Како не читати Свете Оце

 

 

Довољно је  било речено, да се укаже са коликом озбиљношћу  и трезвеношћу неко мора прићи изучавању Отаца. Али сама навика лакомисленог човека 20. века, да не узима за озбиљно ни најузвишеније и најважније ствари, навик „поигравања идејама“ – што се заправо ради на универзитетима од стране научника и професора – чини неопходним за нас, да погледамо мало ближе у неке од општих, уобичајених грешака, које чине номинални Православни Хришћани, у свом проучавању Светих Отаца.

Биће неопходно да се наведу имена и издања, да би тачно знали замке, у које су већ многи упали. Овај преглед ће нам помоћи да јасније видимо, како не треба прићи учењу Светих Отаца.

 

Прва замка: Површност

 

Ова замка, у коју упада највећи број лакомислених, који се интересују за Православно богословље или духовност, најочиглеија је на „екуменским“ окупљањима, разноврсним коонференцијама, „уточиштима“ и слично.

Таква окупљања су специјалност енглеског братства Светог Албана и Светог Сергија, што се одражава у њиховом часопису „Саборност“. Овде можемо прочитати, нпр. у једном реферату о Светим Осима, од стране вероватно Православног клирика: „Пустињски Оци могу имати врло важну улогу за нас. Они могу за нас бити изврстан повод за екуменске састанке.“ Да ли говорник може бити толико наиван, да не зна да би Отац, кога он жели да проучава, био као и остали Свети Оци, ужаснут, што се његове речи користе у подучавању неправославних науци молитве?

То је једно од правила учтивости таквих екуменскиух окупљања, да неправославни нису обавештени да је основни предуслов за изучавање Отаца, да се има иста вера са Оцима Православља. Без овога, све поуке у вези са молитвом и духовним учењем само су обмана, и значе још веће заплитање неправославних слушалаца у своје сопствене гррешке и заблуде. То није у реду према слушаоцу; није озбиљно од стране предавача; то је управо начи како не треба да предузима изучавање Светих Отаца.

У истом часопису, може се прочитати и о „ходочашћу у Британији“, где је група протестаната просуствовала службама различитих секти, а онда и на Православној Литургији, на којој  је „Свештеник врло јасно, надахнуто и просвећујуће говорио, на тему Евхаристије. (Саборност, лето 69; стр. 680). Неумњиво је свештеник наводио Свте Оце у својој беседи – али он није обезбедио и разумевање за своје слушаоце; он их је само збунио више, дозвољавајући да сада мисле, да је Православље само још једна од секти које су они упознали и да ће им Православно учење о Евхаристији помоћи, да боље разумеју своје лутеранске или англиканске службе. У једном саопштењу на „Екуменском уточишту“ у истом издању (стр. 684), видимо резултате проповеди о „Православном“ богословљу под таквим условима.

Након присуствовања Православној Литургији, присуствовали су и на баптистичкој заједничкој служби која је била „ дах свежег ваздуха“. „Нарочито је освежавајућа била проповед на тему Васкршње радости. Они од нас који знају да је Православна Црква пронашла ту истину, срећни су јер су је нашли и на служби баптиста“. Православни помагачи текве неосетљиве површности су несумњиво заборавили забрану из Писма: „Не бацајте бисер пред свиње.“

Касније је исто Братство проширило своју површност, пратећи најновију интелектуалну моду, укључујући и предавања о Софизму и осталим нехришћански традицијам. Који су вероватно обогатили „духовност“ слушалаца на сличан начин, као што је и Православље учинило за њих до сад.

Исти искварени духоовни став, може се видети и на префињенијем  нивоу у виду „заједничких изјава“ које се сада објављују са „богословских саветовања“, Православно-Католичких, Православно-Англиканских и слично. Ове „заједничке изјаве“ на такве теме као што су Евхаристија или природа Цркве, су опет само вежбање у екуменској учтивости која чак и не даје наговештај неправославним (ако присутни „Православни“ богослови то чак и знају) да било каква дефиниција тих стварности, не може „надградити“ инославног, будући да је без искуства живљења у Цркви Христовој и нема истинског познања.

