Христос је Глава Цркве, а не папа
Свети Филарет Московски
(Христова Црква није тело римског епископа,
зато он не може бити глава Цркве Христове)
Веротражитељ: Иако смо већ много говорили о римском епископу као о видљивој глави Цркве, ја још увек имам неких недоумица и питања.
Верујући: Спреман сам да кажем све што знам и што мислим да је исправно.
Веротражитељ: Римска црква мисли да учење о видљивој глави Цркве потиче од Самога Исуса Христа.
Верујући: Покажи ми које су основе овог учења.
Веротражитељ: Кажу да је Исус поставио Петра за апостолског поглавара, а да га је затим, заједно са његовим наследником, поставио за Свога намесника и видљиву главу тела која се зове Црква; наследник овог Петровог високог достојанства је (по њима) римски епископ.
Верујући: Хајде да то анализирамо. Да ли оншгекако доказују да је Исус Христос поставио апостола Петра за "апостолског поглавара", за "свога намесника" и "видљиву главу Цркве"?
Веротражитељ: Главни доказ овог догмата они налазе у речима Исуса Христа: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву Своју, и врата паклена неће је надвладати (Мт. 16,18,19).
Веротражитељ: Како?
Верујући: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и штогод раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18,18).
Веротражитељ: Али, није речено да ће на свим Апостолима, као на каменима темељцима, бити сазидана Христова Црква.
Верујући: То није тачно. Ово је речено и за све Апостоле, и за Пророке: Назидани на темељу Апостола и Пророка (Еф, 2, 20); Град велики, свети Јерусалим, гдје силази с неба од Бога, и зид градски имаше дванаест темеља, и на њима имена дванаест апостола Јагњетових (Откр. 21,10,14).
Веротражитељ: Али, Петар је основни камен темељац за друге Апостоле.
Верујући: Ни то није тачно. Први камен темељац и за Апостоле и за сву Цркву је искључиво Исус Христос; крајеугаони Камен је Сам Исус Христос (Еф. 2, 20); Јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос (1. Кор. 3,11).
Веротражитељ: Зашто је Петру посебно речено: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву Своју?
Верујући: Зато што је на питање, које је Апостолима поставио Исус Христос: А ви шта мислите ко сам Ја? - Петар, предухитривши остале, одлучно исповедио веру у Сина Божијега: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16,15,16).
Веротражитељ: Како би, по твом мишљењу, требало да разумемо речи: на овоме камену сазидаћу Цркву Своју?
Верујући: Августин (Серм. 13) то овако објашњава: "Ти си Петар - каже Христос - и на овоме камену, који исповедаш; на овоме камену, који си препознао, исповедајући: Ти си Христос, Син Бога живога - сазидаћу Цркву Своју". На Себи ћу сазидати тебе, а не на теби Себе (то јест, Моје Тело, Моју Цркву). Јер су они, који су хтели да граде људе на темељу од људи, говорили: ја сам Павлов, ја сам Кифин (то јест Петров; 1. Кор. 1,12).
На основу овог размишљања блаженог Августина можемо видети две ствари. Прво: камен на којем се зида Црква није апостол Петар, него Петрово чврсто исповедање Христа и Сам Христос. Друго: они који говоре ја сам Кифин, или Петров, то јест, "ја припадам, првенствено, Петру; ја признајем Петра за старешиџу свих учитеља* и саме Цркве", према мишљењу блаженог Августина „хоће да граде људе на темељу људи". Ето шта желе данашњи римокатолици!
Веротражитељ: Као доказ за свој догмат они наводе и ове речи Исуса Христа упућене Петру: А Ја се молих за тебе да твоја вјера не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју (Лк. 22, 32).
Верујући: У молитви за све Апостоле и све оне који верују у Њега Исус Христос се молио неупоредиво више него што се овде моли за Петра.
Веротражитељ: О којој се молитви ради?
