Православни Црквени Ум
Митрополит Јеротеј Влахос
С времена на време, чујемо да се говори да треба да се одликујемо тиме што имамо ум Православне Цркве, Наравно да је то оно основно и суштинско, зато што је управо то оно што нас чини стварним, истинским Хришћанима. Ствар је у томе што ми у духовном животу правимо поделе, па чак и извесну дискриминацију међу Хришћанима. Mи поистовећујемо истински ум Цркве са једном категоријом људи, а друге искључујемо. На пример, сматрамо да, ако смо свештена лица или монаси, аутоматски стичемо ум Цркве и обрнуто. Но, ствари не стоје баш тако и не можемо их поједностављивати на такав начин.
Шта је то “ум Православне Цркве”?
,,Ако отворимо речник и нађемо реч "фронима" (φρόνημα), видећемо да она значи: мишљење, ум (овање), разборитост, самосвест и томе слично. У библијско-отачком Предању, пак, "фронима" је нешто дубље... Ова реч означава целокупну атмосферу којом се одликује човек, његов одређени начин живота и, уз то, став који он заузима о свим питањима.
Од многих места из Светога Писма која се односе на појам "фронима" поменуо бих једно из Посланице Римљанима Св. ап. Павла, где он пише: "Јер који су по телу, телесно мисле, а који су по Духу - духовно. Јер је телесно мудровање - смрт, а духовно мудровање је живот. Јер је телесно мудровање - непријатељство према Богу, Пошто се не покорава закону Божијем нити пак може" (Римљ. 8, 5-7). Овај одломак би требало да поставимо у контекст читавог библијско-отачког Предања, по коме тело (плот) и дух нису напросто (физичко) тело и душа, већ нешто много дубље. Стварни човек је онај који има тело, душу и дух, односно Божанску благодат. Овде се не ради о синтези ово троје. Човек је саздан од тела и душе, односно он је двосинтетичан. Али, управо као што је душа - живот тела, тако је и Благодат Божијa, Дух - живот душе. Отуда, по светоотачком учењу, истински човек јесте онај чија је ноетичка (умна) енергија освештана благодаћу Божијом и усмерена према Богу. У овом смислу, духовни човек јесте онај који у себи има дух Божији, благодат Божију.
Он је стварни син Божији по благодати, који по благодати опитује своје синовство. У истој глави исте посланице, развијајући ову тему, Св. ап. Павле пише: "Јер они које води Дух Божији, синови су Божији" (Римљ. 8, 14). Свако ко има Духа Божијега у себи, што значи да његова умна енергија функционише природно и креће се у складу са природом, има умну молитву и син је Божији по благодати.
Духом стичемо богоусиновљење и, зато, Апостол пише: "Којим вичемо Авва, Оче!". Овај усклик није различит од умне молитве која се савршава у срцу. И, наравно, такви људи припадају Христу и јесу удови Његовога Тела и, наравно, удови Цркве. Св. ап. Павле карактеристично наглашава: "Ако, пак, неко нема Духа Христова, он није Његов" (Римљ. 8, 9),
Према томе, духован човек је онај који има Духа Светога у себи, не на апстрактан нити нагађалачки начин, већ управо кроз умну молитву. Човек који у себи нема Духа Светога, чак и ако је крштен, чак и ако поседује врлине јесте - телесан (плотски) човек. "Телесност", по учењу Св. ап. Павла, не припада категорији греха, такозваних телесних грехова, већ категорији читавога живота човека који не живи Духом Светим.
Духовни ум је, дакле, свецела атмосфера, читав начин живота који је надахнут Духом Светим. Телесни ум је читав начин живота човека који није надахнут Духом Светим. По тумачењу Теофилакта Бугарског, Св. ап. Павле назива телесни ум - "човековим земаљским умом", а ум духовни - "расуђивањем и умом који мисли оно што је Духа Светога". Телесни ум је смрт душе, а духовни ум је живот и мир душе.
Телесни ум стоји у вези са свим страстима, са делањем душе противно природи. Св. Василије Велики карактеристично вели: страсти се рађају "из телеснога ума". Св. Јован Златоусти, тумачећи одломке Посланице Римљанима које смо већ поменули, пише: "Кажем да овде телесно мудровање (ум) јесте оно које је земаљско, грубо, у складу са стварима овога живота и његовим злим делима". И даље, Свети Златоуст запажа: "Телесно мудровање јесте чулност, расејаност... похлепа и сваки грех".
