Тринаести век: Почетак Отпадије

 

У тражењу одговора на свет у коме живе, многи се осврћу на период Просветитељства, Француску Револуцију, иду чак и даље до доба модерних наука, Ренесансе и Реформације. Бољи познаваоци тока историје траже одговоре у последњим годинама 13. века. Али и тако далеки 13. век обележен је значајним разликама између Истока и Запада. На пример, Ђотова уметност, по мерилима Запада прилично ликовно сведена, показатељ је приметног одвајања од иконографске традиције, још увек неговане на Истоку. На пољу музике, Запад нагло развија секуларни приступ што такође утиче на печат њене духовности. Схоластичари - философи и православни богослови разликовали су се по свом другачијем односу према Истини; чак ни западни светитељи нису више тражили стицање истог духа као њихови православни "парњаци". Који је узрок таквом разилажењу? Где тражити одговоре?

Први миленијум хришћанске епохе показује изненађујуће јединство саме основе Истока и Запада. Историја човечанства овог хиљадугодишњег периода је историја ширења Еванђеља на широком тлу, негде прихваћеног са већом, негде са мањом наклоношћу. Међу једноставним људима хришћанство се нагло ширило; међу сложенијим народима Далеког Истока и њиховим добро развијеним философским системима веровања, Еванђељу се изашло у сусрет са више отпора. Са појавом првих јереси - посејаних сатаном да одврати човека са пута истине - сазивају се Васељенски Сабори да би се Црква сачувала. Иако се појављују различите групе, неке чак и многобројне - саборска сусретања су била главни оријентир одређивања правог пута Истине; тиме се и одржала целовитост Цркве.

У току ових хиљаду година, од Византије па све до Британских Острва и Ирске, Хришћанство је било преовлађујуће веровање. Затим се, 1054. г. десио раскол са Римом, и путеви Истока и Запада се раздвајају. Коренита промена овим изазвана, подробно је описана од стране Ива Конгара, екуменисте, римокатолика.

У својој књизи "900 година после раскола 1054. године", он добро запажа нагло хлађење које се одиграло између Истока и Запада у кључном периоду касног 11. и 12. века: "Хришћанин 4. или 5. века био би мање збуњен обичајним карактеристикама религијске праксе 11. века него његов наследник из 11. века праксом 12. века... Негде између краја 11. века и краја 12. века све је некако добило други облик. Ова суштинска промена стајалишта вере није се догодила на Истоку где су у једном смислу хришћански садржаји данас исто што су и онда били, и какви су били на Западу до краја 11. века"...