Верујући: Ради се о оној дивној молитви коју можемо прочитати код Јеванђелисте Јована, у 17. глави: Оче свети!
Сачувај их у Име Своје, да буду једно као и Ми. Оче! Хоћу да и они које си Ми дао буду са мном гдје сам Ја.
Веротражитељ: Али, зашто је Исус Христос од свих Апостола издвојио Петра и посебно се молио за њега?
Верујући: Зато што је предвидео његов пад.
Веротражитељ: Па, ипак, управо је Петру рекао: И ти, када се обратиш, утврди браћу своју.
Верујући: То јест: "Поколебаћеш се у вери и пашћеш; али ћеш се, ипак, обратити у вери и устаћеш; тада се потруди да искупиш своју погрешку и искреним покајањем, ревношћу и непоколебивим исповедањем истине покажи спасоносни пример другима који се колебају у вери".
Веротражитељ: У одбрану свога догмата римокатолици наводе и три пута поновљено питање Исуса Христа, упућено Петру: Љубиш ли Ме? И три пута поновљену заповест: Напасај (прецизнији превод са грчког језика би био: "храни") јагањце Моје, буди пастир оваца Мојих, напасај овце Моје (Јн. 21,15-17).
Верујући: Ти и сам кажеш да је у овим речима заповест. И заиста је тако: заповест, а не почаст; не толико власт, колико дужност. Таква дужност, какву реч Божија налаже свима онима који служе вери: Напасајте стадо Божије (1. Пет. 5, 2).
Веротражитељ: Заповест коју је Христос дао Петру звучи некако посебно свечано и значајно.
Верујући: На основу чега то тврдиш?
Веротражитељ: Свечаност ове заповести види се на основу питања која је Христос поставио Петру, питајући да ли Га воли више него други Апостоли. Свечану атмосферу стварају три пута поновљено питање и три пута поновљена заповест.
Верујући: Не бих да ти причам о томе шта ја мислим о тој свечаној атмосфери, него ћу ти рећи шта су о томе мислили Августин, Амвросије, Јован Златоусти, Епифаније и Кирило. Навешћу ти речи овога последњег. "Петрово три пута поновљено исповедање (то јест, речима: Да, Господе! Ти знаш да те љубим, искупљен је Петров грех троструког одрицања од Исуса Христа (Мт. 26, 69-75). Напасај овце моје, рекао је Исус Христос, поново га враћајући међу Апостоле, да Петрово апостолство не би било нарушено због одрицања, које је било последица слабости људске природе".
Уз овај коментар древних црквених учитеља, прочитајмо и речи из самог Јеванђеља: Рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин! Љубиш ли Ме већма него ови? То јест, ти који си се некада хвалио речима: Ако се и сви саблазне о Тебе, ја се нећу никад саблазнити (Мт. 26, 33). Реци сад: да ли Ме заиста волиш више него други Апостоли? Поучен жалосним искуством, Петар више нема храбрости да воли Исуса Христа више него сви остали, него једноставно одговара да Га воли: Да, Господе! Ти знаш да те љубим. Одобравајући овај смирени одговор, Исус Христос поново поставља питање, али више не пита да ли Га воли више него други, како се Петар некада хвалио, већ га само пита да ли Га воли: Симоне Јонин! Љубиш ли Ме? Са пређашњим смирењем понавља се пређашњи одговор. Али, када је Христос и по трећи пут поставио исто питање, тада се Петар сетио како се три пута одрекао Христа и зато је треће питање о љубави према Христу изазвало жалост: А Петар поста жалостан што му рече трећи пут: љубиш ли Ме? Дакле, да ли се из овога види Петров тријумф, или његово унижење?
Веротражитељ: Рекао сам ти да заповест коју је добио Петар има посебно значење. Неки мисле да напасати јагањце значи водити хришћански народ, а напасати овце - управљати самим пастирима.
Верујући: То тумачење само говори за себе.
Веротражитељ: Како?
Верујући: Кажеш да израз "напасати овце" значи "управљати самим пастирима". То јест, реч "овце" значи "пастири"?