Из свега овога јасно је да реч "фронима", мишљење, ум(овање), у библијско-отачкоме Предању значи свецелу усмереност ума која влада у човеку, а која произлази из начина на који он живи и из односа који он има са Богом. И ако је ум (νους) помрачен, онда је читаво умовање (φρόνημα) телесно. Али, ако је ум (νους) просветљен, што значи да има Духа Светога у себи, онда је читаво човеково умовање - духовно и онда је оно, наравно, умовање, ум Цркве.
Пошто смо видели шта значи реч "фронима", ум(овање), морамо сада да погледамо шта значи и придев "православно",
Када говоримо о имању православнога ум(овања) ми углавном мислимо да наш ум јесте ум Христов, како и вели Св, ап. Павле, или да макар прихватамо опит Светих и заједничимо са њима. То је начин живота православнога Предања и начин Христовога живота. Догмати Цркве изражавају православни ум, зато што, догмати, с једне стране, изражавају живот Цркве и откривење које су примили Свети, а са друге, они (кроз очишћење) узводе острашћене људе и духовну новорођенчад у Христу ка сједињењу и заједничењу са Христом.
Овде морамо рећи да је богословље Цркве подвижничко, то јест, да оно одређује методе (духовнога) излечења да би човек могао да стекне обожење. Догматичко богословље је полемичко, што значи да је оно било формулисано углавном кроз супротстављање јеретицима који су извитоперавали богословље Цркве, а што је, пак, опет имало непосредне последице за човеково спасење. Појмови као што су "суштина", "ипостас", "природа" и други били су формулисани да би се Црква супротставила јеретицима. Догмати, дакле, изражавају откривење и живот Цркве и они, такође, лече човека и узводе га ка обожењу. Догмати су духовни путокази. У овом смислу онда можемо рећи да догмати Цркве спасавају човека и обожују га, То се дешава због тога што догмати духовно лече човека и дају му правилно усмерење на његовоме путу ка Богу.
У Својој Првосвештеничкој молитви Христос, између осталог, каже: "Посвети их истином Твојом; реч Твоја је истина" (Јн. 17,17). Св. Јован Златоусти, тумачећи ово место, вели: "Посвети их даром Духа и правилнога учења... јер правилно учење у погледу Бога посвећује душу".
Наравно, када говоримо о догматима, мислимо на све одлуке помесних и Васеленских Сабора, које се односе на догматичка питања, као што је Христова једносуштност Оцу, Божанственост Духа Светога, свагдадевственост Мајке Божије, сједињење двеју природа у Христу, и томе слично. У једном општијем смислу, догмати су духовни закони који изражавају истински живот Цркве у Христу и воде човека ка задобијању црквенога живота. Сетимо се Св. Василија Великог који каже да су све Христове заповести - заповести спасења.
Карактеристично је то да се јеретицима не називају само они који одбацују одређена догматичка одређења Васеленских Сабора, већ и они који одбацују речи откривења које човека води ка спасењу. Св. Симеон Нови Богослов нам даје управо так пример.
У његово време било је људи који су одбацивали нека од Христових учења, као што је, на пример оно о духовноме туговању - "Блажени они који плачу“ - и који су, уз то, сумњали да још увек постоје људи светога живота који имају боговиђење и исту благодат коју имају Апостоли и Свети.
Св. Симеон пише: "Они које називам јеретицима јесу они који кажу да у наше доба и међу нама нема никога ко би могао да испуњава заповести Евангелија, нити икога ко би могао постане као Свети Оци". Такви људи "нису пали у једну одређену јерес, већ у све јереси заједно".
"Онај који тврди тако нешто - вели Св. Симеон - подрива свеколико Божанско Писмо". А будући да нам је Христос отворио Своја Небеса управо Својим заповестима, такви "затварају Небеса" својим порицањем заповести. Они који тврде да нико данас више није у стању да духовно тугује (плаче) и да је немогуће испуњавати Христову заповест о духовноме туговању јесу духовно неосетљиви и они изговарају "скверне речи против Свевишњега Бога и чине стадо Христово пленом дивљих звери, тј. оне овчице за које је једнородни Син Божији пролио Своју Крв".
Према томе, јасно је да је православни ум - прихватати све заповести Христове и живети по њима, зато што заповести и учење Цркве освештавају човека, то јест, исцељују га духовно. Заповести су црквени лекови који помажу човеку да се ослободи свога духовнога слепила, помрачења ума.