Такви „богослови“ не оклевају чак ни да траже „споразуме“ о  духовности, тамо где би, ако нигде друго, немогућност икаквог слагања била изразито очигледна. Они који могу да верују, онако како „Порука“ симпозијума „Orthodox-Cistercian“) Оксфорд 1973, објављује да римокатолички, православни и англикански монаси, имају „дубоко јединство, као чланови монашких заједница, које потичу из различитих црквених традиција“, сигурно мисле према исквареној мудрости света и његовим екуменским модама, а не у складу са Православно монашком- духовном традицијом, која је строга у непопустљивоти у питањима чистоте вере. Световна сврха и тон таквих „дијалога“ су врло јасно виђени у извештају са тог Симпозијума, што сада указује да ће овај „дијалог“ бити проширен, са циљем да укључи нехришћанско монаштво, нешто што омогућава да се „наше опште хришћанско монаштво... на неки конкретан начин, изједначи са монаштвом Будизма и Хиндуизма.“ Колико год да ученици овог Симпозијума замишљају да су префињени, њихова површност је без сумње већа, од површности протестантских верника који са подједнаким страхопоштовањем стоје на служби баптиста, као и на Православној Литургији.

Поново се у једном „Православном“ часопису може прочитати о сусрету на „Екуменском Институту за духовност“ (Католичко-Протестантско-Православном), одржаном у Академији Светог Владимира у Њујорку 1969, где је реч дана „широко-умном“ професору Николасу Арсенијеву, на тему хришћанске духовности Истока и Запада.

Један Православни свештеник тако преноси његов говор: „Једна од професорових најударнијих тврдњи, била је да већ постоји хришћанско јединство, у светима свих хришћаснких традиција. Било би интересантно да се покуша са извлачењем закључака из овога, ради превазилажења догматских и институционалних неслагања које очевидно постоје“.

Догматска застрањивања „Православних“ екумениста довољно су штетна, али када дођу до духовности, изгледа да онда нема граница у оно што се може рећи или веровати – знак како је далека и нејасна традиција и искуство истинске Православне духовности постала за „Православне“ богослове данашњице. Истиснке и озбиљне студије „упоредне духовности“ би заиста могле бити урађене, али оне никада не би довеле до „заједничких изјава“.

 

Узмимо само један пример: главни пример „западне духовности“ узет од др Арсенијева и скоро сваког другог је Фрањо Асишки, који је према мерилима Православне духовности, класични пример монаха који је духовно скренуо и пао у обману (прелест) и био проглашен за светитеља само зато што је Запад већ пао у одступништво и изгубио Православно мерило у духовном животу.

Главни узрок оваквог патолошког става, вероватно није у погрешном интелектуалном ставу теолошког релативизма, који је раширен у екуменским круговима, то је нешто дубље, нешто што је укључено у целокупну личност и начин живота, највећег дела „Хришћана“ данас.

Блесак овога се може видети, у једном коментару Православног студента на „Екуменскоим Институту“, спонзорисаном од Светског Савеза Цркава у Швајцарској. Говорећи о вредности „личног сусрета са толико различитих приступа, које нисмо искусили раније“, он је приметио да се „најбоље дискусије (које су биле на тему Еванђелизма) воде не на пленарним заседањима, већ радије седећи поред ватре уз чашу вина.“ Ова скоро неучтива опаска, открива више од „опуштености“ савременог живота; она указује на целокупан савремени став према Цркви и њеном богословљу и делању.

Али, ово нас доводи до друге замке коју морамо избећи у нашем изучавању Светих Отаца

 

Друга замка: „Богословље са цигаретом“

 

Ниу само екуменски скупови ти који могу бити лакомислени и испразни; неко може уочити исти дух и на „Православним“ конвенцијама и „уточиштима“, на скуповима „Православних“ богослова. О Светим Оцима се не дискутују или директно расправља увек на таквим скуповима, али познање духа тих окупљања припремиће нас да разумемо позадину, коју привидно Православни Хришћани доносе са собом када крену да проучавају духовност и богословље.

Једна од највећих „Православних“ организација у САД су „Уједињени Руски Православни Клубови“ (УРПК), која се састоји углавном од чланова бивше руско-америчке Митрополије, која има годишњу скупштину, чије су активности поприлично карактеристичне за „Православље“ у Америци.