Веротражитељ: Да, Петар је такав пастир, пред којим су и пастири као овце.
Верујући: Ако говориш о унутрашњем савршенству, онда морамо рећи да, заиста, постоје и такве овце које могу да буду пастири својим пастирима, али ако се ради о спољашњој власти, онда ни Петру није речено: "Напасај пастире, као овце".
Веротражитељ: Већ сам ти рекао да се под самом речју "овце" подразумевају пастири.
Верујући: Постоји још један начин да ти покажем неправилност таквог тумачења. Реци ми, да ли у стадо спадају и овце и јагањци?
Веротражитељ: Да.
Верујући: Па зар онда није исто кад се каже: "напасај овце и јагањце", као и кад се каже: "напасај стадо"?
Веротражитељ: Да.
Верујући: Дакле, "напасати стадо Христово" значи "напасати пастире и народ"?
Веротражитељ: Да.
Верујући: Али, свим презвитерима је речено: Напасајте стадо Божије (1. Петр. 5,2). То значи да је свим презвитерима дата власт да "напасају пастире и народ". Ето шта може да изађе из тумачења које си ми изложио!
Веротражитељ: Шта Исус Христос подразумева под речима "јагањцииовце"?
Верујући: О томе Теофилакт Бугарски каже следеће: "Може се претпоставити да постоји разлика између јагањаца и оваца и између глагола - "хранити" и - "напасати", то јест давати храну и управљати стадом. Могуће је да је реч "јагањци" употребљена за оне најпростије, који се лако дају водити, а реч "овце" - за оне који су најсавршенији. Онај ко воли Христа стараће се и за јагањце и за овце; он ће хранити јагањце, то јест, кротко ће их чувати и управљаће овцама, што представља нешто највише и најсавршеније".
Веротражитељ: Зашто Исус Христос заповеда баш Петру да напаса јагањце и овце?
Верујући: На основу малопре наведених Кирилових речи већ си могао да видиш да је то било потребно због тога да би Петар поново постао Апостол, пошто се поколебао и одрекао Христа.
Веротражитељ: Па, ипак, не можеш порећи да се на многим местима у Светом Писму Петар појављује као први међу Апостолима.
Верујући: Нема ни потребе да то оспоравам. Међутим, још раније сам ти објаснио да ако је неко први, то још не значи да је главни међу њима. Осим тога, треба рећи да апостол Павле истиче не само Петра, већ тројицу Апостола, изнад других: Јаков и Кифа (Петар) и Јован, који су сматрани да су стубови (Гал. 2,9). И заиста, двојица последњих су били удостојени посебне блискости са Исусом Христом: Он их је одабрао да буду сведоци Његовог славног Преображења на Тавору (Мт. 17, 1) и тешких мука у Гетсиманском врту (Мт. 26, 37). Апостол Јаков је био посебно уважаван као брат Господњи и намесник Сионске Цркве, мајке свих Цркава (Јаковљева Литургија). Па, ипак, апостол Павле себе ставља напоредо уз ове стубове Цркве: Јер они који су сматрани угледним, мени ништа не дадоше (Гал. 2, 6). А неком приликом је, чак, критиковао Петра због неке неправилности: А кад дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице; јер бјеше за осуду (Гал. 2,11).
Веротражитељ: Било како било, и у овом случају је римски епископ довољно важан, па макар био само наследник Петровог првенства.
Верујући: Хајде да погледамо, да ли је заиста римски епископ наследник Петров и у ком смислу? Да ли је римски епископ - Апостол?
Веротражитељ: Његов трон се назива апостолским.
Верујући: Некада су се сви епископски тронови, које су основали Апостоли, звали "апостолски".
Веротражитељ: Римски епископ, наравно, није Апостол у строгом смислу те речи.
Верујући: А Петар је био апостол. Дакле, римски епископ није Петров наследник.
Веротражитељ: Није наследник Петра као апостола. Али, зар није наследник Петра као епископа?
