње Помене за спомен упокојених. Ово учење је такође дано од Светог Исидора Пелусиота, Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Богослова.

У додатку овим Поменима, наша Света Црква је одредила суботу као дан помена Светих Мученика и свих упокојених. Јер је Субота, као седми дан од почетка стварања, дан који је видео телесну смрт, досуђену човеку од стране Бога. Овај дан је настављен као што је и смрт човека настављена.

Недеља је међутим „Дан Васкрснућа, осми дан, који симболише очекивано доба вечности, васкрсења мртвих и бескрајног Царства Божијег.“ Наша Мајка Црква је такође одредила и Помене двапут годишње: на суботу пре Месопусно Недеље и суботу пре великог празника Свете Педесетноце.

Свети Јован Дамаскин додаје: „Апостоли који говоре за Бога и Духоносни Оци су одлучили ово надахнућем и на начин угодан Богу.“