У октобру 1973. издање „Руских Православних Новина“ посвећено је Скупштини из 73 на којој је Епископ Димитрије са Хартфорда рекао делегатима: „Оно што ја видим овде, а то мислим врло искрено, је да  „УРПК“ представља потенцијално највећу духовну силу у целом америчком Православљу.“ (стр. 18) Истина је да је знатан број свештеника присуствовао Скупштини, обично укључујући и Митрополита Иринеја, да су службе свакодневне, и да увек има предавања на тему из области религије. Значајно је да је у току овогодишњег семинара (у духу „Америчког Православља“ названог „Шта? Опет пост?“), постављала питања око посматрања суботе увече, као припреме за Недељу. Сукоби су настали јер је амерички стил живота претворио суботње вече у  „друштвену ноћ, ноћ за забаву“, целокупне недеље. Један свештеник је дао одговор у складу са Православљем на ово питање: „Суботом увече, он подржава присуство на Бденију, исповест и тихо вече.“ (стр. 28)

Али за организаторе Скупштине било је поприлично очигледно нема никаквих „несугласица“, штавише обезбедили су (као и на свакој Скупштини) ноћни диско-клуб потпуно у „америчком стилу живота“, а другим вечерима сличне ноћне забаве, укључујући и „Тинејџерске Несташлуке“ заједно са рокенрол бендом, имитацију коцкарског казина „са окружењем које подсећа на Лас Вегас“, као и неке часове за мушкарце у „културној вештини трбушног плеса“.

Слике које су пратиле чланке, приказивале су неке од ових испразности, које су нас заиста увериле да „Православни“ Американци уопште не заостају за њиховом колегама каубојима у потери за бесрамним испразним забавама – прошараних са свечаним фотографијама Божанске Литургије. Ова мешавина светиње и испразног, сматра се за „нормално“ у „Америчком Православљу“ данас; ова организација је (да поновим речи епископа) „потенцијално највећа духовна снага у целом америчком Православљу“.

Али какву духовну припрему може човек донети неко на Божанствену Литургију, када је провео претходно вече славећи дух овога света, и потрошио многе часове у току викенда у потпуно испразним збавама? Разборит посматрач ће само одговорити: „Та особа ће донети дух света са њим, световност је дах којим он дише; и стога за њега и Православље улази у уобичајени „љмерички начин живота“. Ако таква особа крене да чита Свете Оце, који говоре о потпуно другачијем начину живота, он ће или наћи да су они потпуно неважни за његов споствени начин живота, или ће искривити њихово учење да би га учинио применљивим на свој начин живота.

Погледајмо сада у мало озбиљнија „Православна“ окупљања, где се Свети Оци заиста помињу: годишње  „Скупштине“, „Православне Универзитетске Комисије“. Јесен 1975. издање часописа „Concern“ (Брига), даје одрећени број фотографија Скупштине 1975. , чији је циљ био потпуно духован: исти „немаран, опуштени“ дух, са младим дамама у кратким шорцевима (који чак засењује и УРПК) и свештеник који излаже „средишњу тему“, са руком у џепу... 

И у таквој атмосфери Православни расправљају о таквим темама као „Дух Свети у Цркви Православној“. Исто издање нам приказује нам проницљиво шта се дешава у у умовима ових спољашње „уобичајених људи“. Нова колумна „женског ослобођења“ (са насловом толико промишљено вулгарним, да нема потребе да га овде понављамо) писана је од стране младе, паметне обраћенице: „Када сам се обратила у Православље, постала сам свесна многих проблема које сам сретала у Цркви. Знала сам за скандалозне поделе у Цркви, свађе и фракције које муче парохије, и религиозно незнање...“ Она наставља да брани „реформу“ традиционалног четрдесетодневног  периода за жене после порођаја, као и за остале „заостале“ ставове, за које ова млада „просветљена“ Американка, налази да су „неправедни“. Вероватно да никада није срела истинског Православног свештемика или мирјанина, који би јој објаснили смисао тога, или јој пренели дух истинског Православног начина живота; када би и имала овакав сусрет, она вероватно не би ни желела да разуме, нити да схвати да највећи „проблеми“ обраћеника данас нису у олаком критиковању Православне средине уопштено, већ пре у  уму и ставовима самих обраћеника.

Начин живота, осликан у тим часопису, није Православни начин живота; и сам његов тон чини да било какав прилаз Православном начину живота, постане скоро немогућ. Такви часописи и скупштине одражавају већину, размажених, егоцентричних, испразних младих људи данашњице, који када дођу у додир са религијом. Очекују да нађу „духовност уз удобност“, нешто што је одмах разумно, њиховим незрелим умовима, који су заглупљени „савременим образовањем“.