Верујући: Већ смо нешто рекли о томе када смо анализирали речи Св. Иринеја о (древној) Римској Цркви и о наследности њихових епископа. Римски епископ је помесни епископ, а Петар је, као и сви Апостоли, био Васељенски епископ, у најпотпунијем значењу те речи. Дакле, римски епископ није наследник Петровог епископства.
Веротражитељ: Кажу да је за седиште свога епископата Петар одабрао Рим.
Верујући: То није тачно. Прво и главно место Петровог служења био је Јерусалим. Све што се у Делима апостолским говори о Петру, све се то дешавало на Истоку. Обе Петрове посланице су првенствено упућене Јудејима (1. Петр. 1,1; 2. Петр. 3, 1). Апостол Павле јасно каже да су Петру били поверени Јудејци, а то потврђују и други Апостоли: Дознавши да је мени повјерено Јеванђеље за необрезане (то јест, међу паганима), као Петру за обрезане (то јест, међу Јудејцима) (Гал. 2, 7).
Веротражитељ: Међутим, апостол Петар је умро у Риму и због тога је главни престо његовог епископства остао у том граду.
Верујући: И Павле је умро у Риму, па је зато у Риму остао и његов главни епископски престо. Колико у Риму има епископских престола?
Веротражитељ: Павле није био главни оснивач (ране) Римске Цркве.
Верујући: Св. Иринеј не прави никакву разлику међу њима када говори да су "најславнији апостоли Петар и Павле основали и утврдили Римску Цркву".
Веротражитељ: Кажу да је Петар двадесет пет година управљао Римском Црквом.
Верујући: То говоре у данашњем Риму, а у старом Риму је Лактанције написао да "када је већ владао Нерон, тада је Петар дошао у Рим" (" О смрти прогонитеља", 2.). Познато је да је у току десете године Неронове владавине Петар примио мученичку смрт.
Веротражитељ: Реци ми онда, чији је наследник, према твом мишљењу, први римски епископ? ,
Верујући: Ничији.
Веротражитељ: Како то?
Верујући: Тако што је "први".
Веротражитељ: Али, пре њега је апостол Петар, или како каже Св. Иринеј, заједно су апостоли Петар и Павле вршили дужност епископа, коју су затим њему предали. Како онда он није њихов наследник?
Верујући: Ако ћемо да размишљамо на тај начин, онда је сваки епископ прве Цркве био наследник неког од Апостола. Тертулијан каже: "Нека јеретици открију почетак њихових цркава; нека покажу наследни низ својих епископа, који би нас, преко непрекинутог наследништва довео до епископа, који је био наследник неког од Апостола, или до неког човека, који је живео заједно са Апостолима - онако како Смирнска Црква има Поликарпа, којег је поставио Јован, онако како Римска Црква има Климента, којега је рукоположио Петар, онако како све остале Цркве имају епископе, који су рукоположени од стране неког Апостола и који су апостолско семе пренели на своје наследнике" ( соntrа Наеr. С. 20, 32, 36). Ако ћемо да размишљамо на овакав начин, онда су и сви садашњи, законски постављени епископи у постојећим црквама - наследници "апостолског семена".
Веротражитељ: Мислим да ћеш се сложити макар са тиме да су Римска црква и римски епископ увек имали првенство.
Верујући: Не. Ни то се не слаже са истином. Мајка свих Цркава (по речима Отаца Константинопољског сабора), мајка имена хришћанског (по речима цара Јустина), која је изворна црква у Цркви Васељенској и у њој ужива првенство (по речима Авита, Ер. ХХIII) јесте Јерусалимска Црква, коју је основао Сам Исус Христос, Који је био и њена видљива и њена невидљива Глава. Ову Цркву је основао силазак Светога Духа, а раширили су је сви Апостоли. Ова Црква је дуже од свих других била под апостолском управом, пре свих других је процветала у мучеништву и била велика житница из које је семе спасоносног учења било расејано по читавој васељени.