Православни ум је ум Цркве. То значи да се Православље не може схватити без Цркве, нити Црква без Православља. Црква је стварно и освештано Тело Христово. Православље је учење Цркве а БожансЕвхаристија је истинско делање Цркве. Тако су Православље, Црква и Евхаристија сједињени у једно.
Читаво православно учење, читаво откривење јесте опит (искуство) Цркве. Зато је православни ум неодвојив од ума Цр-кве и једно са њим. Не можемо одвајати учење, етос, живот и поредак Цркве једно од другога. Човек изражава ум Цркве не само својом послушношћу епископу, већ и својом послушношћу читавоме Предању Цркве. Као што то разматра Никола Кавасила, епископ стоји у присној вези са Олтаром и Светима. Епископ освештава и посвећује цркву (храм), и он полаже честице светих моштију у Олтар. Отуда су средиште и оса духовнога живота ово троје: епископ, Олтар и Свети. Ако поричемо било који од ова три елемента и прихватамо остала два, то значи да немамо православни ум. Као што се Црква не: може схбатити без епископа, тако се ни епископ не може схватити без Цркве, тј. без свецелога Предања Цркве.
Свако ко прихвата епископе и потчињава се њиховом руковођању и ко, истовремено, прихвата Предање Цркве јесте онај који има православни ум. Онај, пак, који прихвата Предање Цркве а не прихвата канонске епископе, као и онај који прихвата епископе али не прихвата свецело Предање Цркве нема ум Цркве...
Одлике Православног Црквеног Ума
Будући да не желим да импровизујем, већ да потпуно прихватам Предање Цркве, желео бих да видимо које су то одлике Православног ума Цркве како су оне описане у посланицама Св. ап. Павла. Морамо да кажемо да ћемо нагласити само најкарактеристичније одлике, што, наравно, не искључује и постојање других одлика.
Одломак који ћемо размотрити је из Посланице Ефесцима Св. ап. Павла, која се, треба то рећи, сматра еклисиолошком посланицом par excellence, зато што говори о Цркви, Апостол пише:
Ради тога преклањам своја колена пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од Кога сваки род на небесима и на земљи прима својв име, да вам по богатству славе Своје даде силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима Светима шта је ширина и дужина и, дубина и висина, и познати љубав Христаву која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пунотом Божијом. А Ономе Који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо, по сили, која дејствује у нама, Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у векове векова. (Еф. 3,14-21).
Разматрајући овај апостолски одломак, желео 6и да обратимо пажњу на седам елемената који чине ум Православнога Хришћанина.
Православни ум је христолошки
Ми се називамо Хришћанима зато што се кроз Крштење, Божанску Евхаристију и читав живот којим живимо у Цркви, која јесте Тело Христово, стварно сједињујемо са Христом. У тексту који смо навели, Св. ап. Павле каже: "Да се Христос вером усели у срца ваша". И: "Да бисте познали љубав Христову која надилази сваки разум".
Будући да смо под утицајем западног начина мишљења, ми сматрамо да знање стоји у вези са главом и разумом; а да је вера једноставно прихватање претпоставки. Али, у светоотачком Предању вера није пуко прихватање. Истина, прихватање се може назвати почетничком вером, али вера је пре свега оно што долази од боговиђења, то јест од човековога сједињења са Богом. Св. Исаак Сиријски прави разлику између вере која долази од слушања и вере која долази од боговиђења. Усељење Христа кроз веру (у човека) неодвојиво је од просветљења ума и боговиђења. Уз то, то јесте оно што твори стварну љубав и оно истинско знање које је више од људског тварног сазнања. Оци праве јасну разлику између тварног и нетварног знања.
Чињеница да вера стоји у вези са човековим сједињењем са Христом очигледна је из многих отачких списа. Св. Игнатије Богоносац пише: "Савршена вера јесте Исус Христос". Св. Максим Исповедмик учи: "Ми кажемо да Христос јесте уличносњена Вера". Наша сједињеност са Христом се потврђује кроз врлине, које су плодови Духа Светога.