Млади – а и многи старији свештеници данашњице, и сами изложени световној атмосфери у којој млади људи одрастају – понекад ласкају олаком критиковању ових младих људи, критиковаеу стараца и њихових Православних „гетоа“, и у најбољем случају дају немоћне школске говоре на теме које су далеко изнад њих. Каква је корист говорити таквој омладини о „Обожењу“ или „Путу Светих“ (издање јесен 1974) – појмови који су сигурно интелектуално разумљиви данашњим студентима, али за које су они емоционално и духовно потпуно неспремни – када не знају азбуку самог значења борбе у Православном животу и одвајање себе од сопствене светске подлоге и васпитања? Без такве припреме и вежбе у основама духовног живота, свесности и разлици између световног и Православног начина живота, такве беседе су бесплодне, без икаквог резултата.

Видећи ову позадину из које се данашњи млади Православни хришћани појављују у Америци (и кроз цео слободни свет), неко не може, а да не буде изненађен када открије свеобухватни недостатак озбиљности у највећем броју дела – лекција, чланака, књига – о Православном богословњу и духовности данас; и поруке чак и најбољих предавача и писаца у „главном правцу“ Православних јурисдикција  данас изгледају необично немоћне, без духовне силе. На ширем нивоу такође, живот обичног Православног парохијана данас, одаје утисак духовне инерције, врло сличе данашњим „Православним богословима“. Зашто је то?

Слабост Православља је данас толико широко распрострањена и жива, јер у себи несумњиво носи и последице оскудности, мањка оѕбиљности савременог живота. Православље је данас, са својим свештеницима, богословима и верницима постало световно.

Млади људи који долазе из удобних домова и било да прихвате или траже („рођени Православци“ и обраћеници су слични у том погледу) религију која није удаљена од само-задовољног живота који они знају; професори и предавачи чија је средина академски свет, где познато је ништа није прихваћено као неизрециво озбиљно, као ствар живота или смрти; врло научна атмосфера самозадовољне световности у којој скоро сви „институти“, „скупштине“ и „уточишта“ заузимају место. Сви ти фактори заједно, дају неприродну, извештачену, атмосферу, атмосферу стаклене баште, у којо без обзира шта би се могло речи у односу на узвишене Православне истине и искуства, самим начином на који су речене и световном оријентацијом, наклоњеношћу и говорника и слушаоца, не може дотаћи, продрети до дубина душе и произвести дубоку посвећеност, која је била нормална код Православних Хришћана.

 

 

Као супротност атмосфери стаклене баште, реално Православно образовање, стварни пренос самог Православља, јавља се на местимакоја су прихваћена за стварну средину Православља; манастир, где не само искушеници, већ и верни из света долазе да буду поучени, како самом атмосфером светиње, тако и разговором са искусним старцем;        или ако је његов парохијски свештеник „старог кова“, ватрен према Православљу и јаке жеље за спасење своје пастве, тако да им неће превиђати грехе и световне навике, већ увек наговарати и убеђивати да стреме ка вишем духовном животу; чак и богословска школа, ако је старомодна и необликована према секуларним универзитетима Запада, где постоји могућност живог додира са истинским Православним научницима, који заправо живе своју веру и мисле према „старој школи“ вере и побожности. Али све ово – што се сматрало за нормално Православно окружење – сада је презрено од Православних, који су у складу са извештаченим окружењем савременог света, и није више део искуства нове генерације.

У руској емиграцији, „богослови“ нове школе, који стреме да буду у складу са интелектуалном модом, који добијају најновије римокатоличке и протестантске сипендије, који усвајају целокупни „уобичајени“ тон савременог живота, нарочито академског света – подесно су названи „богослови са цигаретом“. Са једнаким правом, могли би се назвати и „богослови са чашом вина“, или браниоци „богословља пуног стомака“ или „духовности уз удобност“. Њихове поруке су немоћне, јер су они у потупности са овог света и говоре световноим људима у истој таквој атмосфери – из свега овога не може бити Православних повига већ само празне приче и празних, надувених фраза.

