Црква и „организација“

Протојереј Николај Депутатов

 

Ми се усхићујемо речима Светог Василија Великог, који је рекао, да је ван Цркве благодат изгубљена, да је прејемство незаконито, јер тамо мирјанин полаже руку на мирјанина, не предаје му никакву благодат, које нема и не може бити ван једине Цркве, ван јединства Тела Христовог.

Пред Пилатом је стајала Истина у свој Својој пуноћи. Тако и догмати Цркве исцрпљују доступну нам истину. Догмати Цркве су толико више од људских учења, која носе називе по својим проналазачима, колико Божанство од човека. Јер ми људи, ми смо ограничени.

Божанство је несравњиво са оним, што ми људи можемо измислити и промислити. Вечни живот нам открива познање, из кога мора истицати праведни живот. Учење Цркве је истинито и разумно. Оно дела не само самовољном људском разумношћу, већ разумом потчињеном Христу, то јест, Духу Божијем...

Чување „чистог живота“ јесте темељ, на коме се могу држати различити недостаци, који имају происхођење од „дела закона“. Тако може бити утврђен закон благочашћа, али се тако одбацује „закон благодати“. Тако је у свим учењима, сем у учењу Цркве. За Цркву, „чистота живота“ није основа, већ последица, и у томе је суштина дела. „Чистоћа живота“ не може бити темељ, јер темељом не може бити ништа људско, као дела закона и томе слично. Основом може бити само Божанско. Само је учење Цркве сагласно са Јеванђељем и црпи из њега.

Може бити много „Исповедника“, али је само учење Цркве дало „Свете“. Ван Цркве могу постојати мудраци, моралисти, али не Свети. Црква је могла да нам да Атанасија Великог, Сергија Радоњешког, Филипа Московског, Серафима Саровског, Јована Кронштатског. А протестантизам је могао дати Лутера, Калвина и друге, њима сличне. Тип Светог, то је тип смиреног, тип оног који се не уздиже. Тип протестанта – то је тип, оног који се узда у себе. Одатле код протестаната вечне прогресивне поделе. Секте се ситне без краја, носећи на свом знамењу исто или неко друго људско име. Исус Христос се заборавља код њих и замењује овим или оним „учитељем“. Црква се бори против таквог учитељства, утврђујући Једног и Вечног Учитеља, Богочовека Исуса Христа.

Мистичке секте замењују Исуса Христа у Његовој Божанској Премудрости и завршавају обоготворењем једног или другог човека – грешника. По таквој причи, Исус Христос је само један од божанствених мудраца. По њиховим схватањима, на човеку Христу је сишла Божија премудрост и он је постао „Човекобог“. При тој причи хришћанство је религија човекобоштва, а не Богочовештва.

Толстој је говорио да је Хришћанство тако просто и јасно, да кад не би било Христа, он би сам дошао до „Хришћанства“. При томе је Толстој заборавио да су кроз векове постојали мудраци и оснивачи религија, тврдећи, да они знају истину и истински пут живота. Али ни један од њих није могао тврдити да је он „Сам Пут, Истина и Живот“. Такви „богослови“ доносе не „благовест“, предлажу људима своје учење, које нема ничег заједничког са Јеванђељем.

Учење некаквог Харнака јесте само његово учење, које нема ничег заједничког са Хришћанством. То се исто може рећи и о учењима секти. Ако они не „сабирају са Христом, то значи да „расипају“, или иначе губе свој живот ван Христа. Само онај ко губи свој живот у Христу (у Цркве Његовој), задобија живот.

Учење Цркве је у потпуности разумно. Немогуће је из Јеванђеља Христовог откидати час један део, час други. Немогуће је користити се једино Писмом, одбацујући оно, што се пренело усмено. Треба, у својим суђењима о Хришћанству примати онако, како је било схватано од свих них, који су га примали „увек“ и „свуда“.

И сви ти непобитни, прости и јасни ставови примају се са тишином и игноришу се од противника Цркве, јер они немају одговор на њих. Они покушавају да преведе разговор на нешто друго, по суштини потпуно друго. Например, почињу да говоре о утилитарној моралности, као да је Црква против морала.

Заиста сви знају, да је само Црква, у лицу својих Светих, пројавила морал, у свом обиму, пуноћи и значењу. Напади на Цркву нису засновани на чему озбиљном, и не могу издржати никакву критику. Они су у потпуности „субјективни“ и лишени су разумних и објективних основа. Разумним се јавља једино Црквено схватање Хришћанства.

Када је таквом схватању источника Истине пришао један бивши толстојевац и револуционар, кнез Хилков, он је могао са убеђеношћу писати: „Ако се одбаци учење о живом Организму Тела Христовог, онда добијамо „организацију“, то јест, партију, која се ни по чему не разликује од сваке друге партије...

 Док су догмати Цркве живи и животворни управо зато што се пријањају живом Телу – Организму. Правила религиозних организација и партија, као  одређују механички увеличање онога, што је у суштини мртво – сами су мртви. Говорити о расту партије јесте немогуће.

Ако сипамо зрно у џак, немогуће је говорити о расту џака. Тако је потпуно немогуће говорити о расту „духовног живота“ ако човек, јуче испунивши три заповести, данас испунио четврту. Зато вас и призивам Цркви и трудим се да вам покажем да ван Цркве нема слободфе, и да оно, што се штоити под именом „слобода“ ван Цркве, није слобода, већ самовоља...“

Знак припадања Цркви јесте – јединство са Њом у животу и смирено потчињавање Њој. Она једина има сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Дух Божији оживљује само Тело Цркве, а ван тог Тела Њега не може бити, какве год би се речи тамо произносиле. Ван Цркве нема и не може бити тог благодатног јединства. Тамо су само безбројне поделе. Оделивши се од Цркве – умро је за црквени живот и за схватање Хришћанске вере и морала...

Ми се освећујемо од Христа – Јагњета Божијег, али Духом Светим, кроз јерархију. Онај који одбацује свештенство – одступник је од Цркве. Они се изобличују и Евхаристијом, „њихово учење није сагласно са Евхаристијом“ (Свети Иринеј). Сама Евхаристија је „Тајна Тајни“, која се савршава Самим Господом, кроз евхаристијско посредство у земаљској Цркви.

Онај који тражи спасење у Цркви, налази га само у устројству кроз Апостоле Цркве, која је основана Самим Христом. Та Црква, која има Тајне и јерархију, јесте истинска црква, а све религиозне „организације“ нису цркве, већ самовољни скупови.

„Духовни слепци не виде да они задобијају поверење за себе, само Именом Исуса Христа, које сједињују са отровом свог сопственог учења. (Посланица Тралијанима).

Код Светог Игњатија Брјанчанинова у првом тому налазимо златне речи:

„Више волим да будем послушан Цркви, него да будем паметнији од Ње и да се одвојим од Ње.“

„Ван послушања Цркви нема ни смирења, ни духовног разума“...

 

преузето са:

http://www.fatheralexander.org/booklets/russian/statii_n_deputatov.htm

 

 

 

 

^