Могуће је да људи поседују извесне врлине као нешто сасвим природно. Али, то нема много везе са врлинама које су плод Духа Светога и израз нашега сједињења са Христом. На пример, и атеиста може поседовати уздржаност. Али у Цркви, уздржање и девстеност имају различит смисао и другачији садржај. Они стоје у вези са човековим дубинама, тако да ми говоримо о духовном уздржању и духовној целомудрености. Исто се може применити и на природну љубав. Једно је када човек воли и поседује љубавну осетљивост, а нешто сасвим друго када човек воли очишћеним умом, јер је он тада уд Тела Христовога.
Према томе, православни црквени ум је христолошки, што значи да човек који има такав ум јесте сједињен са Христом, да припада Његовоме стварном Телу, које јесте Црква, да он опитује све ступњеве Божанскога Домостроја, Живот у Христу, дакле, није апстрактна идеологија, већ заједничење са Христом.
Живот у Христу, такође, није ни хуманистички живот, већ христоцентрични живот par excellence. Ми у Цркви не верујемо у апстрактне идеје и вредности, већ у врлине које су плодови Духа Светога и живљење нествореном енергијом Бо-жијом, зато што љубав, мир, праведност и томе слично јесу природне или суш-тинске енергаје Божије.
Православни црквени ум је светотројични
Али, христолошки живот није одвојив од светотројичног живота. Христа не можемо узимати одвојено од Свете Тројице, будући да Христос јесте Друго Лице Свете Тројице и да јесте једноприродан Оцу и Духу Светоме.
Ово се јасно види из одломка који смо навели. Св. ап. Павле каже: "Ради тога преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа... да ојачате Духом Његовим... да се Христос вером усели у срца ваша..".
Овде видимо енергију Лица Свете Тројице. Уз то, спасење човека јесте заједничко дело Свете Тројице. Дело Христово и дело Духа Светога нису две различите ствари. Христос је постао човек благовољењем (добром вољом) Оца н сарадњом Духа Светога. Христос шаље Духа Светога Који од Оца исходи, и Дух Свети уобличује Христа у нашим срцима и, на тај начин, прославља се Бог Отац у нама.
У Цркви опитујемо Тројичкога Бога, Свето Крштење се савршава у име Тројичнога Бога: "Крштава се слуга Божји у име Оца и Сина и Духа Светога". Божанска Евхаристија је прослављање Тројичнога Бога: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Током Божанске Евхаристије призивамо Оца да ниспошље Духа Светога и претвори хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Свецели хришћански живот јесте сједињавање са Светом Тројицом, како вели Св. Симеон Нови Богослов, "у Коју се крштавамо, Којом и живимо и знамо и поимамо, Којом јесмо и Којом ћемо битовати у векове векова...".
Ми живимо енергијом Тројичнога Бога, која је у нама, зато што Личности Свете Тројице имају једну суштину. Јединство Личности Свете Тројице извире из Оца, али и из једне заједничке суштине. Када говоримо о Тројичноме Богу, кажемо да нема суштине без ипостаси, нити ипостаси без суштине.
Личност (ипостас) се, по Оцима, може одредити као суштина "са личним својствима", будући да је, по Светом Таласију, каквота личности постојана и непроменива, а једност суштине неразделива.
Као што смо то већ рекли, Свети Оци су користили појмове суштина, ипостас... да би одговорили на идеје јеретика који су покушавали да на философски начин објасне односе између Личности Свете Тројице. Али, Свети Оци су познавали односе између Личности Свете Тројице не на основу философије нити нагађања већ из личнога опита који су примили откривењем.
У вези са овим поменули бисмо једно изненађујуће сведочење Св. Симеона Новог Богослова. Говорећи о опиту Свете Тројице који је имао, он каже да је видео три Светлости. А ми знамо како из сведочења овог Светитеља, тако и из сведочења других сведока, Светитеља, да обожени човек током опитовања Свете Тројице не види суштину, већ енергију, односно једну Светлост која је ваплоћена (Сина), другу Светлост која није ваплоћена (Духа), и трећу Светлост (Оца) која је источник претходне две Светлости.
Отац је Светлост Која је источник друге две Светлости, Син је Светлост ваплоћена, а Дух Свети је Светлост која није ваплоћена, а има свој источник у првој Светлости, Св. Симеон овај опит изражава појмовима "суштина" - "ипостас" (личност) да би оповргао јеретичке идеје које се колале у то време и да би појмовно раздвојио истину од заблуде. Уз то, мора се рећи да је оваква вера суштински плод опита. Православно-црквени ум се не одликује апстрактном нити сентименталном вером у Христа нити, пак, у некаквог апстрактног односно уопштеног Бога, већ у Оца, Сина и Духа Светога. И ми треба да се молимо управо оваквоме Богу.