Тачна слика духа на широком нивоу може се видети у кратком чланку, написаном од сдтране истакнутог мирјанина Грчке Архиепископије у Америци који је објављен у званичним новинама ре јурисдикције. Очигледно под утиском „повртака Оцима“ који је захватио Грчку Архиепископију и њене семинаре пре пар година; он пише: “Израз –буди миран-, је врло потребан данас. То је заправо важан део нашег Православног Предања, али ужурбани свет у коме ми живимо, изгледа да га потискује из нашег распореда.“

Да би пронашли ову тишину, он саветује „постављање почетка, чак и код куће... За столом пре јела, уместо молитве изговорене напамет, зашто не минут тихе молитве, а онда радосно изговарање молитве Оче наш? Ми можемо да опробамо ово у нашим парохијама за време служби. Ништа не треба да се додаје или умањује. На крају службе, просто претходи боли каквој гласној молитви, певању или покретању, само стајати у тишини, свако од нас молећи за Божје присуство у нашим животима. Тишина и дисциплина тела представљају велики део у Православним Предању. У прошлим вековима, У Цркви Истока, постојао је покрет „исихаста“... Бити миран. То је почетак према унутрашњем обновљењу које нам је свима потребно и које би требали да трашимо“ (The Orthodox Observer; 17.09.1975; стр. 7)

Аутр очигледно мисли добро, али као и Православне цркве, ухваћен је у замку светског размишљања, коа чини немогућим за њега да види ствари на прави Православни начин. Непотребно је рећи, да ако неко прилази читању Светих Отаца под утицајем „повратка Оцима“ само са циљем да их прилагоди сопственом распореду сада, а онда следи тренутак чисте спољашње тишине (који је очигледно унутра испуњен светским духом нечијег, целокупног живота ван тог тренутка) и да то назове узвишеним именом „исихазма“ – онда је боље и не читати Свете Оце, јер ће нас то читање просто претворити лоицемере и варалице, ништа способније од Православних омладинских организација за разликовање свето од испразног.

Да би неко пришао Светим Оцима мора тежити да изађе из светске амосфере, након препознавања шта је то. Особа која је „као код куће“ у атмосфери даншњих Православних „покрета..., скупштина...“ и „института“, не може се осетити „као код куће“ у истинској атмосфери Православне духовности, која има потпуно другачији „укус“ од оног који је присутан у типичним изразима „религиозне“ световности. Морамо се суочити поштено са болном, али неопходном истином: особа која озбиљно чита Свете Оце и која се бори према својој снази (чак и на врло ниском нивоу), која вод Православни духовни живот – мора бити корак ван ових времена, мора бити странац у атмосфери савремених „религиозних“ покрета и расправа, мора трезвено да води живот поприлично различит од онг што се осликава у свим „Православниом“ књигама и часописима данашњице. Све ово је, сигурно је, лакше рећи него урадити.

 

 

 

 

Трећа замка: „Ревност, али не по разуму“ (Рим. 10; 2)

 

С обзиром на немоћ и бљутавост световног „Православља“ данас, није за изненађење да неки, чак и у средини световних „Православних“ организација, ухвате и блесак огња истинског Православља, које се налази у Божанским службама и делима Отаца, и држећи то као мерило насупрот онима који су задовољни са профаном религијом, постати ревнитељи истинског Православног живота и вере.

Само по себи, достојно је хвале; али у стварној пракси, није лако избећи мреже световности и исувише често такви ревнитељи не само да показују бројне замке профаног које желе да избегну, већ су и вођени ван области Православног Предања, скупа у нешто што више изгледа као грозничаво секташтво.

Најударнији пример такве „ревности не по разуму“ види се данас у „харизматском“ покрету. Нем потребе да се описује овај покрет. Свако издање „православног“ харузматског часописа „Логос“, чини све јаснијим, да међу оним Правосалвним Хришћанима који су увучени у овај покрет нема чврсте подлоге у искуству Отачког Хришћанства и њихове одбране су скоро потпуно у протестантском тону и језику. „Логос“, сигурно је, наводио је дела Св. Симеона Новог Богослова и Св. Серафима Саровског о задобијању Духа Светога; али контраст између истинских Православних учења о Светом Духу и протестантских искустава описаних у истом часопису, је толико видљив, да је очигледно да су умешане две, потпуно различите стварности: једна од стране Духа Светог, Који долази само онима који се боре истинским, Православниом животом, али (када касније дође) не на било какав спектакуларан начин; и други, прилично другачији, екуменски „дух времена“ који запоседа управо оне који су одустали (или никада нису ни знали) од „ексклузивног“ Православног начина живота и „отворили“ се новом откровењу, доступном без разлике, свакој секти.

Неко ко пажљиво проучава Свете Оце и примењује њихово учење на сопствени живот, биће у стању да препозна у таквим покретима знаке духовне обмане (прелести) и такође препознати поприлично неправославна вежбања и тон који их карактерише.