Веротражитељ: Тачно је да су ове предности веома важне. Али, зашто Петар, као први међу Апостолима, није заувек остао у Јерусалиму?
Верујући: Петар није имао намеру да ствара престоницу Хришћанства, као што су то намислили неки други људи после њега; он је желео да послуша заповест свог Учитеља, Који је рекао: Идите по свему свијету и проповједајте Јеванђеље свакоме створењу (Мк. 16,15). Ова заповест га је, најзад, довела и до Рима. Веротражитељ: Зар он са собом није донео првенство (древној) Римској Цркви?
Верујући: Замисли да је неки владалац, посећујући своју земљу, дошао у неки провинцијски град и тамо умро: да ли због тога тај град постаје престоница? Веротражитељ: Наравно да не.
Верујући: Петар није толико владар, колико служитељ Цркве. Он прелази цео свет да би проповедао Јеванђеље, долази у Рим и тамо умире. И сад испада да је због тога Римска црква постала престоница Васељенске Цркве.
Замислимо на тренутак да смо у првобитној Цркви. Петар умире у Риму 64. године после Христоовг рођења. Допустимо на час да римски епископ и буде Петров наследник, главни епископ на свету и, ако баш хоћеш, видљива глава, поглавар Цркве. Погледај шта смо учинили. До краја првог века жив је апостол и јеванђелиста Јован, омиљени Христов ученик, а у Јерусалимској Цркви је епископ апостол Симон Зилот, Христов сродник. Да ли то значи да римском епископу дајемо предност и над њима? Убеђен сам да се са овим нећеш сложити. Ако до краја првог века, док су у Православној Цркви живи Апостоли, Римски епископи немају првенство, откуд им онда првенство у другом веку?
Веротражитељ: Али, ти си раније рекао и доказао да су и сами сабори давали римском епископу првенство места. Откуд то првенство?
Верујући: Од самих Сабора.
Веротражитељ: Како то?
Верујући: Епископи старе Цркве су памтили Христове речи: Који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга (Мт. 20, 27). Они су, несумњиво, себе сматрали за последње слуге.. Највероватније је да питање коме од њих следује првенство никоме од њих није падало на памет све док су Апостоли били у животу и док нису почели да се држе Сабори.
Када су почели да се држе Сабори, тада су цркве важнијих градова, у којима је живело много народа, а међу њима и много Хришћана, цркве у којима се поузданије знало за наследност епископа од Апостола, добијале су првенство у односу на околне, мање познате цркве и постале њихово средиште. Такве су биле Антиохијска Црква, чији су епископи потицали од Павла и Петра; Александријска, чији су епископи потицали од јеванђелисте Марка, и Римска, чији епископи су сматрали да потичу од апостола Петра и Павла. Ред је захтевао да један од епископа три најпознатије Цркве добије првенство у односу на другу двојицу; по речима васељенске одлуке "престолу древнога Рима, ради царскога овога града, Оци дадоше достојно првенство". Обрати пажњу на овај израз из одлуке Сабора: "Оци дадоше првенство", то јест, ово првенство нису доделили ни Апостоли ни Христос.
Не! Христова Црква ни у ком смислу није тело римског епископа, па зато ни римски епископ ни у ком смислу није глава Цркве.
Сами Апостоли и Пророци су служитељи Цркве и нико се, осимХриста, у СветомПисму неназива њеномглавом. И Он даде једне Апостоле, а друге као Пророке, једне Јеванђелисте, а друге као Пастире и Учитеље, за усавршавање Светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова; док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноте Христове; да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; него да будемо истинити у љубави да у свему узрастемо у Онога Који је Глава - Христос" (Еф. 4,11-15).
са руског:
Вера Вуловић-Лазаревић
(Из књиге "Једина истинита Црква",
"Светигора",1999.)
Преузето из књиге
„Истина је једна: Свети Оци о римокатолицизму“
стр. 162-170