Православни ум је еклисиолошки
Христа не можемо одвојити од Цркве, која јесте Његово истинито Тело. Неки људи мисле да можемо волети Христа, али не и Цркву која је наводно извитоперила Христово учење. Међутим, ово је погрешан став.
У одломку који разматрамо каже се: "Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу... у векове векова". Из овога је јасно да се слава Божија пројављује у Цркви. Према томе, православно-црквени ум је и еклисиолошки,
Мора се рећи да Црква постоји и у Старом Завету. Уз то, Св. Јован Златоусти запажа да је Христос Својим Ваплоћењем "примио тело Цркве"... По учењу Светих Отаца, Црква настаје стварањем Ангела и људи. Потом је следио грехопад Адамов и Евин, али су Пророци и праведници у Старом Завету спасавали Цркву. Ваплоћењем Христовим, пак, Црква добија своје Тело. То је Тело Христово.
Овде бисмо навели двојицу Светих Отаца. Први је Св. Климент Римски, који каже: "Духовно битије је било створено пре сунца и месеца, али је духовно битије било пројављено (тек) у Телу Христовом".
Св. Атанасије Велики такође пише: "Најпре је било створено, а потом и рођено од Бога". Црква је сада Тело Христово. Када кажемо Црква не мислимо на нешто апстрактно, већ на удове (чланове) Цркве, зато што Св. ап. Павле каже: "А ви сте Тело Христово и удови понаособ" (1. Кор. 12,27).
Христос је, зато, неодвојив од Цркве, чија Глава Он јесте, и Црква је неодвојива од Христа, Чије Тело она јесте. Управо се због овога слава Божија и чува и пројављује у Цркви, и ми искључиво у Цркви стичемо учешће у тој слави. У Цркви се крштавамо, и Свето Крштење јесте уводна Света Тајна; у Цркви примамо Свето Причешће Светим Телом и Крвљу Христовом и у Цркви учествујемо у Ваплоћењу, Крсту и Васкрсењу Христовом,
То значи да се ми спасавамо једино у Цркви. У Цркви примамо свецело учење Светих Отаца и трудимо се да преобразимо свој живот у том правцу. Не смемо се никада одвајати од Цркве, то јест од канонске јерархије и наших Светитеља који су носиоци Предања. Не треба да покушавамо да "спасавамо" Цркву, зато што Цркви, која јесте Тело Христово, нису потребни спасиоци, већ треба да се трудимо да се спасемо, живећи у Цркви.
Православни ум је езотерички
Али, када говоримо о животу којим живимо у Цркви, морамо запазити да тај живот живимо у нашем срцу. Ум православнога Хришћанина није окренут ка споља, он не обитава на површини: он је унутарњи живот, живот срца. Он припада унутарњем човеку. У одломку који разматрам стоји: "Да ојачате Духом Његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша". Овде се наглашава да ми Христа опитујемо у нашим срцима, и да Христос обитава у нашим срцима...
Данас се много говори о "личности" и она се дефинише на различите начине. Постоје две дефиниције личности. Једна је више философска и по њој је сваки човек личност и она одређује основне карактеристике личности. Друга је еклисиолошка и покушава да обухвати црквене димензије личности. Говори се да човек као црквено биће надилази такозвану биолошку ипостас и то га чини личношћу раг ехсеllence.
У оваквом тумачењу има елемената истине, Али, морамо да приметимо да у овакво одређење уопште није укључено подвиж-ништво личности. Уз то, у светоотачком Предању, човек раг ехсеllence, односно личност раг ехсеllence јесте онај човек који има умну (ноетичку) енергију, који је усмерен ка Богу, другим ре-чима, онај који има просветљени ум и непрестану молитву.
Личност није независна од духовнога обновљења човековог, које се збива у унутарњости његовој и потом шири и на напоље. Стварна личност јесте "скривени човек срца, непропадивост кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено"(1. Петр. 3, 4).
Одломак који разматрамо говори управо о том унутарњем човеку и о Христу који се усељава у наше срце. Православно-црквени ум јесте, дакле, унутарњи ум срца.