Постоји такође и прилично неупадљива форма „ревности не по разуму“, који може бити опаснији за обичног, озбиљног Православног Хришћанина јер може застранити у свом личном духовном животу, без икаквих одавања било ког  од очигледнијих знакова духовне обмане. Ово је посебно опасно за нове обраћенике, за икушенике у манастирима – и једном речју, за сваког чија је ревност млада, већином неискушана искуством, неконтролисана разборитошћу.

Ова врста ревности је производ спајања два основна става. Прво, ту је високи идеализам, инспирисан нарочито приказима пустиножитеља, строгих аскетских подвига, узвишених духовних стања. Овај идеализам је сам по себи добар и он је карактеристичан за све истинске ревнитеље духовног живота; али да би био плодоносан, мора бити контролисан стварним доживљајем тешкоћа духовне борбе и смиреношћу која се рађа у овој борби, уколико је истинска. Без контроле, изгубиће се додир са реалношћу духовног живота и биће бесплодан – да наведемо речи Епископа Игњатија – „немогући сан о савршеном животу, осликан снажно и примамљиво у његовој машти.“ Да би неко ову тежњу учинио полодном, мора наћи начин да послуша и прати савет Епископа Игњатија: „Не веруј својим мислима, мишљењима, сновима, нагонима и тежњама, чак и ако ти предлажу или стављају пред тебе у привлачном облику, најсветији монашки живот.“

Друго, заједно са овом обмањујућом тежњом, нарочито у нашем рационалистичком добу, спојенје изразито критички став, према свему ономе што се не уклапа у немогућа мерила почетника. Ово је главни разлог разочарења почетника и обраћеника, када први полет ентузијазма за Православље или аскетски живот нестане. Ово разочарење је сигурни знак да је њихов приступ духовном животу и читању Светих Отаца био једностран, са пренаглашавањем теоријског знања које надима, и мањка нагласка или потпуне несвесности бола у срцу који мора пратити духовну борбу.

То је случај са искушеником, који открива да се правило поста у манастиру који је изабрао, не слаже са оним о коме је читао међу Оцима пустиње, или да се Типик Божанских служби не испуњава дословце, или да његов духовни отац има људске недостатке, као и сваки други и да није „Богоносни Старац“; али баш овај искушеник ће бити први који ће се ускоро срушити под правилом поста или Типика неодговарајућег за наше немоћне духовне дане, и први који налази да је немогуће да поклони поверење свом духовном оцу, без кога не може бити руковођен уопште.

Људи који живе у свету могу тачно видети паралелу овој ситуацији у манастиру, у новим обраћеницима у Православним парохијама данас.

Отачко учење о болу срца је једно од најважнијих учења за наше дане, када је “напредно знање” у толикој мери пренаглашено, на рачун прикладног и правилног развитка емоционалног и духовног живота. Мањак овог основног искуства је оно што је изнад свега одговорно за површност и отрцаност.

Потребна је озбиљност у проучавању дела Светих Отаца данас; без ње нисмо у стању да применимо учење Отаца на сопствени живот. Неко може постићи врло висок ниво разумевања умом учења Отаца, може поседовати у “малом прсту” наводе и изреке Отаца на сваку могућу тему, може имати духовна искуства која му изгледају као она описана у Отачким књигама, може чак знати савршено све замке, у које се може упасти у духовном животу – па ипак, без бола у срцу, неко ће бити јалова, неплодна смоква, досадна свезналица, која је увек у праву, или следбеник у свему “харизматских” искустава, који не зна и не може пренети истински дух Светих Отаца.

Све што је горе речено, не значи потпуни списак начина на који не треба да читамо и прилазимо Светим Оцима. То је само низ наговештаја бројних начина, помоћу којих је могуце прићи Светим Оцима погрешно и стога не извући никакву корист, или чак бити повређен због таквог читања Отаца. Ово представља покушај да се Православни Хришћанин упозори да је изучавање Светих Отаца озбиљна ствар, које се не сме олако и лакомислено прихватити, под утицајима било ког од интелектуалних кретања данашњице.

Али ово упозорење не би требало да уплаши и одбије Православног Хришћанина. Читање Светих Отаца је заиста, неопходна ствар за оне који цене своје спасење и желе да га граде са страхом и дрхтањем; али му се мора прићи на практични, делатни начин, тако да се извуче максимум из тога.