Срце је оно место на коме Бог Сам Себе открива човеку, а које човек открива по благодати својим подвижништвом. Св. ап. Павле каже: "Јер се љубав излила у срца наша Духом Светим, Који нам је дат" (Римљ. 5, 5). Управо се у срцу збива сједињење човека са Богом и управо у срцу човек стиче богопознање. Св. Григорије Богослов говори о "Богу сједињеном са боговима и (од богова, тј. обожених људи) познатом у срцу (њиховом)".
Улазак у Царство Божије неодвојиво је од срца преиспуњеног благодаћу Духа Светога. Св. Марко Подвижник пише: "Неопходно је најпре заимати благодат Духа Светога, дејствујућу у срцу и, онда, на одговарајући начин ући у Царство Небеско". У ниптичком (стражитељском) предању Цркве, срце се сматра светињом над светињама, храмом где истинити свештеник Божанске благодати дејствује као сасуд благослова, као природни манастир.
Према томе, православно-црквени ум не стоји у вези са емоционалним стањима, већ са стварним искуствима и обновљеним животом који се опитује у срцу, Ово се, пак, стиче кроз дубински и свецело покајање, кроз молитву ума у срцу.
Православни ум и обожење
Циљ Хришћанинов, ка коме тежи читав његов живот и којим су прожете све његове активности јесте обожење. Ово је наглашено у Апостоловим речима којима се бавимо. Св. ап. Павле пише: "Да бисте се испунили сваком пунотом Божијом" и "да вам по богатству спаве Своје даде сипу". Али, и сва друга места где он говори о Христовом доласку и усељењу у срце човеково у ствари говоре о обожењу.
Реч "теосис" (θεοσις) или обожење јесте отачка реч и не помиње се у Светом Писму. Али, у Светом Пмсму има других речи које су синонимне и изражавају садржај обожења. Једна од таквих речи јесте и "доксазмос" (δοξασμος), прослављење. За члана Цркве бити прослављен не значи да човек буде почаствован од људи, већ да узме учешћа у нествореној слави Божијој, односно да се обожи. Ово такође стоји у поменутом одломку: "Да бисте се испунипи сваком пунотом Божијом", као и "да вам по богатству славе Своје даде сипу".
Пунота јесте стицање или, боље речено, учествовање у мери раста пуноте Христове. На другом месту Св. ап. Павле каже: "док не достигнемо сви... у човека савршена, у меру раста пуноте Христове" {Еф. 4, 13). Стасати у меру раста Христовог не значи да треба, у телесном погледу, да напунимо година колико и Христос, већ да треба да сопственим битовањем опитујемо Његов свецели живот. Требало би да живимо Обрезањем, Крстом, Страдањима, Погребењем, Васкрсењем и Вазнесењем Хрнстовчм.
Св. Григорије Богослов епиграмски наглашава: "Ходити без посртања као ученик Христов кроз сваку фазу и дар Христов; бити очишћен (са Њим), бити обрезан (са Њим)... бити распет са Њим, поделити драговољно са Њим Његову смрт и погребење, да бисмо могли устати са Њим, и бити прослављени са Њим и владати са Њим".
Умртвљавајући наше земаљске удове, то јест страсти, заједно са живљењем светотајинским и подвижничким животом Цркве, ми живимо Крст и Страдање Христово, и знамо да ћемо такође живети и Његово Васкрсење и Вазнесење.
Православни-црквени ум се не исцрпљује у неколиким друштвеним, спољашњим и површним делима, већ стоји у вези са обожењем. Свеколико пастирско духовно руковођење, као и катихетско прегнуће Цркве има за свој циљ обожење човеково. Са овог становишта, православно-црквени живот је потпуно различит од било ког другог религијског живота.
Православни ум и однос лично – заједнично
Већ смо говорили о личности која се развија и живи у срцу човековом. Морамо сада, пак, рећи да се православно-црквени ум, такође, шири и на спољашњост, Када човек стварно постане личност, он развија истинско заједничење са Богом и са људима, Тако он постаје истински заједничан, јер воли све људе.
Користимо реч "заједничан" у другачијем смислу (од њене уобичајене употребе). Хришћанин, живећи у Цркви у заједничењу са Тројичним Богом и ходећи ка обожењу, такође живи и са Светима.
У одломку који разматрамо каже се: "Да бисте... могли разумети са свима Светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познати љубав Христову, која превазилази сваки разум". У Цркви живимо са свима Светима. Свети нас спасавају и ми заједничимо са њима.
По Св. Симеону Новом Богослову, Свети су "они који су стекли целога Христа у себи свецело делањем и опитом и опажањем и познањем и боговиђењем". Из овога сведочења јасно је да светост нема никакво апстрактно нити пуко етичко значење. Светост јесте учествовање у нествореној обожујућој енергији Божијој. Обожена личност јесте Светитељ. Свети су, дакле, они који имају опит и лознање и опажање и виђење Бога. Свети нису напросто добри људи.
Живећи у Цркви ми заједничимо са Светима, то јест, или живимо истим животом као и они и опитујемо наше братство у Христу, или, пак, иако немамо исти опит као и они, ипак, трудимо се да живимо по њиховом учењу, Наше учење саображавамо учењу Светих и учењу Сабора на којима су Свети учествовали. Према томе, ми немамо никаквих сопствених нагађања.
У Синодику Православља, између осталог, исповедамо: "Да Пророци сазрцаваху, Апостоли учаху, Црква прими, Учитељи поучаваху, свет се сагласи... зато мислимо, зато казујемо, зато објављујемо да Христос јесте наш Истинити Бог. Ово је вера Апостола, ово је вера Отаца, ово је вера лравославна, ово је вера која утврди васелену".
Пророци, Апостоли и Свети кроз векове јесу Свети. Св. Григорије Палама упечативо говори. "Ово је спасоносно савршенство како у познању тако и у учењу, исто учаху Пророци, Апостоли, Оци, и свако кроз кога је сведочио Дух Свети. А велики исповедник Православља, Св. Атанасије Велики вели да се сви Свети "слажу и ни у чему не разликују (у погледу вере) између себе", без обзира на то што су живели у различитим временима. Терминологија се мењала, али не и садржај учења и Откривења који су примили сви Пророци, Апостоли и Светитељи.
По Св. Атанасију Великом погрешно је мислити да међу Оцима постоји несагласје. Такође, није богобојажљиво од нас да говоримо да су неки Оци говорили добро, а други не.
Дакле, саображавајмо наше животе животу и учењу Пророка, Апостола и Светих. Тада ћемо стећи црквени ум.
Православни ум је молитвен
Коначно, православно-црквени ум је ум који је прожет молитвом. Он је, рекли бисмо, молитвен. Читав апостолски одломак који смо разматрали је заправо текст молитве. Он почиње реченицом: "Тога ради преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа", а завршава: "Њему нека је слава у Цркви у Исусу Христу... у векове векова". Православни Хришћани се моле Богу. Они се нарочито одликују непрестаном молитвом срца. Ова молитва јесте славословље, благодарење, умољавање, исповест. Све што желимо да чинимо требало би да освештавамо молитвом. Тиме показујемо и да је све што чинимо истинито и да смо ми истинити.
Постоји присна веза између молитве и Божанске Евхаристије. Што се човек више моли, то се његова жеђ за Божанском Евхаристијом увећава, и што се он више причешћује пречистим Тајнама, то се више увећава његова чежња и ревност за молитву. Богословље је присно повезано са молитвом и то нарочито са умном молитвом.
Можемо, дакле, у закључку рећи да је истински православно-црквени ум - христолошки, светотројични, еклисиолошки, (умно)срдачни, Божански (боготворећи), друштвени, и молитвени.
Сви ови аспекти, наравно, нису сваки за себе, већ се налазе у сведивноме јединству. Уз то, читаво православно богословље подсећа на круг. На којој год га тачци дотакнете, она је неодвојива од читавога круга. Христолошко је увек, истовремено, и светотројично и еклисиолошко. Еклисиолошко је увек и молитвено, Божанско, умно-срдачно и заједнично. Ниједан од ових аспеката не може да постоји без других.
Живимо у времену у коме трају спорови у погледу овога питања. Хришћани једни друге оптужују да немају ум Цркве. Сматрам да би о наведеном апостолском одломку требало да размишљамо на начин отачког разматрања које смо изложили, да бисмо били у стању да видимо да ли се одликујемо истинским православним умом (расуђивањем) Цркве, или, пак, не. И то онда неће бити повод за хвалисање, већ оно што је од суштинскога значај за спасење...
са енглеског М.А.
“Metropolitan of Nafpaktos Hierotheos,
THE MIND OF THE ORTHODOX CHURCH
BTM, 1998, pp. 119-138
Преузето из часописа „Црквени живот“
број 6/2004
стр. 34-39